Ulogujte se / Kreirajte profil

Ledeni raj Patagonije

„Moje srce je već tamo i zato nije teško da ga preostali deo mene sledi.“

Postoji jedna oblast na planeti, skrajnuta, pusta i intrigantna.  Retko se pominje, ali izaziva znatiželju. Oni koji je znaju kažu da je opasna zavodnica koja baca čini. Ime joj je Patagonija. U bespućima nepregledne stepe, gde vetrovi odnose životne tajne a sa njima i grehe, ima jedno jezero magično tirkizne boje. Naseobine razdvajaju stotine kilometara, ali na jezeru postoji gradić kao preslikan iz dečje slikovnice. El Calafate. U njega naviru istraživači, naučnici, fotografi, pustolovi, radoznalci. Tu upijaju energiju, prespavaju u toplim brvnarama, pa kreću put ekstremne divljine do drugog kraja jezera gde se u zagrljaju Kordiljera krije veličanstveni glečer enigmatičnog imena – Perito Moreno. Ideja da jednom odem i vidim ga, koliko god bila suluda, nije me napuštala. Pripreme su dugo trajale i sastojale se u prikupljanju svih mogućih informacija, počevši od toga gde se on zapravo nalazi i kako se do njega dolazi. Da li uopšte postoji neko prevozno sredstvo za kraj sveta i da li tamo iko odlazi osim naučnika i istraživača?

Britanski pisac Brus Četvin, jedan od retkih poznavalaca ove oblasti, Patagoniju je nazvao čarobnicom, a neko drugi je rekao da više nikada niste ista osoba kad jednom ugledate Perito Moreno. I Borhesa je fascinirao: „Koliko god puta ga posetili, uvek će vam se činiti da ga vidite prvi put.“ Što sam se više obogaćivala saznanjima, moja odluka je postajala čvršća.

foto Lola Kilibarda

Legendarni par tango plesača, San Telmo, Buenos Aires

Buenos Aires, Av. 9. jul

Napuštajući Argentinu par godina ranije, znala sam da ću se vratiti i još tada rešila da posetim Patagoniju. Ponovni susret sa megalopolisom kakav je Buenos Aires fascinira i one sa najrafiniranijim kriterijumima. Odevena u najlepše prolećne tonove ljubičaste žakarande, prestonica Argentine me spremno dočekuje za još jedan nezaboravni tango. Posle nekoliko dana opijenosti njenim šarmom, boemskom atmosferom i neprestanim uzavrelim tempom punim iznenađenja, polazim put aerodroma “Ezeiza” i ukrcavam na let za El Calafate.

foto Lola Kilibarda

Svi putnici na mojoj destinaciji izgledali su isto kao da se radilo o ekskurziji skauta, obučeni u termo pantalone, polar i jakne otporne na vetar. Boing nacionalnog prevoznika „Aerolineas Argentinas“, popunjen do poslednjeg mesta, poleteo je iz Buenos Airesa u vrelo popodne ka dalekoj, nedovoljno naseljenoj, često nepristupačnoj, tako neodoljivo privlačnoj Patagoniji. Tek ću se za koji sat, posle predjenih skoro 3000km sama uveriti u reči Brusa Četvina, zaljubljenika u ovo ogromno prostranstvo koje se proteže na više od 900.000 kvadratnih kilometara, dosežući do Ognjene zemlje koju Argentinci zovu Fin del Mundo* :

„ Čarobnica! Uzme te u naručje i više ne pušta.”

Fitzroy

Patagonija je Andima podeljena na čileansku i argentinsku, zahvatajući trećinu ukupne površine Argentine. Planinski lanac Anda ne samo da formira geografsku granicu, već i dva sasvim različita klimatska pojasa i eko sistema. Na zapadnoj strani Kordiljera**, zahvaljujući uticaju vlažne pacifičke klime, prostiru se bujne prašume sa endemskim vrstama drveća i rastinja. Na istočnoj strani Anda, u znatno suvljoj argentinskoj Patagoniji pruža se prostrani stepski plato šiban neprestanim vetrovima sa jedinstvenim eko sistemom koji se postepeno transformiše u čileanske kišne šume, kreirajući bogatu prelaznu zonu, sa obiljem flore, faune, reka, jezera, šuma i glečera. Po napuštanju ravnice La Plata u kojoj se ugnezdio Buenos Aires, pojavljuje se mesečev pejsaž u tonovima sepije, sastavljen iz brdovitih predela bez ijednog drveta, kuće, puta ili bilo kog znaka života, čiju monotoniju remete samo mnogobrojna jezera, neobično tirkizne boje.

foto Lola Kilibarda

foto Lola Kilibarda

Aerodrom u El Calafateu je prepun sveta sa svih meridijana. Svi su ovde došli samo sa jednim ciljem, da vide Perito Moreno. Tražim pogledom osobu koja nosi natpis sa mojim imenom. Dočekuje me jedno lepo nasmejano lice Indijanke koja će narednog dana biti moj vodič. Po izlasku iz zgrade, snažno me zanosi brišući vetar koji duva gotovo cele godine i čija silina izbacuje iz ravnoteže. Ukrcavam se u mini bus sa ostalim putnicima. Indijanka koja se nekim čudom zove Natalija, daje nam prve instrukcije dok popunjavamo formulare. Mrak se spušta tek posle deset uveče, tako da imamo dovoljno vremena da se upoznamo sa gradom. Proverava da li smo svi dobro opremljeni i utopljeni jer, iako je proleće, čeka nas boravak u prilično surovoj klimi.

Satelitski snimak jezera Argentino sa rukavcima i glečerima

Put vodi pored najvećeg argentinskog jezera Lago Argentino na čijem jednom kraju leži grad a na drugom, 80km dalje glečer Perito Moreno. El Calafate se nalazi na jugu Patagonije, u provinciji Santa Cruz od čijeg je glavnog grada Rio Gallegosa udaljen 320km. Leži u patagonijskoj stepi gde količina padavina dostiže svega 300mm godišnje i u čijoj okolini nema obradivog zemljišta, pa se sve namirnice donose iz Buenos Airesa. Kilometrima unaokolo on je jedino naseljeno mesto i polazna tačka za obilazak glečerske oblasti. Zovu ga prestonicom glečera. Tek od 2000. godine kad je dobio medjunarodni aerodrom, ovde dolaze prvi avanturisti sa ciljem da krenu u ekspediciju na glečere, grad doživljava procvat i počinje naglo da se razvija. Uskoro ovo postaje jedna od najpoželjnijih destinacija gde se smeštaj mora rezervisati bar dva meseca unapred jer je priliv turista ogroman.

Cvet kalafatea

Plod kalafatea

Za El Calafate je vezana lepa i poetična legenda. Grad je dobio ime po jestivom bobičastom voću “kalafate” koje je rasprostranjeno u celoj regiji, i podseća na nekog daljeg rodjaka naše borovnice. Koristi se sveže, ali takodje se prerađuje u raznovrsne proizvode kao sto su džem, sokovi i vino, od njega se prave razni kolači, pite i prelivi za palačinke i sladoled. Kažu da je ukusno, slatko i hranljivo. Postoji razlog zašto je gradić dobio ime baš po njemu. Naime, u davna vremena ove krajeve je naseljavalo indijansko pleme Teuelće koje je krajem jeseni emigriralo na sever u toplije krajeve, jer su u  provinciji Santa Kruz ostajali bez hrane. Tokom jedne takve seobe, neka starica iz plemena nije imala snage da prati svoje saplemenike i po starom zakonu prirode, bila je ostavljena da ne bi zadržavala ostatak plemena. Napravila je sebi kolibu i tu ostala da čeka poslednji trenutak. Medjutim, kad su se pripadnici plemena Teuelće na proleće vraćali u svoj stari kraj, zatekli su staricu živu i zdravu, koja im je poručila da više neće morati u jesen da ostavljaju svoje domove jer će ubuduće imati dovoljno hrane preko cele zime. Dok im je to govorila začula se grmljavina, grom je udario u staričinu kolibu a na njenom mestu pojavio se prekrasan žbun sav prekriven mirisnim žutim cvetovima. Sredinom leta, cvetove su smenili plodovi divnog ukusa. Od tog dana, i mnoge ptice su prestale da se sele. Teuelće su ovo voće nazvali kalafate, uvrstili su ga u svoju svakodnevnu ishranu i njegovo seme posejali po celoj regiji. Njihova izreka kaže:

“Onaj ko okusi kalafate, vratiće se ponovo“. 

Ko zna, da nije bilo ukusnih plavih bobica, možda naselje nikad ne bi bilo podignuto i Perito Moreno bi ostao izolovan i zarobljen u svom ledenom raju.

Ovaj mali slikovit gradić deluje krajnje idilično u kasni sumrak sa svojim bajkovitim kućicama og drveta i balvana u kombinaciji sa sivim kamenom, na jedan ili dva sprata. U njima su smešteni restorani i mnogobrojne prodavnice sa sportskom odećom svih svetskih brendova, radnjice sa suvenirima i nakitom, banke, turističke agencije, knjižare i zanatski centri poetičnih naziva „Pueblo Indio“,   „Knjižara i kafe kod Borhesa i Alvareza“. U dućanima prehrambene robe svuda su na istaknutim mestima teglice sa džemom od kalafatea.  Mnogo je sveta na ulicama, svi su dobro utopljeni i vidno raspoloženi iako vetar ne prestaje da nosi i zanosi. U restoranima se priprema najčuveniji specijalitet Argentine – „Cordero Patagonico“, patagonijsko jagnje na roštilju. Ova regija je vekovima poznata po gajenju ovaca, a jagnje se sprema tako što se celo  razapne i montira iznad tinjajućeg ćumura, tako da je reš pečeno sa svih strana. Kad je grad potpuno utonuo u mrak bilo je već skoro 11 sati noću i pohitala sam nazad u hotel da se dobro naspavam pred sutrašnju ekspediciju.

El Calafate

foto Lola Kilibarda

foto Lola Kilibarda

El Calafate, Pueblo Indio

Na putu dugom 80km koji celom dužinom vodi pored jezera,  Natalija nam govori šta ćemo sve videti dok ne stignemo do Nacionalnog parka „Los Glaciares“. Na desnoj strani nas prate tirkizne vode jezera a levo se ređaju farmerske kuće, koje ovde nazivaju „estancia“, ogromna imanja raštrkana po celoj Argentini, koja su često zbog retke naseljenosti zemlje potpuno izolovana i nekad međusobno udaljena i po više stotina kilometara. Postepeno ćemo ostaviti za sobom jedan klimatski pojas i ući u potpuno drugačiji, ne napuštajuci Lago Argentino. Jezero jednim svojim krajem ulazi u stepu i pustaru, dok drugi njegov deo zalazi u guste šume i ledeni raj. Sa površinom od skoro 1600km2, Lago Argentino je najveće jezero u Argentini i treće po veličini u Južnoj Americi. Vodom se snabdeva od glečera i dubina mu je izmedju 35 do čak 300m. Specifična boja jezera potiče od fine prašine nazvane glečersko mleko, koja nastaje kao rezultat abrazije glečera. U vreme mog boravka na njegovoj površini vidjala sam nijanse od jasne rezeda do magično tirkizne. Ovaj jedinstveni eko sistem obuhvata životinjske vrste kao sto su Patagonijska crvena i siva lisica,  puma, ris, patuljasti armadilo, tvor, i južno-andski jelen, kao i južnoamerički noj. Guanakosi, nešto manji rođaci lame, bezbrižno grickaju travu na padinama pored puta. U Parku obitava 115 vrsta ptica, medju kojima su sivi soko,  ćubasta kreba, flamingo, andska guska, Magelanov detlić, ibis, crnovrati labud, orao, jastreb „Caracara“, kao i više vrsta pataka. Malo je srećnika koji uspeju da ugledaju kondore kako krstare nebom iako je ova zaštićena zona njihovo carstvo.

Lago Argentino

Guanaco

Caracara

Stepa ostaje iza nas i polako ulazimo u područje Nacionalnog parka. Kao čarobnim štapićem, dočekuje nas potpuno drugačiji predeo gorostasnih šumovitih planina i ekstremne divljine. Vegetaciju čine “lenga” šume, čempresi, žbunje kalafatea i ostale fantastične vrste listopadnog, polulistopadnog i četinarskog rastinja kojih nema u Evropi. I ovde je proleće i uprkos neposrednoj blizini ledenih divova, veoma svežem vazduhu i vlazi koja se uvlači u kosti, sve je u cvetu. Najupadljivije i najrasprostranjenije drvo je “notros” sa gustim i krupnim crvenim cvetovima čija raskoš pre podseća na neku vrstu koja uspeva na Mediteranu, nego  ledenom pojasu Patagonije, na svega 800km od najjužnijeg naseljenog grada na planeti – Ušuaje (Ushuaia), koju od Antarktika deli Drejkov moreuz.  Da čudo bude još veće, nailazimo na drveće divlje endemske trešnje, tačnije Magelanove trešnje, koja raste samo u izuzetno vlažnoj klimi i dostiže visinu do 30m, čiji pupoljci pucaju i otvaraju se iako od sunca nema ni traga.

Notro

foto Lola Kilibarda

A onda dolazimo do vidikovca odakle se pruža prvi panoramski pogled na Perito Moreno, koji je do tada bio dobro ušuškan i sakriven medju brdima Anda. Ovo mesto se zove „Curva de Los Suspiros“, što znači „Okuka uzdaha“, gde se zaista ispuštaju prvi uzdasi. Svi smo kao omađijani, ali nastavljamo dalje do pristaništa gde se ukrcavamo u katamaran i krećemo na nautički safari. Katamaran plovi prema južnoj strani glečera Perito Moreno, koju od severne deli Magelanovo poluostrvo. Skiperi tačno znaju koja je bezbedna razdaljina do koje mogu da se približe glečeru, jer su odvajanja ledenih gromada česta i nepredvidiva. Oko broda koji je usporio i mili duž impozantnog plavo belog zida, svuda plutaju manje i veće sante. Fascinira me apsolutna tišina koja nas okružuje, jedini zvuk koji je remeti je šuštanje kišnih kapi. Čula su mi potpuno usredsredjena na ovaj nestvarni prizor. Sam osećaj da sam gotovo dotakla kraj sveta je dovoljno nesvakidašnji. Posle jednog sata plovidbe, vraćam se na obalu i dalje nastavljam autobusom do prostranog platoa, gde se nalazi ulaz u Nacionalni park i turistički centar smešten u planinskoj kući sa velikim restoranom, suvenirnicom, prostorijama za osveženje, menjačnicom, i terasom sa pogledom na glečer.

Perito Moreno

Nacionalni park “Parque Nacional Los Glaciares” koji je otvoren 1937, proteže se od čileanske granice na zapadu sve do puste patagonijske stepe na istoku, i bogat je planinama, rekama, jezerima i šumama. Park zauzima ukupno prostranstvo od 600.000 hektara , ukupno ima 365 glečera, koji se pružaju u duzini od 360km sa obe strane Anda, i sa argentinske i sa čileanske strane, formirajuci deo Patagonijskog ledenog pojasa, drugog po veličini posle Antarktika. U okviru Parka su dva jezera, Lago Argentino i Lago Viedma sa svojih 13 glečera. U ledenom pojasu Patagonije postoji više tipova glečera, jedni se nalaze samo na vrhovima planinskih venaca, drugi se prostiru po dolinama, a neki završavaju svoj put na vodi, kao što su Upsala, Moreno i Spegazzini na jezeru Lago Argentino i glečer Viedma na istoimenom jezeru. Glečer Upsala, koji je dobio ime po švedskom univerzitetu u Upsali gde postoji katedra za izučavanje glečera, je najveći po veličini u Južnoj Americi. Njegova površina je 870 km2, dugačak je 60km a širok 10km i pristupačan je samo sa vode u delu jezera po kome plutaju gigantske sante leda koje vetrovi raznose sve do njegovog suprotnog kraja.

Glečer “Upsala”

Perito Moreno, severna strana

Perito Moreno, nautički safari

Perito Moreno

Svaki od glečera je interesantan na svoj način, ali samo je Perito Moreno zvezda medju njima, jer vas trenutno zavede svojom lepotom i grandioznošću. U susretu sa njim istog trena postajete i sami deo neke druge dimenzije. Ovde,  u zagrljaju Anda, vlada savršen sklad vode, leda, zemlje i bitisanja na njoj. Kad se glečer prvi put ugleda sa najisturenije tačke Magelanovog poluostrva, potrebno je par minuta da čovek dodje sebi i započne obilazak. Bez obzira sa koje tačke se posmatra uvek se pruža fantastičan pogled koji delimično zaklanjaju samo, stabla jelki i drugog drveća. Obilazak nacionalnog parka  je celodnevna avantura i ono što fascinira jeste da trasu čine uzdignute platforme celom površinom, koje krivudaju, penju se i spuštaju, u vidu lavirinta, i koje vas vode tačno na ono mesto odakle ste krenuli, tako da nema bojazni da ćete zalutati ili naporno hodati po neravnom i klizavom terenu, blatu ili kamenju. Šume oko Perita Morena obiluju cvetnicama kao što su razne vrste orhideja od kojih su najčešće amarila i bela, zatim ljubičice, zevalice, anemone i puzavice. Glečer Perito Moreno, kao kakva nepregledna lavina krivuda dužinom od 30km kroz obronke Kordiljera a završava svoj put u jezeru Lago Argentino, kao gorostasni plavičasti ledeni zid čiji je frontalni deo širok 5km dok mu je prosečna visina 75m. Pod vodom dostiže dubinu preko 100 metara. Glečer ima površinu od 257 kvadratnih kilometara. Perito Moreno je sasvim specifičan glečer, jer dok se svi ostali glečeri povlače, on je jedini na planeti koji konstantno raste. Kao i ostali glečeri u regiji,  nastao je vekovnim akumuliranjem snežnih padavina i u stalnom je pokretu, s tim što je u njegovom slučaju uvek veća količina nagomilanog snega od one koja se otopi. Sneg se kompresuje a sila gravitacije i nagomilani led potiskuju glečer niz planine. Karakteristična plava boja nastaje od zarobljenog kiseonika, dok tamni slojevi predstavljaju mulj i kamenje koje sakuplja usput.

foto Lola Kilibarda

Glečer gleda na Magelanovo poluostrvo od koga ga deli uzani kanal “Canal de los Tempanos” (kanal ledenih vrhova). Šireći se neprestano, svakih nekoliko godina on se približi kopnu i udari u poluostvro, razdvajajući tako jezero na dva dela, formirajući branu od leda, što je još jedna neobična osobina ovog glečera. Kao posledica ove pojave, nivo vode u novonastalom jezeru Brazo Rico, jednom od rukavaca jezera Lago Argentino, počinje da raste, polako razarajući masu glečera i formirajući luk. Kad pritisak vode dostigne najveću tačku, luk se obrušava uz spektakularan prizor i zaglušujuću buku koja potpuno poremeti mir i tišinu ovog predela. Rapture Perita Morena spadaju u jedan od najatraktivnijih prirodnih fenomena, koji se uglavnom ponavlja svake četvrte godine, privlačeći fotoreportere i mase turista iz celog sveta, koji strpljivo čekaju ovaj trenutak, zauzimajući svoje mesto na ogradi vidikovca još u toku noći.

foto Lola Kilibarda

foto Lola Kilibarda

Glečer je dobio ime po Dr. Francisku Morenu, prvom argentinskom istraživaču Patagonije. Njegov nadimak je bio “Perito” ( ekspert) i otuda ime koje je dato glečeru. Nemirnog i istraživačkog duha, odlazio je u bespuća Patagonije u vreme kad je njome suvereno vladalo pleme Teuelće i kada se oko te teritorije Argentina sporila sa Čileom. Moreno je organizovao opasne ekspedicije, više puta bio zarobljen od strane indijanskih plemena, imao skoro fatalne susrete sa divljim životinjama, ali se svaki put triumfalno vraćao u Buenos Aires sa velikom količinom informacija, geografskih podataka i arheoloških otkrića. Kao član Naučnog društva Argentine proglašen je za eksperta u zastupanju argentinske strane u konačnom određivanju granica sa Čileom. Vlada mu je za zasluge darivala zemljište u okolini jezera Nahuel Huapi, koje je on ustupio državi da bi se tu napravio prvi nacionalni park.

Perito Moreno, obrušavanje luka

Ovim predelom vlada totalna tišina, koju jedino remeti  neprestano krckanje i škripanje , pa i posetioci nehotice šapuću medju sobom, sve dok tišinu naglo ne prekine grmljavina u trenutku kad zid visine 70 metara iznenada puca i obrušava se u tirkizne vode jezera uz zaglušujuću buku, praćenu ehom, prigušujući aplauze posetilaca.  Utisak je da čitav pejsaž podrhtava i grmi pred vašim očima uz specifičan huk vode koji prelazi u tutnjavu dok santa ponire u dubinu, a potom isplivava na površinu izbacujući ogroman beli oblak, gde ostaje da pluta dok je struja ne odnese dalje . Prizor je zadivljujući i zastrašujući istovremeno. Čovek je prosto prikovan u želji da i sam upije nešto od te silne energije. Ljudi načičkani na ogradi otvorenih usta i raširenih zenica bez reči i daha posmatraju ovaj performans prirode, dok tajanstveni raj Patagonije velikodušno otkriva svoju savršenu lepotu. Da nema kiše, ostala bih na klupi i beskonačno uživala u njegovim tajnama. Ali, nedodirljivi, zaleđeni mikrokosmos i dalje ostaje enigma, jer naučnici još ne pronalaze objašnjenje zašto Perito Moreno neprestano povećava svoju zapreminu, dok se ostali glečeri povlače i smanjuju.

Napuštam park, iako je teško odvojiti pogled od gigantske  ledene tvrđave i svetlucajućeg lavirinta apstraktnih, stalno promenljivih oblika svih mogućih plavičastih tonova, od pastelnih do modrih,  tako veličanstvenih da zaslužuju da ostanu sa nama do kraja vremena. Dok sedim u restoranu i grejem dlanove na toploj šolji kafe, razmenjujem utiske sa slučajnim prijateljima i prisećam se upozorenja Brusa Četvina sa početka ove priče koje mi izmamljuje osmeh i nagoni na razmišljanje:

“Opasna je to ljubavnica. Baca čini. Čarobnica! Uzme te u naručje i više ne pušta”.

Bez sumnje, to je Patagonija.

* Kraj sveta

** Pun naziv planinskog lanca je “Cordillera de los Andes”

Za P.U.L.S.E: Lola Kilibarda

2 komentara na tekst Ledeni raj Patagonije

  1. Душко Јевтовић

    06/09/2017 at 11:35

    Хвала за путопис који је учинио да заволимо Патагонију као да смо је и сами видели и осетили.
    Утисци су јединствен спој фотографија, које говоре саме за себе, заокруженом тачношћу слике, и текста, који их доупуњује изнутра, наговештајима из душе, па видимо, чујемо и осећамо тај бескрај који струји између воде и неба, оивичен планинама и дивљењем које нас испуњава.
    Ледени рај Патагоније, након читања овог незаборавног чланка, уселио се и у нас, постао је део нашег унутрашњег света и наставља да живи и у нама.
    Лепота глечера увећава језеро љубави.

  2. Lola

    06/09/2017 at 12:30

    Duško Jevtović

    Svrha pisanja putopisa i jeste da autor što vernije prikaže, dočara i prenese svoj doživljaj viđenog. Ukoliko čitalac makar i na tren oseti kao da se i sam našao na mestu o kome čita, putopis je opravdao svoju svrhu.

    Ovde je reč o destinaciji malo poznatoj ne samo kod nas. O Patagoniji se generalno retko piše i govori, pa je stoga moj putopis između ostalog imao i zadatak da ovaj kraj sveta hipnotišuće lepote iztrgne iz zaborava.

    Hvala za komentar.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *