Ulogujte se / Kreirajte profil

Kultura u novomedijskoj slici

Nikog nemoj da pitaš šta znači neka izložba.

Izložba nije ono što ti je pokazano.

Ti se pokazuješ njoj.
Dužnost je izložbe da te vidi.

Stani pred delo i zahtevaj
da ti objasni šta ti značiš!

M.A.

Savremena civilizacija gotovo ne uviđa da monopol u stvaranju duhovnih vrednosti pripada medijima komuniciranja, koji, ne samo da određuju dnevni red javnog mnjenja definišući šta je u svetu važno (i šta je u svetu istina), već i preoblikuju senzibilitet građana za estetskim doživljajem. O moći mainstream, ali sve više i novih medija, teoretičari medija i kulture su ispisali brojne stranice – gde se njihova uloga, ali pre svega moć uticaja, razmatra sa različitih platformi: političke, kulturološke, psihološke, i u novije vreme filozofske.

Postoji više stotina različitih definicija kulture, ali ono što je najznačajnije i zajedničko u svim određenjima, svojevrsna sublimacija, jeste da se ona ne može realizovati bez čoveka (ličnosti). Kultura nikada nije izvan procesa koji se dešavaju u državi, ali i u svetu, pa njen identitet počiva na celini stanja naroda i zemlje, ali i na zrelosti društva u celini. Za današnju kulturu možemo reći da je ona medijska kultura koja je svojim sadržajima preoblikovala potrebe ljudi za estetskim doživljajem. Živimo u vremenu kada je nemoguće odvojiti informaciju od zabave i reklame, a imperativi brzine i vizuelne prezentacije definišu i vrednost same informacije. Ako smo se ranije suočavali sa problemom manjka informacija, danas, obilje informacija, predstavlja isti problem. S obzirom na to da mediji komuniciranja u svakom društvu stvaraju okruženje razumevanja, predstavljaju veoma moćne subjekte u javnom životu i kroz najvažniji metod obrade – pitanje konteksta – tumače svet, uče nas stavovima, uvode trendove i kroz drame i spektakle pokazuju na koji način treba da ispoljavamo osećaje, onda se medijalizacija kulture, umetnosti i samog života pojavljuju, ne samo kao teoretski izazov, već i ozbiljan problem vremena.

Najdominantniji vid današnjeg ispoljavanja kulture u novomedijskoj slici jeste forma spektakla. Jasmina Čelebić je pokušala da utvrdi evoluciju spektakla pa tako razlikuje moderni i premoderni spektakl: ‘’U premodernom smislu (kao festival, obred, ritual) spektakl je definiran svojim afektivnim odgovorom na spektakularni vizualni prizor javnim/kolektivnim karakterom čina i re/produkcijom jedinstva, grupne kohezije. Kao takav, spektakl je svaki događaj koji objedinjuje slike neobičnog prikaza i performansa nasilja i brutalnosti. U njegovom je središtu afektivan odgovor publike/promatrača i vizualna moć i sposobnost da bude objektom duboke pažnje svojih promatrača’’.[1] Dakle, u svojoj biti, spektakl je u uskoj vezi sa afektivnim feed back – om, što znači da je usmeren na snažno izazivanje emocija putem šokantnih, egzotičnih, agresivnih i neobičnih podsticaja/performansa/retorike. Upravo zato je reč o govoru umesto razgovora, informaciji umesto komunikacije i pojavnosti koja stavlja monopol nad istinom.

Danas već dobro poznati teoretičar Gi Debor je još u drugoj polovini prošlog veka, u svom najznačajnijem delu ‘’Društvo spektakla’’, moderno određenje spektakla izveo iz njegove funkcije koju ima u kapitalističkom društvu. Njegova kritička teorija do danas ostaje aktuelna upravo zbog toga što je razvoj komunikacionih tehnologija, u istorijskom smislu reči, potvrdio njegove teze o funkciji/značenju spektakla; dakle, reč  je o svojevrsnom ‘zavođenju’ koje se zasniva na specifičnoj organizaciji svetskog tržišta. ‘’Spektakl ne može biti shvaćen kao puka vizuelna obmana koju stvaraju mediji. To je pogled na svet koji se materijalizovao’’.[2] Taj pogled na svet za određeni broj ljudi je istiniti, dominantni pogled koji se prihvata bez kritičkog preispitivanja i valorizacije. Život je u medijima predstavljen kao ogromna akumulacija prizora, a sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu.Society Debord Zone ‘’Spektakl se istovremeno ispoljava kao samo društvo, kao deo društva i kao sredstvo objedinjavanja; kao deo društva, to je eksperimentalana tačka naše vizije i svesti. Sama činjenica da je reč o odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenu obmane i lažne svesti: jedinstvo koje spektakl postiže nije ništa drugo do zvanični jezik opšteg odvajanja’’.[3] Subjekti spektakla slavni su  po tome što su poznati (ko su, šta su i čime se bave uopšte nije bitno). Zamka spektakla krije se i u činjenici da on stalno zahteva ‘više’, jer svaka prethodna senzacija pojačava glad za novom, ostavljajući prazno mesto, čime se samo pojačava opšti trend (samo)potrošnje.

Kultura spektakla je danas integrativni element medijske/masovne kulture koja nudi poželjne modele komunikacije, ponašanja, ali i načine rešavanja konflikata. Teoretičar Žarko Paić primećuje da ‘’nije uopće problem u sadržaju mass medija, već u formi koja nadilazi svaki pokušaj kritičke rasprave. Forma je zadani okvir u kojem se sve pretvara u sliku/objekt potrošnje bilo kojeg sadržaja. Mass mediji su forma koja sjedinjuje ideje enciklopedije i cirkusa’’.[4] Iza svega toga stoji profit preobučen u kulturno stvaralaštvo i senzaciju, zato što kulturu kao scenu spektakla finansiraju korporacije koje iz medija izvlače ekstra profit. A scena spektakla je pitka, zabavna i drži pažnju. ‘’Problem je u tome što je logika medijske estradizacije događaja onoga što je još preostalo od kulture jedino što održava taj poredak u predodžbi masovne javnosti. U njoj ne postoji više mjesto za metaforički suživot Fausta i cirkusa, jer cirkus pretvara Fausta u zvijezdu dana ili od njega nema ništa. Kultura kao zabava u uslovima estradne orgije nužno mora biti zabavna za mase, razumljiva, ironična i ne baš razumljivo subverzivna. Svijet intelektualne interakcije aktera i publike zahtijeva mobilnu javnost, festivale i umreženu scenu. Bez toga više ništa ne postoji’’.[5]

Gotovo da ne postoji niti jedna vrednost koja se masi može propagirati ukoliko nije estetizovana u formi medijskog spektakla/senzacije. Novomedijska scena i industrija marketinga su toliko razvijeni da publika, u pravilu, reaguje još samo na izrazito snažne podsticaje. Čak se i ozbiljni proizvodi kulture u marketinškoj prezentaciji okreću jeziku spektakla predstavljajući se kao: knjige o kojima svi pričaju, hit pozorišne predstave i najveći (muzički, plesni, vizuelni) performansi ikada. U uslovima hiperprodukcije i preplavljenosti informacijama i slikama, u sveopštoj relativizaciji svih zamislivih diskursa, više nije dovoljno da proizvod kulture nosi u sebi estetsku vrednost (u masi ponuda treba da sadrži ‘ono više’). I politički i sveukupni društveni život je oblikovan prema istim principima, a događaji se sada ‘odigravaju’ u medijima (sportske manifestacije, suđenja, ubistva, itd.). U novomedijskoj situaciji se globalne katastrofe, teroristički napadi, veliki muzički, filmski i drugi spektakli, u pravilu, više ne objašanjavaju – umesto toga, oni se jednostavno isporučuju kao gotov proizvod – unapred pripremljeno iskustvo za veliki deo planete. Vladajuća kultura spektakla je neraskidivo povezana sa razvojem sredstava za komunikaciju i njegovo je bitno obeležje; međutim, u novomedijskim uslovima ova kultura doživljava transformaciju, ‘’prostorno – vremenski odnos između izvođača i promatrača postaje višestruko medijaliziran, drugim riječima, individualno/kolektivno iskustvo spektakla postalo je iskustvo tehnološke medijacije/konstrukcije’’.[6] Svetska glad, katastrofe i terorizam postaju ‘normalizovani’ deo svakodnevnice, dok se kultura prodaje kao roba. U tako struktuiranom sistemu, mediji komuniciranja su postali epicentar svega, a pojedinac je samo turista u svetu zabave. U toj sveopštoj spektakularizaciji stvarnosti naša duhovna bića gladuju, gotovo sve vreme, dok su osećaji dosade i usamljenosti najraširenija savremena osećanja naše epohe.

Relativno mlada naučna disciplina, filozofija medija, bavi se jednim od najznačajnijih pitanja uticaja mass i novih medija na ličnost/identitet pojedinca, a značajan niz autora se kroz istoriju bavio pitanjima duhovnog stanja vremena i čoveka te je njihov doprinos razmatranjima ove tematike dragocen za suštinsko shvatanje promena ‘kolektivnih’ navika, želja, trendova, stremljenja i dominantnih osećanja koja su se razvijala širenjem svetskog tržišta (kapitalizam) uporedo sa razvojem sredstava komuniciranja. Među njima su: Žil Lipovecki (koji smatra da živimo u Civilizaciji želje), Karl Jaspers (prema čijem mišljenju je dominantan vid savremenog postojanja jedoobraznost i tipizovanje radnji), Erih From (kroz analogiju sa likom iz animiranog filma Volta Diznija – Miki Mausa, najrečitije je pisao o gubitku kritičkog Ja, Imati ili Biti?), Žan Bodrijar (postmodernista koji razmatra ravnodušnost kao rezultat stanja ‘sitosti’), Hose Ortega i Gaset (daje nam pshološku sliku modernog čoveka kao sliku razmaženog deteta), Karl Gustav Jung (naglašava jaz između prirode i duha koji se prvo očitovao u Renesansi kao sukob znanja i vere), Milan Kangrga (prema čijem mišljenju je konformizam dominantni savremeni nevidljivi autoritet za veliki broj ljudi).

Teretičarka kulture Zorica Tomić o Novom dobu piše kao o vladavini proseka (senzibilisani smo na srednju meru). Ona nas podseća da su ‘uzvišena dela čovečanstva’ koja su se oblikovala pod estetskim i ideološkim autoritetima tradicije, pretpostavljala istovremeno pogled ka prošlosti (uzori, reperi, kategorijalni aparat) i pogled ka budućnosti (koncept trajanja, večnost, projekcija). Kulture su bile oblikovane računajući na princip Trajanja uz zahtev za dubokim smislom. Proizvodi kulture bili su namenjeni potomstvu i stvarani su oslanjajući se na kategorije: Lepote, Istine, Pravde i Dobrote.[7] Današnja dominantna kultura spektakla, koja zapravo predstavlja rat protiv vrednosti na kojima su se razvijale civilizacije, protežira ‘’razmetljivost, koja postaje spiritus movens društvene komunikacije’’.[8] Reč je o tome da se i samo društvo u sve većoj meri ižražava kroz spektakl, koji, umesto razgovora, postaje društveni odnos među ljudima. Kratkotrajnost i površnost kulturnih senzacija, što su glavne odlike savremene kulture, srazmerna je upravo buci koja se oko njih diže, dok u isto vreme čovek gubi interesovanje za ‘Velike Sisteme Smisla’.[9] ‘’Novi univerzum medijski posredovane stvarnosti, uprkos veri u principe demokratije, rezultira devitalizacijom res publica, činjenicom da retko šta još može da galvanizuje energiju individua i masa, pokazuje da bilo koje krupno pitanje izaziva nehajnu pažnju kao i bilo koja vest iz crne hronike, da se sve uzvišene stvari polako urušavaju zahvaćene svojevrsnim infektom društvene neutralizacije’’.[10]

Novi mediji

Kada su se na društvenoj sceni pojavili novi mediji (Internet, forumi, društvene mreže, sateliti, itd.) kao difuzni, interaktivni komunikacioni kanali, obećavali su ponovno oživljavanje atinskog Trga (Agore), gde će svaki građanin, bez obzira na pol, rasu, veroispovest, socijalni status, jezik, ili neku drugu determinantu, moći ravnopravno, sa ostalim učesnicima u komunikaciji da javno i slobodno izražava svoje mišljenje (što nije bilo moguće u uslovima postojanja mainstream nacionalnih medijskih sistema). Tako je otvoren ogroman prostor za alternativnu komunikaciju, individualno učešće i demokratizaciju kulture. Ovaj novooživljeni demokratski forum (on – line diskusione grupe, blogovi…) posmatran je kao digitalni glas nužan demokratiji.  Međutim, bez obzira na snagu mreže koja spaja bilo koga sa bilo kim i koja ruši sve hijerarhije, pokazalo se da samo njeno postojanje ne garantuje niti dobro komuniciranje, niti dobro društvo. U opštem oduševljenju novomedijskom slobodom, zaboravilo se na pravilo o ’stanju sitosti’, gde mnoštvo informacija dovodi do zasićenja koje lančano guši želju za istinskom komunikacijom, kao i na to da u opštem ambijentu i lavirintu različitih, suprotstavljenih, neargumentovanih, marketinški nametnutih i često agresivnih modela razgovora, a uz pojavu opšteg ’ubrzanja’ stvarnosti i ’umreženom nestrpljivošću’ kao dominantnim modusom savremenog pripadnika virtuelne stvarnosti – komunikacija kao argumentovana, vrednosno orijentisana i plodna razmena ne može da se realizuje. Nove tehnologije, same po sebi, mogu da poboljšaju put komunikacije, ali nijedna tehnologija ne može da unapredi motivaciju za dijalogom ili da promeni navike saopštavanja poruka (dakle, kultura počiva i na zrelosti društva u celini). Gledano iz ugla individuuma, i pored prednosti da novi mediji omogućavaju lakše dolaženje do informacija, ukidaju pojam ograničenja i omogućavaju pojednicu da bude gde god zaželi, u virtuelnom prostoru ’’Ja je disperzivno u kontinuiranoj nestabilnosti’’. [11]

images

Da li je mreža zaista sredstvo osvešćivanja i obrazovanja građana koja omogućava učešće u diskursu o javnom značaju? Da li nova tehnologija zaista ima uticaj na razvoj i unapređenje međunarodnih odnosa, promociju kulturnih vrednosti i procese demokratizacije?

Optimističke kovanice o ’društvu znanja’, oživljavanje demokratije atinskog polisa i stvaranje slobodne virtuelne (internet) javnosti koja će omogućiti široku Komunikaciju vrednosti (suprotnu kulturi spektakla) nisu više aktuelne. Uostalom, ’’sadejstvo različitih medija, njihova uzajamna tehnološka kompaktibilnost, i, s tim u vezi,  sve brže tehničko usavršavanje koje vodi ka multimedijalnom i intermedijalnom delovanju, unapređuje, kako izgleda, komunikaciju samo u kvantitativnom pogledu, pogotovu uzimajući u obzir činjenicu da je za dijalog osnovna sredina (tj. medijum) ona kulturna paradigma koja je zasnovana na mogućnostima neposredne razmene između subjekata komunikacije i to bez bilo kakvog tehničko – tehnološkog posrednika ovog odnosa.’’[12]  Mreža se već odavno koristi kao novi medij za masovno komuniciranje starog načina odnosa (komercijalna prezentacija, spektakl, orijentisanost na kreiranje poželjnog imidža) i preplavljena je ponudama iz sveta zabave. S druge strane, da bi se istinski kritički komuniciralo i da bi se donele demokratske odluke, stvarno učestvovalo u diskursu razmatranja pitanja od javnog značaja, potrebno je rezonovanje javnosti, prosuđivanje, koje je u virtuelnoj komunikaciji zakrčeno viškom informacija. Dakle, informacije, mišljenja, kulturne paradigme, moraju biti istraženi u dijalogu, nije dovoljno njihovo jednostavno sabiranje – potrebna je kritička rasprava.

Novi mediji se mogu u značajnoj meri koristiti za pokretanje građanskih akcija i otvaranje određenih tema socijalne sredine, koje mogu da pomognu rešavanju istih. No, bez obzira na velike mogućnosti, još uvek su retki primeri stvarnog korišćenja interaktivnog kapaciteta novih medija uopšte, tako da ostaje otvoreno pitanje: Da li su novi mediji transformisali informacijsko društvo u komunikacijsko?

Stani pred delo i zahtevaj da ti objasni šta ti značiš

Vreme u kojem su mediji funkcionisali tako što građanima prenose najznačajnije informacije i događaje iz stvarnosti socijalne sredine je završeno, nastupilo je vreme u kojem su mediji kreatori te stvarnosti, pa i one kulturne. ‘’Kao instrumenti najglobalnije savremene industrije, a to je industrija kulture u najopštijem smislu reči, u kojoj je proizvodnja sadržaja, ideoloških konstrukata, ‘novogovora’, žargona autentičnosti, isto kao i promocija ‘vrednosti’ i ‘uzornih modela’, strategija komunikacije i mediologije ‘uključivanja i isključivanja’, mediji obezbeđuju i proizvode ne samo znakovne sisteme, već pretenduju da struktuiraju i samo pitanje smisla’’.[13]

Ako se složimo da je svakom društvu i svakoj epohi nephodna filozofija kao dubinsko, misleće, kritičko preispitivanje opštih i fundamentalnih problema stvarnosti, postojanja, vrednosti, što je još Platon predstavio u svom utopijskom delu ’’Država’’, ambiciozno postavljajući filozofe za upravljače društva, smatrajući ih najsposobnijima i najmudrijima, onda je na sadašnjem stupnju razvoja društva, u kojem dominiraju komunikacione tehnologije i disperzivnost/fluidnost vlastitih identiteta, filozofija sociologije, medija i kulture pred značajnim izazovima da ponudi odgovore na mnogobrojna pitanja današnjice (Kakvi su temelji verovanja na kojima počiva postmoderno društvo? Šta su Istina, Lepota i Dobro naše epohe? Na koji način promovisati  delovanje ljudi sa aristokratskim elementom čoveka, u svojstvu u kojem ga je formulisao Aristotel, prema kojem ovaj elemenat nije ekskulzivno svojstvo ni najobrazovanijih ni najtalentovanijih, već ljudi koji su Ličnosti? Šta je smisao ispoljavanja/delovanja u javnoj sferi?). Filozofija medija treba da pomogne u osvetljavanju fenomena koji obeležavaju svakodnevnicu našeg življenja – od ozbiljnih virtuelnih i medijskih ratova, pitanja identiteta u novomedijskoj stvarnosti, poimanja Jastva (Self), preko preteranog interesovanja za ‘kult autentičnosti‘ čoveka današnjice, sveopšte relativizacije, pa do pitanja smisla i značenja globalne novomedijske slobode.

Preispitivanje kulture u novomedijskoj slici neminovno se konstituiše kao kritika (i u ovom tekstu). Eventualne promene komunikacijskih tokova medijske/novomedijske slike (koja efikasnije deluje kao veza između svetskih moćnika nego kao istinska liberalizirajuća snaga) podrazumeva koncept medija kao prijatelja građana, ali mora se temeljiti na zrelosti (ili sazrevanju) društva u celini. Jer, u onoj meri u kojoj su istinitiji i bolji sistemi komuniciranja, a samim tim i kvalitetnija kulturna sredina, podređeni svetskim tokovima novca, u istoj meri zavise i od samog društva, savremenog individuuma koji se svojevoljno, bez otpora uklapa u spektakularne načine življenja i ispoljavanja.

S obzirom na to da je (medijski) spektakl rat protiv vrednosti koji koketira sa agresivnošću, zahvaljujući čemu uspeva da zauzme ogroman društveni prostor i nametne se kao vladajući kulturni obrazac, istinski kulturno i uzvišeno delo ne može koristiti jezik spektakla, odnosno, njegovi načini predstavljanja svetu ne smeju se zasnivati na diskursima na kojima spektakl počiva. Ukoliko preuzme spektakularni diskurs/retoriku, postaje delo nemoćno da istinski komunicira, oplemenjuje, dotiče i osvetljava nutrinu čoveka, tj. pretvara se u puku odbranu otuđenja; jer, spektakl zahteva pasivni pristanak koji je već efikasno nametnut njegovim monopolom nad pojavnošću, načinom na koji se pojavljuje/ispoljava, jezikom kojim se obraća… ne ostavljajući prostor za bilo kakav odgovor.

To je kultura govora, ne kultura razgovora.

I najzad, da se osvrnemo na uživanje u stvaranju umetničkih i kulturnih proizvoda – ovo nije samo fraza, već duhovni pokretač na sublimaciju onoga što se kritički preispituje, komunicira, što u sebi nosi ideale, vrednosti, pitanja i intimne doživljaje sveta i života. Takvo stvaranje je uzvišeno. Takvom stvaranju nije potrebno da se prezentuje kao spektakularno. Ono u svojoj osnovi već jeste veliko jer povezuje nevidljivo, jer u sebi sadrži univerzalni jezik vrednosti koji pokreće čovekov unutrašnji svet; umetnost je mesto slobode, svedočanstvo, podsećanje na veličanstvenost ljudskog duha koji je sa suprotne strane banalnog; ogledalo i potreba koja nas nagoni na dijalog sa sobom, na poniranje duboko u sebe, na pogled u vlastito Ja koje jasno vidi.

Image result for salvador dali alice in wonderland

Salvador Dali, Alice in Wonderland, 1969.

Upravo zbog uzvišene, ali i veoma značajne uloge umetnosti, oni koji stvaraju u tom mestu slobode, a to su umetnici – koji su istiniti, neobični, posebni, maštoviti, tajanstveni, koji imaju specifičan odnos prema životu i svetu, koji svoj umetnički autoritet postupno temelje na znanju, predanosti i strpljivom radu, pronalaze svoje sagovornike (i svoju publiku) u ljudima koji razumeju stvaranje. Oni, nanovo otkrivajući čudesnost sveta i čoveka – uvek osvetljavaju malo ispred sebe.

Jer:

‘’Ne sme sve nestati, nije sve isto, nije trivijalno isto što i umetničko, nije pisac isto što i zabavljač  (…) Nije svejedno šta čitate i šta pamtite. Nije svejedno da li ćete danas čitati Pekića ili pedeset nijansi ničega. Nije svejedno da li je ‘Pekić vaš sagovornik’ – pod tim je nazivom razgovor o njegovom delu bio najavljen – ili više niste ničiji sagovornik’’.[14]

Stoga, stani pred delo i zahtevaj da ti objasni šta ti značiš.

Za P.U.L.S.E Elma Šabanović

[1] Čelebić, J., Medijski spektakl – povlaštena mjesta medijske kulture, 2008.

http://www.odjek.ba/?broj=16&id=30

[2] Debord, G, Society of Spectacle, London : Rebel press, 2005, pg. 8.

[3] Ibid, pg. 14

[4] Paić, Ž., Poredak lakrdije, Zarez, br. 247-248, 08. januar 2009, str. 27.

[5] Ibid.

[6] Ibid.

[7] Novo doba je ukinulo kult genija u umetnosti tako što je sve podredilo tržišnom zakonu u kojem gotovo sve može biti umetnost. Vid. Tomić, Z., News Age, Čigoja, Beograd, 2009.

[8] Ibid, str. 75.

[9] Ibid.

[10] Ibid, str. 219.

[11] Poster, M., The Mode of Information: Poststructuralism and Context, University of Chicago Press, Chicago, 1990, pg. 6.

[12] Vuksanović, D., Filozofija medija – ontologija, estetika, kritika, Čigoja, Beograd, 2007, str. 118.

[13] Tomić, Z., News Age, Čigoja, Beograd, 2009, str. 13.

[14] Književnik B. Pekić je i simbol slobodne misli.                                                    

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Kultura u novomedijskoj slici

  1. DiP

    20/05/2016 at 15:14

    Sjajan tekst!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *