Ulogujte se / Kreirajte profil

Košarkaški genije i neobični čovek koji je doneo rokenrol u Srbiju

URBANA I KOŠARKAŠKA LEGENDA: Radivoj Korać

Urbana i košarkaška legenda: Radivoj Korać

Od Radivoja Koraća košarkaša možda je bio bolji jedino – Radivoj Korać čovek. Zna se za njegovo “mocartovsko” umeće pod obručima, ali se manje zna da je njegovom zaslugom pop kultura na velika vrata stigla u Beograd

Krajputaš na istočnom izlazu iz Sarajeva, na 12. kilometru, kod sela Kamenicakrije tajnu da li je Radivoj Žućko Korać imao više košarkaškog umeća ili više sposobnosti da u čoveku izazove najtananija osećanja, najčistiju i najnežniju crtu. Za obe strane njegove ličnosti ista mera je – genijalnost.

 “Za mene košarka nikada nije bila broj postignutih poena ili nastupa u jednom dresu, već stvar osećaja, nečega mnogo bitnijeg i uzvišenijeg.”, govorio je.

Tog nesrećnog 2. juna 1969. godine okončao je život koji je otpočeo u Somboru. Sa ocem Bogdanom, poteklim iz svešteničke porodice, i majkom Zagorkom, rođenom u staroj građanskoj porodici Gradinski, mali Radovoj po završetku Drugog svetskog rata seli u Beograd, za koji će biti neraskidivo vezan do poslednje krivine života u srcu Bosne.

Doneo prvu ploču Bitlsa u Beograd

Radivoj Korać bio je „katapult iz Beograda“, „YU mag“, „furija rosa“ u igri na terenu. Bio je nekoliko godina najbolje što košarkaška Evropa ima, ali je bio i prva prava zvezda svog vremena na životnoj sceni, tamo gde se idoli drukčije stvaraju.

Svojom harizmom razmakao je „gvozdenu zavesu“ i promovisao stil života do tada nezamisliv na ovim prostorima. Rušio je razne predrasude, čistio misli od sockomunističkih dogmi. U prestonicu je doneo prvu ploču “Bitlsa” („Poslaće ovi sve druge u tišinu“, javio se u radio emisiju iz Londona), obožavao džempere na V izrez, voleo je i operu i balet. Bio je čest gost u bifeu Narodnog pozorišta, a od drugih kafana samo ,,Vidin kapija”.

Sa Žućkom je Beograd bio sa zapadne strane Evrope. Koncentrični talasi priče o urbanoj legendi iz OKK Beograda širili su se takvom snagom i brzinom da je postao prvi idol posleratnih generacija u celoj Jugoslaviji..

Književne večeri u Andrićevom domu

Priča o njemu prelazila je granicu na Šentilju i Sežani. Evropa je bila Žućkova avlija! Ne postoji veća legenda u srpskoj košarci. Teško je vratiti točak  igre pod obručima, pa u pojedine ere staviti glavne protagoniste, a tu je nekoliko baš virtuoza, pa hajde da recimo Korać i nije na tom vrhu, ali kad se sagleda u totalu, sa intelektualnom dominacijom, pokretačkom, urbanom snagom, onda je Radivoj Korać broj 1.

Scena iz filma “Žućko-priča o Radivoju Koraću”

Scena iz filma “Žućko-priča o Radivoju Koraću”

Imao je razvijenu umetničku crtu. Kao student Elektrotehničkog fakulteta bio je posvećen književnosti, muzici i slikarstvu. Celu ekipu znao je da odvede u Narodno pozorište. Obožavao je Crnjanskog, Lalića, Lubardu, Konjovića, Andrića…

Sa jedinim našim nobelovcem je bio baš blizak. Žućko je poklanjao karte za utakmice, a književnik je njemu uzvraćao književnim večerima na Andrićevom vencu. I obojica su uživala, u virtuoznosti loptom i perom. Andrićev zapis iz Znakova pored puta” skica je za portret njegovog prijatelja Žućka. Pouka je jasna i svetla „ljudi i ličnosti, ma koliko da su predani igri, oni u svakom trenutku postoje kao ljudi, odvojeni od uspeha i neuspeha”.

Žućko ne da nije dozvolio da se igra pretvori u goli uspeh i brojke postignutih koševa, što će da „proguta čoveka i sve što je ljudsko u njemu i oko njega”, nego baš suprotno: rastao je košarkaški, ali još više ljudski.

I zato, kad bi veliki književnik putovao na jug, kako je zabeležio Andrićev hroničar Ljubomir Jandrić, na 12. kilometru pred Sarejevom, rekao bi vozaču da zastane kako bi još jednom video svog Žućka kako u majstorstvu postiže koš, ali i čuva dostojanstvo protivnika.

Staša je srela Dobrotu i Skromnost

ŽUĆKO: Zlatna levica Evrope

ŽUĆKO: Zlatna levica Evrope

Velika glumica Stanislava Pešić je jednom rekla: “Kad god bih srela Žućka, ja bih videla Dobrotu i Skromnost.”

Kad se Borislavu Stankoviću da „novinarski zadatak“ da kaže čega se prvo seti kad se pomene Radivoj Korać, legendarnom košarkaškom treneru i funkcioneru, za odgovor je potrebno tek toliko vremena da razvuče setni osmeh: Dobrota i vernost.

– Korać je bio veliki čovek, a kroz karijeru je pokazao danas retku osobinu, vernost. U našoj zemlji nikada nije promenio klub, ostao je veran OKK Beogradu, iako je i tada bilo mnogo emisara koji su pokušavali da ga nagovore da promeni klupske boje. Neobičan igrač, neuporediv sa bilo kim. Imao je izvanredne reflekse, osećaj za loptu i brzinu pokreta. Nije bio raznovrstan igrač, ali je predstavljao mašinu za davanje koševa- kaže čovek koji bi, da je lepe sreće, sada sa Žućkom obeležio šest decenija drugovanja i osvajanja košarkaških i ljudskih horizonata.

Tandem je to iz onih pionirskih dana kad su OKK Beograd (nekadašnji BSK) podizali na pijedestal pun igračke veštine, ali i romantike i sreće.

Za ilustraciju čika Borinih reči navedimo jedan detalj. Aleksandar Gec, tadašnji direktor Crvene zvezde, nudio je dvosobni stan i automobil „fijat 1300“, za prelazak iz OKK Beograda, na šta je dobio odgovor:

– Hvala,ti, Saša, ne treba meni to, niti me to interesuje- rekao je Žućko.

Nikad nije stigao na reprizu “Kose”

Kako se sudbina samo poigrala. Košarkaški savez Bosne i Hercegovine organizovao je tog juna 1969. revijalnu utakmicu protiv selekcije Jugoslavije. Pripremao se praznik u Sarajevu. Nakon medalje na Olimpijskim igrama u Meksiku, košarka je doživela snažnu ekspanziju na ovim prostorima. Mada je selektor Ranko Žeravica danima pred meč objašnjavao čelnicima saveza da nije pametno da Radivoj Korać dolazi iz Padove u Sarajevo zbog jednog prijateljskog meča, u KSJ su insistirali na dolasku.

Nakon utakmice, u kojoj je postigao 33 koša, Radivoj Korać nije kao ostali reprezentativci otišao, nego je ostao na Ilidži. Kako je rekla Olga Đoković, bivša košarkašica i novinarka sarajevskog Oslobođenja, ostao je jer nije hteo da pogazi reč. Naime, on je obećao novinaru ovog dnevnika Tomislavu Počaniću intervju i prenoćio.

ŽUĆKOV ĆOŠAK: Na početku Knez Mihailove okupljalo se Žućkovo društvo

ŽUĆKOV ĆOŠAK: Na početku Knez Mihailove okupljalo se Žućkovo društvo

Drugog  juna krenuo je za Beograd, želeo je da odgleda predstavu“Kosa” u Ateljeu 212, koja je imala premijeru dve nedelje ranije (19. maja). Dan je bio tmuran. Kiša sa neba ga je ispratila

Na 12. kilometru užas. Žućko je želeo da pretekne jednog “tristaća” čiji vozač nije želeo da ga “pusti”, iz suprotnog pravca naišao je autobus. Nije imao prostora za manevar – sudar strahovit. Selektor Ranko Žeravica  sa suprugom Zagom bio je u kolima nekoliko desetina metara ispred, a na retrovizoru je video prizor koji ga je pratio do kraja života.

– Vratili smo se i uneli Radivoja u naša kola. Bio je zgnječen, krv je šikljala. Zaga je rukama vraćala organe u stomak… Znao sam da nema spasa. Umirao je na njenim rukama.

Olimpijska zastava na kovčegu 

Kiša suza ispratila je Žućka iz Sarajeva. Špalir uplakanih navijača na izlasku iz Sarajeva bio je dug nekoliko kilometara. Radivoj Korać je prvi sportista sahranjen u Aleji velikana u Beogradu. Tito je odlučio da kovčeg, umesto trobojkom, bude prekriven olimpijskom zastavom. U obrazloženju takve odluke navedeno je: On je bio veći od zemlje koju je predstavljao. On je pripadao celom svetu.”

FIBA je 1971. godine, na predlog generalnog sekretara Vilijama Džonsa, u Koraćevu čast ustanovila Kup Radivoja Koraća. Ovo evropsko takmičenje prva je osvojila zagrebačka Lokomotiva predvođena legendarnim Nikolom Plećašem i trenerom Mirkom Novoselom. Kup je ugašen 2002. godine, a sada kup Srbije nosi njegovo ime.

“Mister 99”

Brojke sigurno nisu ono što govori najbolje o veličini Radivoja Koraća. Za ilustraciju njegovog košarkaškog dela, ipak, navešćemo nekoliko podataka iz košarkaške antologije. Prvi je datiran 14. januar 1965. Meč Kupa šampiona sa švedskim Alvikom (155:57) kada je sjajni strelac OKK Beograda postigao 99 poena.

zapisnik

Izvodio ih je sa dve ruke odozdo, bio je to takozvani bapski stil. Po istome je ostao upamćen i Josip Farčič, nekadašnji centar Partizana.

U Belgiji je bio prvi strelac Standarda iz Liježa, prvaka Belgije (1967/68). Zbog toga je često gostovao u vrlo gledanom televizijskom šou-programu. Jednom prilikom, na pitanje voditeljke koliko slobodnih bacanja može pogoditi iz 100 pokušaja, Korać je odgovorio: između 70 i 80. Realizatori šoua tada su sklonili zavesa u studiju iza koje je stajao koš. Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima potvrdi svoju tvrdnju na licu mesta, a Korać je pogodio sva slobodna bacanja. Sto od sto!

Zla kob košarkaških Mocarta

Aleksandar Nikolić je profesorski, u četiri rečenice, dao portret Radivoja Koraća:

– Imao je blistavu tehniku i ogromno znanje. Bio je brz i u svakom trenutku pretnja po koš protivnika. Nije voleo da vraća loptu saigračima. Bio je jak, imao je izuzetan osećaj da proceni trenutak za ulazak pod koš protivnika, a kad bi se tamo našao, bio je nepogrešiv.

Dražen Petrović je poginuo u saobraćajnoj nesreći 7. juna 1993. godine

Dražen Petrović je poginuo u saobraćajnoj nesreći 7. juna 1993. godine

Prvi igrač koji je poneo nadimak “košarkaški Mocart” jeste Radivoj Korać . Drugi je bio Dražen Petrović. Kakve li sudbine! Na autoputu kod Ingolštata (Nemačka) kišne večeri 7. juna 1993. crveni “golf” kojim je upravljala manekenka Klara Salanti zabio se u kamion koji je izleteo iz suprotne trake. Na mestu suvozača spavao je Dražen Petrović. I nikad se nije probudio.

Žućko se preselio među zvezde u 30, Dražen u 29. Simfonija univerzuma po notama Mocarta.

Autor: Branislav Parovic

Ekspres

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Košarkaški genije i neobični čovek koji je doneo rokenrol u Srbiju

  1. Душко Јевтовић

    15/06/2016 at 09:50

    Знао сам да је Радивој Кораћ најбољи коршаркаш, али нисам знао да је био велики и добар човек, какав зрачи из текста Бранислава Паровића.
    Захваљујући овом тексту, схватамо да омиљени Жућко није стављао материјалне вредности изнад духовних, као огромна већина данашњих спортиста. Напротив, духовност је обликовала његов карактер и његову игру, која је остала ненадмашна (непоновљивих 99 поена на једној утакмици и сто погодака из сто слободних бацања).
    Новац за њега није био мерило “успеха”, што потврђује одбијање уносних понуда али и пријатељство са Ивом Андрићем, са којим је очигледно имао о чему да разговара.
    Данас, када Мамон прождире лакомислене људе на странпутици без љубави, када новац уништава игру и трује душу, његов пример нам враћа веру у чистоту и истрајност талента, у живот у коме истина извире из радости дружења.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *