Ulogujte se / Kreirajte profil

Književnost, kartografija i nove mogućnosti romana

Rejf Larsen: „Izabrani radovi T. S. Spiveta”

T. S. Spivet ima 12 godina, živi na jednom ranču u Montani i ima sklonost da sve što mu se događa pedantno beleži – mapama i dijagramima. Smitsonijan institucija mu dodeljuje nagradu za jedan od njegovih crteža, misleći da je reč o odraslom čoveku, i on sam kreće na veliko putešestvije u Vašington da je primi, mapirajući pri tom i sve što mu se usput događa…

To je siže romana „Izabrani radovi T. S. Spiveta” debitantskog dela američkog pisca Rejfa Larsena (30), koji je objavljen prošle godine.

Pre toga, na konkursu za rukopis, izdavačka kuća „Pingvin” dodelila mu je akontaciju mnogo veću od standardnih 50.000 jer je  roman ocenjen kao delo koje po svojoj formi „pomera granice”.

Larsen rečju i kartografskim crtežima, mapama i grafikonima uvodi čitaoca u svet jednog „hiperanalitičnog” dečaka. To nisu ilustracije teksta već njegove dopune i dodatne  informacije na marginama i usred stranica.

Sadržaj romana

Sadržaj romana

T. V. Spivet je genijalni crtač – kartograf  koji živi na ranču u Montani. Crta neobične, vrlo detaljne mape prirode, ponašanja članova porodice, biljnog i životinjskog sveta. Kada osvoji prestižnu Berdovu nagradu fondacije Smitsonijan krišom odlazi od kuće da bi je primio i održao svečani govor, pitajući se šta će reći kada vide da ima samo dvanaest godina i da li će se videti iznad govornice…

Rejf Larsen je studirao na Univerzitetu Braun i predaje na Univerzitetu Kolumbija, gde je i magistrirao književnost. Takođe se bavi režiranjem i produciranjem filmova. Snimao je dokumentarce u Sjedinjenim dravama, Ujedinjenom Kraljevstvu i srednjoj i južnoj Africi. Živi u Bruklinu, u Njujorku. Izabrani radovi T. V. Spiveta je njegov prvi roman.

the_selected_works_of_t_s_spivet_by_reif_larsen_released

reiflarson

Sa Rejfom Larsenom razgovarao je MILAN MIŠIĆ uoči njegovog odlaska u Beograd. Put u Srbiju bio je i istraživanje materijala za njegovu drugu knjigu čiji je glavni junak Srbin koji je emigrirao u Ameriku.

U koju kategoriju biste svrstali Vaš roman, kom žanru pripada?

To je teško pitanje. Znam da žanrovi postoje s razlogom, ali ne mogu da jednostavno kažem da je u ovom slučaju reč o trileru, avanturističkoj ili ljubavnoj priči. Dok sam pisao ovu knjigu, želeo sam da pomerim granice izražavanja koliko god je to moguće. Na neki način ovo je, međutim, i veoma konvencionalna knjiga, priča o sazrevanju, to je i roman o putovanju. Uz to, mnogi likovi koje glavni junak sreće pripadaju tipičnoj „Amerikani”, ali sve je pri tom malčice uvrnuto. Dakle, nešto što je poznato, ali u isto vreme i nije.

Jednom prilikom ste izjavili da je pisanje „Izabranih dela T. S. Spiveta” bilo „zabavno”. Objasnite na koji način, pošto je pisanje romana uglavnom mukotrpan proces?

Znam to, moj novi roman je mnogo „bolniji” nego ovaj. Zanimljivo je da kad pišete svoju prvu knjigu, obično ne znate šta radite. Ja sam, međutim, u ovo ušao sa blaženim neznanjem i zato mi je, od onog momenta kada sam otkrio vokaciju glavnog junaka, nekako sve bilo jednostavno. Naravno, bilo je mukotrpnih dana, kada sam želeo da sve bacim. Za mapu Čikaga trebalo mi je, na primer, tri dana. Mnogo puta sam hteo da odustanem, ali mi je glas mog junaka preko ramena poručivao da to ne činim.

U srednjoj školi sam se malo bavio glumom i uvek mi je bilo lakše da na pozornici improvizujem, nego da izgovaram naučen tekst. Tako je bilo i u procesu pisanja ovog romana: radio sam tako da i sam budem iznenađen njegovim tokom, ponekad i usred rečenice. To je, u stvari, bilo zabavno.

Kako je u stvari nastajao ovaj roman, pošto su mape, šeme i crteži njegov integralni deo. Šta je nastalo prvo: reči ili slike?

Ja sam pre svega pisac. Oba moja roditelja su inače umetnici, i ja sam uvek bio u okruženju vizuelnih umetnosti, premda nemam formalno obrazovanje u toj oblasti. Knjigu sam najpre gotovo kompletno napisao, sa samo nekoliko ilustracija, ali sam, ulazeći sve dublje u lik glavnog junaka, sve više osećao da nedostaje nešto krupno.

Shvatio sam da je neophodno čitaocu pokazati i njegove crteže. Zato, kad sam uspešno nacrta skelet vrapca koji je na početku teksta, shvatio sam da u stvari mogu da uradim i ostalo. Ako nešto i ne uspe, opravdanje je uvek moglo da bude da je to nacrtao neko ko ima samo 12 godina.

Proces ilustrovanja je potom išao paralelno sa procesom redigovanja rukopisa. Kad bih nešto nacrtao na margini, iznenada bih odlučio da ispod toga dodam i neki tekst, jer sama slika nije dovoljno objašnjavala ono što sam hteo.

Zar ne mislite da ste, time što ste sve vizuelizovali, to zadovoljstvo zamišljanja likova i scena koje je neizbežni pratilac čitanja, u stvari uskratili čitaocima?

To svakako može da smeta nekim čitaocima, ali ono što sam ja pokušao da uradim bilo je nešto drugačije od onoga što se radi u knjigama za decu, gde se prvo nešto ispriča, a onda se to ilustracijom pokaže. U ovoj knjizi slike ne predstavljaju direktno ono što čitate, one su nešto više, neka vrsta satelita koji kruže u orbiti teksta. Na taj način, umesto da zatvaraju vrata imaginaciji, ilustracije otvaraju mnoga dodatna.

Kako ljudi čitaju „Izabrana dela T. S. Spiveta”, kako se snalaze u lavirintima teksta i slika?

Tokom promocije knjige sreo sam i razgovarao sa mnogo čitalaca. Neki su tražili i uputstvo kako je treba pravilno čitati. Odgovarao sam im da nema pravila, da to zavisi od toga kako šta kome odgovara. Veoma zanimljiv razgovor imao sam sa jednim dvanaestogodišnjakom, koji mi je rekao da je knjigu pročitao i da mu se veoma dopala. Ali kad ju je dao mami na čitanje, on mu ju je vratila sa objašnjenjem da joj je veoma teško da prati ono što je na marginama. Dečak joj je na to rekao da gotovo nije ni primetio da je na marginama nešto posebno, premda je sve što je tamo i video i pročitao.

To znači da je mozak mladih danas nekako drugačije programiran, oni su veoma rano naviknuti da upijaju nekoliko tekstova odjednom, jer im tako dolaze sa kompjuterskih ekrana.

Dokle ste stigli sa sledećom knjigom, koju priču tamo pričate?

Čini mi se da sam negde na polovini. Biće na neki način obimnija od „Spiveta”, jer se zbiva u miljeu različitih kultura. Glavni junak je jedan srpski imigrant u Americi. Deo radnje se odvija u Beogradu, zatim u Kambodži, Kongu, tako da ima elemente različitih kultura i jezika, što me je stavilo pred velike izazove.

Utisak je da je Vaša knjiga „Gutenbergov” proizvod u kojem su primenjeni principi hipertekstualnog internet sveta. Ovde, u Americi, i te kako je vidljiv talas elektronskih čitača i digitalnih knjiga. Kako u takvom kontekstu vidite budućnost knjige i budućnost čitanja.

U pravu ste, moj roman je jednom nogom u prošlosti i tamo se rukuje s Gutenbergom. Ali osnovno je da smo mi, kao ljudska bića, pre svega stvorenja kojima je urođeno pričanje priča. To je nešto što se neće promeniti, jer je duboko u nama. Ali takođe smatram da se način na koji se pričaju priče polako menja, kao što to pokazuju svi novi mediji. Mislim da će knjige, i one štampane, još dugo biti s nama, ali takođe predviđam i pomeranje ka elektronskim knjigama. U tom kontekstu, dilema je kako će to uticati na nas pisce, jer ekran omogućava da se priče kazuju i na drugačiji način. Suština, međutim, ostaje da će dobar tekst biti i dalje biti dobar tekst, bez obzira u kakvoj formi bio.

Šta Vi, kao pisac, čitate?

Dosta čitam. Kad pišem neku knjigu, čitam publicistiku o temama kojih se dotiče, pa tako ovih dana čitam biografiju Pola Pota, jednu knjigu u fizici čestica, jer moja sledeća knjiga sadrži dosta nauke i fizike. Moje knjige inače zahtevaju dosta istraživanja, pa je u toj funkciji i moj odlazak u Beograd, da bih apsorbovao neke njegove krajeve, atmosferu…

Što se tiče književnosti, dosta čitam pisce sa Balkana: Danila Kiša – upravo sam pročitao „Bašta pepeo” – na mom stolu je trenutno „Povratak Filipa Latinovića” Miroslava Krleže, koja je na mene ostavila jak utisak. Volim i Murakamija, latinoameričke pisce poput Markesa. Volim, u stvari, pisce koji vam protresu mozak, a onda uzmem malo od njihove tapiserije i utkam je u sopstvenu. Rado kažem da je ono što pišem pod uticajem istočne Evrope, Latinske Amerike, američkog zapada i Japana…

Iz intervjua DRAGANE MATOVIĆ:

Rejf Larsen se sa ovim prostorom upoznao na različite načine. Preko svog druga, koji se iz Srbije preselio u Njujork kada je imao pet godina. I on, i njegov otac su mu puno pričali o našoj zemlji. Mnogo toga je naučio i od svoje devojke koja studira slavistiku. Pažljivo je iščitao sve istorijske knjige o nama do kojih je došao.

– Volim vaš smisao za humor, crni humor i za realnost. Poenta vaših šala je duboka. Čini mi se da ovde ima previše istorije. Beograd je uništavan mnogo puta, a Srbija bila “na putu” mnogim imperijama. O ratu iz devedesetih mogu reći da znam mnogo, a sa druge strane, mogu da kažem da ne znam ništa – nisam bio ovde. Upravo to me oslobađa stega i mogu da pišem po svom nahođenju. Kad pišete roman, ne pišete istoriju, već o svom junaku.

Sagovornik ne može da kaže ko je gospodin Radmanović, jer još uobličava lik. Kad sledeći put dođe u Srbiju – znaće.

– I sam se pitam ko je Radmanović. Nemam gotovu priču. U svakom slučaju, Radmanović je interesantan čovek. Ima trideset sedam godina. Genije je za radio i elektroniku. Razume sve o elektricitetu. Mnogo se razlikuje od T. V. Spiveta, dečaka zaljubljenog u mape. Roman je mnogo drugačiji od prethodnog. Ovo je knjiga za “odrasle”.

Kao i Spivet, i njegov tvorac je fasciniran geografskim kartama. Kaže da su one izvanredna podloga za pričanje priča.

– Sakupio sam sedam karata Srbije koje pokrivaju 500 godina. Jednostavno izgledaju, ali kazuju neverovatne priče. Upoređujući ih primetio sam da te mape govore i o ugovorima velikih sila.

Larsen je nedavno dobio francusku nagradu “Amerigo Vespuči” za 2010. koja mu je dodeljena za najbolji avanturistički roman ( “Izabrani radovi T. V. Spiveta”) i biće mu uručena na otvaranju pariskog Salona knjige sledeće godine.

Forma vašeg romana sem osnovnog teksta na stranici ima i razne sadržaje na marginama?

– To što je na marginama je suštinski važno za roman, možda i najvažnije. Pa, često u životu biva važnije nešto što nam se čini periferno. No, prvo je nastalo to što ste nazvali osnovnim tekstom, a potom sadržaj na marginama. Ali ne treba propustiti nijednu od margina budući da su one presudne i za zbivanja i za razmišljanja junaka.

Iscrtane kartografske karte u vašem romanu gotovo su identične sa mapama mozga?

–  Junak, dečak pronalazi sličnosti tamo gde ih ne bismo uočili, ali ja sam želeo da prikažem stanje u njegovoj glavi, način na koji on shvata svet. A on je od onih koji pokušavaju sve da razumeju ali mu to ne polazi za rukom.

Autobiografski momenat?

– I pisac je neko ko čezne da uradi više nego što je to u stanju. Da, autobiografski trenutak.

Ko je zapravo glavni junak romana – avantura, dečak, samoća, ljubav ili…?

– Sve podjednako, ali ako moram da biram, izabrao bih ljubav jer to je ono što njega pokreće, ono što ga nagoni da krene na put, ono što nagoni njegovog oca da dođe po njega i da ga vrati kući, ono što tera dečaka da pokuša da se ipak uklopi u porodicu…

A kako vidite poziciju književnosti danas?

– U Americi, zemlji u kojoj živim, često se govori o tome kako će književnosti nestati jer ćemo se svi preseliti u elektronski prostor, jer više niko ne čita i nema vremena za to… S druge strane, znam puno ljudi koji ne misle tako. Ako mene pitate, ljudi su bića kojima je, otkad postoje, potrebna priča, a gde je priča, tu je i književnost.

Tržište je dominanta američkog društva. U kakvoj je ono relaciji sa književnošću? – Ljudi vole površne trilere i ljubiće, a tržište nudi ono što ljudi vole. Međutim, pravi ljubitelji knjige znaju šta traže, a ne može se reći da ih nema, naprotiv. Možda je oduvek tako i bilo.

Vaš utisak o Beogradu?

– Interesuje me ovaj deo sveta. Komplikovan je, ali uzbudljiv. S druge strane, dešavaju mi se stvari kao sa knjigom „Izabrani radovi T. V. Spiveta“. Shvatio sam da mi je junak Srbin i onda sam krenuo da učim i saznajem o zemlji iz koje dolazi.

Roman je preveo s engleskog Igor Cvijanović, a ime iz naslova “T. S. Spivet” prevedeno je kao T. V. Spivet zbog sparrow – vrabac.

STIVEN KING: „Dve prognoze za Izabrane radove T. V. Spiveta: – čitaocima će se oni dopasti jednako koliko i meni, i – malo je onih koji su imali iskustva s nečim nalik ovoj knjizi. Zapanjio me je talenat Rejfa Larsena i oduševila njegova plemenitost. Ovo je knjiga koja čini nemoguće: ona spaja Marka Tvena, Tomasa Pinčona i Malu mis Sanšajn. Dobri romani zabavljaju; sjajni predstavljaju dar za čitaoce koji imaju sreće da ih nađu. Ova knjiga je blago.”

GERI ŠTAJNGART: „Fantastično šarmantna, smešna i pametna. Osetio sam kako mi mozak raste dok sam je čitao. Ko bi rekao da kombinacija kartografije i adolescencije može da bude tako dirljiva i toliko zabavna?”

MOJI UTISCI: Duga (bestseler dužina – “ciglica” od 380 strana), zabavna, povremeno uzbudljiva avantura, na kraju naivna i “hepiend-irana”. Odlično napisana, u prvom delu i briljantna, daleko iznad mogućnosti bilo kog dečaka, pa i većine pisaca od 3-4 x 12-godina. Osim kraja, koji se spušta i sadržajno i stilski na nešto blisko tim ranim godinama. Spoj teksta, mapa i crteža preciznih linija kao u knjigama iz XIX veka.

Pored mapa i crteža koji imaju upotrebnu vrednost (karte ranča, okoline, insekata i biljaka, kanalizacije velikog grada, napuštenog rudnika u kome raste nivo otpadnih voda uz opasnost da za 20-tak godina sve preplavi, tu su mape, crteži i grafikoni koje ne očekujemo. Na primer. Kako otac pije viski (svaki gutljaj, ritam gutljaja, dug-kratak, trajanje… Mapa govora sekretara fondacija i nivo zainteresovanosti slušalaca, mape buke, različitih pucnjeva iz puške, škripe kapije, bacanja jajeta sa Empajer Stejta, mapa usamljenosti u velikom gradu, karta sveopšte poveznosti kapije, rudnika, relativiteta, svitaca, Indijanaca… Mape “Udaljenosti ovde i tamo”, razgovora članova porodice,  motivacije njihovih postupaka i ponašanja…

Mape i crteži uz tekstualne dodatke na marginama zaista šire tekst, otkrivaju odnose i finese koji lebde iznad njih pa list papira sa slovima i linijama postaje višedimenzionalan i dobija multimedijalne efekte. Kao autori ilustracija potpisani su Ben Gibson i Rejf Larsen, uz širok spisak zahvalnica muzejima i arhivima čijim su se materijalima koristili. To potvrdjuje da je na doradi i opremi ove knjige radjeno timski, kao na izdavačkom projektu.

Mane romana, pored navedenog “hepiend-iranog” kraja: sav taj odličan stil i šarm (prevod Igor Cvijanović) klizi po lakim i usputnim  temama, a dve “teške” – navodno samoubistvo brata i susret sa fanatikom bivaju razrešene opisom bratovljevog zagledanja u cev kratke vinčesterke koja nije opalila, odnosno “prekrivene” beskrajnom dobrotom vozača kamiona i članova tajnog društva, uz sitne ironične opaske na račun funkcionera fondacije. Likovi oca i majke su šematski i neubedljivi, verovatno su imali funkciju da šokiraju svojom hladnoćom i jednostranom usmerenošću ispod koje, pogadjate, ključa toplo, porodično amer-srce puno skrivenih emocija, čijim vrednostima se vraća glavni junak romana, odbacujući nagradni jednogodišnji boravak u metropoli. Od 12-godišnjeg dečaka se to i očekuje, ali ne i od njegovih roditelja (pogotovu od majke – naučnika) – u odmeravanju vrednosti porodični život na izolovanom ranču pobedio je vrednosti velikog grada i buduću naučničku ili stvaralačku karijeru.

Roman Rejfa Larsena „Izabrani radovi T. S (V u prevodu na srpski) Spiveta” treba makar prelistati da vidite šta sve roman može da postigne, ako se tekst nadogradi na pravi način.

Za P.U.L.S.E    Milivoj Andjelković

Ovde možete prelistati prvo poglavlje romana

http://www.amazon.com/Selected-Works-T-S-Spivet/dp/B003YDXD18#reader_B003YDXD18

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Književnost, kartografija i nove mogućnosti romana

  1. Amika

    06/12/2010 at 12:21

    Dopuna detalja, prevideo u kucanju:

    Knjiga sadrži i karte sećanja, mape dosade (5 vrsta), mirisa, zvučnu sliku Bramsove Madjarske igre broj 10, karte ograničenja, mape hoda, istorijskog nasledja, karte medjusobnih razovora za stolom…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *