Ulogujte se / Kreirajte profil

“Koњe убијају, зар не?”

У Београду је организован бал из филма „Коње убијају, зар не?”, чиновници ЕУ бодре, ни криве, ни дужне, младиће и девојке са специјалним сексуалним склоностима, на уличне манифестације, храбре их да певају и машу цвећем и заставама, свесно их жртвујући сасвим логичном насиљу, које је, по свим психолошким показатељима и законима, морало да буде предвиђено. Зашто би иначе америчка амбасадорка својим службеницима наложила да не излазе на београдске улице?

Истоимени чиновници одржали су говоре на енглеском језику у центру Београда о противљењу свакој сегрегацији и доживели потпуни крах, при том показавши сегрегацију према српском језику. И шта се очекивало?

Када беда проговори, нема више поноса. Као да је неки режисер иза сцене намерно хтео да направи уличне борбе у Београду, не би ли нечим упослио неартикулисану енергију масе, јер, по мишљењу тог режисера, боље је тући геј парадисте него препродавце преостале српске имовине.

„Десним и националним снагама” медији су назвали демонстранте који су из беса и мржње рушили по улицама Београда, а који су у ствари српска сиротиња. Заборавило се да и сиротиња може да мрзи.

Укратко, Србија је поново у сценарију политичког вестерна, док су геј и лезбо девојке и младићи само жртве.

У најсиромашнијој земљи Европе и Балкана, која се по оцени ММФ-а опоравља споро и неуспешно, почиње опасност од грађанског рата, оцењују француски антиглобалистички медији, од мреже Волтер до више различитих радио-станица. Они не помињу „хулигане”, које помиње РФИ.

Званичници су савршено схватили да насиље које се у Београду десило није ни у каквој вези са парадом поноса, и да је оно последица деструкције и мржње. Гладни људи почињу да мрзе сите и арогантне, а када тежина живота постане несносна долази до абреаговања. Геј парадисти су, нажалост, само у гужву гурнуто жртвено јагње.

Само су наивни духови могли да помисле да су дубински узрок насиљу геј и лезбо шетачи. Они су просто згодан материјал у који се испројектовало незадовољство у тренутку освете незавршеног петог октобра кога су изнели управо многи од данашњих побуњеника. Тада су то били „добри момци”, јер су служили другом циљу. Уместо да граде путеве и пруге, млада енергија разбијача отишла је у другом правцу. Лупали су излоге „Бенетона”, „Мек Доналдса”, и све друге симболе мултинационалног богатства, а српског националног сиромаштва.

Новинар-коментатор питао је јавно, у току преноса телевизијског насиља: како се све ово може спречити ? Нажалост, никако, ако се не разликују узрок и разлог зла, оно што ми у клиници увек и прво разликујемо.

Што се тиче изјаве министра војске да ће „хулигани бити смештени тамо где им је место”, нажалост, докле год сви велики криминалци у Србији не буду смештени „где им је стварно место” (а ниједан још није), дотле овакве изјаве неће имати дејства.

Мене лично, ово психолошко незнање српских власти подсећа на све историјске акције париске полиције у којима је она редовно излазила као поражена, а младе из света социјалне патологије, упркос хапшењима, нико није могао да заустави.

Зна ли више ико у Србији шта је слобода?

„Србија је земља слободних људи”, изрекао је 10. октобра још један министар. Али шетња слободе празних стомака никада није успевала. Никада она, ни у једном времену, ни у једном режиму није била могућа. То је замка свих модерних неолиберала, замка коју је српски народ (и без читања Жана Жака Русоа) одлично дијагностификовао простим натписом на једној приградској дрвеној тараби: „Доста ми је слободе, хоћу правду и једнакост!”.

Нажалост, горепоменуте историјске јакобинске речи натписа са сеоске тарабе невероватно су тачне и живе од времена француске револуције до данас.

професор универзитета Мила Алечковић-Николић,

Politika online

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *