Ulogujte se / Kreirajte profil

Kultura parova i egzistencijalni strahovi predodređenosti

Razmatranja koja su ispred svog vremena, ona koja razotkrivaju i demistifikuju zastarele ideologije za koje se čovek drži, da li zbog kolektivne uslovljenosti ili zbog nedostatka samopouzdanja u sopstveni dar i talenat, često ako protumačimo prividnu komplikovanost njene konstrukcije – otkrijemo i jednostavnost logike koju previđamo i koja prouzrokuje nevericu u našem blagom odmahivanju stisnutih usana… Govor tela kao prvi znak odstupanja od poricanja ka besnom buntu, ka buntu koji nema razumno tumačenje, on samo kaže „Ne nisi u pravu, ovo nema smisla…“ Ne navodivši time ni jedan razuman razlog, misleći da samo tvrdnjom našom mi poništavamo sve što je pripremljeno i rečeno, čovek ostavlja svoj pečat danas u vidu komentara na koji niko neće obratiti pažnju. Ali bitno je da je on iskazan, zar ne? Bitno je da se glas čuje, pa makar on nemao nikakvog uticaja i smisla. Taj glas može da uprlja danas čitav jedan umetnički, književni iskaz, zdravu kritiku uma, samo svojim arogantnim slovom, nesvesno braneći sigurnost umne granice koju je čuvao, reči straha koje je nazivao pažnjom i ljubavlju u zajednici, altruističkim težnjama iza kojih se krije potreba da zaduži bližnjeg da se i njemu pomogne u sličnoj situaciji, smisao prihvaćene ustaljenosti iza koje se krije neistražena dubina sopstvenog karaktera.

Ali ne idimo prerano u zamke pasije pasivnosti i reči, kako ih kriviti kad već i najveći pesnici glamura i sujete kažu „Nemamo smisla, mi ne postojimo dok nas neko ne zavoli…“ *
… I gde nam se graniči ta Kultura parova, taj već veoma dobro poznat  termin u sociologiji?

Vadim Stein photography "Couples"

Vadim Stein photography “Couples”

  • Često se strah od samoće okreće ka vezanosti za sličnog nama.
  • Diskutabilno postaje viđenje srodne duše, a više se tumači sigurnost u to da ako smo u zajednici sa osobom koja veruje u sistem vrednosti koji je sličan našem – manje su šanse da će naša zona konfora biti narušena. Sledi da
  • Naš partner će biti skloniji potiskivanju emocija ka neostvarenosti i biće više orijentisan ka održavanju postojećeg stanja prividne konstante ostvarenosti kroz već ustaljene društvene norme. Jezikom logike i pračetovskog sarkazma oni su: 8 sati posla, dostupno pouzdano prevozno sredstvo, uzgajanje mladog bića koje poseduje genetski pečat sličan našem, dvonedeljna letovanja i sl.
  • Često usled neodlučnosti onih kojima se ta odlučnost pripisuje etikom prevaziđenog ratovanja (čitaj: muškarcima), odlučni potezi ulaska u ritualni proces vezivanja se priljubljuju za inicijativu takozvanog „stuba kuće“ (čitaj: žene)
  • Uslovljavlja se putem reči „Kad ćeš postati čovek?“ Gde se pod „čovek“ podrazumeva gubljenje nade da istraživanje individualnosti vredi, paradoksalno okrećući se ka gorenavedenim društvenim kalupima
  • Buntovni i fizički aktivni pojedinci koji su u mladosti vezivali svoje stavove za buntovne kulture i agresivnu muziku, često pate od depresije a ne zna se zašto. Usled nepokretnosti javlja se gojaznost kao nova osobina post modernog muškarca i nervoza i sve što psihosomatski ide uz nju za nežniji pol, ideje bunta dobijaju boju bezizlazno pasivnog buntovništva i pojedinac se lagano i delom nesvesno kreće ka oveličanom Frojdovom Tanatosu i naginje sebe ka smrti.

Jedan ili oba člana novog para osete da su zarobljeni, i da im je nezavisnost akcije ugrožena. To je normalno za kompromisne situacije, ali njima izgleda neprirodno, i tako često odluče da je po sredi bila greška. “Spusti me” (rečenica buntovnog deteta) se menja u “ostavi me na miru” (rečenica pubertetlije). U komunikaciji, ovo sve zapravo predstavlja stadijume infantilnosti i drugog detinjstva u jednom odraslom čoveku.

Dezmond Moris “Intimno ponašanje”

I u tom svetu se sada rađa nova duša, novi čovek, mladi primerak, dete sa životnom snagom i prirodno zanesenom nadom ka ostvarenju. Očekivao bi se autoritet i smernica životnog iskustva i znanja u starijem, a ne savet još jednog deteta zarobljenog u telu odraslog.
Stari čovek ga gleda očima koje će ga zatim spremiti za disciplinarno deljanje kroz hladni čelik nemilosrdnosti ili ga gleda očima milosrđa i govori mu „volim te, razmaziću te koliko god mogu, uživaj dok možeš!

Osmotrimo to dete sada, šta je prvi logični proces pokretanja u njegovom unutrašnjem individualnom uhu?
Neminovno se rađa egzistencijalni strah neizmernih proporcija, strah koji pritiska i unazađuje, strah da je predodređen da padne kao što su pali i svi pre njega a svaki pokušaj ka originalnosti postaje ismevan i presečen, ponekad i od samih starešina koje će nam reći

„Mani se tih“, zatim se koriste reči prikladne za kolektivno izražavanje pasivno agresivne kulture „budalesanja (gluposti, maštarija…), mi smo jednostavni i normalni ljudi, ne treba ti tu ništa da eksperimentišeš, sve je već izmišljeno…“ I tako dalje i sličnije zabranjuje se uspeh mladoj individui, stvara se zabrana, sprečava se prirodan proces razgradnje mašte jednog slikara, pesnika, pisca, muzičara, nekoga ko bi možda hteo da nađe škole i znanja, iskustva i zanose, nekoga ko bi jednog dana izgradio i svoj sopstveni zanos tumačenja sveta kakav jeste.

Najozbiljniji opis u književnosti je verovatno pružio sam Kazuo Išiguro predstavivši dete i mladog čoveka kao banku organa, čovek je osoba kojoj je dozvoljeno da se izrazi umetnički ali taj talenat je bespotrebno u njemu buditi, jer on nikada neće dostići visine, ostaće sputan jer čovek ima rok trajanja negde do kraja puberteta, a zatim ako ima sreće, ako nije dao sve svoje vitalne organe on živi pazeći na svoje sad već krhko zdravlje.

Michael Papendieck

Michael Papendieck

Kakva stravična vizija života, potresna, nepotrebna za konforan život pojedinca, zašto se opterećivati njenom težinom, zašto razmišljati o tom strahu u toj takvoj punoj slikovitosti? Da li on biva kao psihološka paralela, organi ne predstavljaju fizičke organe već možda psihičke, možda naš partner zatraži dublji iskaz ljubavi u vidu očvršćenja veze ka zajedničkom useljenju, možda se odreknemo školovanja zarad praktičnosti prevoznog sredstva, možda sate i sigurno mesto u četiri zida prihvatimo pre nego avanturu u prirodi ili nekoj drugoj stvarnosti, (Dž. Kembelov) Put heroja postaje bolna neostvarenost apatije, umoran pogled ispod obrva pri susretu sa onima koji se još uvek trude. Malo po malo, nama nije ostalo psihičkih organa. Prekasno je za preokret, prekasno je za Kopernika i njemu slične…

Čak je i popularna psihologija umešala svoje prste u ideologiju parova, umesto da se tumače koreni, piše se o zdravim vezama i prevazilaze se teškoće koje se zaista zasnivaju na tome da u korenu – trebalo bi da se prihvati da se odabralo pogrešno, zasnovano na posledičnoj sigurnosti u okviru jedne neostvarenosti. Minimalan napredak je saniranje posledica, pokušaj da se ne napravi tolika šteta u vidu zabrana na uspeh, zabrana na postojanje, na ljubav, uopšte na iskazivanje emocija i slično. Ukratko najbolnija sociološka pretpostavka je da je kultura parova toliko nazadno i ustaljeno stanje nerešivosti da mogu samo da se delimično saniraju posledice putem pozitivizma popularne psihologije. Idejno gledano, krenulo se od pretpostavke da se vezuju dva pojedinca koji će napredovati kroz konstantno evolutivni proces ljubavi koji će nositi ovaj par ka individualnom uspehu. Stvarnost je da su se vezale dve osobe sa kompatibilnim mehanizmima odbrane. Privučeni su jedno drugome zbog toga što iskazuju slične antagonizme ka kulturama koje ne poštuju. Dodatni plus je požudna strast koja zna biti takođe kompatibilna, recimo nežnost i želja pervezno znaju da traže moć koju će je razgraditi i osloboditi privremeno, a moć traži pasivnost koja ujedno poziva očima i brani se neuspešno telom. Ovako hladno opisana, osobi koja je navikla na površne osobine planetarnih horoskopskih usaglašenja, može predstavljati problem za suočavanje, a stepen veće frustracije bi bilo saznanje da seksualna oslobođenost ka vrhuncu je samo privremeno zadovoljenje egzistencialno zarobljene osobe koja se samo povremeno zavisnički zadovoljava strasnim oslobađanjima, a nikada ne reši unutrašnju konfliktologiju problema. Pak, sledeći stepen predanosti ovoj ludosti jeste imidž izgubljene individue, takođe i imidž tragičnog predanja strastima, ekstremno rešenje neostvarenosti u vidu izgorele zvedzde jedne, sada već, izlapele lepote buntovništva u kasnoj drugoj deceniji. Ipak ta neostvarenost lepote koja lagano stari, kad tad takođe potpiše kompromis negde u nekoj viziji malo drugačije kulture parova, ona razmišlja: možda ona ima neki drugi prilagodljiviji naziv gde se može potpisati kompromis… Mora se naglasiti da ove individue ne potpisuju kompromis sa partnerom, već sa kulturom. One su previše ponosne na svoje buntovne stavove i onda da bi ušle u kulturu parova one moraju da naiđu na partnera koji će zadovoljiti njihovo konfor stanje, ali ne zvanično. Zvanično one su ušle u kulturu parova zato što i njihov partner se okreće ka nekom prividnom napretku, naime oboje sada znaju da sreća nije u materijalnom, i oni su prvenstveno prijatelji pa tek onda strasni ljubavnici, oni su harizmatični predstavnici novog doba, samo su u starom kalupu eto slučajno, ništa više od toga.

Misha Gordin

Misha Gordin

Opet na samom kraju, kultura parova vrši toliko velik pritisak da i sam zdrav razum onih koji su obučeni u tumačenju psihe se dovodi u pitanje. Čak i oni sami počinju da žele vezivanje i zajednicu u nekim nemogućim uslovima, jer sad već svaki suprotan iskaz može biti jednak otuđenju od društvene norme pa ako je individua imalo sociološki inteligentna, shvatiće da zapada i u predele fanatizma u svom predstavljanju problematike… Tu fanatizam zatvara krug, jer fanatici tvrde ono što tek treba da dođe, što tek treba da se prihvati, preokret koji kasni, predviđanje koje smo prevideli. Značaj koji se nadamo nije od životnog značaja, jer nije valjda da su fanatici živi samo, da oni smelo gledaju i strepe kako veliki talasi vuku na drugu stranu?

Ali zaboravljamo li, da li su se ti isti fanatici igrali sa vatrom nekada da bi je ukrotili i doneli u pećine da pospeše postojanja istih tih “čoporativnih bića”? Kakva vatra je danas na redu da se ukroti, šta ako je čovek vatra, šta ako se sa čovekom treba igrati i krotiti ga? Šta ako je prevelik zalogaj on za fanatike koji vide hladnu logiku, šta ako treba otići predaleko da bi se ulovila ta zver… kako rešiti efikasno to zastranjenje? Kao što je i Hemingvejov starac nekada otišao predaleko u more da bi ulovio svog najvećeg neprijatelja i ujedno svog najboljeg druga, setimo se on je ribu zavezao za čamac, ali bila je prevelika i dok je pristigao kopnu od nje je ostao samo skelet, grabljivice su uzele meso sa nje i nestale su u moru. Starac se borio svo vreme da je zaštiti ali uzalud. Riba je neminovno pripadala moru.

Fanatici će se boriti za čoveka svim snagama, ali kome pripada čovek? Koliko su visoki ti talasi? Kakve oluje se spremaju i kakvim brodovima raspolažemo? Da li ljubav i u ovom slučaju znači „puštanje“, na samom kraju? Ne ljubav prema partneru, jednom i jedinom, već prema čoveku, prema ideji koju čovek predstavlja… Da li se to opet čovek zaleteo, označio je partnera kao sudbinsku zagonetku koja će mu pomoći da upozna sebe još bolje, ali je poklekao u tom zadatku i organizovao je kulturu koja je slika životarenja od danas do sutra i što je duže u njoj to je veći strah od samoće. To se više sumnja u partnera, i pleše se unutar te zajednice doziranjem (ne prevelikog!) osuđivanja (jer ne treba preterivati, šta ako nas partner ostavi?), a dinamika te svađe će opravdati našu strepnju da se ipak dešava nešto od značaja. Ona zatim postaje deo našeg dnevnog rituala, prelazi u površan problem nerazumevanja (Ona je naporna.“ „On više ne priča sa mnom kao ranije, ne razumemo se više kao nekad.) i opet zatvaramo krug sa gore, sad već davno navedenom, popularnom psihologijom koja sanira površne posledice uz pomoć par reči pozitivnih usmerenja i često predlozima da se osveži seksualni život sa nekim novim eksperimentima na tom ustaljeno nemaštovitom polju.

…A to je i ujedno kultura ideološkog preživljavanja koje smo sami sebi nametnuli jer nismo znali kako sa samoćom… Samoća je sa druge strane, čini se, tačno znala šta sa nama. To je za nju bio prirodan proces suočavnja. Čovek je morao pak da imenuje, da ograničava, da mistifikuje, da glorifikuje. I sada je otišao možda i predaleko i možda je i prevelik za svoje dobro. Uhvaćen je, ali još uvek vuče brod sa sobom…

Roberto-Kusterle one

*  “You’re nobody ’til somebody loves you“, Din Martin
.
Za P.U.L.S.E: Juror 8

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Kultura parova i egzistencijalni strahovi predodređenosti

  1. Zare

    30/01/2016 at 00:29

    Odlično obrađena tema.Naročito proces razvijanja osećanja nelagode i straha kod novog bića.Tako se “čovek”-u smislu čovečanstva neprekidno reinkarnira ne prevazilazeći stadijume ostvarenja,a pri tom se sve više klonira(umnožava),Klonirajući i umnožavajući sam problem… Tišina zna sa nama,i još ako mi umemo sa njom strahovi odlaze od nas-“a ako je čovek zaista umetnik on je uvek sam”-Henri Miler.
    Verujem da reči imaju moć da prenesu kvalitet autora i bez njegovog predstavljanja(njegovih diploma ili ne-diploma,njegovog zvanja)reči će preneti kvalitet njegovog iskustva i znanja.
    Logos!
    Na ovom sajtu ima sjajnih tekstova,no komentari su retki,ili opskurni?!

  2. Juror 8

    30/01/2016 at 16:23

    Odlično zapažanje, to kloniranje i umnožavanje problema mi je često inspiracija za kritiku i odabir tema uopšte.

    Doći će vreme kada će i diplome biti iskazane (kad tad neminovno dođe vreme i za to), ovakav pristup je test, koliko za mene toliko i za one koji čitaju… Uglavnom danas čoveka predstave prvo sa gomilom nekih zvanja i lepo dizajniranim profilom, pa tek onda njegovo delo. Ja još uvek želim da vidim da li u današnja vremena delo može da govori umesto umetnikovog “profila”. Diskutabilno je danas da li zvučno zvanje krasi znanje i iskustvo, a (ne zaboravimo) sa druge strane, neko ko je naklonjen obezvređivanju će i pored iskustva i znanja i zvanja, uvek naći načina da obezvredi.

    Odobravanje komentara nije među mojim zaduženjima u redakciji, ali ne vidim razlog zašto bi vaši komentari bili neadekvatni i ujedno hvala na lepim rečima 🙂

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *