Ulogujte se / Kreirajte profil

Кустурица о Kустурици

3d-kusturica

Мемоарски списи сe, не без разлога, готово по правилу доживљaвају као најклизавија прозна форма; све је у њима приказано непосредно и без диоптрије, а заборављени људи, места, емоције и догађаји бивају, пишчевим сећањем, призвани на дохват читалачке руке, чиме постају најсировија историјска грађа, неспутана монотоним методолошким оковима науке о прошлости, али опет, неoспорно остају ограничени и оптерећени управо одсуством поменутих фактографских оквира. Ту је, свакако, и питање (не)поузданости сваког личног сећања, затим мотива и расположења аутора. Ипак, чини се да управо због свега тога мемоарска литература поседује особену вредност, због које се лепше и непосредније чита него научна историографија, која увек – хтела то или не – носи и  сенку пресуде  времену о којем говори, док лични осврт пружа другу врсту документа, и враћа у стварност гласове, боје и мирисе проживљеног живота и доживљених људи, судбина и догађаја. Наравно, све ово је могуће тек ако мемоариста добро влада оним што жели да пренесе, и када сопственим сећањима не саопштава истине него прилаже своју причу као личну збирку и албум успомена. А такви често умеју да буду и путокази и смернице. Отуд и осврт на ову несвакидашњу књигу, јер је успела управо у томе.

Недавно објављени мемоари Емира Кустурице, Смрт је непровјеренa гласина, за свега неколико месеци постали су својеврстан културно-издавачки феномен. Тираж књиге је, кажу, већ достигао стотинак хиљада примерака, што је цифра која се – на бројно невеликом језику  и у времену када Интернет дословно сахрањује дојучерашње књижевно-медијске тврђаве и унутар далеко моћнијих издаваштава него што је наше – граничи са немогућим. Узевши у обзир занимање које у Србији и екс-Југославији већ пословично влада за Кустуричине (филмске и нефилмске) ставове, опредељења и погледе – као и пратеће ерупције најразличитијих емоција у том смислу – феномен постаје донекле објашњив, али не мање интригантан: податак о незабележено доброј продаји биће, сасвим је извесно,  вредан како пишчевим будућим биографима, тако и страним издавачима.

Ипак, ова белешка мотивисана је понајпре филмофилском радозналошћу, и питањима због којих се мемоари и иначе читају: колико смо нових ствари сазнали о позадини и инспирацији ауторових филмова, узроцима и околностима због којих је развио баш ону поетику спрам које га и познајемо, јесмо ли нешто о томе раније знали, шта нас је изненадило, шта разочарало, шта смо научили…? Утолико је, за тему овог осврта, од мање важности њен тираж и успех. Кустуричин прозни првенац је, наравно, превентивно и заједљиво дочекан на пословични “нож” културтрегерске чаршије дотираних провинцијских жреца и самопроглашених тумача великог света у фондацијско-компрадорском кључу. Одгонетање бизарних – и остатку планете вероватно непознатих – мерила успеха и књижевног угледа у српској култури последњих година, захтевало би посебан коментар којем овде није место. Читава се та, уосталом, сцена, мање-више и своди на двоцифрени број писаца, критичара и читалаца (не нужно и различитих особа у свакој улози) који се међусобно бирају и наслеђују у жиријима, па потом критикују, награђују, дописују и читају до бесвести, уредно аплицирају код истих фондова и понављају исте анахроне мантре.

Како год, Кустуричини поштоваоци ће волети Непровјерену гласину, мрзитељи је мрзети,  business as usual; штета ће, пак, настати тек уколико књига – пошто се њен бестселерски арсенал великих бројки једном потроши – не буде остала тамо где је литератури за филмске заљубљенике једина истинска локација: по прашњавим  одељцима књижарских полица и ћошковима булеварских/пијачних антикварних тезги (као и по репидшеровима и торентима сличног усмерења), уз зборнике интервјуа и есеја Фелинија, Чаплина, Довженка, Куросаве, Бергмана, Тарковског, Хичкока, Богдановича, Старџиса, Велса, Бранда, Скорсезеа, Џармуша, Алена, Буњуела…  Ова књига понајмање говори о филму, што је, тек привидно парадоксално, управо и чини врхунском  филмском исповешћу. А не догађа се превише често да  нам аутори  приказују властити стваралачки микрокосмос у првом приповедачком лицу.

 

Аутопортрет уметника – од дечака сарајевског предграђа 1950-их до улоге интригантног Никог Ниоткуда на европским А-фестивалима осамдесетих, и коначно, позиције савременог филмског класика наредних деценија – осликан је овом мемоарском повешћу необично прецизно, готово до најситније биографске поре. Говоримо, наравно, о детаљима које је аутор поделио са нама у седамнаест поглавља ове књиге након чијег читања постајемо далеко блискији са Кустурицом као нечијим сином, унуком, пријатељем, супругом и оцем, него што смо са многим људима које лично познајемо читавог живота. И управо је тај садржај издвојио овај мемоар из очекиване воајерске димензије већине данашњих (ауто)биографија: подсећањем на стазе, лица и пределе свог детињства и младости, на прве изазове, спознаје, фасцинације и разочарења, Кустурица је пружио далеко више грађе о рађању и окoлностима развоја сопственог филмског и приповедачког универзума, него што би то био у стању иједан примењени осврт а о овом режисеру је, ваља и на то  подсетити, до сада написано неколико сјајних филмолошких студија.

Конкретни филмови овде се помињу тек летимично, а и тада само као пратећи елемент животних сцена и заплета. Али никад случајно. Иницијацију у свет филма симболично представља Вигоова Аталанта, коју је будући двоструки добитник Златне палме погледао као дечак у сарајевској Кинотеци, безмало пуким сплетом околности. Амаркорд је мизансцен једне веома важне љубавне приче, а епизода у којој, током упознавања на прашкој Академији, Кустурица и Вилко Филач приређују нехотичан омаж Страшилy (данас непоштено заборављеном ремек-делу Џерија Шацберга), поседује анегдотску тежину какву тек понекад налазимо у филмској мемоаристици.

Постоји, такође, и један аспект ових мемоара, који ће – без обзира на очекивану прецизност будућих превода, опширност њихових предговора и информативност додатних напомена – остати непосредно доступан тек овдашњем посматрачу. Када, на пример, Виктор Пељевин описује совјетски контекст глобалног сукоба између Кока Коле и Пепсија, сваки читалац романа Generation P на свету може да схвати о чему се ради. Али,  то подсећање на личном  нивоу може доживети само припадник нараштаја „златне омладине“ хладноратовске Русије. Или, када у Хроникама Боба Дилана наиђемо на опис чуђења и запрепашћености детета у послератној америчкој провинцији за време „вежби за случај атомског удара“ током једног од таласа анти-СССР хистерије, надреалност те ситуације разумемо у потпуности. Међутим, непосредну емоцију може да изазове тек код Американца који и сам памти оно о чему Дилан говори. Управо je због тoгa Кустуричино искуство одрастања у централном граду социјалистичке и федеративне југословенске државе – граничног политичког теснаца између Пељевиновог и Дилановог света, и кривог огледала у којем су илузије, предности и аномалије супротстављених хладнoратовских парадигми стекле властити формат – већ у први мах блиско и препознатљиво свакоме ко се родио у СФРЈ, а у својим нијансама и појединостима непреводиво страном читаоцу,  макар и идеално обавештеном.

Фигуре родитеља, кључних личности Кустуричиног одрастања, носе у себи општепрепознатљиви код нашег човека из генерације која је запамтила суровост нацистичке окупације и славу отпора, затим проживела  веру и ентузијазам у изградњи новог и праведнијег друштва на јужнословенском згаришту, помућенe реалностима и неправдама „зашећерене диктатуре“, и коначно, у свом трагедијском расплету, угашенe новим кругом старих мржњи, рушилачких нагона и повратка у трибалне архетипове, праћене умоболним политичким цинизмом цивилизованог западног света. Уз мајку Сенку – породични стуб и центар – једнако је важна фигура оца као, евидентно, менталитетског претходника (и, вероватно, првог хероја) сина јединца. Травнички првоборац (заједно са лудим Србима који се опет туку против Шваба, према речима неког од породичних очевидаца његовог одласка у партизане), послератни заменик министра, русофил и комуниста, тихо незадовољан Титом; сваким од ових својстава, Мурат Кустурица представља образац  реалних и метафоричких очева из синовљевих остварења. Чини се да нам тек уз овај биографски портрет постају непосредније јасни и Слободан Алигрудић у Доли Бел и Мики Манојловић у Оцу на службеном путу, па и Џери Луис у Arizona Dream.

Осим тога, уз Непровјерену гласину добили смо јасне обрисе и за ново „читање“ Кустурице-редитеља, као припадника управо оне ауторске поетике и приступа које су нам протумачили великани филма попут Трифоа и Ендруа Сериса. У овом “кључу” објашњивије изгледа и његова подједнака верност старохоливудским узорима, колико и Тарковском и Фелинију. Мука голооточке обележености  у Оцу на службеном путу није искључиво Сидраново породично искуство, већ и свакодневна апокрифна стварност одрастања Емира Кустурице.  У  књизи откривамо и то да се пишчев отац дружио са ветеранима Голог отока, који су своје трауме носили кроз полугласне разговоре и, још више, скривали у  страховима од свевидећег ока власти. У том је смислу веома илустративна епизода везана за великог редитеља Хајрудина Крвавца, иначе важнy личност на  ауторовом путу у филм, као и фантазмагорични Кустуричин сусрет са др Јовановићем, голооточанином и сарајевским психијатром, током снимања Оца на службеном путу. На  истој равни, и лик чика-Владе Петровића – тајанствено невидљивог протагонисте – отвара нове могућности тумачења: није ли, кроз њега, Кустурица учинио омаж свим очевим пријатељима, голооточким   кажњеницима које је срео у детињству?

На тренутке, кроз редове Кустуричних сећања провејавају стил и дух неколицине пишчевих знаменитих земљака, класика српске књижевности двадесетог века. Понеки меланхолични осврт подсећа, садржајем и синтаксом, на Мешу Селимовића: чини се да у животним и филмским спознајама и дилемама Емира Кустурице, у ствари,  све време траје надметање Нурудина и Хасана. На Бранка Ћопића, пак, живо асоцирају хумор, добронамерност и топлина којима су описани родитељи, пријатељи, рођаци, комшилук: сарајевски Муслимани, Срби, Јевреји, Хрвати, Роми… читав универзум Кустуричиног одрастања, терен на којем се уче прве и најважније животне лекције.  Ту је, наравно, и Андрић, као основни и најтрајнији, притом не искључиво књижевни, узор и инспирација. Утицај нашег највећег писца видљив је отпочетка; Кустуричино сећање на Алију Папучара – прву животну трагедију којој је посведочио у непосредној околини – чита се готово као нека од Андрићевих приповедака о тихим и неприметним, и због тога потпуним, темељним и неповратним, патњама оних скрајнутих и од околине прокажених људи, и носи у себи ехо Ћорканове трагедије. Ипак, Андрићев утицај је најизраженији  управо у завршном делу сарајевског сегмента аутобиографије, и атмосфери коју Кустурица можда и најверније преноси, а која представља својеврсни крешендо Непровјерене гласине: године и дани пред рат, политичка најезда тутумрака, фашистичке карикатуре у Воксу, одумирање вере у Југославију, заједништва и суживота. Све то призива у сећање Андрићево Писмо из 1920. Можда је и најуспелији драматуршки елемент књиге онај у којем изненадна и хронична грозница Џонија Депа у сарајевско-височким гостима код Кустурице, волшебно коинцидира са андрићевским феноменом злокобног затварања чаршије и наговештава наступајући ратни пакао.

                         

Друговима из детињства, аутор се одужује сећањима и митовима из младости, али и описом њихових примјера чојства и јунаштва у невремену (Паша и Њего). Следи и дефинитивно објашњење због чега је Гаврило Принцип параметар чијим непоштовањем постају немогући кафа и разговор као цивилизацијске основе. Уопште, сви Кустуричини идентитетски избори – на којима све ове године много инсистира јавност а нимало он, јер се о личним стварима не расправља – јасно су образложени у овој књизи, која је, коначно, аутобиографија о другима колико и о себи.

Лична филмофилска радозналост остаје, наравно, ускраћена у много чему. Поменимо тек неколико детаља; штета је што аутор није нашао времена за осврт на Стратегију швраке, одличну телевизијску серију Златка Лаванића чији су сценарио написали Кустурица и Младен Матерић. Историјским усудом, ова серија можда представља и последњи истински пројекат створен унутар велике и препознатљиве традиције Телевизије Сарајево у југословенском простору; избијањем рата, Стратегија швраке доживела је судбину још неких тадашњих телевизијских и филмских наслова које гледаоци откривају тек последњих година. За неки други мемоарски текст остаје и сећање на Ивицу Матића (сценаристу Кустуричине дебитантске телевизијске драме, Невјесте долазе), рано преминулог сарајевског ствараоца којег је писац Непровјерене гласине својевремено означио као најталентованијег човека југословенског филма у својој генерацији.

Такође, историји америчког indie филма – и, једнако важно, његове комплексне међузависности са холивудским мејнстримом – несумњиво ће послужити и прича о скрајнутом  ремек-делу Arizona Dream, уколико се аутор једном буде одлучио да је исприча до краја. Део чудне судбине овог остварења својевремено је расветлио биограф Жан-Марк Буино; према тумачењу француског критичара, прецизну темељност тржишног бункерисања Кустуричиног америчког првенца ваља посматрати  као превентивни потез холивудских мејџора, изазван страхом да би и тамошњи редитељи, по узору на балканског придошлицу, могли да се оглуше о принцип беспоговорне послушности великим студијима.

Аутор је овом збирком сећања оставио, фамилији, потомству и биографима, завидно детаљан породични и карактерни родослов. Колоритно и непосредно препричане су и године проведене на Академији у Прагу,  расаднику једне од најважнијих филмских поетика Старог континента. Многи међу описаним догађајима биће,  несумњиво, занимљиви и историчарима, јер веома су живо и аутентично дочарани  Кустуричини  сусрети широм политичке и културолошке мапе Југославије, Босне и Србије од 1970-их наовамо. Ређају се топоними, уметнички правци и имена у хронолошки документарном низу од голооточких сведока до протагониста сарајевске сцене као својеврсног уметничког средишта СФРЈ осамдесетих година (др Неле Карајлић и Нови Примитивизам, Младен Матерић и позоришна авангарда…), преко интелектуалних и књижевних кружока Београда и Париза осамдесетих, до Кана и Венеције у два столећа. Наилазимо и на портрет Цвијетина Мијатовића као добродушног филмског мецене, осврт на мотиве Изетбеговићевог “пуча” против Фикрета Абдића у освит рата, сусрет са Десанком Максимовић, до надреално непосредног пријема код Слободана Милошевића. У појединим поглављима, историји филма је поклоњен и понеки званични документ, попут записника са састанка филмских, културних и политичких посленика поводом филма Отац на службеном путу.  Некадашњим и садашњим Сарајлијама, Непровјерена гласина представља својеврсни албум успомена на ондашњи живот, људе и град. Филмофилима и поштоваоцима Кустуричиног дела, ова сећања могу да послуже као ретко прецизан путоказ и кључ у унутрашњи свет којим су инспирисани драме, пориви, трагедије, љубави и снови јунака Доли Бел, Оца на службеном путу, Аризоне, Црне мачке, Супер 8 прича, Живот је чудо, Завета и Марадоне

Коначно, Дом за вешање и Андерграунд, можда и најенигматичније европске филмове с краја двадесетог века, могао је да направи једино човек који нам их је објаснио кроз своју мемоарску исповест: преко прича овде испричаних, али и у детаљима које је само наговестио. Смрт је, изгледа, заиста само непроверена гласина. А овакве књиге је најбоље оповргавају.

Za P.U.L.S.E/Bojan Kozić

8 komentara na tekst Кустурица о Kустурици

  1. Boban Savković

    28/12/2010 at 10:21

    U skladu sa vrednošću ovog memoarskog spisa, kojim je Emir Kusturica, postideo ogroman broj srpskih pisaca je i ovaj Bojanov prikaz, koji se mogao naći kao predgovor. Sjajno napisano Bojane. Moji komplimenti.

  2. Snežana Moračić

    29/12/2010 at 04:20

    mozda ovoj muz. pozadini nije mesto, ovaj clanak treba pazljivo procitati. i Bojane, knjiga bi trebalo da ima kvalitet i znacaj kao knjige Trifoa o Hichu ili Bogdanoviceve o O.W…kada se vec niko do sada/?/ nije setio da napise omaz velikom Kusturici…Posle ove tvoje nadahnute recenzije za mene je knjiga vec postala ‘kultna’ ma koliko se ja opirala da Kusturica bude na visokom mestu na nekoj mojoj top listi filmskih autora.

  3. Bojan

    29/12/2010 at 18:13

    Hvala na lepim recima, Snezana i Bobane.

    @ Snezana

    Ima o Kusti nekoliko knjiga za koje znam, sada mozda vec i vise (na srpskom, Munitic i Gocic, obe preporucujem, a ova Buinoova je ranija, jos iz devedesetih i odlicna isto, ja imam srpski prevod). Ovde si u pravu da bi bilo interesantno uraditi neku knjigu filmskih razgovora s njim, u ‘kljucu’ Pitera Bogdanovica i Trifoa. Oko muzike, u pravu si, mozda sam malo preopteretio. Stramera stavih jer mi je Yalla, Yalla nekako prikladna uz Kustu a i bili su ortaci njih dvojica. Ostale su vise moj fanovski naklon Zabranjenom Pusenju. ‘Necu Da Budem Svabo’ je, onako, karakterna 😀 i ide uz temu, kao i Dan Republike. Fikretu sam stavio tek da je stavim 😀 jer mi je to sa omiljenog predratnog albuma Pusenja (Pozdrav iz Zemlje Safari 1986, tu je zavrsna stvar Meteor, za koji je Kusta – tada basista Zabranjenog Pusenja – napisao tekst), a uz knjigu mozda najbolje ide Ona Nije Tu, zavrsni Neletov ZP album (1997) i definitivno njegov najbolji tekstualno na srpskom, u dve reci dr Karajlicev Love and Theft. A posto je u liner notes na Ja Nisam Odavle Kusta opisan kao “supervizor i terorista” :mrgreen:, ostao sam on-topic.

  4. Snežana Moračić

    30/12/2010 at 21:06

    ha, ha, da znas, za promenu, digresije su ‘moja’ eskluzivnost.
    mislila sam na muzicku pratnju kao pratnju, ne na izbor, ali sve je ‘swell’.
    evo sta kaze bobisa, i dopalo mi se.

    All I can do is be me, whoever that is. ~Bob Dylan

  5. Amika

    31/12/2010 at 21:01

    Bojane, čestitam, izvanredan tekst. Posebno ona poredjenja Peljevina i Dilana, Andrića i Ćopića…. I ono ” аутобиографија о другима колико и о себи”. Sarajevo je bilo mala Jugoslavija, a Kusturica je postao – izgleda – njen najbolji hroničar. A ovaj tekst o Kusturici je i o nama u tim vremenima…

  6. Bojan

    02/01/2011 at 14:32

    Amika, hvala, drago mi je da si dopao tekst. Poredjenja mi se sama nametnuse :), ove nase pisce Kusta, izgleda, sa jasnom namerom koristi kao stilske uzore (dobar omaz svima njima). A Peljevin i Dilan mi padose na pamet hronoloski s tim detaljima (Hladni rat tojest njegov dozivljaj sa obe strane, a Kustin tojest nas je ustvari sa “granicne linije” tih blokova tog vremena). Kakav je tebi Peljevin inace, nikad da te pitam a interesuje me. Greota sto ima tu pinconovsku maniju samoizolacije (mada je to dobar PR :wink:) pa ne daje cesce intervjue. Jedini njegov koji nadjoh duzi je iz 2002 (a tada jos uvek nije napisao romane koje najvise volim) pritom je autor intervjua zapadnjak pa suvise gnjavi sa sovjetskim iskustvom i ovog uporno smesta u te hladnoratovske okvire i insistira na politici. Ali dobar uvod u Peljevina, mislio sam da to prevedem mozda kad uhvatim vremena a opet, devet godina je devet godina.

    Snezana, odlicno :D, ima Bob tih Jogi Bera-izjava gomilu. Meni je ova mozda i najjaca njegova, iz onog vremena kad su ga gnjavili najvise kao “vodju” generacije i sl., cega se ovaj uzasavao uvek;

    If I wasn’t Bob Dylan, I’d probably think that Bob Dylan has a lot of answers myself.

  7. Amika

    04/01/2011 at 00:51

    Bojane, Peljevin je moja opsesija, većina njegovih knjiga me prikuje uz tekst.. Nekoliko puta sam počinjao da pišem o njemu – da se te opsesije oslobodim, da je izanaliziram, da ga razložim na komponenete koje ga čine tako moćnim i da ga tako čitalački savladam, ali on je bolji pisac nego što sam ja čitalac.

    Prva rečenica je bila: “Kada bi reči postale delatne u menjanju sveta, Peljevin bi obavio veći deo posla” – a onda sam pomislio da njegova groteska, ironija i duhovitost, energija duha i stvaralačka moć transformacije poznatog, pa završna metaforičnost svake njegove knjige, uopšte tome i ne teže, da je to moje osećanje jer sam proleteo kroz knjigu i pokupio penu umesto dubine.

    “Svet je vic koji je Bog ispričao sam sebi” (P) a većina knjiga ostalih pisaca su vicevi koje čitaoci ispričaju sami sebi jer su pročitali Peljevina.

  8. Bojan

    04/01/2011 at 01:43

    @ Amika

    Same here :). Mada sam ga upoznao slabije nego ti tojest jos uvek ga upoznajem. Ali NE SECAM SE KAD sam poslednji put tako opsesivno nekog citao. Doslovno: izobavljam sve sto imam, ako negde treba da idem – odlozim, sednem i ne ustajem dok ne zavrsim. Evo nedavno procitah Empire V, ne treba nista da ti pricam o onoj zavrsnoj sekvenci. I isto se uvek osecam kao da sam kroz tekst prosao toboganom i da mi je izmakla gomila stvari.

    Fakat, Dostojevski i Bulgakov su se negde sudarili tokom sloma SSSR i evo Peljevina.

    Ne bi bilo lose da nesto napises o njemu, premda kapiram oklevanje. Ja zbog toga i ‘ocu taj intervju da prevedem, a onda mi se ucini da o Peljevinu govori tek fragment onoga sto treba. A osim toga skoro nicega nema o njemu.

    Znas onu teoriju zavere (negde na zapadu nastalu, naravno, jer tamo je strah od Rusa i dalje arhe-strah :mrgreen:): kazu, Peljevin ne postoji nego specijalni timovi pisu knjige pod njegovim imnom jer ono ne moze jedan covek sam)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *