Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Kraj kraja, početak početka


Da, dolazi još jedna novogodišnja noć. Svake godine sve ranije se podižu lampioni u centralnim gradskim ulicama, izbacuju tezge sa prskalicama, lažiraju božićne rasprodaje, seku zimzelena stabla. Pa ipak, volimo tu noć posle koje ćemo biti još stariji, valjda zato što svi volimo trenutak u kome sve stane; tek tada, možemo polomiti jutro novim početkom i novom verom.

Biće još malo puna decenija kako za Novu ne izlazim – prisvojio sam je i ne uzbuđuju me poljupci sa nepoznatima u ponoć, euforija oblačenja, dogovora, priprema; odbrojavanja i preterivanja. Dok stvaran svet oko mene već greje automobile za polazak, ja tek ukrašavam božićno drvce, biram muziku i vino, posmatram noć kroz prozor: samo vi putujte…

Abbinu novogodišnju pesmu nisam prvi put čuo u godini kad sam ustanovio svoj mali novogodišnji ritual: tad sam je samo prvi put razumeo.

Mi smo se godinama mimoilazili. Nikad nisu bili na mojim plejlistama. Razabirao sam da to nije banalni pop – muzikanti oko mene su odrečno vrteli glavama na sporadična potcenjivanja njihovih pitkih sadržaja, ali suviše je tu bilo šećera za moj ukus. Suviše šećera, suviše poliestera: mi smo se tada gnušali muzičke industrije, a oni su izgledali tako štancovani.

Opštu fascinaciju Abba aranžmanima prihvatao sam racionalno, ali to je bilo sve. Te godine hajlajt jednog nesrećnog koncerta RHCP bio je S0S cover John Frusciante-a:

Nije novo da su solo tačke John Frusciante-a oduvek bili klimaks RHCP nastupa, ali ovo je bilo prvi put da John svira Abba klasik(pojaviće se na setlistama još dva puta kasnije) i definitivna poslednja turneja Frusciante-a sa RHCP, takoda bi se posle svega moglo reći da smo ipak uhvatili značajan trenutak.

Sretne sedamdesete bile su prepune femilibendova; Osmondsi, Džeksonsi, Karpentersi i ostale profi ekipe vrtele su milione singlova i uopšte nisu bili loši; ali vreme je nemilosrdno zatrpalo njihove tragove. Ostala je samo Abba, mlada kao Barbi. Potcenjeni abbahitići kroz decenije su sazreli u klasike, čak im opraštamo i onoliko grozan autfit. Zašto? Pa meni se čini baš zato što nisu bili samo industrija, bili su ljubav: ‘We were two couples. We were in love.’

Prostu činjenicu, da su se ti ljudi nekada najbanalnije voleli i ništa drugo, zaobilaze svi. Dva obična para na istom poslu.

Mnogo pre benda, njihove su ljubavi imale kilometražu: Benny i Anni-Frid od 1969., Bjorn i Agneta čak i godinu ranije. Svi su imali ozbiljne karijere – Bjern u  Hootenanny Singers, Benny u Hep Stars, Agneta je bila velika tinejdž zvezda sa ugovorom u CBS Records i ulogom  Marije Magdalene u švedskoj produkciji Isus Hrist Superstar, a Frida ugovor sa EMI Sweden , pa čak i kompilaciju Frida 1967.-1972.

Mogli su da budu i glumci koji se vole, zaljubljeni učitelji ili cvećari; srećni ljudi umeju da se izraze kroz svoje talente. A ovde je talenta bilo ohoho…bilo je to isijavanje sreće.

ABBA je trebala da bude samo incident. Zapravo su u tu avanturu krenuli bez imena: prvi singl su objavili kao Björn & Benny, Agnetha & Anni-Frid, potom su se zvali Alibaba, FABB i Baba, dok stvar nije presekao Stig Anderson, njihov pukovnik Parker i Brian Epstein u jednom karakteru. ABBA je planirana kao pobočni projekat njihovim solo karijerama za koje su imali potpisane ugovore; tako je ostalo čak i posle pobede na Evroviziji 1974.

U Evropi, Eurosong je i mogao biti nekakva promocija. Na Ostrvu nikako. Jednostavno nisu razumeli da Šveđani dolaze: iz crvenog Volvoa na ista vrata uspeli su da izlete Bjern Borg da uzme Vimbldon, Ingemar Stenmark da uzme Svetski kup, Roni Peterson da pobedi na Silverstonu i Abba da zgazi vrhove chartova. Bilo je to čudesno vreme poliesterskih vikinga.

Abba-music-export-2048x1151

Zapravo, niko u bendu nije znao šta dalje. Radili su ono što su jedino umeli, da snimaju singlove i žive od njih. Ništa koncept, ništa biznis. Nosili su suludu scensku odeću da bi izbegli još luđe poreze na luksuz Palmeovih socijaldemokrata. Tako je formiran onaj treš imidž. Zarađivali su malo bolje, ali potpuno nesvesni sopstvene globalne prisutnosti. I da, nešto vrlo važno: voleli su se.

Prvi albumi benda i nisu bili pravi albumi, bile su to tada kolekcije izglancanih singlova. Bjern i Benny su autorskim talentima dodali i studijska iskustva i to se čulo. I još bolje: čuje se i danas. Onda su se zatvorili i uradili pravi album: Arrival. To je bila samo zvučna materijalizacija; Šveđani su stigli.

Prekretnica je bila haotična australijska turneja iz 1976.: na aerodromu ih je potpuno nespremne dočekalo 140 000 ljudi. Svi snimci sa te turneje su samo trivija; možete videti kako je ozi žandar šljapnuo Agnetu po guzi(the sexiest bottom in Europe), ali ih ne možete čuti live, jer jednostavno nisu bili pripremljeni(famozni Abba The Movie zapravo je snimljen 1977., pa kompilovan sa snimcima iz Australije od prethodne godine).

Tako su 1976. oni iz ljubavi skočili u posao. Uostalom, ko bi odoleo? Vreme potcenjivanja njihovog poliesterskog popa prošlo je; Arrival cover radi Mike Oldfield lično, u Abbinom Polar Music Studiju snimaju Led Zeppelin i Genesis, prestaju komparacije sa The Carpenters; u njihovoj produkcionoj pop ligi sada igraju samo najveći – The Beach boys i The Beatles. Ljubav tu ide onako, usput.

Usput i neopaženo proći će i prvi nagoveštaj zamora skoro-pa-savršenih ljubavi. Knowing me, knowing you niko nije shvatio ozbiljno. A trebalo je. Čak je i otpevana presnažno za svoj delikatni sadržaj. Tek će verzija Elvisa Costella iz 1986. otkriti svu dubinu rane koja se otvarala:

Znaš me, znam te. We just have to face it, this time we’re through…

Uspeh je iskušenje. Da li prestajemo da zalivamo jer zaboravljamo ili zato jer se zasitimo mirisa?

Costello se u pesmi prepoznao kroz bezbroj raskida sa Babe Buell, fatalnom ženom Elvisovih gorkih pesama osamdesetih. Nikad pre, međutim, nije delovao tako bolno golo kao dok je pevao Knowing me, knowing you.

U Abba performansu, taj se bol još ne oseća. Još uvek, to su samo stihovi, još jedna pop pesma. Briljantan vokalni aranžman vara; Abba horski polira svoju prvu ogrebotinu i još uvek sija kao veliki crveni Volvo.

hqdefault

1978. je trebala da bude povratak ljubavi sa planete uspeha. Stigao je prvi Abba-kid, Agneta je rodila Aggy-a i sve je ponovo bilo normalno: u Stokholmu su otvorili studio, slavni Polar Music. Na stranu što je postao deo istorije kroz albume Genesis-a Duke i Led Zeppelin-a In Thgrouh The Out Door; još važniji je bio producentski trag Abbinih dečaka. Koga zanima kako se stizalo do fantastičnog zvuka električnog klavira krajem sedamdesetih, negde na potezu od Steely Dan – Supertramp, neka ga potraži kroz arhivu Polar Music studija.

1978. Opušteni. Svoji. Mirni. Kapital dugih veza:

Iz nekog razloga se u mirnim lukama taj kapital najbrže troši…nije me mrzelo da preslušam njihove razloge. Ništa novo: sada nema smisla pitati se zašto previše dobrih izbora, previše dobrih mogućnosti tako brzo nagriza ono najlepše Zajedno koje se toliko kvalitetno gradilo…kad ljudi tvrde da je sreća neobično ravnomerno raspoređena, verovatno misle baš na to; na sinergiju vikinga dok plove ka novoj zemlji; ali i obrnuto: na demone koji se provlače kroz pukotine naše samodovoljnosti.

1978. je prilazila kraju i Benny i Agneta su priznali svoj poraz. Početkom sledeće, stigao je prvi Abba-razvod. Njihovi prateći muzičari danas pričaju da to na turnejama niko nije osetio: nijedan povišen glas, nijedan razbijeni tanjir, nijedna skrivena suza. Crveni Volvo je istrajavao kao savršeni švedski čelik, potpuno neosetljiv na sve češće udarce. Pa ipak, kako znamo da je mnogo bolelo? Lako. Sumrak prve Abba-ljubavi doneo je najbolje pesme benda. Srećni ljudi umeju da se izraze kroz svoje talente? O da, nesrećni još više.

Neobična pozicija dvoje bivših ljubavnika na zajedničkom poslu porodiće 1979. album nenadjebivo glupog imena, Super Trouper. Ime je, međutim, poslednji trag poliester treša; njegov sadržaj je muzički bitter end jednog divnog putovanja, nevoljni silazak sa broda na kome orkestar još uvek svira.

Ni video klipovi više nisu bili šarmantno besmisleni. Kao i uvek, potpisao ih je Lasse Hallström, stari drugar koji je umeo da oseti promenu. Bilo je potrebno samo da digne kameru i ispreseca nove kadrove flešbekovima: sve ostalo pisalo je na licima. Estetika ljubavnih vikend romana ovde ne prelazi granicu lošeg ukusa. Samo potresno previše liči na život.

Midlejdžeri i danas za opšte mesto svakog razvoda uzimaju The winner takes it all. I to je u redu. Ta mala igrica zamene identiteta u kojoj tekst piše Benny, a peva ga Agneta, decenijama je opšte mesto za ćutljivi rastanak odraslih,  priprema za odvikavanje od onih sa kojima više ne možemo. Kada jedna Meril Strip odluči da pokaže jedini talenat koji nema i peva The winner takes it all bez suza, skoro kao sevdalinku, onda valjda tu ima nečega…pa ipak, meni je teže da slušam Happy New Year:

Ljudi jednostavno nemaju pojma… pevaju je na Christmas albumima, uz božićni mizanscen i odbrojavaju pred ponoć, menjajući kontekst male velike pesme koja počinje sa:

No more champagne
And the fireworks are through
Here we are, me and you
Feeling lost and feeling blue

To je valjda i esencija svakog budućeg rastanka – jutro ispražnjenih očiju i zajednička sablazan od tišine koja nas deli. Lasse Hallström će u videu Benija i Agnetu nemilosrdno postaviti u centar prevelikog stana, da se izbegavaju pogledima negde između otvorenih flaša, prepunih pepeljara i izgaženih lampiona.

It’s the end of the party
And the morning seems so grey
So unlike yesterday
Now’s the time for us to say
Happy New Year

Posle ljubavi najviše nedostaje prijatna dosada zajedničkih navika. To je zavisnost koja se stalno vraća, da nas ponovo uzdrma ničim izazvanim flešbekovima; komponovan u jednom takvom trenutku, Happy New Year postaje najtužniji Abba klasik i čini se da više tuguje za divnom starom razgaženom godinicom; ovo što stiže nije samo još jedna Nova, stiže nova era u kojoj stvari više neće biti iste i ovo nije obična čestitka, ovaj Happy New Year zapravo znači- eto, više ne plovimo zajedno, ali držim ti fige i želim mirno more…

Happy New Year kao poslednji zagrljaj pred rastanak šlager pevača nije novogodišnja pesma: to je pesma o istinama Prvog januara. Belina novog dana strgne smokvin list sa svih ličnih dilema; kraj kraja, početak početka.

I tako…nailazeće godine zauvek su odnosile Abbu, ali je zalazak abbaljubavi porađao pesmu za pesmom kao tužni zalog decenije u koju bismo se svi vratili vremenskom mašinom. Konačan kraj stigao je 1982:

Bila je to najtužnija od svih tužnih emisija sveta – na kauču LateLateBreakfast show, sedela su dva razvoda i grupa nesrećnih četrdesetogodišnjaka koji su osmesima loše prikrivali nervozu dolazećeg kraja. Tako je to kod odraslih: kada se prvoj ljubavi približi kraj, to je samo bigbang koji ostavlja ogroman prazan prostor ispunjen čistim vazduhom; medjutim kada sredovečni raskidaju, to je agregatno stanje.

Kada bi ljudi(kao u Eternal Sunshine, recimo) mogli da sačuvaju jedno i samo jedno sećanje na sedamdesete, ne sumnjam da bi mnogo njih u to sećanje ugradilo neki ABBA detalj, intro, potpeticu, zrak, šta god…Bezbrojni kvarteti koji sviraju njihov repertoar nisu samo tribute orkestri: zovu ih Abba-bendovi. Kreatori dizajniraju Abba poliester retrokolekcije; horovi ih stavljaju na svoje set liste, filharmonije snimaju albume. Bajkoviti ‘živeli su dugo i srećno’ mod su kreirali i sami: Frida je ponovo princeza i najbolja prijateljica kraljice Silvije(inače je iz nemačke aristokratske porodice i bila je udata za nemačkog princa); Benny Anderson je kompozitor mjuzikla i 2005. je ponovo platio najveći porez u Švedskoj, Björn Ulvaeus piše tekstove za Björnove kompozicije, živi na sopstvenom ostrvu kao Marlon Brando i brine o Abba muzeju; Agneta Falkskog ponekad čak i peva; svi zajedno su 2005. glatko odbili milijardu dolara za jednu kratku turneju.

Jedini put kada su ponovo snimljeni zajedno bilo je 2008. za švedsku premijeru filma Mamma Mia ličnim angažmanom i autoritetom Maryl Streep da ih sve izvede na terasu iznad crvenog tepiha. Euforija koja je pratila premijere filma po Evropi, Americi i Australiji može se porediti samo sa histerijom šezdesetih:

JudyCraymer_TheMovieStockholm

Toliko zakasnelih emocija za jedan pop band ne može biti samo nežno sećanje na doba nevinosti kako ih objašnjavaju Bjorn i Benny. To je i sećanje na život bez mobilnih telefona, udvaranja bez društvenih mreža, dansing dvorana bez semplova i dugih vikenda bez prekovremenog rada. Sećanje na eye-to-eye kontakt, magiju grupnih gledanja filmova i bezopasnih noći u gradu. Abba, to su danas siluete boljih godina.

 Za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

2 komentara na tekst Kraj kraja, početak početka

  1. Ana

    01/12/2014 at 23:17

    Vladimire, sjajan Vam je tekst. Prepun emocija i svima nam poznatih momenata. Iznad svega lebdi misao da ovo nije tekst (samo) o muzičkom sastavu, nego i o… Životu? Da, o životu.

  2. Pingback: Utovar nedeljom, 7. decembar | Suština pasijansa™

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *