Ulogujte se / Kreirajte profil

Leni Rifenštal: Mislili smo da Hitler ima odgovore na sve

Umetnici u zagrljaju vođe

“Bila sam naivna”, govoriće kasnije. “Nikada se nisam bavila politikom.”

I nije – politika se bavila njome. I to je još jedno od prokletstava modernih vremena, kako je tim surovim decenijama tepao Čaplin – ili ćete se baviti politikom, makar i tako što ćete samo budno pratiti njena poniranja i kretanja, ili će se politika pozabaviti vama.

Foto: Profimedia
Adolf Hitler i Leni Rifenštal na snimanju “Trijumfa volje”

Leni Rifenštal rođena je na samom početku dvadesetog veka, 22. avgusta 1902. Njeno rođenje označilo je početak epohe u kojoj su se rađali savršeni podanici širom sveta. Oni koji su tokom sto godina dvadesetog veka pristali da žive u sto godina samoće, koji su pristali da budu izdani i da izdaju sve i svakoga (i sebe, i svoju budućnost, i sopstvenu prošlost), oni koji su pristali da spuštaju poglede kada su pored njih sprovodili druge ljude i izlazili na izbore za koje se znalo da su namešteni, one koji su, želeći da spasu samo sopstvene živote, i sam smisao uspeli da osude na smrt. Leni Rifenštal je otišla korak dalje. Ona je u kolektivnu izdaju božanskog u ljudima, onog što čoveka i čini čovekom („zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama”) uložila i sopstveni umetnički dar.

Kada je imala dvadesetak godina, obojila je kosu u plavo – anticipacija budućeg arijevskog ideala lepote – na brzinu pokušavajući da se tim činom preobrati iz obične nemačke devojke u filmsku zvezdu – kolokvijalnu zamenu svetine za anđela. Obilazi Nemačku i Evropu kao igračica.

„Uveče su se palili reflektori, izlazila sam na binu u mekoj, plavoj haljini. Mislim da sam u rukama držala cveće. Mislim da jesam….”

I jeste. I to besvesno cveće ubrano na rubovima noći koje će kristalisati u vatru nosila je unapred, bukete na pogreb starom svetu, što je polagano postajao čarobni breg. Početkom tridesetih godina Leni Rifenštal postaje filmska zvezda. Igra u nizu nemačkih igranih filmova i to su mahom ljubavne i avanturističke priče čija se radnja odigrava na Alpima ili na Arktiku.

Foto: EPA;
Leni Rifenštal

Pojava Hitlera

Nasmešena Rifenštalova u skijaškom odelu prima poljupce glumca teatralno naklonjenog ka kameri. Za to vreme se rađa istorija, ali Rifenštalova to ne primećuje. (Telom je znala, umom ne. A usne ionako “to ćute do samog kraja…”) Tih godina verovatnoća da glumac ili glumica postanu reditelji ravna je onoj da će poleteti u kosmos. Ipak, Leni uspeva upravo to. Kada snimi igrani film „Plava svetlost”, dogodiće joj se susret koji će obeležiti čitave sto dve godine, koliko je poživela na zemlji, planeti na kojoj nije moguće ostati budan i bez iluzija. Naime, pošto pogleda film „Plava svetlost”, Adolf Hitler je poziva u letovalište, koje se nalazi na obali Baltičkog mora. Ženski princip u Adolfu Hitleru morao je biti fasciniran snažnom, muškom energijom kojom je zračila Rifenštalova. Hitler je želeo da režira život čitave planete i morao je da upozna nekoga ko je to uspešno uradio na filmu. Rifenštalova, polaskana, stiže. Mora biti da je njemu delovala kao „ukusno zgotovljen komad anđela i zveri” (Č. Simić). Njih dvoje šetaju plažom. On joj kaže da će, kada dođe na vlast, ona snimati filmove specijalno za njega. U jednom trenutku saginje se da je poljubi. Rifenštalova se izmiče. Nikada kasnije neće kriti da je bila fascinirana. Hitler je bivao počesto fasciniran plavušama, ali i one njegovom sumanutom energijom, kombinacijom gneva, izliva napada i brige. Osobito je pokazivao brigu kada su njegove ljubavnice pokušavale samoubistvo.

Leni Rifenštal bila je suviše inteligentna da bi postala Hitlerov trajni izbor saputnice. On je tvrdio da “devojka političara ne sme apsolutno ništa znati o politici”. Eva Braun nije ni znala ko je Hitler kada su se upoznali. I njega je to ostavilo bez daha. Rifenštal jeste bila “arijevski lepa”, ali izrazito visprena i darovita plavuša. Njemu je trebala ona koja će bezazleno ćeretati, čekati ga i u potpunosti prihvatati. Eva Braun bila je od takvih. Rifenštalova ne. Iako nikada nije prestala da ponavlja da Hitler jeste umeo da zavodi i flertuje. Magnetizam u njegovim očima ponekome jeste možda bio znak za fatalnost. Zapravo je bio upozorenje za ludilo. Jer ludilo, po prirodi stvari, poseduje osobinu da fascinira pošto je ono sloboda koja je prešla u ogromnu, bolesnoblistavu brzinu kada dobro i zlo prestaju da se razlikuju i kad jedino važna ostaje – moć.

„Ja sam jedna od milion onih koji su mislili da Hitler ima odgovore na sve”, mnogo godina kasnije rekla je jednom novinaru.

Ipak, čudno je što Rifenštalova nikada i nigde nije rekla da žali što je upala u zamku vrlo jednostavnu i banalnu pošto je zlo – banalno po svojoj prirodi. Umesto toga, tvrdila je da je „oduvek volela i želela da snima samo – lepotu”. (Ovde je nedostajala samo svima poznata krilatica Dostojevskog: “Lepota će spasti svet.” No, ne verujem da je Rifenštalova stigla do Dostojevskog i do tačke kada se u umetnički proces ulazi da bi čovek izašao promenjen i, ako ništa drugo, moralniji.)

Rifenštalova je, po svemu sudeći, bila prava predstavnica Trećeg rajha. Ona nikada nije bila član nacističke partije i nije ni bilo potrebe da to bude pošto je sva autokratska pravila poštovala i znala unapred. Diktatura i jeste mešanje ličnog i političkog, kao i svesno uvežbavanje zatvaranja očiju pred svim što bi moglo biti opasno po vlast. Rifenštalova je, međutim, ispustila samo jedno: ne boriti se protiv zla, znači biti njegov saučesnik.

Trijumf volje

Iako je odbila da se poljubi sa Hitlerom, on joj, ipak, poverava da režira dokumentarni film o kongresu nacističke partije u Ninbergu 1934. Leni Rifenštal snima „Trijumf volje”, i to je više od filmske beleške o kongresu nacista. Već prvi kadrovi filma, kada Hitlerov avion stiže pomaljajući se kroz oblake, dok njegova senka poigrava preko krovova grada ukočenog u nekoj bezvremenoj, iznenadnoj starosti, otkrivaju neopozivu činjenicu: Leni Rifenštal je bila nesumnjivo talentovan filmski reditelj. Hitler je bio oduševljen ovim dokumentarnim filmom. Prema njegovim rečima, “moć i lepota Trećeg rajha nikada do tada nisu bili tako uspešno prikazani”.

“Film je, zbilja, dobro snimljen”, rekla je kasnije Leni. “Samo što je u pitanju bila pogrešna ideja”, dodale su sineaste kasnije. “Ali pogrešne ideje uvek završavaju krvoprolićem, ali je to, u svakom slučaju, tuđa krv…”, reče onomad Kami.

Rifenštalova je smatrala da ima legitimno pravo da bude u zabludi pošto su zajedno sa njom istu zabludu delili milioni. Ipak, biti umetnik znači biti odgovoran za sudbinu sveta više od ostalih. U suprotnom, umetnik počinje da liči na podlaca koji prostituše svoj dar svetini.

Olimpijada

Godine 1936. na Hitlerov zahtev Rifenštalova snima Olimpijske igre u Berlinu. Angažovala je ni manje ni više nego četrdeset snimatelja, a snimila je preko 400 kilometara filmske trake. U montaži je provela osamnaest meseci. Rezultat je – film “Olimpija”, koji je bio vizuelno zadivljujući. “Zrači nadom”, kažu da je rekao Gebels. Ipak, Rifenštalova ovog puta ne snima trijumf Trećeg rajha, iako je to bila Hitlerova namera. Ona kao da nesvesno ovekovečava trijumf američkog atletičara, crnog Džesija Ovensa.

(Berlin, ovaj danas veseli, biljurni, dečje monumentalni i prisni, setni cirkus radosti, trebalo je da postane pandemonijumsko carstvo, novi Vavilon i Rim, firer je o tome govorio do samog kraja. Valjalo je promeniti ono što mu se opiralo. Nekada, pre no što je palo 68.000 tona bombi na grad i bilo ubijeno 35.000 ljudi, Hitler je planirao da iseli više od 100.000 ljudi iz centra Berlina. Ali, istorija je htela drugačije. Još uvek je iz tog doba u celini ostao sačuvan samo Olimpijski stadion, tamo gde je crna rasa zablistala u svoj svojoj cvetnoj raskoši energije Džesija Ovensa, kome niko od zvaničnika na planeti nije hteo da oda počast za četiri osvojene medalje. Hitler mu je samo mahnuo, nije pružio ruku, jer je pobedio Luka Longa, arijevsku zvezdu, u skoku udalj. Long će ubrzo poginuti kao vojnik Vermahta. Ali je ludilo sa Ovensom još veće ako se zna da je i Ruzvelt odbio da ga primi u Beloj kući, jer bližili su se izbori, predsednik je želeo reizbor, a bojao se reakcija južnih država SAD-a. Džesi Ovens je preminuo od raka pluća, kasnije je zarađivao trkajući se s konjima, a radio je i kao džokej jednog džez kluba u Čikagu.Ali – Rifenštalova kao da je osetila to tragično nadahnuće uzdrhtale, opore i sveže Ovensove puti, u kome je odbrojavalo nežno srce devojke. I snimila je sve to.) Udarno mesto u filmu posvećeno je njegovim impresivnim sportskim rezultatima. I pre no što je zbilja počeo Hitlerov pohod, Rifenštalova kao da je u ovom filmu razobličila laž o superiornosti arijevske rase. Ukoliko se složimo sa postulatom da su sportisti samo preobučeni vojnici, ispostaviće se da je jedan crni atleta potukao kompletnu Hitlerovu mašineriju. No, Hitler je i dalje tražio racionalne razloge da bi verovao u apsurdno i protumačio je Ovensovu pobedu kao – slučajnost. Iako je ona bila jasan znak.

Posle Drugog svetskog rata, iako oslobođena optužbi da je bila nacista, na filmsku karijeru Leni Rifenštal stavljena je tačka. Ona, ipak, ne miruje i šezdesetih godina odlazi u Sudan, gde fotografiše pleme Nuba i njihov način života koji je već tada nestajao. Uspeva da preživi posleratni lov na naciste, malariju, pučeve u Africi i čak pedesetak sudskih procesa iz kojih je, po pravilu, izlazila kao pobednik. “Ja sam se samo bavila umetnošću”, neprekidno je tvrdila.

“Arijevski” crnci

Šezdesetih godina, njene fotografije skladnih, nestvarno lepih crnih muških tela, ponovo su skrenule pažnju sveta na nju. Njen stil rada sada se promenio. Više nije imala neostvarljive ideje iz doba Trećeg rajha. (Prilikom snimanja filma „Olimpija” tražila je da je katapultiraju kroz vazduh sa kamerom u ruci.) Ipak, mirna, skladna lepota crnih tela koja blistaju unutarnjom vatrom i prosijavaju nekim stišanim, biblijskim mirom nije zadobila simpatije svih. Hajden Kerut je negde rekao da “oko poseduje znanje koje um ne može s njim da deli”. Suzan Zontag reagovala je na te fotografije tvrdeći da je pred nama slavlje savršenstva muških tela, što nije ništa drugo nego nastavak poštovanja ideala Trećeg rajha.

Foto: Profimedia
Leni je posle rata pronašla pleme Zuma u Sudanu.

Počela je da se bavi ronjenjem u 71. godini, a instruktora je ubedila da je upravo napunila – pedeset. U trenutku njene smrti, u 101. godini, još jedan od sudskih procesa protiv nje ostao je otvoren. Naime, preživeli logoraš iz jednog nacističkog logora za Rome, gde je 1942. Rifenštalova snimala film „Pozadina”, tvrdi da su besplatni statisti u filmu bili Romi – logoraši koji su imali zadatak da daju filmu egzotičnu notu. Posle snimanja većina je prebačena u Aušvic. Rifenštalova je sve navode optužbe negirala.

Foto: EPA;
Leni Rifenštal sa svojom autobiografijom

Novi Hitleri

Leni Rifenštal jeste bila pravi predstavnik onih koji su svesno odabrali da žive zatvorenih očiju i tvrdili da se tako vidi najdalje i najbolje. Poverovala je u, možda, najopasniju krilaticu na zemlji da „čovek može biti Bog”, da njega umetnik sme da glumi, makar i nakratko. I njena tvrdnja da ju je zanimala samo lepota takođe nije dovoljno ubedljiva. Jer i Lucifer je bio – lep.

Rifenštalova je sada na drugoj strani. I Hitleri širom planete opet imaju šansu. Mi čekamo red, ponavljajući kao psalam jednu misao Bertranda Rasela: “Čovek koji se već jednom suprotstavio pritisku koji dolazi spolja, više nikada ne može biti rob.”

Sanja Domazet

Blic online

(Tekst je uz redakcijsko skraćenje preuzet iz knjige “Božanstveni bezbožnici”)

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Leni Rifenštal: Mislili smo da Hitler ima odgovore na sve

  1. Душко Јевтовић

    11/05/2017 at 12:47

    Сјајан чланак, који говорећи о Лени Рифенштал у ствари преиспитује тајне о уметности и смислу људског живота и обогаћује нас сазнањем које нас трајно чине бољим.
    Немамо право да будемо у заблуди, схватио сам читајући овај уметнички увид у дело уметнице која се није уздигла изнад естетског.
    Доброта је душа лепоте, која нам је чини блиском и омогућава да је заволимо и баштинимо као саставни део нас, наше спремности да не поверујемо у лаж и одупремо се ласкавим мамцима ђавола којима нас затвара у кавез.
    Решетке којима смо данас окружени су невидљиве и још је теже одупрети се “зову сирена” него у време Хитлера, јер је зло много вештије маскирано (зато што техничка достигнућа увећавају моћ ђавола) па нам је прича о Лени Рифенштал потребна да би нас тргла, отрезнила и пробудила.
    Заиста, како је на крају песме “Гаучи” завапио Борхес: “Можда се то исто и нама догађа”!?
    Смемо ли да се бацимо каменом на њу?
    Истина ослобађа, уче нас Свети Оци. Хоћемо ли се препородити?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *