Ulogujte se / Kreirajte profil

Kraj neoliberalizma i kriza zapadne politike

Finansijski kolaps na zapadu 2007. i 2008. godine proizveo je najveću ekonomsku krizu posle velike depresije 1931. Neobično je to što su reakcije na krizu bile veoma uzdržane. Ovaj slom je doveo u pitanje same osnove dominantne neoliberalne ideologije, ali čini se da je neoliberalna dogma to preživela bez znatnijih oštećenja. Banke su dobile finansijsku pomoć od države, gotovo nijedan bankar nije završio u zatvoru, a cenu njihovih poslovnih rizika plaćaju poreski obveznici. Ekonomska politika posle izbijanja krize, naročito u anglosaksonskom svetu, svodila se na monetarne intervencije, pre svega uvećavanje novčane mase programima monetarne relaksacije. Ali to nije donelo željene rezultate. Zapadna ekonomija nastavlja da stagnira. Uskoro će se navršiti prva decenija izgubljenog rasta, a stagnaciji se ne nazire kraj.

Posle gotovo 9 godina vidljive su i političke posledice finansijske krize. Kako je moguće da je neoliberalna dogma, uprkos svemu što se dogodilo, i dalje nedodiriva? Mada je pao na ispitu stvarnog života i uzrokovao najveću ekonomsku katastrofu u poslednjih 7 decenija, neoliberalizam je politički i intelektualno i dalje dominantna ekonomska doktrina. Partije desnice, centra i levice prihvataju neoliberalnu filozofiju. Novi laburisti u Velikoj Britaniji su klasičan primer: neoliberalizam su poistovetili sa zdravim razumom, kao da drugačiji načini razmišljanja i delovanja ne postoje. Antonio Gramsci bi takav status opisao kao hegemonijski. Ali ta hegemonija ne može i neće preživeti ispit stvarnosti.

Prvi nagoveštaji širih političkih posledica manifestovali su se u promeni stava javnog mnjenja prema bankama, bankarima i liderima poslovnog sveta. Decenijama je sve što su oni radili bilo ispravno: prikazivani su kao uzori novog doba, kao ljudi sa najboljim rešenjima za probleme u obrazovanju, zdravstvu i drugim sferama života. Ali njihova slava je na silaznoj putanji. Isto važi za političku klasu. Najvažniji efekat finansijskog kolapsa bio je gubitak vere u kompetentnost pripadnika političke elite. Time je obeležen početak šire političke krize.

Foto: H. Armstrong Roberts/Retrofile/Getty Images

Foto: H. Armstrong Roberts/Retrofile/Getty Images

Ipak, uzroci sve izraženije političke krize na obe strane Atlantika znatno su dublji od finansijskog kolapsa i neuspelih pokušaja oporavka u protekloj deceniji. Koreni krize nalaze se u samoj srži neoliberalnog projekta započetog 70-ih godina 20. veka usponom Ronalda Reagana i Margaret Thatcher i neoliberalnim idejama o globalnom slobodnom tržištu roba, usluga i kapitala. Zaštitna bankarska regulativa uspostavljena posle velike depresije je demontirana – u Americi 90-ih godina, a u Velikoj Britaniji 1986. Tako je otvoren put za izbijanje krize 2008. Ideja o jednakosti je zaboravljena i zamenjena pričom o plimi koja će podići sve čamce u luci. Država je proglašena za kočnicu funkcionisanju tržišta i problem koji treba svesti na pravu meru, podsticana je imigracija, zakonske kontrole su svedena na minimum, a porezi smanjeni.

Treba naglasiti da istorijski posmatrano ekonomski rezultati neoliberalne ere nisu bili blistavi kao što je obećavano. Najdinamičniji period posleratnog rasta na zapadu zabeležen je između kraja Drugog svetskog rata i ranih 70-ih godina, u doba dominacije države blagostanja i kejnsijanizma. Stope rasta su tada bile dvostruko veće nego u periodu od 1980. do danas.

estatua_liberdade_eua-630x210

Najpogubnija posledica vladavine neoliberalizma je ogroman rast nejednakosti, problem koji je donedavno praktično ignorisan, da bi se danas nametnuo kao jedno od najvažnijih političkih pitanja, naročito u SAD. To je glavni izvor političkog nezadovoljstva koje je preplavilo zapad. Kada se pogledaju statistike, neobično je i čak šokantno što je taj probem tako dugo zanemarivan. Jedino moguće objašnjenje je apsolutna hegemonija neoliberalizma i njegovih vrednosti.

Stvarnost se umešala i pokvarila viziju obećane plime od koje ćemo svi imati koristi. U periodu od 1948. do 1972. svi segmenti populacije u SAD beležili su znatan i približno sličan rast životnog standarda. Od 1972. do 2013, realni dohodak 10 odsto najsiromašnijih Amerikanaca je opao, dok je 10 odsto najbogatijih ostvarilo veći rast nego bilo koja druga grupa. Srednji realni dohodak zaposlenog muškarca sa punim radnim vremenom u SAD danas je niži nego pre 4 decenije, a dohodak 90 odsto stanovništva stagnira već 30 godina.

Nešto slično se događa i u Velikoj Britaniji, a problem je produbljen posle finansijske krize. U proseku, za 65 do 70 odsto domaćinstava u 25 najuspešnijih ekonomija sveta realni dohodak je u periodu od 2005. do 2014. stagnirao ili opadao.

Razloge nije teško objasniti. Era hiperglobalizacije favorizuje kapital u odnosu na rad: međunarodni trgovinski sporazumi kao što su Transpacifičko partnerstvo (TPP) i Transatlantsko trgovinsko i investicijsko partnerstvo (TTIP) pripremaju se u tajnosti i samo velike korporacije imaju uvid u njihovu sadržinu, dok je sindikatima i građanima pristup uskraćen; sindikati su izloženi napadima političara i zakonodavaca; podstiče se imigracija u SAD i Evropu, čime se slabi pregovaračka pozicija domaće radne snage; za radnike koji su ostali bez posla nema adekvatnih programa prekvalifikacije.

Kao što je pokazao Thomas Piketty, u odsustvu aktivnih mera kojima se održava ravnoteža, kapitalizam prirodno generiše rast nejednakosti. Od 1945. do kraja 70-ih godina ograničavajući faktor je bio hladni rat. Posle kolapsa Sovjetskog Saveza, sva ograničenja su ukinuta. Ali novouspostavljeni režim u kojem „pobednik dobija sve“ postaje politički neodrživ zbog sve snažnijeg otpora gubitnika.

Veliki delovi stanovništva SAD i Britanije revoltirani su sudbinom koja im je namenjena, što jasno pokazuje podrška Trumpu i Sandersu u SAD ili rezultat referenduma u Britaniji. Taj revolt najširih masa često se prezrivo opisuje kao populizam. Ili kao što primećuje Francis Fukuyama u odličnom eseju nedavno objavljenom u Forreign Affairs: „Populizam je etiketa kojom pripadnici političke elite opisuju one politike koje im se ne dopadaju, a koje imaju podršku građana“. Populizam je pokret za promenu, početak nečega novog, ali zasad je lakše uočiti čemu se protivi nego za šta se bori. Populizam može biti progresivan ili reakcionaran. Najčešće je i jedno i drugo u isto vreme.

187643976

Brexit je klasičan primer takvog populizma. Rezultat referenduma je srušio jedan od nosećih elemenata politike Velike Britanije još od ranih 70-ih godina. Mada je predmet izjašnjavanja bila Evropa, glas protiv je pre svega bio glas protesta ljudi koji se osećaju zanemarenim i zaboravljenim, onih čiji životni standard stagnira ili opada od 80-ih godina, onih koji se osećaju ugroženima zbog imigracije nad kojom nemaju nikakvu kontrolu i suočavaju se sa sve neizvesnijim tržištem rada. Njihov revolt je praktično paralisao političku elitu, koštao je zemlju jednog premijera i ostavio je u rukama dezorijentisane premijerke koja čeka božansko proviđenje.

Talas populizma je objava povratka klase kao centralnog aktera političkog života, i u Britaniji i u Americi. To je velika promena, naročito u SAD. Mnogo decenija unazad ideja „radničke klase“ bila je potisnuta na margine američkog političkog diskursa. Amerikanci su sebe u velikoj većini opisivali kao pripadnike srednje klase, što je bio odraz težnji američkog društva. Prema Galupovim anketama, 2000. godine je svega 33 odsto Amerikanaca sebe opisivalo kao radničku klasu, dok je 2015. taj broj porastao na 48 odsto, što je gotovo polovina populacije.

I brexit je pre svega izraz revolta radničke klase. Pre toga, svest o klasnoj pripadnosti je bila potisnuta nizom novih identiteta i tema, od roda i rase do seksualne orijentacije i zaštite životne sredine. Povratak klase ima najveći potencijal za redefinisanje političkog terena upravo zahvaljujući svojoj širini i brojnosti.

Ali povratak klase ne treba mešati sa radničkim pokretom. To su dve različite stvari, što je očigledno u SAD, a sve više i u Britaniji. Zapravo, tu se ta razlika uvećavala u proteklih pola veka. Povratak radničke klase u britansku politiku je zapravo rudimentarni izraz otpora i protesta, kao u slučaju brexita, dok je osećaj pripadanja radničkom pokretu veoma slabo razvijen.

U oblikovanju stavova britanskih građana prema imigraciji i Evropi desničarski UKIP je imao jednako važnu ulogu kao Laburistička partija. Glas revoltu radničke klase u SAD daju i Trump i Sanders, u gotovo jednakoj meri. Radnička klasa ne pripada nikome: njena orijentacija je daleko od bilo kakve predodređenosti da bude levo, kao što zamišlja levica.

Neoliberalni princip je izložen napadima iz više pravaca. Prvo, ekonomski rast nikada nije bio blistav kao što je obećavano, a danas je katastrofalan. Evropa se praktično nalazi tamo gde je bila na početku krize 2007. Situacija u SAD je bolja, ali i tamo je rast anemičan. Ekonomisti kao što je Larry Summers veruju da nas čeka budućnost sekularne stagnacije, to jest dug period vladavine tržišne ekonomije bez ekonomskog rasta.

Neki ekonomisti predviđaju novu finansijsku krizu. Drugim rečima, neoliberalna revolucija je vratila zapad u svet krize bez kraja, kakav je poslednji put viđen 30-ih godina 20. veka. Većina ljudi na zapadu ne veruje da će njihova deca živeti bolje od njih. S druge strane, oni koji su se u eri neoliberalizma našli na gubitničkoj strani više nisu spremni da se mire sa sudbinom – njihov revolt je sve jači. Svedoci smo kraja neoliberalne ere. Ona još nije mrtva, ali samrtni hropac je počeo, kao što se desilo sa erom socijaldemokratije početkom 70-ih godina.

Siguran znak opadanja uticaja neoliberalizma je sve brojniji hor intelektualaca koji ga napadaju. Počevši od polovine 70-ih i tokom 80-ih godina 20. veka u ekonomskim debatama su dominirali monetaristi i zagovornici slobodnog tržišta. Od izbijanja poslednje finansijske krize na zapadu, težište intelektualnih debata se značajno pomerilo. To je najuočljivije u SAD, gde glasovi ekonomista kao što su Joseph Stiglitz, Paul Krugman, Dani Rodrik i Jeffrey Sachs imaju sve veću težinu. Knjiga Kapital u 21. veku Thomasa Pikettya je bila veliki bestseler. Njegova istraživanja i radovi Tony Atkinsona i Angusa Deatona lansirali su problem nejednakosti na vrh političke agende. U Velikoj Britaniji, Ha-Joon Chang, koji je dugo bio izolovan unutar ekonomske struke, danas ima više sledbenika nego ekonomisti koji veruju da je ekonomija samo primenjena matematika.

brexit-london-velika-britanija

U međuvremenu, neki od najglasnijih zagovornika neoliberalnog pristupa, kao što su Larry Summers i Martin Wolf iz Financial Timesa, postali su njegovi oštri kritičari. Neoliberali i monetaristi se skoro svuda povlače. Mediji i politika u Britaniji kaskaju za događajima. Mnogi ne razumeju da prisustvujemo kraju jedne epohe. Stari stavovi i ideje i dalje dominiraju u vestima BBC-a, desničarskoj štampi i parlamentarnoj Laburističkoj partiji.

Posle odlaska Eda Milibanda, niko nije predvideo trijumf Jeremy Corbyna na izborima za novog lidera. Svi su očekivali nekoga sličnog Blairu ili neodlučnom Milibandu, ali svakako ne Corbyna. Vremena su se promenila. Članovi partije, naročito mladi ljudi koji su se u nezapamćenom broju priključili stranci, želeli su potpuni raskid sa nasleđem „novih laburista“. Jedan od razloga zašto levica nije uspela da se nametne kao lider razočarane radničke klase jeste to što je većina socijaldemokratskih partija prihvatila doktrinu neoliberalizma i hiperglobalizacije. Najekstremniji primer te pojave bili su novi laburisti u Britaniji i nove demokrate u Americi koji su krajem 90-ih i početkom novog veka postali neoliberalna avangarda, oličena u figurama Tony Blaira i Billa Clintona.

Ali, kao što se zapitao David Marquand u prikazu objavljenom u New Statesmanu, čemu uopšte služi socijaldemokratska partija koja ne zastupa interese manje imućnih, ljudi bez privilegija i gubitnika? Novi laburisti su napustili ljude kojima su bili potrebni, one čije interese je trebalo da zastupaju. Da li je neobično to što mnogi od njih sada okreću leđa partiji koja ih je ostavila na cedilu? Percipiran kao pohlepni savetnik sumnjivih predsednika i diktatora, Blair je živi spomenik propasti novih laburista.

Rivalski kandidati – Burnham, Cooper i Kendall – nudili su kontinuitet. Ali Corbyn ih je sve porazio, uzevši gotovo 60 odsto glasova. Partija novih laburista je prošlost, mrtva je kao čuveni papagaj iz skeča Monty Pythona. Malo je onih koji su shvatili šta se događa. Guardian je pozdravio rast popularnosti stranke, a onda je, gle čuda, podržao Yvette Cooper, kandidatkinju koja je antiteza idejama i entuzijazmu novih članova stranke. Predstavnici Laburističke partije u parlamentu odbijaju da se pomire sa rezultatom i čine sve što mogu da uklone Corbyna.

Kada je uspon tačerizma krajem 70-ih godina označio početak nove epohe, laburistima je trebalo previše vremena da shvate šta se događa. Sada im treba previše vremena da shvate da se tačerizam, koji su u međuvremenu i sami prihvatili, približava svom prirodnom kraju. Kao i ostali, laburisti se moraju prilagoditi novom vremenu. Ujedinjeni jakim otporom prema nasleđu novih laburista, članovi stranke su se okrenuli kandidatu koji je gotovo u svakom pogledu sušta suprotnost Blairu, kandidatu koji otelovljuje autentičnost i poštenje koji su Blairu očigledno nedostajali.

Corbyn nije proizvod novog vremena, već pre produžetak nečega što postoji već krajem 70-ih i početkom 80-ih. Nije uprljan nasleđem Blairove nove Laburističke partije, jer na njegov program nikada nije pristao. Ali izgleda da ni on nije sasvim razumeo prirodu nove ere. Opasnost je u tome što bi se vremenom moglo pokazati da Corbyn stoji na nogama od olova u političkom okruženju koje je veoma fluidno i nepredvidivo, u svetu u kojem gotovo ništa nije izvesno, uz podeljenu i oslabljenu partijsku bazu.

Laburistička partija je završila na odeljenju za intenzivnu negu, a ni konzervativci ne stoje mnogo bolje. David Cameron je odgovoran za nezamislivo pogrešnu i neodgovornu procenu o referendumu. Bio je prinuđen je da se povuče pod ponižavajućim okolnostima. Partija je beznadežno podeljena. Niko nema jasnu predstavu o tome šta sledi posle brexita. Zagovornici izlaska su nudili optimističku sliku Britanije koja se odvezuje od posustale Evrope i hrli u susret ekspanzivnim tržištima sveta, ali niko nije naveo nijednog mogućeg partnera. Izgleda da nova premijerka pati od anahronog neprijateljskog stava prema Kini i da je spremna da upropasti sve što je George Osborne uspeo da postigne. Ako Britanija okrene leđa Kini, tržištu sa najbržim rastom u svetu, kome će poći u susret? Zemlja je posle brexita u stanju dubokih podela. Postoje realni izgledi da se Škotska na kraju ipak opredeli za nezavisnost. U međuvremenu, konzervativci ne primećuju da se neoliberalna era bliži kraju.

patriotactisback061913

Koliko god da su dramatični, događaji u Britaniji se ne mogu porediti sa onim što se događa u SAD. Praktično niotkuda, Donald Trump je izašao na pozornicu i ugrabio republikansku nominaciju, čime je šokirao sve eksperte za američku politiku, uključujući i one iz sopstvene stranke. Njegova poruka je jasno antiglobalistička. On veruje da su interesi radničke klase žrtvovani zbog profita velikih korporacija koje su dobile podsticaj da investiraju širom sveta i tako lišile posla američke radnike. Takođe, on smatra da je masovna imigracija oslabila pregovaračku poziciju američkih radnika i da su strani radnici upotrebljeni da se spusti cena rada.

Trump predlaže da se od američkih korporacija zahteva da novčane rezerve deponuju u SAD. On veruje da je Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) praktično izvezao radna mesta iz Amerike u Meksiko. Iz istih razloga se protivi sporazumima kao što su TPP i TTIP. Kinu je takođe optužio za krađu američkih radnih mesta i zapretio da će uvesti carinu od 45 odsto na robu uvezenu iz Kine.

Rešenje za problem globalizacije Trump vidi u ekonomskom nacionalizmu: „Amerika pre svega“. Trump se obraća prvenstveno radničkoj klasi koja je do njegovog (i Sandersovog) izlaska na scenu bila zanemarena i praktično lišena političkih predstavnika od 80-ih godina 20. veka. Ako imamo u vidu da nadnice radnika opadaju već 40 godina, neobično je to što se nijedan predstavnik političke klase nije ranije setio njihovih interesa. Radnici su u velikom broju glasali za republikance, ali Republikanska partija je već dugo u službi superbogatih i Volstrita čiji su globalizacijski interesi direktno suprotni interesima bele radničke klase. Svog predstavnika su dobili tek kada se pojavio Trump i samo zahvaljujući njima Trump je dobio republikansku nominaciju.

Argument ekonomskog nacionalizma je koristio i Bernie Sanders, koji je vodio tesnu trku sa Hillary Clinton i verovatno bi pobedio da nije bilo 700 takozvanih superdelegata koje praktično bira stranačka mašinerija i koji su većinom podržali Hillary. Kao i republikanci, demokrati su dugo zastupali neoliberalnu i proglobalizacijsku strategiju, ne obraćajući pažnju na interese glasačke baze u sindikatima. I republikanci i demokrati su sada podeljeni na tabore za i protiv globalizacije, što je preokret kakav u američkoj politici nije viđen od kada je Reagan prihvatio učenja neoliberalizma pre skoro 40 godina.

Još jedan izvor Trumpove privlačnosti za nacionaliste – „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ – jesu njegovi spoljnopolitički stavovi. On veruje da u pokušajima da očuva status svetske supersile Amerika rasipa nacionalne resurse i tvrdi da je sistem savezništava koje je Amerika sklopila nepošten, jer najveći deo tereta nose Amerikanci, dok saveznici ne doprinose dovoljno. Kao primere je naveo Japan, Južnu Koreju i NATO u Evropi. Trump zahteva da se ta neravnoteža ispravi, a ukoliko to nije moguće, da se sklopljeni savezi raskinu.

Amerika je po Trumpu zemlja sa ekonomskim problemima koja više ne može podnositi taj finansijski teret. Umesto za ispravljanje nepravdi u svetu, novac treba iskoristiti za ulaganja u zemlji i popravku dotrajale infrastrukture. Trumpovi stavovi sadrže i oštru kritiku Amerike kao svetskog hegemona. Njegov program donosi raskid ne samo sa sa ideologijom neoliberalizma i hiperglobalizacije koja je dominirala od početka 80-ih godina, nego i sa spoljnopolitičkom ortodoksijom koja je obeležila čitav posleratni period. To su argumenti koje treba ozbiljno shvatiti, argumenti koje ne možemo otpisati samo zato što ih je izrekao Trump. Ali on svakako nije čovek levice. Trump je populistički desničar. Ne usteže se od rasističkih i ksenofobičnih napada na muslimane i Meksikance. Trump privlači belu radničku klasu koja oseća da su je velike korporacije prevarile, veruje da joj imigranti uzimaju posao i često pokazuje prezir prema Afroamerikancima koje oduvek smatra inferiornima.

Trumpova Amerika bi bila zemlja autoritarne vlasti, zloupotreba, žrtvenih jaraca, diskriminacije, rasizma, arbitrarnosti i nasilja – duboko polarizovano i podeljeno društvo. Njegova pretnja da će uvesti carinu od 45 odsto na robu uvezenu iz Kine, ukoliko je sprovede u delo, sigurno bi izazvala sličan odgovor kineske strane, čime bi počelo novo doba protekcionizma.

2016-11-05t011048z_372080982_s1beukzmnoaa_rtrmadp_3_usa-election-trump

Trump će verovatno izgubiti, (tekst je napisan pre izbora u USA) kao što je Sanders izgubio u trci za demokratsku nominaciju. Ali to neće značiti da su sile koje se protive hiperglobalizaciji – neograničenoj imigraciji, sporazumima TPP i TTIP, slobodnom kretanju kapitala i još mnogo čemu – izgubile bitku ili da će se povući. Za 12 meseci Sanders i Trump su transformisali teren i uslove pod kojima se odvija politička borba. Argumenti kritičara hiperglobalizacije ne samo da ne gube popularnost, već svakim danom stiču sve više pristalica. Približno dve trećine Amerikanaca se slaže da „ne bi trebalo da se toliko bavimo spoljnom politikom i da bi bilo bolje da se okrenemo unutrašnjim problemima“. Što je najvažnije, nejednakost – glavni generator otpora hiperglobalizaciji – nastavlja da raste.

The Guardian, 21.08.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 25.08.2016.

2 komentara na tekst Kraj neoliberalizma i kriza zapadne politike

  1. Raca

    16/11/2016 at 19:53

    Eх, кад би овако добре анализе, бар повремено, објављивала и наша штампа, можда би поново почео да купујем и читам новине.

  2. Vilogorski

    17/11/2016 at 17:47

    Dobra analiza, samo je trebalo više uzeti u obzir kinski faktor na uticaj globalnih ekonomaskih gibanja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *