Ulogujte se / Kreirajte profil

Квантни активизам Амита Госвамија

Кратка повест свести као квантномеханичког феномена 

Пре првог сусрета са изазовним и егзотичним теоријама Амита Госвамија о квантној свести, нелокалној комуникацији и самосвесном космосу најбоље је покушати затворити очи, замислити и запитати се да ли би свет, чије материјалне појавности сте и сами део, могао постојати а да га ви нисте свесни. Ако вам пође за руком да можда наслутите траг смислености у тој могућности онда у следећем кораку не би било на одмет покушати створити слику читаве историје универзума који је створен пре неких 15 милијарди година и чији магични плес енергије и материје у ритму вечне тишине вакума траје све до данас. Након тог корака имагинативног путовања требало би да следи планета Земља, аморфни облак прашине на несхватљив начин изникао из примордијалне ватрене кугле, који је постепено очврснуо и, пронашвши некако свој пут у гравитациону орбиту Сунца кроз милијардама година дугу хемијску интеракцију светлости и гасова, успео створити атмосферу и биосферу способне не само да под својим окриљем породе него и одрже чудо звано живот.

0

А на крају долази најтеже искушење а то је хипотетичка могућност да се све то описано није никада догодило. Или бар да је читава прича постојала тек као апстрактни потенцијал, космички сан међу безбројним космичким сновима, све док се у том сну већ поменути живот није развио то тачке на којој је на сцену ступило биће обдарено осећањима и свешћу. У том тренутку, управо као резултат свесног посматрања и запажања те индивидуе, читав универзум укључујући целокупну историју која му је претходила изненада је створен. 15 милијарди година настало је у једном тренутку. По чврстом уверењу Амита Госвамија наведени след могућности представља научно проверљив опис настанка универзума.

2

Заједно са не тако малим бројем реномираних имена из света науке Амит је уверен да универзум, да би постојао захтева биће обдарено осећањима и свешћу које би га као предуслов саме егзистенције било свесно. Без свесног посматрача, они тврде, универзум је тек магловита могућност или један од безброј снова. Ослањајући се на доказе из скорашњих истраживања когнитивне психологије, биологије, парапсихологије и квантне физике, а узимајући у обзир античке мистичке традиције, Госвами се усудио да доведе у питање читав досадашњи концепт стварности и предложи нову парадигму под називом “монистички идеализам”, према којој је свесност а не материја основа свега.

Умировљени професор физике са орегонског универзитета у Америци и уважени члан универзитетског института теоријских наука доктор Госвами је тек део растуће дружине научних отпадника који су се усудили да зађу у подручје спиритуалног и покушају интерпретирати на први поглед необјашњиве резултате својих експеримената, те оправдати сопствену интуицију о постојању спиритуалне димензије живота. Кулминацију Госвамијеве мисије представља свакако књига: “The Self Aware Universe: How Consciousness Creates the Material World” у којој он на неконвенционалан начин интерпретирајући резултате експеримената квантне физике доводи у заједничку раван безбројне проналаске и теорије из широког спектра истраживачких делатности од вештачке интелигенције до астрономије са једне стране и хиндуистичког мистицизма са друге, у покушају да покаже да су открића модерне науке у савршеној сагласности са најдубљим мистичним искуствима.

Он осећа да квантна физика заједно са осталим модерним наукама демонстрира да је есенцијално јединство на коме почива целокупна реалност факт који је коначно могуће експериментално доказати. Усуђујући се да уздрма неприкосновену позицију материјалистичког реализма и интегрише све области знања у јединствену парадигму он покушава да поплоча пут ка новом холистичком погледу на свет у којем духовност заузима централно место.

Његово индијско порекло може на први поглед спонтано изазвати асоцијацију да се ради о још једном од припадника плејаде спиритуалних гуруа у чија наручја се из интелектуалног очаја већ деценијама бацају “западњаци” разочарани у беспуће материјалистичког концепта стварности. Амит је не само индијског порекла већ је тамо и рођен као син браманског гуруа. Тамо је одрастао и школовао се успевши да на крају стекне титулу доктора физичких наука на Универзитету Калкута. Не испунивши породични завет да наследи оца и постане брамански гуру Амит се убрзо отиснуо у свет неодољиво привучен изазовном каријером научника, квантног физичара. Завршио је где би друго него у Америци где иначе завршава огромна већина светских научничких талената. Тамо је провео наредне две деценије утопивши се у потпуности у конвенционални клише о којем су сањали и којем су се добровољно и оберучке приклањали безлични протагонисти америчке научноистраживачке машинерије, чија се стварност углавном састојала од уско специјалистичке научничке ревности, умишљене предоџбе о узвишености мисије којој су се посветили, владиних “грантова”, снова о слави проистеклој из епохалних открића и наравно напорног, даноноћног и свим могућим одрицањима зачињеног рада.

3

Међутим, бивајући одгојен у духу индијске традиције, а поневши са собом из родитељског дома светоназор утемељен на “Ведама” и светим списима у којима се материји и материјалном никада није придавала било каква улога, Амита свих тих година дисциплиноване припадности научничком естаблишменту није напуштала сумња да у материјалистичкој интерпретацији света ипак нешто недостаје. Инспирисаним накнадно платонистичким идеалистичким традицијама западњачке филозофске мисли у њему је постепено сазревало решење загонетке која је кроз читаву људску историју на суптилан начин прожимала све иоле вредне и значајне покушаје да се поглед на свет уобличи у јединствену и свеобухватну теорију. Намеће се као природно да је у окриљу квантне физике пронашао инспирацију, али и могуће решење хипотетичког помирења духа и материје, чији мистериозни конфликт је миленијумима раздвајао свет из кога је потекао од света у коме се обрео. Тако је он на крају ипак остварио очев завет и постао гуру у области која није далеко, нити је инкомпатибилна са пољем очеве експертизе.

Да би се могла барем у општим цртама схватити потенцијална револуционалност мисије Амита Госвамија, али и евентуално осетити подстицај да се за њу заинтересује није на одмет подсетити се базичних постулата природних наука који су уграђени у данас једино релевантан и признат поглед на свет. Основу њутновске физике чине материјални објекти чије је кретање детерминисано међусобним интеракцијама градивних блокова материје то јест елементарних честица, атома, молекула, ћелија. Међутим, крајњи узрок потиче увек са атомског нивоа из интеракције елементарних честица, што физичком свету даје карактер узлазног каузалитета. У таквој интерпретацији нема места за човека, његов делатни утицај и слободну вољу. Он је увек у подређеном положају у односу на каузалну моћ материје.

Док се напротив квантна физика бави само елементарним честицама које се крећу хаотично и непредвидљиво и које нису ничим детерминисане, већ се пре могу сматрати инхерентним могућностима препуштеним избору чијег носиоца је тек требало открити. То отсуство предвидљивости, својствено макро физичком свету у којем је понашање тела и појава строго дефинисано законима, заинтригирало је прве квантне физичаре још од раних година 20 века. А када су после 1925 године откривене и доказане прве једначине квантне механике наговештена је њена употребљивост за креирање потпуно другачијег погледа на свет. Али тек након 1982 године када су из лабораторија експерименталне физике почели стизати резултати сложених истраживања и мерења почела се наслућивати и спиритуална па чак и трансцедентна димензија, до тада потпуно игнорисане од стране научног естаблишмента.

Тако је квантна механика вишедеценијским разоткривањем својих тајни пред очима радозналог људског генија широм отшкринула врата ка другим алтернативним нивоима реалности. На квантне објекте почело се гледати као на таласе могућности, који се не простиру у простору и времену, јединим медијима доступним ограниченој моћи људског поимања. Из њихових карактеристика и особина, које су својом сложеношћу далеко надилазиле обичне до тада познате таласе, зрачио је трансцедентни потенцијал  и то у потпуности ван домена материје.

4

Славни родоначелник теорије релативитета Ајнштајн је тврдио да два објекта не могу утицати један на други истовремено у простору и времену јер сваки утицај мора путовати ограниченом брзином која не може бити већа од брзине светлости. Дакле свако међудејство мора путовати, и да би се осетило мора протећи извесно време. Та идеја која је већи део 20-ог века сматрана преовлађујућом за интерпретацију појава у макро физичком свету назива се “идеја локалитета”.  По њој сви утицаји који узрокују кретање и промену путују кроз простор и време континуално и постепено, а чија је јачина обрнуто пропорционална пређеном растојању. У квантном свету идеја локалитета уступа место нелокалном принципу по којем два квантна објекта делују узајамно један на други остајући у корелацији и међусобном утицају чак и када се налазе на великој удаљености, и када међу њима не могу да делују никакве локалне силе, нити је могућа локална размена сигнала.

Физичари Џон Бел и Дејвид Бом (John Bell and David Bohm) уз помоћ ранијих резултата експеримената које је извео Алан Аспект (Alain Aspect) развили су идеју која је омогућила да се принцип квантног нелокалитета научно верификује. Они су посматрали два фотона емитована из истог атома калцијума и утврдили да су атоми остали у корелацији настављајући свој субатомски плес чак и након што су просторно раздвојени и остављени без могућности да међусобно размене било какве сигнале. Они су се тако понашали јер се њихова међусобна размена информација одигравала тренутно, што значи да је њихово међудејство било брже од светлости. Из тога су Амит Госвами и његови истомишљеници закључили да квантномеханички објекти припадају оном “озлоглашеном” оностраном трансцедентном домену реалности.

Квантна нелокалност је недавно верификована и на људским субјектима када је лабораторијски доказано да постоји директна корелација између њихових мозгова чак и у условима потпуне изолованости. О сличној корелацији између два догађаја, једног у физичком, а другог у менталном свету, повезаних у свести говорио је у својој теорији синхроницитета и Карл Густав Јунг. То не оставља простора сумњи да је квантна физика применљива и на људе и њихове односе, као и на макро свет генерално у одговарајућим суптилним ситуацијама

Скоро деценију пре тих открића 1977 године амерички физичар Хенри Стап, у то време професор на калифорнијском универзитету Беркли, устврдио је храбро да ствари и појаве ван простора и времена могу да утичу на све оно што се догађа унутар просторно-временског континума. Он се касније прославио књигом: “Mindful Universe: Quantum Mechanics and the Participating Observer” у којој је представио и теоријски уобличио своју пионирску поставку о утицају свести на стварност и кључној улози посматрача у томе. Што је време више пролазило чинило се да је квантна физика не само уздрмала све дотадашње предоџбе базиране искључиво на материјалистичким поставкама, него се све више наметала као интегративни медиј за изградњу једне потпуно нове уједињујуће и свеобухватне слике света.

56

Квантна физика је тако своје поље простирања све више ширила са невидљивог субатомског на онај видљиви макро космос. Што се тиче оних највећих умова и интелектуалних ауторитета из области теоријске физике више није било двојбе да су закони квантне физике универзални и да важе за сва тела у природи, невидљива и видљива. Из тога произилази изазован закључак да је квантна физика једина физика која је релевантна, те да и сам човек са свим својим својствима представља њен објекат подвргавајући се њеним законима. Славни британски физичар, математичар, козмолог и филозоф Роџер Пенроуз био је један од првих који је сходно томе укључио људску свест у домен фундаменталних закона физике. Он је пак тврдио да класична физика није довољна да би се у потпуности објаснили феномени свести предлажући потпуно нову физику која би премостила тај растући јаз између класичне и њене све амбициозније млађе посестриме квантне.

Они још славнији физичари старије генерације делили су интуитивно слично мишљење мада га нису отворено изражавали у научним круговима. Вернер Хајзенберг је пред крај свог живота изјавио да је цело време свог бављења квантном физиком био свестан паралеле са спиритуализмом и да је о тим темама имао дуге разговоре са индијским нобеловцем Тагореом док је био његов гост за време посете Индији, где је држао предавања. Тврдио је да су му таква искуства помагала у научноистраживачком раду. И Нилс Бор би му се могао придружити у сличним преживљавањима. Он је чак путовао у Кину да би се на лицу места упознао са источњачким мистицизмом. Као резултат тога користио је назнаке  јина и јанга као део породичне хералдичке симболике када је 1947 године проглашен за витеза.

7

7

Амит Госвами је главни извор инспирације за свој оригинални пут црпио из револуционарне идеје поменутог Хенрија Стапа да се квантни таласи могућности претварају у реалност тек када су у интеракцији са свешћу, то јест тек када интелигентни мозак изабере једну од алтернативних квантних могућности као базу за своје будуће деловање. Да би трансцеденцији коначно дао приоритет у односу на материју Амит Госвами уводи у игру појам “парадокса квантног мерења”. Ко смо ми да вршимо конверзију,  јер према материјалистичкој парадигми не поседујемо каузалну моћ? Како људски мозак, који се и сам састоји од атома и елементарних честица, може претворити таласе могућности у стварност? Другим речима он не може своју сопствену могућност да учини стварном. Једини начин да би се решио тај парадокс Госвами види у новој парадигми а то је да је свест основа постојања  јер је она креатор материјалног света пошто је свет квантне физике само могућност. Она кроз конверзију могућности у стварност ствара све оно што путем перцепције чулима видимо око себе. Свест је способна за такво нешто јер се она не повинује законима квантне физике, пошто није материјална већ трансцедентна.

Тако је њутновски узлазни каузалитет добио противтежу у силазном каузалитету по којем су слободна воља и креативност посматрача добили премоћ над материјом и њеним законима.

Међутим, није лако Амит Госвами дошао до нове парадигме оне ведре августовске ноћи 1985 године у Калифорнији, када му је попут нове галаксије синула на звезданом небу. Читавих 10 година се мучио да помири два у суштини ипак тешко помирљива света. Почетком друге половине прошлог века било је доста таквих покушаја инспирисаних углавном источњачким мистицизмом, јер су се једино на тој страни могле наћи иоле вредније идеје са којима би се могло супротставити преовлађујућем западном материјализму. Један од најдубљих је свакако онај Фритјофа Капре, који је у књизи “The Tao of Phisics” (Тао физике), бестселеру из 70-тих преведеном на 23 језика, представио своје виђење паралеле између квантне физике и источњачког мистицизма. Сличним авантурама бавио се и Гари Зукав у својим бестселерима: “The Dancing Wu Li Masters” (Плес ву ли мајстора) и “The Seat of the Soul” (Место душе).

Али ни ти као ниједан други покушај разблаживања материјалистичког становишта било којом врстом спиритуализма нису могли задовољити Амита Госвамија и поколебати га у ономе у шта је чврсто веровао. Спиритуализам Капре и Зукава је ипак по њему ослоњен на “материјалистички реализам” јер они нису доводили у питање основну поставку да је све сачињено од материје. Они су покушали да уједине два погледа али на принципима материјализма. Амит се први од научника природњака усудио да доведе у питање стару парадигму служећи се научном методологијом и верификацијом. Прелазак на нову парадигму није могућ покушавајући спиритуализам објаснити хемијским и физичким процесима у мозгу, већ тек онда када се сама наука заснује и потпуно подреди фундаменталној предоџби да је свест основа постојања.

Амита Госвамија данас можете наћи како у пензионерским данима свој квантни сан проводи у јави промовишући квантни активизам, покрет који је сам осмислио и инаугурисао. То је покрет који би се могао сажети у све оне суптилне личне и колективне напоре у правцу креативне еволуције човечанства. То свакако није она еволуција у дарвинистичком смислу, већ трансформација свести базирана на квантном идејама у којој ће до пуног изражаја доћи наш креативни потенцијал. То није потенцијал који је генетски детерминисан већ онај који наше место у креативном спектру у потпуности условљава “реинкарнацијском историјом”, то јест знањем акумулираним током претходних живота. Да би дошли до тог знања, за које квантни активиста одлучно тврди да постоје чврсти и обимни емпиријски докази, једини начин је препуштање свету архетипова, оних митских порука што попут заробљених квантних могућности чекају да напором свести постану делом наше пробуђене интуиције. Јер интуитивни ум представља управо следећу степеницу креативне еволуције на којој би као последица смене парадигми требало да се оконча епоха рационализма, епоха испраазног економског прагматизма, ратова, цивилизацијске дегенерације, ерозије свих облика вредности и наравно епоха научног материјализма.

Квантни активизам ће се на крају многима чинити тек само још једним занесењачким покушајем да се парира замршеној комплексности света и живота, некима примамљивим изазовом, а оним најупорнијим трагачима за смислом охрабрујућим наговештајем да ни сам Бог више није тако недокучив и да и ми сами нисмо тек беспомоћни посматрачи и играчке у његовим рукама, већ саучесници у тако грандиозном подухвату као што је стварање света.

za P.U.L.S.E:  Милован Шавија, Ванкувер априла 2013

Jedan komentar na tekst Квантни активизам Амита Госвамија

  1. Boris

    07/10/2014 at 23:01

    Ovo može samo P.U.L.S.E. , sjajan članak.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *