Ulogujte se / Kreirajte profil

Knjiga beznađa: Emil Sioran

Emil Sioran

“Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje-izuzetno plodne ali i istovremeno opasne-za unutrašnji život-treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca. Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo. Nije li karakteristična činjenica da se protiv duha dižu oni koji imaju najviše duha, koji poznaju duboku bolest što je ostetila život da bi se rodio duh? Apologiju duha čine zdravi i debeli, koji nemaju predosećanje onoga što znači duh, koji nikada nisu osetili mučenje, život i bolne antinomije u osnovi postojanja. Oni koji ga doista osećaju, ili ga oholo tolerišu ili ga predstavljaju kao veliku nesreću. Ali niko nije oduševljen sveukupnošću svog bića, katastrofalnim otkupom života koji je duh. A kako da budeš oduševljen ovim životom bez čari, bez naivnosti i spontanosti? Prisustvo duha pokazuje uvek manjak života, mnogo samoće i dugu patnju. Ko govori o spasenju duhom? Nije apsolutno tačno da bi doživljavanje u imanentnom planu života bilo puno zebnje iz koje je čovek izašao kroz duh. Naprotiv,  bliže je istini da se kroz duh stiče neravnoteža, zebnja, ali i veličanstvenost. Šta o opasnostima duha znaju oni koji ne znaju ni za opasnosti života? Znak je velike neizvesnosti biti apologet duha, kao što je znak velike neravnoteže biti apologet života. Jer za normalnog čoveka život je očiglednost; samo se bolesnik njime oduševljava i hvali ga da ne bi propao. Ali šta biva s onim koji može više da hvali ni život ni duh?”

Munk-Krik
“Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja pretererana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka, on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života, ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu, osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije…

(Ove redove napisah danas, 8.aprila 1933., kada punim 22. godine. Čudno se osećam pri pomisli da sam u ovim godinama postao stručnjak za pitanja u vezi sa smrću.)

za P.U.L.S.E priredila: Jelena Popović

Café de Flore

2 komentara na tekst Knjiga beznađa: Emil Sioran

  1. slavcek wolf

    23/02/2014 at 22:54

    Mislim da ovakve redove može pisati mlad čovek, veoma mlad i potrešen, pa se hvata za duh i konačnost… Mislim da život vremenom, koliko god bio olujan i nezgodan, smiruje barem deo duha u čoveku i pokazuje mu put običnosti, svetlosti, stvaranja, ljubavi, lutanja, zvezdanog neba i tmurnih prostora… A deo duha u čoveku ostaje da se pita u šetnjama predvečernjim… Te šetnje su i obaveza i dar… Noć je potom mirna ili nemirna… što zavisi od meseca i naše samoće…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *