Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Корелација архетип – тип

Са позиције организујућег принципа, одређене паралеле могу се повући између архетипова и целовитих структура (Gestalten) Гешталт психологије. Оба појма означавају нешто већ формирано, у виду слике, виђено. Управо та особина архетипова да индукују слике израсле на емоционалном напону их разликује од тоталитета у Гешталт психологији. Иако су тотални карактер и капацитет транспоновања заједничке црте и архетипова и Гешталта, потоњи се ипак односи на формални концепт и недостаје му пуноћа и богатство значења која обележава архетипове. „Значење“ у Гешталт психологији дефинише структуру, „унутрашњи Гешталт поредак“, али више у смислу „примордијалног обрасца“. На крстообразној основи се рецимо могу подићи сасвим различите цркве и да при том не губи основна матрица. Са друге стране и Гешталт је тоталитет који није детерминисан понашањем делова, већ унутрашњом природом целине, која пак није прост збир елемената. Иако се целина може транспоновати и мењати, ипак остаје Гешталт као непроменљив и препознатљив нуклеус. Жан Пјаже је касније доказао да у неки појмови гешталт психологије резултат каснијих схематизација. Бебе не доживљавају еуклидовски простор, јер се схематизује у каснијем развоју. Кристијан Норберг-Шулц је у каснијим делима инсистирао на тополошким сличностима, базираним на гештиталт принципима блискости, центра, пута и њих је могуће у архитектури повезати са архетиповима.

1

Архетипови су базични елементи схемата. Овде су неоспорне аналогије између архетипова, „урођених схемата“ (Кристијан Норберг Шулц) и Гешталт теорије. Схемате се разликују од стечених меморијских слика по томе што се ове друге не могу мењати у квалитету нити их је могуће транспоновати. Шулц дефинише схемате као типичну (стереотипну) реакцију на неку ситуацију, тј. типичан став. Значајно је да ни архетипови ни Гешталт тоталитети нису готове слике као што је то случај са Платоновим идејама. Оба су подложна бескрајној трансформацији и диференцијацији. Заустављање на одређеној схемати, као и код архетипа, увек подразумева замрзавање и фосилизацију у перцепцији, а тиме и у креативном процесу. Обе су резултат делатности психичких снага и неизбежна су последица закона поретка неодвојивих од психе.[37]

2

Из свега произилази да се архетипови не могу поистовећивати за конкретним типовима у сакралној архитектури. Архетип (као непредставива, несазнатљива, несвесна основна форма)[38] се разликује од архетипских представа које добијамо путем несвесног. Наиме, бескрајним понављањем типичне ситуације су утиснуте у психу „не у форми слика које би биле испуњене неким садржајем, већ пре свега као форме без садржаја, које представљају само могућност одређеног типа схватања и поступања“[39], или просторних концепција. Суштина архетипа се не може рационализовати, јер трансцедентира свест. Архетип тек у пројекцији, амплификацијом а не редукцијом, у дијалектичком односу рационалног и ирационалног, задобија одређену форму. За архитектуру ово је важна особина, која доказује да се редукцијом развијених типова на примарне облике не долази до архетипа. Црква као мистично тело Христово јесте архетип, али се тек рационалном анализиром структуре (функционални део и њено значење) могу створити услови за истраживање генеричких типова. Тип је пак, идеални пример одређене просторне концепције на основу кога је могућа анализа и класификација појединачних примера. Кристијан Норберг-Шулц градитељске типове једног архитектонског система не сматра статичним, фиксираним тоталитетима. Он их, на бази теорије система, дефинише као систем вероватноће.[40]

3

По Картмеру де Кинсију

„тип не представља толико слику неке ствари на коју се угледа колико идеју неког елемента који сам по себи служи као правило и модел…Модел у практичном уметничком стварању, јесте ствар која се мора правити таква каква јесте, тип је напротив ствар према којој свако може замислити и створити дело које уопште не личи на свој углед. Код модела је све прецизирано и задато, код типа је мање-више неодређено“.[41]

Јунг: „Тип је пример или образац који на карактеристичан начин изражава карактер неке врсте или општости“[42]

4

Алдо Роси апострофира реч тип да би истако да би и у архитектури, као и науци и филозофији,требао трагати за првобитним узроком и пореклом феномена, како би се схватила њихова сврха. Осим тога, постоји тенденција да се тип замени моделом, или да се он једноставно занемари, зао што блокира копирање модела.[43] Роси тип дефинише као нешто постојано и сложено, логички принцип који претходи форми и који је ствара.

Умберто Еко не прави оштру разлику између модела и типа, с обзиром да модел схвата као апстрактан концепт, који је већ кодификован.

У типу се кристалишу и сједињују разни структурни системи; због тога је тип кондезовани пример одређеног тоталитета, свеобухватног погледа на свет. Типови су кристализовани архетипови, испуњена празна посуда са генеричким капацитетом за даље диференцијације.

Према томе, у темељу просторне структуре типа уграђен је један или више архетипова, у зависности од његове сложености.

5

Према томе да би архетип добио одређену форму, имајући у виду имајући у виду релативну аутономију и нуминозност, потребан је дијалектички поступак, „додир свести“, а не искључиво на рационалној основи. Јунг наглашава противуречност између појма „тип“ и „архетип“. Емпиријски се могу установити и класификовати одређени типови.  Типови су идеални примери одређених просторних концепција. Међутим, када би се њихова симболичка структура разложила

Он нема форму у мирујућем стању, већ само у пројектованом. Кад год им се пружи простор и прилика они у свима нама делују на исти начин.  Тек у пројектованом стању, прерађивањем у свести, добијају одређену форму.

Функционални значај архетипа

Архетипови, као вечне слике омогућују наслућивање божанског и истовремено обезбеђују од тог искуства.

Како је у колективно несвесном садржан духовни принцип људског рода, архетипови дају интонацију и смисао свим великим темама. Већ је напоменуто да су од виталне важности за сваку стваралачку делатност, јер је стварање симбола немогуће без успостављања моста између рационалног и ирационалног. Отуда и релевантност архетипова за савремену сакралну архитектуру, с обзиром да се аутономна делатност несвесног не може посматрати из визуре историјског (ефекта), већ и као стваралачко, антиципирајуће.

Најважнија функција архетипских идеја је да посредују, уједињујући супротност измеђи несвесних основа и свести.[44]

6

Као формативни духовни принцип архетип је од виталног значаја у црквеној архитектури. Црква би својом формом требало да одговори на укупност садржаја који увелико превазилази лично искуство. Иако је ауторски чин, црква мора бити комплементарна заједници и сопственом времену, прецизније искуству и очекивањима верника. Уколико искуство повежемо са свесним, онда просечан се верник везује за уобичајено обличје и сасвим мале модификације стварају осећај сигурности и препознатљивости. Међутим, ако се крене у неко дубље истраживање форме сакралног простора неизбежно се сусрећемо са колективним несвесним. Јунг сматра да догма замењује колективно несвесно тиме што га формулише у широком обиму и омогућава да га лично несвесно асимилује. У том смислу архетипови који представљају основу за симболички језик имају незаменљиву улогу, поготову у савременом рационалистичком добу. Како је просечној свести могуће приближити идеју превечног Бога који се изнова рађа, ако не путем симбола. Трубецкој или Флоренски правилно просуђује – уколико би наш однос са Богом био савршено свестан, онда нам олтар не би био потребан. Због тога црквени симболи имају и сазнајну и профилактичку димензију.

Природа, дух тежи да се оствари и да биће учини свесним. Уколико архетипске слике не одговарају окошталим системима, под дејством инхибирајућих ауторитета, често анонимних, култура постаје ограничавајућа. Масовна култура је јасан пример, мада су последице често недовољно јасно исказане.

7

Најважнија функција архетипа је обликовање свести. Појављујући се из колективно несвесног, психоидног залеђа, архетипови делују као уређујући принцип, уједињујући свесни и несвесни део психе и усмеравајући их ка могућем тоталитету, што је крајњи циљ природе човека. У том контексту постигнуће симболичких форми, у које свакако треба уврстити уметност па и архитектуру, види и Ернст Касирер. Најважније достигнуће је дијалектички развој свести, односно сазнање и оно се не постиже пројекцијом унутрашњег према споља или рефлексијом спољашњег, „већ оно спољшње ја и стварност добијају своје одређење и узајамно се разграничавају.“[45]

Сопство (Self) Архетип је првенствено урођени духовни принцип – израз јединствене и неусловљене креативне снаге ума. Истовремено изражавају најдубљу основу и психолошки центар коме тежи човекова природа. Јунг је емпиријски показао да се несвесно (у сновима или визијама), као и религија, бави коначним узроком – телос – ом. Тај крајњи психолошки циљ ке постајње свесним кроз процес индивидуације (или по православној терминологији обожења). Крајњи циљ је Сопство које трансцедентира свест или архетипска слика Бога у човеку.

По Јунгу слика о Богу не коницидира пуко са подсвесним, већ са архетипом сопствености или Сопством. „У хришћанском погледу на свет Христос ван сваке сумње представља Сопство“.[46] То је у складу са виђењем цркве о јединствености и непоновљивости сваког људског бића. Међутим, Јунг ту целовитост или Сопство види као центар из кога полази душевни живот и циљ коме тежи. То Сопство, психички тоталитет, делује као јединство супротности и чини непосредно искуство божанског које се може непосредно схватити.  Сопство функционише као слика Бога у човеку.[47] Онда из оба разлога има смисла покушати представити ту јединственост и целовитост у црквеној грађевини.

8

Симбол Христа је важан са психолошког становишта јер је, уз лик Буде, најразвијенији и најдиференциранији симболи сопства.[48] Оно је наизглед парадоксално јер иако је неодређено, ипак има карактер јединствености и према томе неке одређености.

Психологија цркву разматра са феноменолошког аспекта, док је за разумевање теолошке стране неопходан онтолошки приступ. Тада креће шта је црква у религији 3 степена.

Црква се може посматрати као антиципација пуноће живота у Христу; односно као плод и кулминација пуноће живота у коме су интегрисани свесно и несвесно, рационално и ирационално.

Различите симболичке представе Христа (риба, сидро, камен и др) указују да слика Христа уједињује у себи одлике архетипа Сопства. Оне такође сликовито приказују развитак свести о потпуности.

Процес индивидуације или обожења (по православној терминологији), са Христом као принципом и узором, значи и уједињење супротности. Јунг сматра да у несвесном човечанству почива латентна клица која одговара Христовом узору. Захваљујући светлости која зрачи од Исуса буди се клица у несвесном човеку (архетипска (нестворена) светлост и искре светлости у несвесном – светлост која силази из куполе и очи светитеља у тамном наосу – и доводи до разликовања супротности. Свако сучељавање супротности доводи до повишења нивоа свести. Ово је донекле у супротности са ставом да нестворена светлост не ствара сенку, те светитељи на фрескама и иконама немају западњачки приказану сенку. Ипак, у црквеној грађевини, иако је она света постоји страна – северна која одговара мраку несвесног и западна која представља одрицање од обожења. Црквено гледиште – црква би требало да буде есхатолошка. Увлачење Христа у непосредно унутрашње искуство и пројекција симбола у човеку уствари се целовито решава у црквеној грађевини – одозго силази светлост и Пантократор, а људи се уздижу од светих ратника хијерархијски до небеске литургије. Ако је архетип Сопства (представа Христа) агенс, Јунг прави разлику између савршености и потпуности. Представа Христа је савршена, а архетип потпуности није савршен. Потпуност је ипак уједињење супротности и утолико је разумљивији кубични део цркве који је квадратан, односно одражава кватернитет, и највишег дела круга који је савршена фигура. Оно што је важно је да је тежња ка телеиосису или ка достизању савршенства урођена човеку и да представља једну од најмоћнијних покретачких снага. Наравно треба правити разлику између тежње ка савршености у неком одређеном смислу и архетипа потпуности. У правцу потпуности, којој је оријентир Христова савршеност (будите ви, дакле савршени као што је савршен ваш отац небески), човек мора да доживи уједињење супротности, а оне се у архитектури и у уметности уопште исказују на различите начине, углавном у форми кватернитета.[49] Сједињење супротности coniunctio oppositorum замисливо је као парадокс, једино као њихово поништавање. То врло уверљиво приказује црквена архитектура у средишњем делу.

Интеграција садржаја колективно несвесног представља суштински део процеса индивидуације. „Августин каже: ”Наш крај мора, дакле, бити наше савршенство; а наше савршенство је Христос”“.[50]

9

Хијерархија архетипова

Као што постоји континуитет свести, вероватно постоји и континуитет у несвесном. Оно такође има неку структуру са великим бројем архетипова. С обзиром да се садржај архетипова појављује само у посматрању и искуству као слике призване у свест, они делују као стожери, жиже које представе доводе у ред. Међутим, немају све нодалне тачке – архетипови, једнаки степен нуминозности. У систему постоји хијерархија, па се може говорити о основним архетиповима, али се исто тако могу издвојити и посебни „системи“ који рецимо назначавају смернице православне, националне архитектуре. У хијерархији базу чине примордијални архетипови, са највећом снагом фасцинантности и они се не могу даље редуковати. Односе се на примарне опозиције светло-тама, кватернитет (који садржи крст, квадрат), ротација (круг, кугла), сједињење супротности у трећем, центрирање (никад непревазиђени врхунац развитка). С обзиром да је премиса дефинише значење цркве као систем кога чине увезани структурни ланци – теолошки (онтологија), аналитичка психологија, архитектура, покушаћемо да те основне архетипове – константе људског ума, идентификујемо у сваком од ланаца, да би се утврдила могућност трансформације из једно система у други.

Основни архетипови или мотиви  светло тама: начин на који се у теологији и архитектури манифестује однос простор-време. Кватернитет (постојање свесним бића) 4 јеванђелиста (3+1)„Аспект психичког, који би се могао означити као ”постајање свесним бића” симболички се изражава у кватернитету. Ово се најбоље уочава у симболици бројева и мандале.[51] Уједињење супротности, coniunctio oppositorum, у највишој манифестацији је четворство (кватернитет) које је до половине иманентно, а од друге половине трансцедентно. То је схема Сопства, слике Бога у човеку.[52] Истовремено је основна поставка централног дела грађевине. Јунг кватернитетом означава 4 основне психичке функције (мишљење, интуиција, осет и осећање) и уједињење упарених функција је пут ка целовитости. Крст је основни архетип који аплификацијом може продуковати бројна теолошка тумачења, а у архитектури најразличитије типове. Центирање – никад постигнути идеал развитка, у архитектури црва значи стално уздизање у два правца – хоризонталном, олтару (да ли је то небо на земљи и самим тим указује на телеозис у земаљском животу. Центар се у архитектури манифестује јаком формом, издвојеном у односу на окружење. Амплификација архетипа у смислу издвојености – Његошева капела, пирамидална структура Грачанице. Центрирање, ротација у цркви је конкретизована куполом, и могла би се тумачити ка духовно уздизање. Сједињење супротности у трећем – зрело решење представљају моравски триконкоси. Најзначајнији архетип је схема Сопства, идеја Бога у човеку, може се доказати на бројним средњевековним црквама.

За P.U.L.S.Е: Соња Ковачевић

izvod iz doktorske disertacije “Arhetip i simbol u srpskoj sakralnoj arhitekturi XX veka”

Tekst opremila: Александра Јевтовић

[37] ЈЈ, 54,55

[38] Слика Бога у човеку

[39] Архетипови и колективно несвесно, 58

[40] Christian Norberg-Schultz, Intentions, 187

[41] Нађа Куртовић-Фолић, Општа типологија тиконхосних облика у архитектури – дефинисање типа и модела, 465

[42] Јунг, Психолошки типови, 547

[43] Алдо Роси, Архитектура града

[44] А и кн, 176

[45] Касирер, 153

[46] Karl Gustav Jung, Aion, Атос, Београд, 1996., стр.65

[47] О религ. 26, 27

[48] Исто, 39

[49] Аион, 70

[50] Aion, 45,46

[51] Јунг, Динамика несвесног, 23

[52] Karl Gustav Jung, Aion, 30

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *