Ulogujte se / Kreirajte profil

Legende Svetskog kupa (…i oni koji su to mogli biti)

Svetska prvenstva su od samog početka bila velika šansa za fudbalere da uđu u legendu, da svojim igrama i golovima dovedu gledaoce do velikog uzbuđenja i radosti (a ponekad i tuge). Mogao je neki fudbaler da bude pravi virtuoz sa loptom, da postigne enormno mnogo golova ili da osvoji čitav niz titula, ali teško je mogao da uđe u red najvećih ako nije pokazao to što poseduje baš na Svetskom prvenstvu. A bilo je i takvih, videćete to malo kasnije. Prvo ćemo se podsetiti fudbalera koji su svojim igrama obeležili dosadašnja prvenstva i učinili da Svetski kup danas bude drugo najbitnije (posle Olimpijade naravno) sportsko takmičenje na planeti.

Đuzepe Meaca (Italija)
1910-1979

Giuseppe_Meazza

Igrao na Svetskim prvenstvima 1934. i 1938. Ukupno odigrao 9 mečeva, postigao 3 pogotka.
Ðuzepe Meaca je bio verovatno prva planetarna fudbalska zvezda. U vreme kada nije bilo televizije ni interneta, njegovo ime je bilo poznato ljubiteljima fudbala širom sveta. Bio je član famoznog italijanskog tima koji je osvojio dva uzastopna Svetska prvenstva, kod kuće u Italiji 1934. i u Francuskoj 1938. , gde je bio i kapiten ekipe. Igrao je na pozicijama leve i desne polutke, a ponekad i na mestu centralnog napadača (centarfora). Bio je pokretačka snaga italijanskog tima, 1934. u tandemu sa Anđelom Skjavijem, a 1938. sa Silviom Piolom. Ostao je upamćen po lakoći kojom je driblao i postizao golove (njegov zaštitni znak bio je ulazak u šesnaesterac driblingom, ponekad i preko 4-5 protivničkih igrača, nakon čega bi obično usledila lagana egzekucija). Važi za najboljeg evropskog igrača do II Svetskog rata. I dan danas ga u Italiji smatraju za najvećeg fudbalera kog je ta zemlja ikad imala.

Za reprezentaciju Italije (1930-1939) odigrao je 53 meča i postigao 33 gola, a njegov tim je za to vreme bio poražen samo 6 puta!
Najveći deo klupske karijere proveo je u milanskom Interu (1927-1940), za koji je na 348 utakmica postigao 245 golova. Igrao je još i u Milanu, Juventusu, Varezeu i Atalanti. 1946. vratio se u Inter i tamo odigrao oproštajnu sezonu. Posle smrti “Pepina” Meace 1979. , stadion San Siro u Milanu dobija ime po njemu – Stadion Ðuzepe Meaca.

Ferenc Puškaš (Mađarska, Španija)
1927-2006

PUSKAS

Igrao za Mađarsku na Svetskom prvenstvu 1954. u Švajcarskoj, a za Španiju u Čileu 1962. Ukupno odigrao 6 mečeva, postigao 4 pogotka.

Ferenc Puškaš je najveće ime mađarskog fudbala i svakako jedan od najboljih fudbalera u istoriji ovog sporta. Bio je vodeći igrač čuvene mađarske “Lake konjice”, koja je zadivila fudbalski svet u prvoj polovini 50-ih godina 20.veka.
Puškaš je bio neobične građe za fudbalera, kratak i nabijen, nije bio posebno dobar u vazduhu i služio se skoro isključivo levom nogom. Ali kakva je to gromovita levica bila! U, za ono vreme, neobičnoj postavci igre Mađarskog tima (sa dva isturena napadača umesto jednog), Puškaš je igrao na mestu centarfora, najčešće sa Šandorom Kočišom u paru. Za Mađarsku je na 85 mečeva postigao fascinantnih 84 pogotka! Pogađao je iz svih mogućih pozicija, neretko i sa velike udaljenosti od gola.
Vodio je mađarski tim do zlata na Olimpijadi 1952., zatim je naneo prvi poraz Englezima na Vembilju 1953. , i igrao finale Svetskog prvenstva 1954. protiv Nemačke, gde je Mađarska, iako favorit, ipak ostala bez trofeja. 1955. u vreme Mađarske revolucije, puškašov tim, Honved, igrao je meč Kupa šampiona u Bilbau, posle koga se Puškaš (i još nekoliko drugih igrača) nije vratio u rodnu zemlju. Ostao je u Španiji, i posle godinu i po dana suspenzije, stekao je pravo da igra za Real Madrid. Zatim je 1962. dobio poziv da igra i za špansku reprezentaciju na Svetskom prvenstvu u Čileu. No, Španija je neslavno završila to prvenstvo, pošto nije uspela da se kvalifikuje iz grupe u dalji tok takmičenja. Puškaš je odigrao 3 meča, bez postignutog gola.
Za matični Kišpešt, koji je 1949. posle preuzimanja kluba od strane mađarske armije, promenio ime u Honved, odigrao je 341 meč i postigao 352 pogotka, u proseku više od gola po meču. Za to vreme Honved je pet puta bio državni šampion, a Puškaš je četiri puta bio najbolji strelac lige.
Posle emigracije u Španiju, igrao je od 1958-1966 za Real Madrid, i na 372 meča postigao 324 gola. Sa Realom je osvojio pet titula državnog prvaka (četiri puta bio najbolji strelac lige) i jedan Kup Šampiona 1960. kada je u finalnom meču protiv Ajntrahta postigao četiri gola.
Po završetku karijere, okrenuo se trenerskom poslu, i sa atinskim Panatenaikosom igrao 1971. finale KEŠ, koje je izgubio od Ajaksa (prethodno, u polufinalu izbacio Crvenu zvezdu u legendarnom dvomeču 1:4, 3:0).

Konačno, 1992. , vratio se, posle 37 godina izgnanstva, u rodnu Mađarsku i tamo živeo sve do smrti 2006. godine.

Edson Arantes do Nascimento – “Pele” (Brazil)
1940.

148750

Igrao na Svetskim prvenstvima 1958, 1962, 1966 i 1970. Pojavio se na ukupno 14 mečeva i postigao 12 golova. Osvojio je tri titule svetskog prvaka!

Ono što su za popularnost fudbala učinili Brazil (na reprezentativnom planu) i Real Madrid (na klupskom), to je na individualnom planu učinio Pele. Nezaustavljiv dribler, nesebičan asistent, neumoljiv strelac, takav je bio Pele. Rešenja koja je pronalazio u igri, “ples” kojim se kretao po terenu, elegancija kojom je varao protivničke čuvare, golovi koji prevazilaze granice mašte, godinama su zaustavljali dah onima koji su imali sreću da ga gledaju. I sve to je radio baš onda kada je to bilo najbitnije, baš tamo gde je to bilo najteže – na Svetskom prvenstvu.

Pele se pojavio niotkuda, na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958. Bio je namlađi igrač na celom prvenstvu, a u tom momentu i namlađi koji je ikad zaigrao na Svetskom kupu. Brazil je vec dugo važio za jednu od najboljih reprezentacija na svetu, ali potvrda u vidu osvajanja trofeja je uvek nekako izostajala…sve do te 1958. Prvi gol je postigao u četvrt-finalu (jedini na meču) i opet ušao u istoriju kao najmlađi strelac. Zatim je u polufinalu postigao het-trik (opet kao najmlađi u istoriji), da bi u finalu, u jednoj maestralnoj igri cele ekipe, postigao dva gola u pobedi Brazila nad Švedskom – 5:2. Njegov drugi gol na tom meču, kada je lobovao čuvara a zatim dočekao loptu na volej i smestio je u mrežu, izglasan je za najlepši u istoriji Svetskih prvenstava. Brazilska navala u sastavu Vava-Garinča-Didi-Pele-Zagalo i danas zvuči zastrašujuće. A Pele još nije napunio 18 godina!

1962. u Čileu, Pele je odigrao samo dva meča (postigao jedan gol), i to u grupi protiv Meksika i Čehoslovačke. Povredio se prilikom jednog pokušaja šuta na tom drugom meču, i nije više igrao do kraja prvenstva. Ipak, Brazil je i bez njega odbranio titulu.

1966. u Engleskoj, Pele se sreo sa onim sa čime se sreću svi izuzetni igrači – postao je meta koju treba udariti, saplesti, srušiti…i nije izdržao. Opet je odigrao samo dva meča, oba u grupi, a pogibeljni startovi Bugara i Portugalaca su ga udaljili sa terena do kraja prvenstva. Ovog puta, Brazil nije uspeo da odbrani titulu, ali Pele je sačekao svojih pet minuta na sledećem prvenstvu, u Meksiku 1970.

Bio je to jedan “tour de force” cele ekipe, koja je, kao kakva kaznena ekspedicija, bez milosti protutnjala prvenstvom, pobedivši ubedljivo na svih 6 mečeva, a posebno se izdvaja finalni meč, kada je u furioznoj igri pobeđena selekcija Italije sa ubedljivih 4:1. Pele je igrao na svih 6 mečeva, postigavši pritom 4 gola (jedan u finalu). Bila je to još jedna “stravična” navala Brazila, u sastavu Žairzinjo-Tostao-Žerson-Pele-Rivelino.

Odigrao je 92 utakmice za reprezentaciju i postigao 77 golova (po čemu je i danas državni rekorder). Poslednji mec za reprezentaciju odigrao je u 1971. , u karnevalskoj atmosferi pred 160.000 gledalaca na Marakani, i to protiv Jugoslavije (na sopstveni zahtev). Sa suzama u očima pozdravio se sa igračima, istrčao počasni krug i – otišao u legendu. Neki naši igrači koji su igrali na tom meču kasnije su priznali da nikad nisu prisustvovali tako emotivnom dogadaju, i da su čak i oni suznih očiju ispratili Pelea.

Gotovo celu klupsku karijeru proveo je u matičnom Santosu. Na 438 ligaških mečeva postigao je čak 474 gola! 1975. je otišao iz Santosa u Ameriku, i tamo je, u misiji popularizacije fudbala, odigrao još dve sezone za Kosmos. Ukupno je u karijeri odigrao 1363 meča, a što se golova tice, stigao je do cifre 1281! 1969. pred punom Marakanom, postigao je svoj 1000-ti gol, i to sa bele tačke. Šest puta u karijeri je postigao 5 golova na jednom meču, 30 puta četiri gola, i čak 92 puta je postigao het-trik!

Po završetku karijere, 1977., pojavio se u nekoliko filmova, a 1992. je imenovan od strane UN za ambasadora za ekologiju i životnu sredinu, a 1995. postao je i UNESCO-v ambasador dobre volje.

Proglašen je 2001. od strane Internacionalnog Olimpijskog Komiteta za “Sportistu Veka”, a “Time” magazin ga je 1999. uvrstio medu 100 najvažnijih ličnosti 20.veka.

Kralj fudbala.

Franc Bekenbauer (Nemačka)
1945.

beckenbauer

Igrao je na Svetskim prvenstvima 1966, 1970, 1974, ukupno sakupivši 18 mečeva, uz 5 postignutih golova. Osvojio je titulu Svetskog šampiona 1974. , izgubio finale 1966. , a 1970. je osvojio treće mesto. U Nemačkoj ga smatraju za najboljeg igrača u istoriji njihove zemlje, u svetu svakako za jednog od najboljih ikad.

Debitovao je u reprezentaciji kao 20-ogodišnjak, 1965. Počeo je karijeru u navalnom redu, na mestu levog krila, da bi se nedugo zatim prebacio u odbrambene redove. Gotovo celu karijeru je odigrao na mestu “libera”, poziciji koju je on praktično i izmislio. Zbog poslovične elegancije u igri i naglašenih liderskih osobina, stekao nadimak “Kajzer”. Iako prevashodno odbrambeni igrač, umeo je vrlo često da učestvuje u ofanzivnim akcijama, a neretko i da bude strelac. Postigao je 14 golova na 103 meča za nemačku reprezentaciju. Bio je prvi nemački igrač koji se učlanio u “klub 100”.

Bio je član nemacke ekipe na Svetskom kupu 1966. u Engleskoj. Odigrao je svih 6 mečeva i postigao 4 gola, a posebno se pamti finalni meč koji je Nemačka izgubila od domaćina Engleske, spornim golom Harsta u produžecima.

Na svom drugom turniru, u Meksiku 1970. igrao je na 5 mečeva i postigao jedan gol. Sa tog turnira izdvaja se jedan od najlepših mečeva i istoriji Mundijala, polufinalni susret između Italije i Nemačke. Meč je završen pobedom Italije posle produžetaka 4:3, iako je u regularnom toku bilo 1:1. Bekenbauer se na tom meču našao u situaciji da, posle jednog nezgodnog duela, mora da odigra do kraja meča sa iščašenim ramenom (Nemci već izvršili obe izmene), i to sa maramom oko vrata kojom je imobilisao povređenu ruku!

Konačno, na domaćem terenu 1974. Bekenbauer stiže do svoje prve titule Svetskog šampiona. Bio je kapiten i predvodnik jedne sjajne generacije, u kojoj su još bili i takvi majstori kao što su Gerd Miler, Paul Brajtner, Ginter Necer…U finalnom meču, u jednoj gruboj i bespoštednoj rovovskoj bici, pobeđena je Holandija sa 2:1.

Ali, to nije sve. Ne samo što je bio igračka legenda, Kajzer Franc je i kao trener obeležio Svetski kup. 1986. u Meksiku, kao selektor Nemacke je izgubio finale od Argentine (u još jednom meču za anale), da bi četiri godine kasnije u Italiji, protiv istog protivnika, osvojio trofej, ostavši zapisan u istoriji kao jedini čovek koji je osvojio Svetsko prvenstvo i kao igrač i kao trener!

Većinu klupske karijere Bekenbauer je proveo u minhenskom Bajernu, koji je u vreme kada je on došao bio drugoligaški klub. Zajedno sa još nekoliko talentovanih igrača (i dva jugoslovenska trenera, Čajkovskim i Zebecom), napravio je od Bajerna jedan od najvećih evropskih i svetskih klubova. Od 1964-1977 igrao je za Bajern u 427 ligaških mečeva i postigao 60 golova. Osvojio je sa Bavarcima 4 šamiponske titule i čak tri Kupa šampiona zaredom. 1977. i on je, kao i Pele, otišao u američki Kosmos, i tamo se zadržao do 1980. Zatim se vratio u Nemačku, ovog puta u Hamburger SV, i u svojoj poslednjoj sezoni (1982) sa ovim klubom osvojio i svoju petu šampionsku titulu. Što se tiče trenerske karijere, pored reprezentacije Nemačke, trenirao je još i svoj Bajern (u dva navrata) i Olimpik iz Marseja. Dva puta je u izboru “Frans Fudbala” bio evropski igrač godine (1972, 1976).

Bobi Mur (Engleska)
1941-1993

b.moore

Igrao na svetskim prvenstvima 1962, 1966, 1970. Sakupio 12 mečeva, bez postignutog gola. Šampion sveta 1966.

Bobbi Mur je bio jedan od najboljih centarhalfova svog vremena. Ostao je upamćen po izuzetno dobrom “čitanju” igre protivnika, što mu je omogućavalo da bude uspešan u odbrambenim zadacima bez preterano grube igre. Nije bio posebno dobar u vazduhu, niti naročito brz, ali je nedostatke nadoknađivao odličnom anticipacijom i upornošću. Pre svega, bio je primer fer i korektnog igrača. Pele tvrdi da je on najkorektniji defanzivac protiv koga je igrao u svojoj karijeri.

Mur je debitovao na Mundijalu 1962. Odigrao je tri meča, a Engleska je ispala u četvrt-finalu od Brazila. Već na sledećem prvenstvu, kod kuće u Engleskoj, Bobi Mur je bio kapiten reprezentacije koja je osvojila Svetski kup. Bila je to najbolja generacija u istoriji engleskog fudbala, sa Benksom na golu, Murom i Džekijem Čarltonom u odbrani, a sa Harstom, Pitersom i Bobijem Čarltonom u navali.
U velikom finalu, u najkontraverznijem meču u istoriji Mundijala, Engleska je savladala velikog rivala, Nemačku, sa 4:2 posle produžetaka. Bio je to sjajan dan za Vest Hemov trio. Bobi Mur je “držao” odbranu, Piters je postigao jedan gol a Harst čak tri!

1970. u Meksiku, Engleze je stigla osveta. Ispali su u četvrt-finalu od Nemačke, opet na produžetke. Neposredno pred Mundijal Bobi Mur je bio umešan u jedan skandal u Kolumbiji, gde se Engleska pripremala za nastup na Svetskom prvenstvu. Bio je optužen za krađu narukvice iz jedne juvelirnice, čak je dva puta bio zadržavan u pritvoru, međutim nije mu suđeno, i stigao je na vreme da ponovo kao kapiten predvodi Engleze.
Za reprezentaciju je igrao 108 puta (dugogodišnji državni rekord) i postigao 2 gola.

Šesnaest godina je igrao za londonski Vest Hem Junajted (1958-74), i za to vreme odigrao 544 meča, postigavši 24 gola. Sa ovim klubom je osvojio samo dva trofeja, F.A.Kup (1964) i Kup Pobednika Kupova (1964/65). Igrao je tri sezone u Fulamu, a poslednje dve sezone je proveo u Americi.
1967. postao je nosilac reda O.B.E. (Officer of the British Empire).

Johan Krojf (Holandija)
1947.

cruijff

Igrao samo na jednom Svetskom prvenstvu, i to u Nemačkoj 1974. Odigrao je svih 7 mečeva na šampionatu i postigao 3 gola.

Johan Krojf je i dan danas sinonim za holandski fudbal. Igrao je na mestu plejmejkera i polušpica. Bio je poznat po eleganciji u igri i savršenim, pravovremenim pasovima. Takođe, bio je i vrstan strelac.

Krojf je stasao u velikog igrača u svom Ajaksu, pod komandnom palicom Rinusa Mihelsa, koji je sa ovim klubom uspešno prezentovao Evropi svoj sistem igre poznat pod nazivom – totalni fudbal. Taj izraz se odnosio na sistem igre u kome je svaki fudbaler sposoban da u bilo kom trenutku odigra na svakoj poziciji u timu. Ključni igrač u tom mihlesovom sitemu, kako u klubu tako i u reprezentaciji, bio je upravo Krojf. Imao je karakteristike lidera, briljantnu tehniku i igrao je pre svega za ekipu, racionalno ali sa puno duha i lepih poteza. Ajaks je početkom 70-ih sa tim stilom igre, a sa Krojfom kao glavnim igračem, osvojio tri uzastopne titule Šampiona Evrope (1971-73).

Te 1974. Holandija je došla na Mundijal u Nemačku da taj sistem iz Ajaksa, primenjen ovog puta na državni tim, pretvori u dobar rezultat. Bilo je to njihovo prvo “moderno” prvenstvo (pre toga igrali samo 1934. i 1938.). I igrali su zaista sjajno, pobedili su u grupi Urugvaj i Bugarsku i plasirali se u polufinalnu grupu, gde su redom padali Istočni Nemci, Argentina i Brazil, bez primljenog gola. U finalu su se sastali sa domaćom Nemačkom, i izgubili u tvrdoj i neizvesnoj utakimci – 2:1. U sećanju mnogih ostaje prva akcija sa te utakmice. Krojf je izveo početni udarac, Holanđani su zatim vezali 12 neprekinutih dodavanja kada je lopta opet došla do Krojfa, koji se stuštio u 16-erac, gde ga je oborio Uli Henes i tako skrivio penal iz koga su “Narandžasti” poveli sa 1:0 već u 2. minutu (Neskens). Nemci su već do kraja poluvrmena preokrenuli na 2:1 i tako uskratili radost Holanđanima.

Krojf je sa reprezentacijom izborio i plasman u Argentinu 1978., međutim odbio je da putuje na to prvenstvo, navodno iz političkih razloga (smetala mu je vojna diktatura u Argentini), no kasnije je objasnio da je odlučio da prekine reprezentativnu karijeru još ranije, posle pokušaja otmice deteta u Barseloni. Objasnio je da zbog tog nemilog događaja nije mogao potpuno da se posveti nacionalnom timu. Bio je to kraj njegove reprezentativne karijere, iako je mogao na visokom nivou da igra još bar 3-4 godine.

Krojf je počeo karijeru u Ajaksu, i za ovaj tim je odigrao od 1964-1973 ukupno 240 zvaničnih mečeva, postigavši čak 190 golova. Zatim je prešao u Barselonu, odbivši prethodno poziv Reala jer nije hteo da igra za “Frankov klub”. Taj potez ga je zauvek upisao u istoriju katalonskog kluba, kao i u srca navijača. U Barseloni je proveo 5 sezona i na 143 meča postigao 48 golova. Proveo je dve sezone u U.S.A., zatim se nakratko vratio u Španiju 1981. i odigrao 10 mečeva za maleni Levante. Karijeru je završio u rodnoj Holandiji. Prvo je odigrao još dve sezone u svom Ajaksu, i na kraju poslednju sezonu u Fejenordu. Čak devet puta je bio šampion Holandije (8 puta sa Ajaksom, jednom sa Fejenordom), i osvojio je 6 kupova te zemlje. Ima i jednu titulu šampiona Španije kao i jedan Kup Kralja, oba trofeja sa Barselonom. Već je rečeno da je sa Ajaksom bio tri puta osvajač Kupa šampiona.

U izboru “Frans Fudbala” tri puta je proglašavan za najboljeg fudbalera Evrope (1971, 1973, 1974).

Po završetku igračke, Krojf je počeo trenersku karijeru. Trenirao je Ajaks dve sezone (1986-88), a narednih 8 sezona je proveo u Barseloni, gde je 4 puta uzastopno osvojio špansku titulu i prvi trofej Kupa šampiona u istoriji kluba (1992.). Usledila je pauza sve do 2. novembra ove godine, kada je postao trener katalonske reprezentacije.

Mišel Platini (Francuska)
1955.

Michel Platini

Igrao na Svetskim prvenstvima 1978, 1982, 1986. Odigrao 14 mečeva i postigao 5 golova.

Francuska sa Platinijem nikada nije stigla dalje od polufinala Svetskog prvenstva, pa ipak se ovaj igrač izborio za svoje mesto među legendama Mundijala. Može se reći, što je Krojf bio za Holandiju, to je Platini bio za Francusku. Neprikosnoveni vođa i kapiten tima, igrač oko koga se bukvalno sve vrtelo. Imao je briljantnu tehniku i plenio je neobičnom elegancijom i lakoćom u igri. Bio je plejmejker ekipe, zadužen za pripremanje šansi napadačima, mada ga to nije sprečilo da postigne veliki broj golova u karijeri. Posebno prepoznatljiv bio je po neumoljivo preciznom izvodenju slobodnih udaraca i penala. U sećanju mnogih ljubitelja fudbala ostao i po dresu koji nikad nije uvlačio u šorc.

Na svom prvom prvenstvu, 1978. u Argentini, Platini nije imao mnogo uspeha. Francuska je bila u grupi sa domaćinom i Italijom, i nije uspela da se plasira u dalje takmičenje, a Platini je odigrao sva ti meča na turniru. Bio je to relativno novi francuski tim koji je tek trebao da dostigne vrhunac u vreme sledećeg Mundijala, u Španiji 1982. Tako je i bilo. Posle malih problema u eliminacionoj grupi (poraz od Engleske), Francuska je u četvrtfinalnoj grupi pokazala da ima potencijal za velike domete. Pobeđeni su bez problema Austrija i Severna Irska, a na red je došao polufinalni duel sa Nemačkom, ispostaviće se, jedan od najdramatičnijih mečeva u istoriji Svetskog prvenstva. Pored velikog broja golova, meč je obeležila teška povreda Francuskog halfa Patrika Batistona, koji je pretrpeo stravičan udarac od nemačkog golmana Šumahera koji čak nije dobio ni žuti karton za ovaj očigledno nameran prekršaj. Meč je u regularnom toku završen rezultatom 1:1, da bi u produžecima Francuzi vrlo brzo poveli sa 3:1. Međutim, uporni Nemci su uspeli da postignu dva gola do kraja produžetaka i na kraju pobede Francusku posle penala. Iako je razočarenje bilo veliko, Platini tvrdi da mu je to najbitniji meč u karijeri.

Između Španije 1982. i Meksika 1986. , Platini je sa Francuskom nadmoćno osvojio Evropsko prvenstvo 1984. Bio je ubedljivo najbolji igrač prvenstva i najbolji strelac sa 9 pogodaka na 5 mečeva. Sa oreolom Evropskog prvaka, Francuska je došla u Meksiko sa željom da ode bar korak dalje nego u Španiji. Lako su prošli u drugi krug takmičenja, a u 1/8-finala ih je čekao aktuelni Svetski šampion – Italija. Francuska je igrala sjajno na tom meču, i relativno lako izbacila Italijane sa 2:0. Platini je bio strelac prvog gola na meču. U četvrt-finalu ih je čekao Brazil sa Zikom, Sokratesom, Falkaom, Karekom i ostalim zvezdama. Bio je to možda i najbolji meč na prvenstvu, pravo “finale pre finala”. Kareka i Platini su bili jedini strelci u 120 minuta tog okršaja. Francuska je ovog puta bolje izvodila penale, i prošla zasluženo u polufinale, gde ju je čekao stari dužnik iz Španije – Nemačka. No, čini se da su se previše potrošili u meču sa Brazilom, tako da je Nemačka bez većih problema (2:0) otišla u finale.

Platini je završio reprezentativnu karijeru 1987. posle 72 meča (49 kao kapiten), na kojima je bio strelac 41 put (državni rekord, sve dok ga Anri nije nadmašio 2007.).
Što se tiče klupske karijere, igrao je 7 sezona za Nansi, zatim 3 za Sent-Etjen, da bi godine na vrhuncu karijere proveo u Juventusu (1982-87). Ukupno je u karijeri odigrao više od 500 zvaničnih mečeva i postigao oko 300 golova. Sa Sent-Etjenom je osvojio prvenstvo Francuske, sa Nansijem kup. Sa Juventusom je dva puta bio šampion Italije (tri puta za redom najbolji strelac lige), jednom Šampion Evrope i jednom osvajač kupa Italije.
Tri puta uzastopno (1983-85) bio je proglašavan za najboljeg evropskog igrača u izboru “Frans Fudbala”.

Po prestanku igračke karijere, kratko vreme je proveo kao selektor Francuske, da bi se zatim posvetio radu u UEFA, čiji je predsednik od 2007. godine.

Diego Armando Maradona (Argentina)
1960.

Diego_Maradona

Nastupao za Argentinu na Svetskim prvenstvima 1982, 1986, 1990, 1994. Odigrao je ukupno 21 meč i postigao 8 pogodaka. Šampion sveta 1986.

Diego Maradona je nesumnjivo jedan od trojice najboljih fudbalera svih vremena, u isto vreme i jedan od najkontraverznijih. Bio je poseban, kako na terenu tako i van njega. Bio je čovek-tim. Po mnogima, Argentina nije imala toliko dobar sastav te 1986. , ali su imali njega. Slično mišljenje važi i za Napoli, koji je jedine dve titule šampiona Italije osvojio kada je Maradona komandovao ekipom. Bio je “alfa i omega” svake ekipe u kojoj je igrao, pre svega kao kreator igre, ali i kao strelac mnogih golova. Kao i Platini, bio je sjajan izvođač slobodnih udaraca, neuhvatljivi dribler i asistent. Maradona je verovatno jedini fudbaler koji je mogao da konkuriše Peleu za naziv “najboljeg svih vremena”.

Maradona je već sa 16 godina (1976.) debitovao u dresu Argentinos Juniorsa, a pred Mundijal 1978. argentinski selektor je bio izložen velikom pritisku javnosti da uvrsti mladog Diega u tim. Ipak, Menoti nije popustio, a Argentina je osvojila svoju prvu titulu.

Već 1982. u Španiji, Maradona je bio prva zvezda argentinskog tima, i jedan od onih od kojih se očekivalo da obeleže šampionat. I on je to učinio, u svom stilu. Argentina je posle prolaska prvog kruga dospela u četvrt-finalnu “grupu smrti”, sa Brazilom i Italijom. Prvo su izgubili meč od Italije da bi zatim izgubili i od Brazila, u meču koji je obilovao grubim startovima a koji je Maradona završio pre kraja, pošto je dobio direktan crveni karton posle “maj gerija” nad jednim brazilskim igračem. Maradona je morao da čeka još 4 godine da dokaže da je kadar da dovede svoju zemlju do nove titule.

Mundijal u Meksiku 1986. bio je ključan za slavu koju Maradona danas uživa. Odigrao je svaki minut na svih 7 mečeva, postigao je 5 golova i zabeležio 5 asistencija! Prvi krug je rutinski prebrođen, kao i Urugvaj u 1/8-finala. Zatim je došao meč sa Engleskom u četvrt-finalu u kojem je Diego pokazao obe strane svoje licnosti. Prvo je postigao gol, kako je sam rekao, “božjom rukom”, a zatim je postigao pogodak koji je u mnogim izborima pobeđivao kao najlepši u istoriji fudbala. Krenuo je sa svoje polovine terena, u slalomu predriblao petoricu Engleza , na kraju prevario i Šiltona na golu, i tako odveo Argentinu u polufinale. Sličnu stvar je uradio i u polufinalu protiv Belgije. Postigao je oba gola na meču, od kojih je onaj drugi pao posle slaloma kroz belgijski tim.

U finalu su Argentinu čekali Nemci. Bila je to još jedna klasična utakmica. Argentina je povela sa 2:0 u 55. minutu (braun, valdano), da bi Nemci po ko zna koji put stigli prednost rivala (rumenige, feler), i u periodu od 74. do 80. minuta izjednačili rezultat. Zatim je na scenu stupio Maradona. Prihvatio je loptu negde na svojoj polovini, poveo kontru, zatim dao savršen pas u prostor Buručagi, ovaj je pobegao čuvarima, matirao rutinski Šumahera, i doneo Argentini novu titulu, a Maradoni, i zvanično, zvanje “najboljeg svetskog fudbalera”.

U Italiji 1990., Argentina je bila prvi favorit za titulu. Međutim, u grupi su imali velikih problema. Na otvaranju su izgubili od Kameruna koji je igrao sa 10 igrača skoro ceo meč, zatim su pobedili Sovjete, da bi se kao treći provukli u 1/8-finala tek posle srećnog remija sa Rumunijom. U borbi za četvrt-finale ukrstili su koplja sa večitim rivalom – Brazilom. Bila je to jedna veoma tvrda utakmica, bez mnogo lepote i šansi, a pobedila je Argentina golom Kaniđe, na asistenciju Maradone. U 1/4-finalu, igrali su sa Jugoslavijom, koja je već posle 20-ak minuta ostala sa igračem manje (Šabanadžović) zbog faulova baš nad Maradonom. Ipak, Jugoslavija je bila bolja u tom meču i samo je nepreciznost njenih napadača ostavila Argentinu u životu u regularnom toku i produžecima. Na kraju je posle penala slavila Argentina, iako je Ivković odbranio maradonin udarac.
U polufinalu, u još jednoj rovovskoj borbi, Argentinci su posle penala izbacili i domaću Italiju. Finalni meč protiv Nemacke bio je repriza finala iz 1986. Nemci, koji su izgubili dva uzastopna finala, ovog puta su imali bolji sastav od Argentine, i zasluženo osvojili prvenstvo.

Naredno prvenstvo u SAD 1994. bilo je traumatično za Maradonu. Odigrao je dva meča u grupi (1 gol), a zatim je FIFA izašla u javnost sa vešću da je Diego suspendovan sa Mundijala zbog korišcenja dopinga (efedrin). Bio je to neslavan kraj njegove reprezentativne karijere, u toku koje je za Argentinu nastupao na 91 meču, postigavši pri tom 34 pogotka.

Klupsku karijeru, Maradona je počeo u Argentinos Juniorsu (1976-81), i za taj klub je odigrao 166 mečeva i postigao 116 golova. Zatim je jednu sezonu proveo u Boki Juniors, da bi se zatim u rekordnom transferu preselio u španskog giganta – Barselonu. Međutim, tamo Diego nije imao puno sreće. Često je bio meta pogibeljnih startova protivničkih igrača, pa je više vremena proveo van terena nego na njemu. Konačno, 1984. dolazi u Napoli. Opet je oborio transfer-rekord, da bi tamo doživeo zvezdane trenutke, okitivši se za sedam godina sa dve titule šampiona Italije, jednim trofejom kupa i jednim Kupom UEFA. Za Napoli je igrao na 188 mečeva i postigao 115 golova. Do kraja karijere manje uspešno je igrao još i u Sevilji, Njuels Old Bojsima i poslednje dve sezone (1995-97) opet u Boki Juniors.

U FIFA-inoj internet anketi za najboljeg igrača veka pobedio je upravo Maradona, ispred Pelea.

Danas je selektor Argentine, i videćemo ga na sledećem Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi.

Lotar Mateus (Nemačka)
1961.

lotharmatthaus

Uz meksičkog golmana Karbahala, Lotar Mateus je jedini fudbaler koji je nastupao na 5 Svetskih prvenstava. Igrao je 1982, 1986, 1990, 1994, 1998. Drži rekord po broju odigranih mečeva – 25. Ukupno je postigao 6 golova.

Lotar Mateus je jedan od najboljih nemačkih fudbalera svih vremena. Do ranih 90-ih je igrao na mestu organizatora igre, da bi se kasnije prebacio u odbranu, gde je igrao na mestu libera. Bio je izuzetno snažan i racionalan fudbaler, poznat po razornom udarcu. Bio je kapiten i najbolji igrač tima koji je osvojio Svetsko prvenstvo 1990.

Mateus je debitovao na Mundijalu 1982. Igrao je na samo dva meča u kvalifikacionoj grupi, a njegova ekipa je bila zaustavljena u finalu od Italije. Već u Meksiku 1986. bio je standardni reprezentativac, i odigrao je svih 7 mečeva na prvenstvu. Nemačka se prilično mučila na tom prvenstvu, jedva su prošli grupu, da bi zatim u 1/8-finala prošli autsajdera Maroko, golom Mateusa iz slobodnog udarca tek 2 minuta pre kraja meča. U četvrt-finalu su opet posle velike borbe izbacili Meksiko na penale, da bi “proigrali” tek u polufinalu, kada su izbacili Francusku – 2:0. U finalu ponovo nisu dobro počeli, jurili su i dostigli argentinskih 2:0, da bi im Buručaga pred kraj meča zapečatio sudbinu i po drugi put za redom im oteo titulu Svetskog prvaka ispred nosa. Ipak, sve je to naplaćeno 4 godine kasnije.

U Italiji 1990. su Mateus i Nemačka bili toliko dominantni da prosto nisu mogli da ne osvoje i treću titulu. Već na prvom meču u grupi, protiv Jugoslavije, bilo je jasno da su Nemci došli da konačno i osvoje turnir. Briljirao je Mateus, sa dva pogotka, oba iz trka, sa distance (bio je to njegov “trejdmark”), i Nemačka je lako pobedila sa 4:1. Zatim je usledila i laka pobeda nad Emiratima i remi protiv Kolumbije. U 1/8-finala je pobeđen tada aktuelni šampion Evrope Holandija, da bi u četvrt-finalu naišli na tvrdu ekipu Čehoslovačke, koja je pala nakon penala koji je izveo upravo Mateus – 1:0. U polufinalu je odigran jedan od najuzbudljivijih mečeva turnira, sa Engleskom. Bio je to dvoboj starih znanaca, iz koga je kao pobednik izašla Nemačka, posle izvođenja penala. U finalu su se sastali ponovo (kao i 1986.) Nemci i Argentinci. U jednoj prilično nervoznoj i ružnoj utakmici za nijasnu su bili bolji Nemci, a Lotar Mateus je kao kapiten podigao trofej namenjen Svetskom šampionu. Bio je to vrhunac njegove karijere. Bio je proglašen za najboljeg igrača šampionata, te godine je dobio i priznanje “Frans Fudbala” za najboljeg igrača Evrope, a u novoustanovljenom izboru FIFA za svetskog igrača godine, bio je prvi laureat.
Koliko su u 80-im godinama Nemci imali uspeha na Mundijalima, toliko u 90-im nisu. U SAD 1994. ispali su od Bugarske u 1/4-finalu, a jedini strelac za Nemačku na tom meču bio je Mateus. Isto se dogodilo i u Francuskoj 1998. Posle neubedljivih igara u grupi (2:2 sa Jugoslavijom), pobeđen je Meksiko uz veliku pomoć sudije, da bi se sve vratilo u četvrt-finalu kada su izgubili od Hrvatske sa visokih 0:3. Bio je to poslednji, 25. meč Lotara Mateusa na Svetskim prvenstvima, čime je postavljen rekord koji će teško biti nadmašen.

Mateus je i državni rekorder sa tačno 150 nastupa za reprezentaciju, na kojima je 23 puta bio strelac. Sa Nemačkom je još osvojio i EURO 1980.

Imao je i vrlo bogatu klupsku karijeru. Počeo je u matičnoj Borusiji iz Menhengladbaha, za koju je igrao od 1979-84 (162 meča, 36 golova), da bi zatim, logično, otišao u Bajern u kome je proveo naredne četiri sezone (113/57) i osvojio tri šampionske titule. Iz Bajerna ga je put vodio u Milano, u Inter. I tamo je proveo četiri godine (1988-92) i za to vreme odigrao 115 mečeva i dao 40 golova. Sa Interom je osvojio jednu titulu šampiona Italije i jedan UEFA Kup. Posle italijanske epizode vratio se u Bajern i tamo odigrao još 8 sezona, sve do 2000. godine (189/28), da bi konačno završio karijeru u njujorškom klubu Metro Stars, iste te 2000. Ukupno je sa Bajernom osvojio 7 titula šampiona a dva puta je gubio u finalima Kupa/Lige Šampiona (1987. od Porta, 1999. od Mančester Junajteda). Dva puta bio je igrač godine u Nemačkoj.

Posle igračke karijere okrenuo se trenerskom pozivu, gde nije imao previše uspeha. Svakako da iz tog segmenta njegove karijere vredi izdvojiti osvojenu titulu prvaka Jugoslavije sa Partizanom (2002/03), i plasman u Ligu Šampiona sa istim klubom.

Zinedin Zidan (Francuska)
1972.

Zidane

Igrao je na Svetskim prvenstvima 1998, 2002, 2006. Zabeležio je 12 mečeva i 5 golova.

Posle silaska Platinija sa scene, Francuska je do pojave Zidana propustila dva Mundijala (1990, 1994). Te 1998. na veliku scenu je stupila, predvođena popularnim “Zizuom”, nova generacija francuskih igrača, koja je konačno napravila i taj poslednji korak i osvojila Svetsko prvenstvo, koje je njihovim prethodnicima u par navrata izmicalo iz ruku. Zidan je bio “Platini” tog novog tima. Imao je besprekornu tehniku, fantastičan pregled igre, i igrao je za tim. Od ostalih se izdvajao po sjajnoj kontroli lopte. Bilo je gotovo nemoguće oduzeti mu je. Nije bio preterano dobar strelac, ali je umeo da pogađa mrežu baš onda kada je to bilo najpotrebnije.
Francuska je prošla grupnu fazu prilicno lako, i već u 1/8-finala je naišla na problem sa selekcijom Paragvaja. Meč je u regularnom toku završen bez golova, a Blan je u produžecima doneo veliku pobedu “zlatnim golom”. U četvrt-finalu protiv Italije, ista priča. Opet velika borba za svaku loptu, i opet 0:0. Ovog puta nije bilo zlatnog gola a Francuska je bolje izvodila penale i otišla u polufinale, gde ih je čekalo najveće iznenađenje turnira – Hrvatska. Da nisu slučajno tu Hrvati su pokazali kada su početkom drugog poluvremena poveli golom Šukera, međutim na scenu tada stupa defanzivac Tiram, koji sa svoja jedina dva reprezentativna gola u karijeri preokreće rezultat i donosi Francuskoj prvo finale u istoriji. I to protiv branioca titule – Brazila. Do finala Zidan nije postigao ni jedan gol, a onda je prosto eksplodirao, postigao dva gola već u prvom poluvremenu i tako potpuno zasenio sve brazilske zvezde. U drugom poluvremenu Francuzi postižu još jedan gol i rutinski pobeđuju sa 3:0. Zidan je izabran u najbolji tim šampionata, a iste godine pobeđuje i u izboru za najboljeg evropskog, i u izboru za najboljeg svetskog igrača.
Četiri godine kasnije, u Japanu i Koreji, Zidan je stigao na prvenstvo sa povredom, i planirano je bilo da igra tek od drugog kruga. Naravno, Francuzi su računali da neće imati problema u grupi sa Senegalom, Danskom i Urugvajom. Međutim, ispostavilo se da je zbog loših rezultata u prva dva meča morao da zaigra u trećem kolu protiv Danske. Ništa nije vredelo, Francuska je na tom prvenstvu delovala kao razbijena vojska, ni Zidan tu nije mogao ništa da učini. Danska je pobedila sa 2:0 i poslala Francuze kući vec posle prvog kruga. Nisu postigli ni jedan gol na tom prvenstvu.

2006. u Nemačkoj, Zidan je došao da odigra svoje poslednje takmičenje u karijeri. Naime, još pre početka prvenstva najavio je da će po završetku Mundijala završiti karijeru. I završio ju je na neslavan način. U grupnoj fazi Francuzi nisu baš blistali, ali su ipak prošli dalje bez većih problema. Već u 1/8-finala su pokazali napredak, lagano pobedivši Španiju sa 3:1. Strelac trećeg gola bio je Zidan. Zatim je u četvrt-finalu izbačen Brazil golom Anrija, da bi u polufinalu pali i Portugalci, ovog puta golom Zidana sa bele tačke. Finalni meč izmedu Francuske i Italije bio je i poslednji njegov meč u karijeri. I krenulo je odlično, već u 7. minutu Zidan je doveo svoj tim u vođstvo sigurnim udarcem sa penala. No, Italijani su se brzo vratili u meč golom Materacija već u 19. minutu, i to je bio konačni rezultat regularnog toka utakmice. I onda u produžecima se dogodio i taj momenat kojim je Zidan obeležio celo prvenstvo. Posle jednog verbalnog duela sa Materacijem, Zizu nije uspeo da zadrži prisebnost i udario je Italijana glavom u grudi. Dobio je direktan crveni karton i nije mogao da pomogne svom timu prilikom izvođenja penala. Italija je bila bolja i osvojila je Svetsko prvenstvo, a Zidanu je ostala uteha u vidu titule najboljeg igrača šampionata.

Sa reprezentacijom je 2000. osvojio i Prvenstvo Evrope. Ukupno je za Francusku igrao 108 puta i postigao 31 gol.

Klupsku karijeru Zidan je proveo u Kanu (1988-92, 61 meč/6 golova), Bordou (1992-96, 139/28), Juventusu (1996-2001, 151/24) i Real Madridu (2001-06, 155/37).
Sa Juventusom je dva puta bio šampion Italije, sa Realom samo jednom prvak Španije, ali sa Špancima ima i jedan trofej Lige Šampiona.

1998. je proglašen za najboljeg igrača Evrope (Zlatna lopta), a zatim 3 puta i za najboljeg svetskog igrača, u izboru FIFA. Bio je fudbaler godine u Seriji A 2001. Odlikovan je “Legijom Časti”.

Ove godine pojavio se i film o njemu pod nazivom: “Zidane: A 21st Century Portrait”.

Luis Nazario de Lima – “Ronaldo”
1976.

ronaldo

Igrao na Mundijalima 1994, 1998, 2002, 2006. Ukupno je odigrao 19 mečeva i postigao 15 golova, što je rekord Svetskih prvenstava.

Po mnogima, Ronaldo je najbolji napadač koji se ikada pojavio u fudbalu. Imao je perfektnu tehniku, veliku startnu brzinu, neuhvatljiv dribling, i razoran šut koji je retko kad promašivao metu. No, imao je puno pehova sa povredama, pa mu je karijera dobila izlomljenu liniju uspona i padova. Ipak, njegovu igru u Barseloni u sezoni 1996/97 mnogi smatraju najboljom sezonom jednog napadača u istoriji fudbala!

Već sa 17 godina, Ronaldo je bio član ekipe koja je osvojila Mundijal u Americi 1994. Nije odigrao ni minut na šampionatu, ali je to svakako bilo veliko iskustvo za njega. Samo četiri godine kasnije, Ronaldo je bio prva zvezda Mundijala u Francuskoj i najbolji fudbaler sveta u svim mogućim izborima.
Na tri meča u grupi postigao je 1 gol, a onda je sva dva pogotka torpedovao Čileance u 1/8-finala. U četvrt-finalu je pala Danska (3:2), a u polufinalu Holandija, posle penala (postigao jedini gol za Brazil u regularnom toku). U velikom finalu su se sastali Brazil i Francuska. Međutim, noć uoči meča Ronaldo je potpuno neočekivano dobio, kako je kasnije objašnjeno, neku vrstu napada epilepsije i nije bio spreman za finalni susret. Nekoliko sati pre meča Brazilci su objavili sastav bez njega u timu, da bi se ipak pola sata pre početka ronaldovo ime ipak našlo u sastavu. Bolje da nije. Brazil je bio očajan u tom meču, Ronaldo se nije video na terenu, a Francuska i Zidan su pokupili svu slavu.

Ipak, 2002. stvari su došle na svoje mesto. Izmedu 1998. i 2002. Ronaldo je prolazio kroz težak period u karijeri, pošto je zbog teške povrede čitave dve godine proveo van terena, a bar još jednu potrošio u nastojanju da se vrati u staru formu. I uspeo je u tome u pravom trenutku. Brazil je na prvenstvu u Japanu i Koreji delovao nezaustavljivo, sa asovima poput Roberta Karlosa, Rivalda, Ronaldinja i potpuno oporavljenog Ronalda. Karioke su relativno lako osvojile svoju petu titulu, a Ronaldo je bio najbolji igrač i strelac šampionata (8 golova), a jedini meč na kome se nije upisao u strelce bio je onaj u četvrt-finalu protiv Engleza. Posebno je blistao u finalnom meču, gde je sa dva gola potopio Nemce i tako doveo svoj tim do pobede – 2:0.

Na svom poslednjem Mundijalu, u Nemačkoj 2006., Ronaldo je već bio prespor i sa očiglednim viškom kilograma. Brazilski selektor Pareira je bio žestoko kritikovan zbog forsiranja Ronalda u prvom timu, ali ovaj nije odustajao, a ni Ronaldo nije toliko loše igrao. U meču protiv Gane, postigao je prvi gol na meču za Brazil i tako došao do ukupnog broja od 15 golova, čime je srušen dugogodišnji rekord Gerda Milera (14). Ipak, Brazil nije mogao dalje od četvrt-finala, izgubivši od Francuske.

Iako je jedini koji je još uvek aktivan od svih sa ovog spiska, male su šanse da će Ronaldo zaigrati na svom petom Mundijalu. Trenuto završava karijeru u svojoj zemlji (Korintijans), a selektor Dunga ga nije pozivao u tim od kada je on stupio na tu dužnost. Ako ipak bude uvršten u tim, biće treći igrač u istoriji (posle Karbahala i Mateusa) koji se pojavio na 5 Svetskih prvenstava.

Do sada, Ronaldo je za reprezentaciju odigrao 97 mečeva i postigao 62 pogotka.

Ronaldo je klupsku karijeru počeo u Kruzeiru (1993/94, 14 mečeva/12 golova), zatim je proveo dve sezone u PSV-u (1994-96, 46/42), pa onda sledi čuvena sezona u Braseloni (1996-97, 37/34), zatim dolaze “crne” godine u Interu (1997-2002, 68/49). Pred Svetsko prvenstvo 2002. Ronaldo je prešao iz Intera u Real Madrid i tu je uspeo donekle da povrati onu formu od pre povrede (2002-07, 127/83), zatim je usledila jedna sezona u Milanu (2007-08, 20/9), da bi se konačno vratio kući u Brazil, ovog puta u Korintijans (19/12).

Dva puta je bio Svetski šampion sa Brazilom, jednom prvak Španije sa Realom, Kup Kupova je osvojio sa Barselonom a Kup UEFA sa Interom.

Dva puta je bio igrač godine u izboru “Frans Fudbala” (1997, 2002), a tri puta u izboru FIFA (1996, 1997, 2002).

Na kraju, moram da napomenem da su zbog dužine izostavljena i takva imena kao što su Giljermo Stabile, Fric Valter, Garinča, Bobi Čarlton, Gerd Miler, Luiđi Riva, Ðakinto Faketi, Žairzinjo, Johan Neskens, Gžegorž Lato, Mario Kempes, Karl-Hajnc Rumenige, Paolo Rosi, Gari Lineker, Roberto Bađo, Romario, Rivaldo i još mnogi drugi. Bilo je zaista puno igrača koji su se proslavili na Mundijalima, ali ja sam se pri sastavljanju liste vodio pre svega svojim afinitetima, a koncentrisao sam se uglavnom na igrače koji su osvojili Svetski kup (izuzeci su Puškaš, Krojf i Platini).

————————————————————————————————–

A sad malo o onima koji su imali kvalitet da budu isto što i ovi gore navedeni, ali prosto nisu imali sreću da odigraju niti jedan minut na Svetskom prvenstvu. Neki od njih su i bili u sastavima, ali jednostavno nisu igrali, a neki su imali tu nesreću da igraju u slabim reprezentacijama. S druge strane, neki su igrali u jakim selekcijama, ali su bili u svađi sa selektorima. Opet, neki su igrali za zemlje koje često igraju na Mundijalu, ali baš u njihovo vreme se nisu kvalifikovale, a neke je jednostavno smrt odnela pre vremena…

U vreme kad najpopularniji torinski klub nije bio Juventus, za gradskog rivala, Torino, igrao je u to vreme najbolji italijanski igrač – Valentino Macola (1919-1949). Predvodio je tim koji je između 1943. i 1949. osvojio 5 uzastopnih titula prvaka Italije, a 1947. je bio i najbolji strelac lige. Macola nije igrao na SP 1950 jer je godinu dana ranije bukvalno ceo šampionski tim Torina poginuo u avionskoj nesreći, vraćajući se iz Lisabona sa prijateljskog meča. Torino se nikad nije oporavio od ove tragedije, a sudbina je htela da jednog dana na Mundijalu zaigra njegov sin Sandro Macola.

Alfredo Di Stefano (1926.) je bio jedan od najboljih fudbalera svog vremena, a veliki je broj njegovih savremenika koji se kunu da je bio bolji, odnosno kompletniji igrač, i od Pelea. Međutim, Di Stefano nikad nije svoje igre iz Real Madrida pokazao na Mundijalu, iako je igrao čak za tri različite reprezentacije – Argentinu, Kolumbiju i Španiju. 1950. Argentina je odbila učestvovanje na SP u Brazilu, 1954. se nije kvalifikovala, a 1958. to isto nije pošlo za rukom ni njegovoj novoj domovini – Španiji. Tek 1962. , u Čileu, Španija se kvalifikovala a Di Stefano je u svojoj 36. godini bio u sastavu. Međutim, zbog povrede mišića nije bio u stanju da odigra ni jedan minut na turniru.

Džordž Best (1946-2005) je bio igrač kao stvoren da zablista baš na Mundijalu. Imao je klasu, a bio je pop-zvezda, u vreme kad je retko koji fudbaler to mogao da bude. Ali, igrao je za Severnu Irsku, reprezentaciju koja i nije bila toliko loša koliko nije imala sreće u kvalifikacijama. U Englesku nisu mogli zbog Švajcaraca, u Meksiko zbog SSSR-a, a u Nemačku zbog, tada vrlo dobrih, Bugara. Nema sumnje da bi nestašni Best obeležio bar jedno od ovih prvenstava da je kojim slučajem bio Englez.

Bernd Šuster (1959.) je već kao 21-godišnjak sa Nemačkom osvojio Euro80, zatim prešao iz Kelna u moćnu Barselonu, i predstavio se kao jedan od onih od kojih se očekivalo da budu udarna snaga Pancera tokom 80-ih. Međutim, nije ga bilo na Mundijalu ’82, a sledeće godine je napravio pravi skandal kada je odbio poziv selektora, jer je u vreme odigravanja utakmice za koju je bio pozvan njegova supruga trebala da se porodi. Bio je suspendovan od strane saveza, a on je onda odlučio da se povuče iz reprezentacije i tako u 24. godini završi taj deo svoje karijere. Odigrao je ukupno 22 meča i postigao 4 gola.

Ian Raš (1961.) je legenda Liverpula i velškog nacionalnog tima. Igrao je vrlo uspešno na mestu centarfora, a za Vels je odigrao 73 meča (postigao 28 golova), ali ni jedan ni na Mundijalu ni na Evropskom prvenstvu. Jednostavno, Vels je bio previše slaba reprezentacija u njegovo vreme, baš kao što je i danas. Raš je imao veliku klupsku karijeru (proveo 15 sezona u Liverpulu – 469m/229g), i velika je šteta što nije nikad zaigrao na SP ili bar EP.

Najbolji fudbaler sveta u svim izborima 1995. bio je Žorž Vea (1966.), ali njegova Liberija prosto nije imala šanse da se plasira na SP preko africkih kvalifikacija. Vea je bio sjajan centarfor, blistao je u Monaku i PSŽ-u, da bi najveću slavu stekao po prelasku u Milan (1995.), u kom je odigrao nekoliko sjajnih sezona, i čak stigao do titule svetskog igrača 1995. godine. Karijeru je završio 2003., a za nacionalni tim je igrao 60 puta (22 gola).

Šta tek reći za Erika Kantonu (1966.), koji je bio jedna od najvećih zvezda u istoriji Mančester Junajteda, i koji je imao ključnu ulogu u uspostavljanju fergusonove imperije. Igrao je za Francuze u periodu od 1987-1995, baš u vreme kad su ovi imali sušan period što se tiče učestvovanja na SP. Kada je Eme Žake preuzeo državni tim 1994. planirao je Kantonu za kapitena i vođu nove generacije, medutim Erik je 1995. napravio onaj poznati incident kada je udario jednog navijača Kristal Palasa, i tako zbog suspenzije ispao iz ekipe, što je iskoristio Zidan i nametnuo se kao prvi igrač tima. Kantona je propustio EURO 1996, a zatim se sledeće godine oprostio od aktivnog igranja. Zabeležio je 45 nastupa i 20 golova.

Sjajni napadac Ajaksa, Barselone i Liverpula, Finac Jari Litmanen (1971.), takođe spada u red onih koji su imali potencijal da zablistaju na Svetskom kupu, ali ga je sprečila u tome limitiranost finske reprezentacije, koja nikada nije učestvovala ni na jednom velikom takmicenju. A odigrao je za svoju zemlju čak 129 mečeva i postigao 31 gol. U Ajaksu je nosio nadimak “Merlin”, zbog magije koju je prikazivao u igri.

Još jedan čuveni Velšanin nije imao sreće da zaigra na Svetskom kupu, a važi za jedno od najboljih levih krila u istoriji fudbala. U pitanju je Rajan Gigs (1973.), koji je je igrao za Vels 64 puta i postigao 12 golova. Od 1991. do danas, Gigs je standardni igrač Mančester Junajteda i drži rekord po broju odigranih mečeva za ovaj klub (758!), ispred jednog Bobija Čarltona. Sa Mančesterom je osvojio neverovatnih 11 titula šampiona Engleske, kao i dva trofeja u Ligi Šampiona! Ipak, Svetsko prvenstvo je gledao samo na televiziji.

Za kraj sam ostavio jedinog igraca koji još ima šanse da zaigra na SP, i ako se nešto nepredviđeno ne dogodi do sledećeg leta, on će konacno dodati i tu stavku u svojoj karijeri. Nikolas Anelka (1979.) nije bio pozvan ni za Svetsko prvenstvo 2002. ni za ono odigrano 2006. ponajviše zbog svojih grešaka. Od 2001. kada je otišao iz Real Madrida (pre toga bio u Arsenalu), Anelka je menjao timove svake godine, i svuda mu je trebalo dosta vremena da se privikne na novu sredinu, zbog čega je igrao relativno malo, pa nije toliko ni čudno bilo njegovo izostajanje sa selektorskih spiskova. Nije mnogo pomagala ni činjenica da je voleo da se obračunava preko medija sa selektorima. Tek kada se skrasio u Čelziju dobio je poziv selektora Domeneka, i sada je prvi izbor u napadu Francuske, i vrlo verovatno ćemo ga gledati sledeće godine u Južnoj Africi.

za P.U.L.S.E.

Simić Mihajlo

Jedan komentar na tekst Legende Svetskog kupa (…i oni koji su to mogli biti)

  1. Snezana Moracic

    01/12/2009 at 22:24

    neverovatno, naterao si me da citam o fudbalu , to je sigurno.

    nego, nikako da se prisetim, znam da mi je skrenuo paznju nekim uzgrednim , u prolazu, gledanjem neizbeznog sporta u svakoj srpskoj kuci koja drzi do sebe, neki italijan, sedokosi, kao zgodan?
    pokusala sam da se setim bar priblizno imena i dvojica mi se namecu, iako sada, sa ove vremenske distance , videvsi im fotografije nisam vise sigurna.
    ‘lomim’ se izmedju :
    – roberta donadonija i
    – fabrizia ravanellija, ali sve mi se cini da je taj imao ravnu kosu, ne znam, ima li neko treci ili da prihvatim ravanellija ali sa catwalka?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *