Легенда од крви и меса

Алексић, Марко Краљевић, човек који је постао легенда, Лагуна, Београд 2015.

Ово није историјски роман, а није ни историјска студија.

Ово је историја занимљивија од романа и читљивија од уџбеника.

Занимљиво, оригинално, а објективно, без патетике. И коначно, један приказ српског средњовековља где нема болесних наказа и перверзних монаха (као што је, на пример, случај са романима Добрила Ненадића).

Мудра политика, сукоби, интриге, славне битке, брачни уговори и неспоразуми, најзад и невероватна прича о Прељубовићима, који су оставили печат у историји грчког града Јањине, прича достојна филмског спектакла. Разоткривајући тајне из приватног живота Краљевића Марка, писац у неким моментима наступа као детектив и повезује наизглед неспојиве чињенице, а кад извуче закључак и представи нам у правом светлу тајне наших владара, схватимо да су и они живели живот ништа мање занимљив од живота других европских владара чије су биографије одавно представљене светској јавности преко бестселера и седме уметности. Чак и ако кажемо да би биографије српских краљева и великаша биле добре за сценарио љубавних сапуница, то не кажемо са ниподаштавањем, него указујемо да би се и наша историја без проблема могла уклопити у све нове форме уметности, можда чак и у оне жанрове подобне ширим масама, а да притом не изгуби много од своје господствености овековечене на старим фрескама и у хагиографијама.

Српска историја је Алексићевом књигом добила своје европске оквире, мада аутор претерује намећући поређења са Западом и усиљено покушавајући да уклопи српске прилике у историју западне Европе, коју истиче као представника праве цивилизације. У време Марка Краљевића, треба то знати, западна Европа још увек није била неки идеални Запад (пре би се могло рећи да је „Запад“ тада био на Истоку, у Цариграду и Багдаду), али опет, разумљиво је, мора се некако савременом читаоцу, васпитаваном на Робину Худу, предочити да српска прошлост није ништа мање занимљива од енглеске, француске или шпанске прошлости.

Такође је упадљива и модерна терминологија коју писац употребљава, иако ни коришћење старих појмова и назива сигурно не би код читалаца изазвало недоумицу. Тако се за Ромејско царство редовно користи устаљени термин Византија (премда је сачињен вековима након пада Цариграда, па са те стране делује анахроно), а средњовековне земље Македонија, Рашка, Зета, Травунија, Босна и Дубровник сврставају се у заједнички геополитички појам „западни Балкан“, који је продукт савременог доба и нема никакве везе са временом о коме се у књизи говори. У епохи Немањића, Мрњавчевића, Лазаревића и Бранковића, те су се области углавном означавале као „српске земље“, али ако би такав термин данас био погрешан и неприхватљив, још је мање прихватљив еуфемистички термин скован тек на почетку XXI века као тихи а нестварни компромис одређених политичких кругова.

Аутор се посебном напоменом ограђује што, цитирајући Нићифора Григору, мора за Србе и друге балканске народе средњег века употребити називе Трибали, Трачани, Илири… Могуће да се писац уплашио да би због таквих термина, чак и кад их цитира, био означен као представник псеудо-историјске школе, али ако је већ морао да напомене како су Григора и други тадашњи историчари употребљавали античке термине именујући њима народе и племена свог (средњовековног) времена, онда га ништа није спречавало да, бар једном фуснотом или белешком, нагласи како је и термин Византија доцније скован, а да су становници дотичне државе себе углавном називали Ромејима. Ако су средњовековни историчари чинили грешку означавајући Србе као Трибале, онда и Марко Алексић прави грешку кад каже да је Нићифор Григора био „византијски“ историчар.

Иако насловни лик књиге, Марко Краљевић није њен једини јунак, јер писац је превазишао границе монографије и биографије, па можда и непланирано написао романсирану историју Србије у времену великих промена изазваних гашењем лозе Немањића. Не зна се много о том времену, често се и прескаче или само овлаш прелази у историјама и хронологијама, тако да ова књига и у том погледу представља једно откровење и изнова нас тера да се замислимо колико мало познајемо своју историју. Многи ће овде први пут чути за Тому Прељубовића, Радослава Хлапена, Теодору Шубић, а први пут ће се јавити и претпоставка о могућем Марковом потомству, па зато вреди заронити у време Марка Краљевића и препустити се новом виђењу средњовековне епохе које је занимљивије од старих житија, мада није тако пријемчиво као десетерачке песме.

„Човек који је постао легенда“, тако гласи поднаслов књиге, а управо је захваљујући Марку Алексићу епски и легендарни јунак изнова постао човек и владар, муж и отац, политичар и војсковођа, те нам на тај начин постао и ближи и стварнији него што је то био на фрескама или у јуначким песмама. Средњовековна уметност приказивала је владаре као свеце и тешко нам је да, гледајући осликане манастирске зидове, замислимо да су и наши стари краљеви били људи од крви и меса, да су живели живот препун свакодневних политичких и породичних проблема. Десетерачке песме отишле су у другу крајност и од Марка Краљевића начиниле бунтовника и мегданџију варварског профила, чиме син краља Вукашина престаје да буде турски вазал и постаје непоколебљиви борац за слободу, али онда ни то више није историјски краљ Марко из Прилепа него сваки харамбаша и одметник који више подсећа на Старину Новака и Малог Радојицу него на своје савременике Симеона Немањића и кнеза Лазара. У Алексићевој књизи Марко је онакав какав је био, није више легенда, али није ни обичан човек, није више хајдук који онако бахато оре друмове, али није ни уштогљени лик са фреске.

„Кроз своју историју овдашњи Словени су лако налазили начине за међусобно повезивање и толеранцију, али су разлози за поделе најчешће долазили споља“, овом опаском аутор књиге нас подсећа на нека давно минула времена, кад су наше земље и владари имали свој став и нису допуштали да буду преварени за нечији туђи интерес. Још један разлог да се прочита романсирана историја о човеку и владару Марку Краљевићу.

За ПУЛСЕ Душан Милијић

Лектура и коректура: Милица Вељковић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost