Ulogujte se / Kreirajte profil

Koloseum

Prvi dan proleća je, a ja sam još uvek lutka koja pleše tango. Trapavo i  tupavo, slepo, ne osećajući tlo pod nogama. Ne znam ko sam, ko su mi roditelji, odakle potičem i kuda idem… Sasvim sam bezimena u ovoj staklenoj praznini, bezlična, bez glasa, kao sputana mumificirana lutka neke bezimene egipatske mumije. Ono što pamtim je taj glas koji me je „Lutkom“  zvao…Sve ostalo je zapečaćeno u tamnim hodnicima podsvesti.

Laura Makabresku

Laura Makabresku

Pamtim da je tango nastao u zadimljenim hogartovskim prostorima Buenos Airesa; u bordelima; sumnjivim prostorima i da beše igra strasti.. puna erosa… Bandoneo… Piazzola… luka, mornari… Žena i Čovek… Crno i Crveno… u kontrastima tamne prostorije  u kojoj se oseća miris ustajalog vina, duvanskog dima i dah pun alkohola čoveka koji me drži u naručju. Da, pamtim to i svoje telo koje nehotice odaje sebe, kočeći ono iskonsko ljudsko… Pamtim taj zaborav “šta je spolja a šta je iznutra“, pamtim toplinu… pamtim igru u belim noćima… sećam se tela koje sam volela kao što bi rekao Kavafi..a sad težim očajnički da svaka moja vijuga bude isprana, raspolućena…

Laura Makabresku

Laura Makabresku

Sad u ovom trenutku osećam potrebu da razotrkijem neku svoju istinu koju sam skrivala čak i sama od sebe. Da ta moja istina raspara nebo, podere oblake i da kiša spere moje telo od svih tih mirisa: vina, ustajalog vazduha kafane, čoveka koji miriše na mirise stotine žena..; čoveka koji je dodirivao moju kožu i igrao se sa mojom utrobom. Da, toga se sećam jer me sad u ovom trenutku sve to žestoko boli. Ono što me zabrinjava u mnoštvu tih suludih pitanja koja se  u meni roje; bez obzira na svetlost sunca, na prvi dan proleća je to da izgnam to monstruozno čudovište i predam se življenju a ne promišljanju Ofelije… Željna sam svetlosti teatra, Anjinog koloseuma ljubavi u kome cveta maslačak i pehara kog ću izvajati da ispijam to maslačkovo vino.. Vino najsladje i najotrovnije na svetu.. ali je zanosno… u plamtećoj svetlosti Epidaurusa odakle me nemi promatraju: Eshil, Euripid, Sofokle, Aristofan, pa možda čak i Pindar… Ko zna.

Laura Makabresku

Laura Makabresku

Da pobegnem od muzike bandonea i tog plesa kog nikad nisam znala igrati kako valja… Da uteknem… makar u mislima u voljenu Eladu.. Moram da pronadjem  to seme iskonskog života u meni, koje još postoji  jer ga osećam kao što ga svaka žena oseća osećati mora… Da se setim svih godišnjih doba i njihovih lepota ali ponajviše lepote Leta..Da razbijem tugu i zaborav… pokušavajući da rasečem jabuku na ravnomerne delove.. umesto da sve Evine jabuke uredno redjam na polici.., dopustivši da tamo istrule i da se smežuraju kao listovi; kao koža na licu starice… Bojim se da se opasno pribižavam ka onome da ne priželjkujem ništa… Ništavilu erosa jer smo duboko povredjeni, ništavilu filosa jer majku ne upoznasmo kako valja a za oca i nismo znali ko je !? Sfingina zagonetka..ne mora biti samo jedna; koju je rešio Edip… čovek nesretni;… ima ih više…

(Napisah ovu epistolu neznancu..a zaključak je: „ Da je manje osećanja a pameti više, lakše bi bilo“…)..

.

Za PU.L.S.E Anja Weber

Jedan komentar na tekst Koloseum

  1. Milan

    14/11/2017 at 10:02

    Oćutaću…

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *