Лед Цепелин: „Степенице ка рају”
Постоје рокенрол композиције које су, несумњиво, више покушај да се искаже виртуозност и стваралачко умеће (аутора, певача или групе), него жеља за подилажењем укусу најшире публике и стицању нових поена на листама популарности. Потреба истинских рокера да докажу како свој успех нису засновали на пуком понављању дванаест музичких тактова, преузетих од блуза, него да у свему постоји и суштински осећај и потреба да се ствара нешто комплексније и вредније, резултовали су албумима попут: „Оркестра усамљених срдаца наредника Пепера“, опере „Томи“ групе „Ху”, или музике бендова као што су: „Џетро Тал”, „Муди Блуз”, „Пинк Флојд”, „Емерсон, Лејк и Палмер”, „Јес”…
Испоставило се, срећом, да је публика увек умела да испрати ту уметничку жељу и, за разлику од оклевања које су према дугачким композицијама исказивали музички уредници, прихватала је овакве покушаје отворена срца. У ову врсту композиција свакако треба уврстити и „Степенице ка рају“ („Stairway to Heaven“) групе Лед Цепелин („Led Zeppelin“).
Група „Лед Цепелин” оформљена је 1968, а сачињавали су је: гитариста Џими Пејџ, певач Роберт Плант, басиста Џон Пол Џонс и бубњар Џон Бонам. Многи их сматрају зачетницима, такозваног хеви-метал правца, мада им корени сежу дубоко у блуз. Сва четворица били су доказани музичари, чланови многих група, а своју прву турнеју одрадили су под именом „Њу Јардбердс” (New Yardberds”). Сам Џими Пејџ у то време је већ спадао у елиту британских гитариста, заједно са Ериком Клептоном, Џефом Беком, Миком Тејлором, Питом Таусендом из групе „Ху”… Интересантан је и податак да је име „Лед Цепелин” смислио управо Кит Мун, бубњар групе „Ху”. Вероватно не без разлога, пошто су „Ху”, свакако, претече музичког правца којем су се приклонили Пејџ и компанија.
Али, вратимо се „Степеницама…” Према Пејџу, ова композиција изражава „кристализовану суштину групе”. У интервјуу Дејву Шалпсу, уреднику „Траузер преса”, насталом 1977. у САД, Пејџ објашњава настанак композиције:
Још увек чувам радни снимак који смо направили у једној кући у којој смо сви живели, и већину времена проводили заједно. Написао сам је претходне вечери са Џоном Полом, са свим променама и осталим детаљима, тако да смо већ наредног дана могли да снимамо. Постојао је само један део на који смо морали да се враћамо. Из неког необјашњивог разлога, Бонзо није могао ритмички да се уклопи у део који је свиран на гитари са дванаест жица.
Остало је текло прилично брзо. Док смо ми разрађивали музику, Роберт је бележио текст. Мислим да је три четвртине урадио на лицу места. Није уопште морао да размишља о речима. Просто невероватно… Добро смо пазили да је не објавимо као сингл (сигурно би морала да буде скраћена на 3-4 минута). За нас је то био огроман корак унапред.
„Степенице ка рају” објављене су на четвртом албуму „Цепелина” и врло брзо постале лектира за сваког ко је барем накратко одлучио да се дружи са гитаром. Интернет као најраспрострањеније савремено средство комуницирања, преплављен је најразличитијим верзијама „олакшаног” нотног записа ове композиције.
Интересантан је податак да је прво извођење „Степеница ка рају“ дочекано прилично хладно. Све се дешавало у Алстер холу, у Белфасту, 5. марта 1971. Према сећању Џона Пола Џонса, публика баш и није била претерано импресионирана. „Као да је свима било до суза досадно, и као да су једва чекали да се догоди нешто ново“. Срећом, ствари су кренуле другим током а „Степенице…“ су ускоро постале музички заштитни знак групе. Остале су то и до данас. Чак и пошто су се Пејџ, Плант и Џонс разишли (1980). Џон Бонам је, нажалост, преминуо те исте године.
Слободан Самарџија
[објављено: 27/03/2010]
Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E
Лед Цепелин: „Степенице ка рају” napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →
Ne znam, uvek su mi bili i ostali smrtno dosadni, a Stairway to Heaven je brandmark te dosade (secam se da smo u skoli to radili na engleskom, ja lobirao da ide nesto od Klesa instead, ili makar solo Lenon ali dzaba, premda razumem zasto je odbijen moj predlog za analizu par onih bezobraznijih od Stounsa sto ih je Grem Parsons ucio :D).
Mislim znam kako glupo zvuci kad se ovako kaze o Cepelinima, veliki su bend, i OK je ovaj tekst, covek ga je napisao kao postovalac i od srca, te se ovde i ne oglasavam da TO kritikujem.
Ali generalno mislim da je rokenrol-istorija mogla i bez tih metalskih soliranja i toga. Rokenrol sam uvek dozivljavao kao ono slick poigravanje na bazicnu varijantu je’n-dva-tri, i sustinski, sve sto volim ima koren u toj rokabili-osnovi
bojane, ćuti. i nemoj da me nerviraš 😛
u stairway to heaven se odlično vidi (kao i u još mnogim drugim stvarima) da je jimmy voleo englesku tradicionalnu muziku, i da je to umeo da spoji sa r’n’r. ima tu nekog “gotskog” osećaja.
inače je ta stvar toliko izlizana da je skoro neslušljiva. a stvar je totalno mitska. to be a rock and not to roll. još kad se pusti unazad…
Ma znam, zvuci idiotski kad ovako napisem :D. Ali ostavljam vama eklekticnijima Cepeline; bez zezanja, ja cujem to 17-minutno soliranje jednom i dosta mi. Mada, da ne bude zabune, jedan od najvecih bendova ikad. I najvaznijih.
Ovo si u pravu za tradicionalnu, mada ja bas taj goth-element ne volim pa otud mozda i inicijalni otpor prema svakoj od tih hard-rock struja.
Od narodnjaka ostrvskih, blizi mi onaj narodski minstrel, i te narativne stvari (cudno bliske nasem desetercu, na primer, bas strukturalno). Dakle Dilan iz one rane faze (ustvari vec su Gatri i Siger hvatali te narodnjake od Iraca i Velsana). Evo ti recimo prvi Dilanovi albumi, tu je sve to pokupljeno, bas taj protest song-fazon. I Pawn in Their Game i Masters of War i Times They Are A-Changin’.
Malo se govori o tome da je A Hard Rain’s A-Gonna Fall ustvari i tekstualno i muzicki POTPUNO obradjena engleska narodna pesma Lord Randall, dakle sama struktura, jer ovo ide O where have ye been, Lord Randall, my son…
To je i Lenon kod Dilana najvise uocavao, da je ovaj ustvari revitalizovao bas tu pricu stare narodske tradicije i ubacio je u tada,eto, neke od najemblematicnijih pesama 1960ih
(Mala opaska za kraj: cudno je da Bitlsi nisu nalazili neku inspiraciju u tom folku ostrvskom, em su svi bili working class kids iz velike luke, em Irci poreklom, em voleli narodnjake – ali kod njih vise ima i bluza i hilbija i svega, nego te “kucne radinosti” koju su morali da poznaju – evo kod Stounsa mi pada na pamet Lady Jane, mada je to vise taj goth o kojem pricas i da se tu ubaci neko metalsko drndanje i orgulje gone crazy, evo instant hita za decurliju namazanu kreonom ali srecom niko se nije setio da to uradi :))
ne znam koji je razlog što bitlsi i stonsi nisu to koristili, možda jer su bili samouki. jimmy je ipak bio “klasični” gitarista, sa studijskom praksom i širokim dijapazonom. morao je to da zna po “službenoj dužnosti”, još ako se zna da su zeppelini bili zainsteresovani za okultno, onda se ta srenjevekovna (?) engleska muzika uklapa savršeno.
kao primere navodim “black mountain side” sa prvog albuma i bar 3-4 sa “trojke” (friends i bron-y-aur-stomp najočigledniji primeri) i naravno ove stvari sa četvorke “stairway” i “battle of evermore”.
Da, u pravu si. Pejdž jeste bio klasicno obrazovan za razliku od ovih. Ali i pomenuh upravo taj segment “engleske” muzike, dakle ono nasledje folk i protestnih pesama koje je bilo em narodsko, em radnicko, em irsko (velsko, skotsko) a koje su ovi morali da znaju jer su IZRASLI iz te sredine. Ovo sto je Dilan recimo radio u SAD, a on je to naucio em od tamosnjih folkera (Gatri, Siger, fon Smit, Klensijevi) em od Engleza (Martin Karti). A eto Bitlse ocito taj segment nasledja nije mnogo dirnuo. Mozda bas zato jer im je bio toliko svakodnevan. Stounsi su, recimo, vec middle-class a znas da je u Engleskoj klasa poput kaste pa mi je njihova upucenost na ono sto su slusali na radiju nekako logicnija (koliko znam, od orginalnih Stounsa, jedino je Watts iz necega sto bi bilo blisko poreklu Bitlsa, neki working-class). A ovi ostali su iz one tea-at-5 i zivela-Kraljica price (garant si video onaj snimak Kifa sa sedam godina kad peva na kraljicinom rodjendanu,umro sam od smeha!)
http://www.youtube.com/watch?v=jJUdnTKlP1E