Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Koen ili osamdeset godina samoće

Kao student, Koen je provodio noći na tamnoj strani grada. U džez klubovima Montreala živeo je kao boem. Godine 1956. izašla je prva zbirka njehove poezije: „Let Us Compare Mythologies“ koja mu je donela stipendiju i književne nagrade. Koen je neko vreme svirao na Kubi, ali se nije pokazao kao revolucionar već je uživao sa ženama Havane.

Početkom šezdesetih godina nastanio se na grčkom ostrvu Hidra, gde je napisao romane „The Favourite Game“ („Omiljena igra“) i Beautiful Losers“ („Lepi gubitnici“) i prve pesme, između ostalog „Suzanne“, koju je snimila Džudi Kolins. Očaravajuću Šveđanku Marijane Ilen, sa kojom je živeo u skromnom stanu, ovekovečio je u pesmi „So Long, Marianne“. Godine 1965,  Koen se vratio u Ameriku, gde je debitovao na Folk festivalu u Njuportu. Opisivali su ga kao „novog Dilana”, što nije nimalo iznenađujuće.

cohen-right

Pesme koje su se našle na albumu „The Songs of Leonard Coen“ nisu, međutim, imale u sebi bes i nadrealizam Dilanovog stvaralaštva. Koen je spajao religiju i seksualnost, mistiku i senzualnost u jednostavnim, sugestivnim melodijama, inspirisanim šansonom i pevanjem vođe jevrejskog hora u sinagogi. Kasnije je izbegavao odgovor na pitanje da li ide u sinagogu:

„Sve zavisi – koliko dobro pevaju.“

Koen je svoje pesme šaputao sa tugom vanredne lepote, zahvaljujući čemu je stekao ugled emotivca i sveštenika obožavanog do nivoa kulta, koji pri tom bije bio lišen manirizma demoralisanog pesnika prinuđenog da gradi diskografsku karijeru. Remek delo „Song of Love and Hate“ (1971) spomenik je toj elokventnoj depresiji.

U dokumentarnom filmu „Bird on a Wire“ („Ptica na žici“), snimljenom na turneji 1972. godine, vidimo Leonarda Koena kao depresivnog virtuoza, izloženog prevelikom pritisku, koji u garderobi mora da primenjuje diplomatska sredstva da bi se odbranio od udvaranja, slušaocima u Kopenhagenu vraća ulaznice zato što su se žalili zbog loše akustike, a u Jerusalimu plačući sedi iza bine i neće da nastavi da svira, dok mu nadahnuta publika peva njegove pesme. Jedan njemu privrženi reporter pita da li piše političke pesme. U prvi mah iznenađen, Koen odgovara:

„Ljudska usamljenost je politička tema.“

1401x788-LC2 - (c) Taken From Leonard Cohen Live In Dublin

Godine 1977, prilikom katastrofalnog snimanja albuma „Death of a Ladies Man“ impulsivni producent Fil spektor uperio je pištolj u Koena. Pored grotesknih orkestarskih aranžmana, na albumu, koji je bio potpuni promašaj, nalaze se i gluposti, kao što je pesma „Don’t Go Home With Your Hard-on“, koja je Koenove opsesije dovodi do opscenosti. Autorka pesme Džoni Mičel, sa kojom je 1967. bio u ljubavnoj vezi, primetila je podsmešljivo:“On je stvorio sintagmu „nago telo“ Ne verujem da ume da napiše ijednu pesmu, a da je ne upotrebi.“ Ona, doduše, priznaje da joj je Koen „bez verbalnog uputsva“, pomogao da se izbori sa svojim emocionalnim krizama, ali je, kako kaže, „Budoarski“ i „drugorazredni“ pesnik.

U ovakvim okolnostima mogla je da pomogne samo ironija na vlastiti račun. Nakon što je Koenova diskografska kuća „Columbia“ u prvi mah 1984. odbila da izda album „Variorus Positions“, na kojoj se nalazi i bezbroj puta adaptirana pesma „Hallelujah“, zapao je u stvaralačku i egzistencijalnu krizu, iz koje se izvukao zahvaljujući ženama, koje su ga uporno tetošile, i nekoliko najvećih pesama u njegovoj karijeri. Na omotu ploče „I’m Your Man“ iz 1988. godine vidimo ležernog trubadura u odelu, sa naočarima za sunce i oljuštenom bananom u rukama. Godine 1992. objavljen je singl „The Future“ sa čuvenim stihom

„I’ve Seen the future, it is murder“,

a intervjue u Nemačkoj prehlađeni Koen davao je iz udobnog kreveta hotelske sobe i delio svoje sentence kao placebo.

A onda je melanholični bonvivan nestao u kalifornijskom manastiru, gde je rano ujutru meditirao i kuvao za monahe. Dokumentarni film „Beatutiful Losers“ prikazuje smirenog budistu koji je raskrstio sa svim životnim problemima. Godine 2001. vrativši se u Los Anđelos Koen je objavio „Ten New Songs“ – prozaične i umirujuće pesme za koju je muziku napisala njehova producentkinja Šeron Robinson.

Leonard_Cohen_2181

Godine 2008. vratio se na scenu, nakon što mu je menadžerka navodno na prevaru uzela sedam miliona dolara, njegovo celokupnp bogatstvoi. Dostojanstveno i sa blagošću čoveka u godinama podigao je svoj b“Fedora“ šešir, pevao stare balade, šunjao se oko muzičara (i tri ženska prateća vokala) i nijednog trenutka nije izgubio iz vida svoj stari aforizam:

„There’s a crack in everything, that’s how the light gets in“ (U svemu postoji pukotina, na taj način svetlost prodire unutra.“

Za 80. rođendan Leonard Koen poklanja sebi i nama nov album, pod nazivom „Popular Problems“ i mrmlja glasom iz groba zadovoljnog gurua:

„It’s not becouse I’m dead;

It’s not becouse I’m old;

I always liked it slow;

That’s what my momma said“

Nikad nije bio toliko dragocen kao danas.

„Rođen sam sa talentom u vidu zlatnog glasa“, pisao je Koen.

Kao mlad student, Leonard je svirao u kantri grupi, ali je sebe doživljavao kao pesnika. Otac, vlasnik tekstilne fabrike, preminuo je kada je Koen imao samo devet godina – sin mu je napisao kratku oproštajnu pesmu i zakopao je u bašti.

 

Arne Vilander

Prevod: M.Anastasijević

„Večernje Novosti“

 

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *