Ulogujte se / Kreirajte profil

Konfliktologija seksualnosti

Privlačnost je psihički opasna. Privlačnost sa jedne strane govori da nas ta osoba, koja nam je neminovno privukla pažnju, savršeno dobro poznaje, da nas čita i da uviđa našu iskrenu prirodu i našu strast.  Sa druge strane privlačnost nam i govori da ta osoba zna naše slabe tačke i da može da ih iskoristi i povredi nas.

Seksualnost, opet kontradiktorno dozvoljava, u pojedinim slučajevima, dozu bola, a čak je i vremenom otpozdravlja pozitivnom reakcijom. Nju je veoma teško objasniti objektivnom preciznošću, a uz to: ne dozvoliti da se izgubi jačina i intezitet tog čina značilo bi da moral, etika i svakodnevna poštovanja moraju fleksibilno ostati po strani velikim delom. Stoga sledi da dobro vođenje ljubavi je delom opasno iskustvo samo po sebi, vezano je možda za majstorstvo suptilnog egzistencijalizma mnogo više nego što bi hteli sebi da priznamo i telesna poziciranja su često mnogo više imitacija potčinjenosti naših skrivenih strahova. Uviđamo da lični stav tih telesnih pozicija nas ipak uzbuđuje više negoli tehnika sprovođenja telesne akcije. Snažna je tu pretpostavka da podsvesno mi želimo da nas naš partner sprovede kroz inicijaciju nepoznatog i nečeg novog zapravo.

"On body forms" Klaus Kampert

“On body forms” Klaus Kampert

Vođenje ljubavi je, u psihičkom smislu, uzbudljivo iskustvo gde mi verujemo partneru da će nas sa umećem voditi kroz pozicije straha, telesnog, ugroženog, nadmoćnog, uslovljenog, neprilagođenog, sputanog, oslobođenog i preporođenog… Možda čak i prevaziđenog…  I mi, nažalost, time napuštamo narativ analitičkog intimnog vrhunca, tematski ulazimo u modernu realnost gde je upitna krajnost ipak mnogo više opskurna: da li današnji čovek želi da prizna sebi sve te uzbudljive pozicije ili želi da mašta o idealnoj “nežnoj” ljubavi dok sva ta uzbuđenja ostaju, smemo li se usuditi reći – neostvarena, zapostavljena, zakržljala… I transormisana u nešto nepoželjno? Vođenje ljubavi je time, otkrivanje sebe našem partneru u potpunosti i prepuštanje, ILI za moderno ukalupljenog konformistu – ona je rezervisanost nekoliko ustaljenih poza lagodnosti, postavljanje sebe u ulogu “ljubav je gde se osećam sigurno” tako nikako ne otkrivajući dublja značenja naših i partnerovih potčinjenosti.

U unutrašnjem koordinantnom sistemu osobe seskualnost označava onu tačku u kojoj se društvenost i individualnost neposredno razmenjuju i u kojoj socijalna iskustva zastvarno susreću pojedinca u njegovoj telesnosti. I to, u dvojakom značenju reči – intimno (telesno) i socijalno u polju ljudskih odnosa: ‘face to face’, direktno osetilno.
– Alfred Lorenzer „Intimnost i socijalna patnja“

Šta su te takozvane “nežne ljubavi” danas i šta su te nepoželjne transformacije? Uđimo u kožu modernog tela i prepustimo se sada odbranbenim mehanizmima komfornog života.

Pristaćemo na seks sa specijalnom osobom (osobom koja zadovoljava naše specifične standarde društvenog statusa) koja nam bude rekla da smo mi specijalni (dakle da zauzimamo važno mesto na ovoj planeti iako mi toga možda nismo ni bili svesni) na specifičan način (na način da nas ubedi za trenutak da smo svesni da vredimo, ali tako da ta osoba ne izgubi onaj društveni status koji smo prvo ugledali).

Samo osoba sa dubljim smislom duhovnosti će pronaći partnera koji je neće lagati u svemu ovome navedenom, jer ta osoba bi bila svesna da onda živi u laži i da skriva sopstvenu neostvarenost i samim tim traži partnera koji to isto radi.

Vremenom u nedostatku sva tri navedena uslova i u nestašici telesne intimnosti, individua može da zažmuri na jedan uslov, čak i na dva, ali NIKADA na sva tri. Naravno ako se veza ostvari, postaje prava umetnost u žongliranju rečima a i samim umom da bi se održali navedeni lažni uslovi. Treba navesti i da se duže mladalačke veze zasnivaju na triptihu uslova (dakle sva tri navedena), a ako postoji sumnja u neki od njih, te veze traju kraće i seksualnost zna biti uslovljena ljubomorom i nadmetanjem. Recimo ako nedostaje prvi uslov zadovoljavajućeg društvenog standarda, u igri će postojati jaka ljubomora i nadmetanje, jer će partneri sumnjati jedno u drugo da postoji potražnja za nekim društveno “moćnijim”.

Ako nedostaje drugi uslov, on povlači za sobom automatski i treći uslov i to bi označavalo da smo u odnosu samo zbog društvene važnosti i imali bi jaku brigu “zašto naš voljeni ne komunicira da nas voli?” i samim tim bi podsvesno sebi možda zabranjivali da duhovno i karakterno vredimo.

Finalno ako nedostaje treći uslov, sumnjali bi da naš partner ne zna zapravo šta hoće i nesiguran je na svojim nogama jer društvenim statusom komunicira jedno, a u intimnom odnosu komunicira drugo. Jednostavan društveni primer konflikta bi bio

“Nikada mi nisi rekao/rekla pred svima da me voliš!”

a ekstremniji primer bi bio

“Nikada mi nisi rekao/rekla pred svima kako bi voleo/la da imamo seks baš ovog momenta.”

poetry-of-bodies-vadim-stein

“Poetry of bodies” Vadim Stein

Ovde deo rečenice “seks baš ovog momenta” može biti zamenjen raznim drugim epitetima koji mogu ići čak i u vulgarnost, a vulgarnost je u ovom slučaju jednaka jačini seksualne napetosti u tom odnosu.

U ovakvom svetu uzajamne zavisnosti, velika je društvena zabluda da je muški pol neprobirljiv i da mu je bitniji izgled partnerke i skoro ništa više sem toga. Istina je više da je muški pol dosta duhovno neiskusniji pri odabiru i uz sve to prilično opterećen društvenom kulturom gde je prestižna titula – broj devojaka koje je osvojio, a on je društveni mit (priča o njemu i njegovim podvizima) u toj lokalnoj ustanovi. Sociološka je činjenica da bez tog društvenog pritiska, muškarac bi pribegao istom preispitivanju kao i nežniji pol i prošao bi kroz sve gorenavedene konflikte. Sa druge strane, jedini problem u svemu tome bi bio pad čitave postmoderne kulture zasnovane na društvenim mitovima. Sa svim tim sledi da, muška preispitivanja u okviru tri navedena uslova se takođe dešavaju, samo im treba više vremena da isplivaju i iskažu se. Sa socio-psihološkog stanovištva, reklo bi se da je žena pretekla muškarca i definisala čitavu postmodernu kulturu muško-ženskog dualizma, baš usled tog preticanja. Pretpostavka je da muškarac time indirektno može biti i nesvesna žrtva ženskog straha od neostvarenosti jer obitava u zastareloj formi kulture primamljivog primerka nekakvog (na oko) modernog zavodnika. Motiv žene koja gleda poželjno na titulu zavodnika je time za nju postao i jedna od odbrana njenih originalnih mehanizama odbrane koji skrivaju neostvarenost.

U grubo, možemo reći da moderna žena govori: “Glorifikovaću te kao zavodnika, a zauzvrat želim da ne preispituješ moj društveni status, moj nedostatak individualne kreativnosti i moj način komuniciranja ljubavi. Ako ispoštuješ sve navedene uslove i ‘ako mi pokažeš da me voliš’ tako što mi govoriš da je sve suprotno od negativa u navedenim uslovima – dozvoliću ti da vodimo ljubav.”

Ovakva okrutna realnost je ujedno postala i nepisana etika u dosta modernih ‘post’ društava i njena prećutnost je ključna za razumevanje ako želimo da se prilagodimo bez prekomernog talasanja i iskakanja iz kalupa. Svaki drugi kalup sem navedenog može ugroziti čitav sistem vrednosti ovo dvoje ljubavnika i oni nas, vrlo verovatno, neće preterano voleti ako tome pristupimo.

Česti ratovi ega u ovom slučaju zvuče kao nadmetanje lažima kada partneri dostignu vrhunce ozlojeđenosti pred raskid seksualne vezanosti:

“Ona ne zna da ja nju lažem samo da bi imali seks.”

i

“On ne zna da ja njega lažem da je on neko poseban, on je zapravo niko i ništa (kao i ja).”

"Rise of the white woman" Andre Brito

“Rise of the white woman” Andre Brito

Kod mladih ove dve igre su najčešće i predstavljaju se kao pozicije nadmoći dok se priče raspliću među bliskijim prijateljima (koji često imaju sličan sistem vrednosti i upliću sebe u slične ego ratove). Pozicija nadmoći u ovom slučaju prikriva bežanje od odraslog odnosa i od unutarnje nerešivosti konflikata. Ta pozicija je zapravo “stagnacija” i pred zdravim ljubavnim odnosom će se naći uvređena i nesvesno omalovažena, postaće ljubomorna i kao što smo naveli, hteće da ukloni tog srećnog pojedinca iz svoje okoline.

Ipak, bitno je naglasiti – ne smemo pomešati detinjaste prepuštenosti utopijskim zaljubljenostima sa strasnim suočavanjima dve odrasle osobe i ujedno sagledavanjima psiholoških dubina koje će nas probuditi i držati u životu, a ne van njega.
Verovatno jedna od najneprijatnijih promena u realizaciji odraslog sveta je baš ta da – odrasli partner nije beg od stvarnosti, on je uzbuđenje stvarnosti i on vidi naše greške i to nas uzbuđuje i plaši, kao što bi i sam život možda trebao da to radi. Ako posmatramo odraslog čoveka kao “duhovno usnulog u komforu” a ne kao progresivnog mislioca koji je nekako uspešan i duhovno ostvaren u tradicionalizmu, možda tek onda možemo da shvatimo da progresivna misao zapravo stagnira u ukorenjenosti i mi nismo toliko uzbudljivi u našem prezentovanju harizme koliko smo isprva mislili da jesmo. Time, neminovno, naša lažna prezentacija isprazne uglađenosti starog društvenog kalupa, nešto veštijem i seksualno zdravijem oku pokazuje da je prolazna i neiskusna.

Ono što je možda i najinteresantnije od svega u ovom modernom svetu virtuelne komunikacije, kultura ove prefinjene ispraznosti se, sa druge strane, počinje glorifikovati  na potpuno bizaran način: umesto da se individua zapita koji je koren te unutrašnje konfliktologije, ona zauzvrat može da izbaci status na svom virtuelnom profilu

“Da li vam se ikada desilo da poželite nekoga sa kim u stvarnosti nikada ne biste zdravog razuma bili?”

… i tako čitava skupina ljudi odjednom nekim čudom počinje opravdavati svoju podsvest novim glorifikovanim mitom zabranjenog, opstajući u stagnaciji opčinjena tom zagonetkom, ali bez ikakvog poriva da je reši.

A da li je sve ovo društvena pobeda zabranjene filmske fikcije ili pobeda komforne stagnacije  sasvim prosečnog i neupečatljivog pojednica? Da li je to njegova fetišizacija priče kojom se podseća da, ako zaželi, može da dođe do zabranjenog voća i tako sa vremena na vreme možda ima šansu da oživi i iskoči iz ustaljenog? Da li je samo maštanje o takvoj “Priči” dovoljno?

Većini, da jeste dovoljno.  Samo u nekoliko retkih slučajeva egzistencijalne krize seksualnosti ovakve osobe odu do svog vida zabranjenosti, ali taj bol iskustva one protumače ne kao napredan, već kao neprijateljski i time sebe vraćaju u ustaljeno. Patnje privrženosti starom sistemu vrednosti su već toliko kulturološki fiktivno opravdane da postoje već čitave virtuelne stranice crnohumorne etike utopizma. Mnogo je veća verovatnoća da ćemo naići na popularnu pesmu fiktivne patnje nerazjašnjenosti, nego na zdrav odrastao pristup razjašnjenju te patnje i na suočenje sa posledicama. Pravo pitanje u ovakvom koloseku je možda: da li čovek zbog te eksplicitne bliskosti zabranjuje sebi da bude i srećan sa nekim? Koji bi bili polni ekvivalenti opravdanja vezani za navedene definicije straha od praznine i straha od gubitka društvene titule?

“On je veoma pametan i harizmatičan, ali me i plaši…”
(indirektna poruka: ne želim sebe da upoznam sa potencijalnim individualnim neuspesima i porazima)

“Ona se veoma lepo smeje i ima samopouzdanja u svom stavu, ali nije to za mene…”
(indirektna poruka: postoji opasnost da takva osoba neće ceniti moje društvene titule)

"Doubt Revisited" Misha Gordin

“Doubt Revisited” Misha Gordin

Ne smemo zaboraviti ni zamke kulture tih tragičnih suočenja sa posledicama. Mnogi pojedinci, usled žrtvene pozicioniranosti i usled ophrvanosti snagom tih posledica, zapadaju u određenu vrstu posledične ljubavne depresije. Tu umesto da traže hrabre pojedince oni traže pojedince koji su depresivni kao i oni sami i osniva se novi pod-pravac kulture, takozvanih “Svi smo mi falična bića, zašto se uopšte i truditi?” ili još gore “Uživajmo u našoj prosečnosti!”

Deluje da svaki stadijum nešto inteligentnijeg napretka sadrži brojne kulturološke zamke kojima naš um teži da nas zaustavi u komforu. Koliko još tih opštih primera kulture postoji i kakve su realne nade našeg modernog bića?

“Zamišljam, dakle, carskog razvratnika. Zamišljam ga u nešto poodmaklim godinama, njegova mladost je prošla, površnost ga je napustila i on se već upoznao sa svim zadovoljstvima koja se mogu zamisliti on ih je već sit. Ali taj život, ma koliko bio iskvaren, učinio je ipak da sazri njegova duša, on je uprkos čitavom svom iskustvu, još uvek dete ili mladić. On ne može probiti neposrednost duha, a ipak, ona priželjkuje neki proboj, zahteva višu formu života.”
– Kjerkegor “Ili – Ili” (Ravnoteža između estetike i etike u izgrađivanju ličnosti)

Skrivena tajna koju ni jedan roditelj neće reći svojoj deci i koju ni jedan prijatelj neće prošaptati je baš ona što bi jedino naš intimni neprijatelj progovorio i dužnost bi mu nalagala da to sroči u što nepopravljivijem obliku: Nije stvar u uslovima, nije stvar u mogućnostima, stvar je u životnom žaru koji ti ne želiš da razbuktaš i suočiš ga sa svojim strahovima. Godinama unapred, prihvatićeš istu ulogu jednoličnosti i zadovoljićeš se impotentnim kolektivnim mitovima, jer ti zaista ništa drugo neće preostati…

Kroz sve te primere i navodnike, moderan čovek pronalazi sličnost sa neželjenom istorijom i umesto da je deo novog doba kreativnosti on je deo novog doba statistike maskirane u napredak, a on je samoodrživ i poduprt kulturom naših komfornih želja…

I pitanje je zaboravlja li taj isti čovek, u svom tom statističkom stvaranju, šta je srž Erosa i odakle ona potiče?

Seksualni konflikti, strepnje i napetosti u odnosima ljubavnika su se nekada svodile na toleranciju prelepe mitske destruktivnosti kroz koje je prolazio nadaren umetnik, u svom njegovom magnovenju on je uništavao sve oko sebe, ali je ostajao iskren prema sebi. Današnji čovek formira seksualno napetu kulturu oko tolerancije neostvarenosti čoveka koji kad tad završi u sivilu proseka. On govori svetu “Voli me ovakvog lenjog i nesposobnog, prihvati me kakav jesam i ne osuđuj me” a i dalje je nije svestan da “takav kakav jeste” on je samo primerak plamička vatre u sagorevanju uništenja nečega daleko značajnijeg i daleko grandioznijeg od njega samog. Hteli, ne hteli statistika nas vuče u korito reke, a plivati uzvodno je napor heroja. Prepustiti se vođenju ljubavi sa celokupnim modernim svetom je na samom kraju jednako utopljavanju u moru kolektivizma.

Sa takvom zastrašujućom snagom ove kolektivne reke, pred sam upliv u kolektivno more… Ko je još lud da propoveda o vođenju ljubavi sa suštim izvorom individualnog?

Za P.U.L.S.E: Juror 8

TwitterGoogle+

4 komentara na tekst Konfliktologija seksualnosti

  1. Душко Јевтовић

    19/09/2016 at 12:22

    Желео бих да нагласим да се о сексуалности не може говорити одвојено од љубави. Јер, без љубави, то није однос два људска биће, него два објекта.
    Љубав нас чини људима. Ако је потиснемо из себе ради физичког задовљства, сами себе сводимо на нагонску функцију и од духовног (Божијег) постајемо само биолошко биће и то извитоперено биолошко, за разлику од животиња, које су то по природи.
    Човек тако себе обара у зло, сваљује се у стање које је испод животињског. То је опасност губљења целовитости и смисла – цепкање људског бића на функције у којима се личност губи, а остаје труп који је непотребан, сувишан у свим испољавањима. Као што се мртав човек разликује од живог јер нема душу, тако је човек без љубави само физички жив, док га и душа не напусти, а суштински је мртав, јер је изгубио Божији лик који га чини човеком.
    Покушај да се помогне људима који су изгубили лик Божији је узалудан. Док га не поврате, што је основни задатак и циљ живота, осећај промашености и бесмисла прогониће их док се не угасе.

  2. Juror 8

    19/09/2016 at 14:47

    Razumem donekle o čemu pričate, ali ja se ne bavim previše metafizičkim pojmovima. “Božiji lik”, “zlo” i slično (čak možda i “ljubav” u ovom slučaju) mogu da odvedu u dogmatizaciju i nejasno, a ja takav tok svesti ne želim u svom iskazu. Propovedanje spomenuto u zaključku je više simbolika književne slobode izraza, nije poziv na uplitanje metafizike.

  3. Душко Јевтовић

    20/09/2016 at 12:07

    Изузетно ценим Ваше чланке, које увек пажљиво прочитам и по неки прокоментаришем. Ви одлично познајете тему о којој пишете и ја са Вама не могу да полемишем, али сам осетио потребу да својим личним искуством допуним овај занимљиви чланак. У браку сам 27 година, отац сам, редовно идем у Цркву, а свети Николај (Велимировић) и Николај Берђајев су ствараоце чије књиге у последњих неколико година најчешће читам. (Да је човек расцепкан на фунције је истина коју је открио Берђајев и још између два светска рата предвидео друштвена и технолошка догађања која се сада збивају.)
    Сексуалност не сме бити себи сврха, што је проклетство савременог света, јер опустошује душу пошто себично задовољство ставља у први план. Бојим се да се конфликти о којима се расправља рађају из празнине и досаде живота, коме узбуђења (и како их приуштити) одређују правац. Тако се болесно стање препоручује као пожељно, а човечанство се осуђује на нестанак у јаловим “уживањима”.

  4. Juror 8

    20/09/2016 at 17:41

    Hvala vam na rečima hvale. Razumem na šta ciljate. Moj uvid je da seksualnost nije istražena iz pravog ugla, već da je ostala mistifikovana, a pri tom popularizovana površno. I da, svakako nedostaje spona koja spaja ljubav i sirovu strast. Ali ja bih otišao u koren te dosade i praznine i objasnio bi čoveku da je verovatno imao izbor nekada da postupi drugačije, a ako nije, onda ga sigurno ima danas. Prezasićenost, nije problem, ona je i rešenje jednim delom, jer sada zbog nje neki sazrevaju (kao što piše u Kjerkegorovom citatu), ali je veći je problem otisnuti se u individualna istraživanja znanja i iskustva posle tog prezasićenja.

    Ja uvek volim da navedem da ego treba prvo da se izoštri da bi se odbacio, jer ako ego nije formiran u svom njegovom, i pozitivnom i negativnom sjaju, onda ni nemamo šta da odbacimo možda i možda smo (po nekom pravilu) ostali falično karakterno formirani. U takvoj vrsti pristupa ako gledamo površno popularizovanu seksualnost, možemo reći i da ni ona nije dovoljno istražena i stoga nije ni izoštrena i stoga, možda nije vreme da je odbacimo, već da joj pristupimo iskreno i bez upliva straha od praznine i lažnih titula… A tek posle, kada vidimo čemu to sve vodi, shvatićemo da li ćemo je odbaciti, transformisati ili možda negovati u nekom smislu.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *