Ulogujte se / Kreirajte profil

Komična prolaznost i sveopšti neuspeh postmoderne umetnosti

Da li su svi postmodernisti komični i prolazni kao i ismejani Sorentinov umetnik?

Da li su svi postmodernisti komični i prolazni kao i ismejani Sorentinov umetnik?

Možete se naći u bilo kom muzeju gde perspektivna umetnica ili umetnik predstavljaju svoj savršeni rad u koji su utrošili mnoštvo vremena i truda i znanja i svega ostalog bitnog za to da se rad već na prvi pogled okarakteriše kao VREDAN… Ili da li je to baš tako? (stavljam „umetnicu“ pre „umetnika“, jer su postmodernisti užasno alergični na išta što iole ukazuje na patrijarhalnu dominaciju i nepravdu u jezičkom izražavanju; takođe namerno nabrojah karakteristično vredne reči za jedno delo jer, eto alergični su i na takvu podelu)

… e pa izgleda da nije. Postmoderni umetnik zazire od ograničenja bilo kakve vrste. Njegovo delo će u inat trudu istorije reći „Ja sam van tih šovinističkih i politički nekorektnih stremljenja! Neću da se izdignem u elitu putem istorijske škole umetnosti i sopstvenog iskustva na tom polju! Sve je relativno! Svaka istina se može dokazati kao netačna i svaki stav na kraju odvede u utopiju! Tome nas je naučila istorija. I ja zato predstavljam samo osećaj u mojim delima. Kontrast! Prazninu! Postojanje i odsustvo postojanja! Ženstvenost i muškost, rođenje i smrt, paradoks i punoću stvarnosti! Pročitajte sastav koji sam napisao o mom diskursu, o mom izražaju, ja se pozivam na Deridu i Fukoa, sve je lepo objašnjeno u tekstu o mojoj izložbi, posle toga će vam sve biti jasno!“

I šta mi onda tu imamo? Pa imamo neku fotografiju koju bi mogao tinejdžer uslikati i dati roditelju da se poigra u fotošopu… Imamo neku statuu bez lica, instalaciju bezizražajnih dugokorukih ljudi, kolaž isečen od starih novina gde u jednom ćošku stoji žensko telo – a na drugom su stene iz američke pustinje, sliku(možda) od jedne crvene mrlje blatnjavo pređene preko neke stare fotografije gde je golo žensko telo u nekakvom šumskom žbunu… I svako od ovih dela ako malo bolje pogledamo, može da bude apsolutno jedno veliko NIŠTA i istovremeno sa druge strane SVE. To SVE je uglavnom opisano u tekstu o izložbi. Ili ako upitamo umetnika on će pokušati da citira Fukoa ili će nabrojati neke paradokse ili će se pozvati na sveopštu relativizaciju. Ako budemo uporniji u našem nastojanju da nam umetnik objasni kako kog vraga to njegovo delo dobro troši naše vreme sem što se osećamo nelagodno glupavo dok ga gledamo, on će verovatno na kraju da baš kaže da je stvar u toj nelagodnosti. To je bio njegov zadatak, da se mi malo osetimo… čudno. Ne da on prikaže neku mitsku konstrukciju zaboravljene kuture kroz sliku na kojoj je radio mesecima, ne pobogu! To znači da je upao u ograničenje nekog kalupa koji je moralno i etički sigurno nekorektan! Znači njegova lenjost nekako ima divno opravdanje za njegovo površno angažovanje. Ako nastavimo sa ovakvim istinama uskoro ćemo verovatno otkriti samo razmaženu osobu sa često viškom novca, viškom vremena, takođe osobu sa prilično mrtvim pogledom i depresivnim patnjama koje konstanto iskazuje u svojim delima o praznini, paradoksima, bezličnim ljudima i slično. Baš depresivno, i beznačajno… To je prikaz stvarnosti? Vau! Šta je tu još novo? Da li to što smo se pozvali na neka stručna imena filozofa, psihologa i sličnih daje nama neku auru prefinjenosti i obrazovanja ili potpunog neukog stava? Ako nastavimo do kraja hoće li se umetnik rasplakati kao ona jadna devojka u već čuvenom Sorentinovom filmu?

Naravno od velikog, velikog, VELIKOG značaja (ovako opisujem značaj „velikog značaja“) je lokacija gde je delo predstavljeno. Evo jednog divnog primera

Jedan mlad čovek obučen u crnu odeću stajao je u fontani i izvodio neobične pokrete. Studenti su raspravljali da li “Bob” stvara umetnost ili se ponovo ponaša kao idiot. Da se fontana nalazi u pozorištu njegov ples bi verovatno bio smatran umetnošću. Da pleše u javnoj fontani prolaznici bi mogli da pomisle da je duševno oboleo. Pošto je kontekst umetnička škola – odovor nije u potpunosti jasan…

Zaključak: Dakle svaka umetnost je komunikacija. Naravno nije svaka komunikacija umetnost.

„Sociologija umetnosti“  Viktorija D. Aleksandar

Odlično, hajde da sad svrstamo postmodernu umetnost u par reči

"Hrast" Krega Martina, čaša na postolju na određenoj visini, on tvrdi da je to sada hrast

“Hrast” Krega Martina, čaša na postolju na određenoj visini, on tvrdi da je to sada hrast

Umetnikovo delo nije kritika stvarnosti, ono može predstavljati bilo šta i time je fleksibilno da usvoji bilo koju ideju i opravdanje umetnika za njegovu lenjost (koja je često predstavljena u sastavu vezanom za izložbu)… Ili evo ako meni ne verujete još uvek, evo jednog citata profesora sa Oksfordskog univerziteta (ne pozivajte se molim vas na elitističku nekorektnost, ovo je samo drugo mišljenje koje potkrepljuje moje!)

Sve je to samosvesno, kvaziintelektualno, površno, plitko i „postavlja pitanja“. I to je sve!

„Postmodernizam ukratko“ Kristofer Batler

Toni Smitova "Besplatna (ili slobodna?) vožnja" - šta bi pomislili da ne znamo naziv ovog dela?

Toni Smitova “Besplatna (ili slobodna?) vožnja” – šta bi pomislili da ne znamo naziv ovog dela?

Kako jedna instalacija koja predstavlja samo šipke i lance koji vise sa plafona sme da zauzima prostor tamo gde bi se možda našla vajarska skulptura na kojoj se radilo godinama? Čija glina sadrži znoj i umeće umetnika? Kako smo došli do toga da nekadašnji umetnici koji su menjali perspektivu sveta svojim delom moraju da gledaju na ovaj impotentni duh depresivne i lenje dece koja su nekako uspela da se domognu svog mesta u muzeju?

Znam šta se sad vrti vama u glavi, kako je to i zašto je to bitno jednom čoveku koji radi i zarađuje narodski rečeno “poštenim putevima”, isti koji svojim trudom i vremenom pokušava da preživi? Pa umetnici su nekada bili deo važnih revolucija, promena, postavljali su ključna pitanja,  dizali su svet na noge svojom snagom originalnog i neprikosnovenog zlatnog preseka! Nije dovoljno? Još uvek vas nije briga? I vi smatrate da više nema šta da vas promeni? I vi mislite da je sve relativno i nije vam više bitno kakva je stvarnost i kakav to finansijski prilagođen bogataš daje sebi za pravo da bude umetnik? Pa dobro, hoćete samo da živite što ugodnije možete, ko bi vas krivio za to, to je normalno u današnje vreme konfromizma..

Da probamo onda ovako: dolazite kući i vaše dete vam govori da želi da postane umetnik, želi da završi školu vezanu za umetnost i želi da pokazuje svoja dela post-modernog.  Videlo je neke slike u muzeju, i već sad veruje da ono može bolje od toga… Šta ćete sada uraditi? Pa ako nećete da pribegavate klasnoj kastraciji putem društveno neprihvatljivih reči koje ostavljaju vidne emotivne i egzistencijalne ožiljke deci (nešto kao „Nema ti tu leba, idi ti u zanatlije, pa posle i nama da pomogneš da izađemo iz dugova!“), onda – bolje da im pokažete ovaj tekst! Mnogo je bezbolnije ovako, verujte mi…

Nego… Dok sam studirao, bila je priča sa akademije da je jedan student iz šale doneo minijaturnu kocku cigala (koju je jednom izlepio pod dejstvom alkohola)  i rekao je profesoru da je to savršeno delo minimalizma. Profesor mu je momentalno zaključio desetku i rekao mu da nije znao da je on takav poklonik minimalizma (kao što je i sam profesor bio jel). Student u svom neznanju je samo klimao glavom i čekao da ode iz ovog slučajnog čuda žive i bezgrešne glave. E sad, šta se zapravo desilo? Pa neki umetnik je napravio potpuni bunt pre koju decenju time što je predstavio ogromnu kocku cigala u muzeju kao svoje delo… I po tome je naravno postao poznat. Eto, svojevrsno čudo postmoderne umetnosti koje je slučajno iskopirao pijani student…

“Fotografija za žene” Džefa Vola, ko tu koga gleda, iz koje pozicije, zašto, šta govore pogledi?

“Fotografija za žene” Džefa Vola, ko tu koga gleda, iz koje pozicije, zašto, šta govore pogledi? (slika je dostupna u visokoj rezoluciji, samo pretražite njen naziv i iskočiće nekoliko primeraka)

Da ne budemo baš previše okrutni, jedina podrška ovim kvazi umetnicima bi morala da bude vid prezentacije na društvenim mrežama. Eto sada su uveli i 3D prikaze, fotografije u popularno nazvanim „high defenition“ okvirima, a svi mi imamo kvalitetnije ekrane jer ovo je ipak 21 vek! Zašto zauzimati dragoceni prostor muzeja, kada sve može kao „osećaj“ mnogo bolje uz ekran, ne treba da idemo u muzej za takve jutarnje mlake pokrete moždanih vijuga. Jedna fotografija dnevno, da se divimo kratkoj estetskoj privrženosti umetnika da uklopi svetlo sa senkom i malo da nam pokrene osećaj nelagodnosti jer ispod piše „Odsustvo i prisustvo duha“ i to je to…

Svaka čast Godaru, Bergmanu na Personi, Antonioniju i njegovoj galantnoj muzi, Bresonu, fenomenalnom Andreju Tarkovskom… Istinu govoreći, ja glasam da umetnički film postane pravi predstavnik jezika post-modernog, jer toliko fotografija se može izvesti iz skoro svakog njihovog kadra, a njihovi prikazi nas ostavljaju danima u teškim melanholičnim stanjima i egzistencijalnim momentima nelagodnosti.

Hoćete da se nađete u stanju bezizlazne turobnosti i preispitivanja? Gledajte Torinskog konja. Hoćete da znate kakav je osećaj melanholije visokog društva? Gledajte Kjubrikovog Beri Lindona. Hoćete da znate kakvom osećanju vode utopije prenaglašene seksualnosti? Gledajte Von Trirovu Nimfomanijanku… Hoćete mir saznanja i lepotu osmeha i suza? Gledajte Vendersov Pariz, Teksas. Hoćete težinu nespokojstva i izgubljenost srednjoklasnog čoveka? Gledajte Linčovu Glavu za brisanje. Hoćete požrtvovanost, mit, preobražaj? Gledajte Hodorovskog! … Ali nemojte, molim vas, ići u muzej da pogledate jednu beznačajnu fotografiju i nemojte čestitati tom umetniku na tom katastrofalno monumentalnom (ne)uspehu… Taj uspeh bi bio uspeh samo jedne nove utopije kojoj bi tim vašim postupkom dali na višestrukom značaju…

A ima bitnijih stvari u ovom životu od toga i zato zbogom postmodernizmu! Dovoljno si nam govorio da je sve dosadno, zar ne vidiš, samo si ti dosadan! Predstavljaš čoveka koji se bakće sa par stručnih fraza i pripajaš ih uz nešto što nema nikakav stav, nikakvu hrabrost i nikakav potencijal za promenu. Ti nisi umetnost, ti si REAKCIJA na sve što JESTE umetnost. A sad molim te, siđi sa pozornice, i ostavi se korektnosti i diskursa, nađi školu, izučavaj je decenijama, slikaj decenijama, vežbaj svoj dar, i tek posle toga kad osetiš da ponovo postaješ dete, onda pričaj o praznini i paradoksima prosvetljenja…

Jer nema ovde prečica. Ne za tebe. Pogotovo ne za tebe.

Za P.U.L.S.E: Miroslav Krilović

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Komična prolaznost i sveopšti neuspeh postmoderne umetnosti

  1. Arsen

    16/08/2016 at 14:48

    Hvala na tekstu. Kritika je utihnula.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *