Ulogujte se / Kreirajte profil

Композиције Ерика Сатиа и атмосфера празних поднева Монмартра на платнима Рамона Касаса и Сантјага Русињола

Од 1889. године у  Паризу, прецизније на Монмартру, живела су два шпанска сликара – Рамон Касас (Ramon Casas) и Сантјаго Русињол (Santiago Rusiñol). Њихова свакодневица, осим стваралаштва, подразумевала је и дружење са композитором Ериком Сатием . У атмосфери његове музике препознаје се она атмосфера којом су прожета дела Касаса и Русињола.

erik-satie-1891-by-ramon-casas-i-carbo

Ramon Casas – Portrait of Erik-Satie, 1891.

Утисак је импресионистички, баш као што су и сама дела поменутих уметника, и он не мора нужно бити академски прихватљив и довољно релевантан за одбрану постављене тезе, али јесте битан за онога ко је уметник, за онога ко у соби, посматрајући мехуре прашине како плутају кроз меки ваљак зрака, уз музику ствара облике, евоцира их или о њима контемплира. Сатиева уметност је део поетичне свакодневице, део оних тренутака које сам поменула. Слушање његове музике евоцира благу светлост, простор извесних тонова у чијим сенкама би се покретали живи облици сећања и предзнаци сна. Тихо, једноставно, празно – баш као и  поднева на Монмартру која су својим делима предочили Русињол и Касас.

У периоду заједничког стваралаштва сликари су се међусобно портретисали, истовремено у “дијалог” укључивши и композитора.  Горњи Сатиев портрет урадио је Касас 1891. Исте године Русињол ствара композиторов други (доњи) портрет. Оба портрета рефлексија су простора којима се ексцентрични Сати кретао. И кишни трг надомак кога се види млин, и скромна соба у којој композитор неодређено гледа  јесу инспирација, полазиште за  азур хладног тона или пуцкетање ватре стваралачке идеје. Осим простора који упућују на уметникова кретања и свакодневицу, оно што још привлачи пажњу јесу његове  ципеле које су на оба портрета истакнуте. И ако је на првом портрету забележено касно кишно подне кроз чију маглу се помаља млин у који ће уметници отићи, на другом портрету, екстеријер је замењен ентеријером, затвореним простором, собом у којој уметник проводи своје време стварајући композиције, доносећи споља предмете који трансцедирају, који искорачују из своје материјалности и упућују на мисао, на сећање, на прошли или садашњи тренутак. Семантички потенцијал простора којима се крећу јунаци романа или у којима су особе портретисане, могућност су да сликар “периферним” средствима, симболичким језиком  предочи личност, тренутну мисао и живот портретисаног.

Када су у питању композиције Ерика Сатиа концентрисаћемо се на два дела – Gymnopédies и  Gnossiennes. Композиције су кратке, атмосферичне, подједнако класичне колико и амбијенталнеGymnopédies су три композиције за клавир компоноване око 1888. године.  Инспирација за прво дело била је поезија Ј.П.Контамин де Латура (J.P.Contamine de Latour), нарочито његово дело Les Antiques, као и роман Саламба Гистава Флобера. Тачна конотација речи gymnopédie, коју је Латур често користио у својој поезији, а коју је Сати преузео за своја дела,  још увек није тачно утврђена. Gnossienne је Сатиева реч којом је насловио неколико својих дела компонованих око 1890. године. Прве три композиције објављене су 1893, док су наредне три публиковане тек 1968. године. Неки сматрају да се реч Gnossienne односи на  митске становнике Крита – Gnossiennes  – Тезеја, Аријадну, Минотаура  (gnossus упућује на Кnossos).

Композитор је био инспирисан темама које нису биле део свакодневице, темама које су припадале даљини, што је супротно од тематских оквира којима су се креталa два сликара. Те тематске оквире покушаћу да посредством музике повежем. Постоје два доба дана која су доминантна на Касасовим и Русињоловим платнима. Прво је касно јутро, друго је подне. Оба доба, баш као и ноте ових композиција, одају утисак неодређене меланхолије, равнодушности. За разлику од других импресионистичких сликара, на платнима поменуте двојице нема пуно људи, нема динамике која би сугерисала спољашње звукове сугерисане јарким бојама и отвореним потезом четкице оку посматрача. Обојица сликара представљају појединца, залуталог или одомаћеног на Монмартру, заглдеданог у неодређену тачку пред собом. Ко су све ликови Монмартра, о чему размишљају, где су били, кога очекују? Боеми, луталице, уметници, случајни пролазници, праље, радници. Наизглед атмосфера коју би исти употпунили и на Лотрековим сликама. Међутим, овде је све другачије. Касно недељно подне  и његове авети.

Santiago Rusinol – Portrait of Ramon Casas

Santiago Rusinol – Portrait of Ramon Casas

 

Ramon Casas – Portrait of Santiago Rusinol

Ramon Casas – Portrait of Santiago Rusinol

 

Santiago Rusino – Portrait of Еrik Satie, 1891

Santiago Rusino – Portrait of Еrik Satie, 1891

 

Santiago Rusinol – Portrait of Eric Satie at the Harmonium

Santiago Rusinol – Portrait of Eric Satie at the Harmonium

Ramon Casas

Ramon Casas

 

Santiago Rusinol

Santiago Rusinol

 

Santiago Rusinol

Santiago Rusinol

 

Santiago Rusinol – Un bohemio

Santiago Rusinol – Un bohemio

 

Santiago Rusinol

Santiago Rusinol

 

Santiago Rusinol

Santiago Rusinol

 

Santiago Rusinol

Santiago Rusinol

 

Santiago Rusinol

Santiago Rusinol

za P.U.L.S.E: Ана Арп

Ана Арп

2 komentara na tekst Композиције Ерика Сатиа и атмосфера празних поднева Монмартра на платнима Рамона Касаса и Сантјага Русињола

  1. Petar

    13/04/2013 at 23:27

    Ispravite gresku, nije pravilon pisati Satia, nego Satija, to je npr. ista greska kao kad pisete koncert klavurskog tria, ispravno je trija. Takodje, ipsravno je Kazas, a ne Kasas, a tekst je odlican, inace. Pozdrav!

  2. Коначно – ћирилица!
    Културно и поштено према српском језику.
    Није свеједно!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *