Ulogujte se / Kreirajte profil

Lepota je teška – Venecija

Nigde u Italiji kriza nije lepše uokvirena nego u Veneciji, gde nevolja stiže ulepšana rokoko gestovima i iskićena znakovima uzvika. Ni zemlja ni voda, već trepereći negde između, ovaj grad se kao priviđenje uzdiže iz lagune na obali Jadranskog mora. Vekovima je pretio da nestane pod talasima acqua alte, poplavama koje neumoljivo pravilno dolaze prouzrokovane uzajamnim delovanjem plima koje se dižu i temelja koji tonu, ali to je najmanji od svih problema ovog grada.

Slobodno upitajte gradonačelnika Masima Kačarija, zamišljenog i hirovitog profesora filozofije koji tečno govori nemački, latinski i starogrčki; prevodioca Sofoklove „Antigone“; čoveka koji nivo političkog intelekta podiže do same stratosfere. Pitajte ga o akva alti i Veneciji koja tone, odgovoriće: „Neka nabave čizme.“ Neka nose čizme. Čizme su dobre za vodu, ali beskorisne protiv poplave koja nanosi više štete od naplavina lagune: poplave turizma. Broj stanovnika Venecije 2007. godine: 60.000. Broj posetilaca 2007. godine: 21 milion. Maja 2008. godine, na primer, o vikendu kad je bio i praznik, 80.000 turista se obrušilo na grad kao najezda skakavaca na polja Egipta. Javna parkirališta na Mestri, kopnenom delu opštine gde se ljudi parkiraju i autobusom ili vozom odlaze do istorijskog centra, bila su napunjena i zatvorena. Oni koji su uspeli da stignu do Venecije kuljali su kroz ulice kao jata plave ribe, grabeći pice i sladoled, ostavljajući za sobom papire i plastične flaše.

La Serenissima (najmirnija), kako zovu Veneciju, uopšte nije takva.

Svet zaranja u delikatno izrađenu činiju grada, sa turističkim brošurama u rukama, fantazija zapakovanih uz četkice za zube i izdržljive cipele. Pljus! Izlivaju se Venecijanci. Turizam nije jedini razlog za sve brži egzodus, ali jedno pitanje lebdi kao izmaglica: ko će ostati kao poslednji Venecijanac?

„Venecija je tako ljubak grad“, kaže direktor kulturne zadužbine. S njegovog prozora puca pogled preko Basena svetog Marka – sa beskrajnom flotilom glisera, gondola i vodenih autobusa zvanih vaporeti – do Trga svetog Marka, epicentra turizma Venecije.

„Zapravo, to je veliko pozorište. Ako imate pare, možete da iznajmite stan u palati iz XVII veka sa slugama i pretvarate se da ste aristokrata.“

Molimo zauzmite svoja mesta. U ovoj predstavi Venecija igra dvostruku ulogu. Postoji grad Venecija u kome žive ljudi i grad Venecija koji posećuju turisti. Rasveta, scenografija i kostimi su bolno lepi, ali je zaplet pun zbrke, a kraj neizvestan. Jedno je sigurno: svi su ludo zaljubljeni u glavnog junaka.

„Lepota je teška“, kaže gradonačelnik Kačari, što zvuči kao da se obraća polaznicima seminara o estetici, a ne kao odgovor na pitanje o opštinskoj politici. Citirao je Ezru Paunda (američkog pesnika sahranjenog u Veneciji) koji je citirao odgovor Obrija Berdzlija Vilijamu Batleru Jejtsu, u nekoj vrsti književne igre pokvarenih telefona – ali takva zamršenost je venecijanska koliko i krivine Velikog kanala.

Kačari, koji je po aroganciji poznat koliko i po elokvenciji, delovao je mračno kao njegova kosa i bujna brada. (Nijedne sede na njegovoj 63-godišnjoj glavi. „Da li se farba?“, pitala sam njegovu službenicu za odnose s javnošću. „Ne. Jako se ponosi time“, odgovorila je.)

Prethodnog dana kišne bujice su poplavile Mestru. Poplavu je izazvala kiša, ne akva alta, kaže Kačari sedeći u svojoj kancelariji. „MOSE (barijere koje se grade protiv poplava; pogledajte stranu XXX) ne bi pomogle. Plima nije problem za mene. Problem je za vas strance.“

Kraj razgovora o poplavi. Ne, insistira on, problemi leže na drugom mestu.

Cena održavanja Venecije: „Država ne daje dovoljno novca da se sve pokrije – čišćenje kanala, restauracija zgrada, podizanje temelja. Vrlo je skupo.“ Cena života: „Tri puta je skuplje živeti ovde nego u Moljanu, 20 kilometara odavde. To mogu da priušte samo bogataši ili stariji koji već poseduju nasleđene kuće. Mladi? Oni to ne mogu da priušte.“

Konačno, tu je turizam. O tome je Kačari filozof rekao sledeće: „Venecija nije sentimentalno mesto za medeni mesec. Ona je snažno, kontradiktorno, moćno mesto. Ona nije grad za turiste. Ne može se svesti na razglednicu.“

„Da li biste ga zatvorili za turiste?“, upitala sam. „Da, zatvorio bih Veneciju – ili, kad malo bolje razmislim, uveo bih mali prijemni ispit za ulazak i malu ulaznicu.“ Bio je zamišljen. Da se ulaznica doda ionako visokim cenama. Turisti vožnju vaporetom plaćaju 10 dolara, sok u kafeu Florijan košta 13 dolara, a plastična karnevalska maska od 40 dolara je verovatno napravljena u Kini. Ili možete da kupite palatu.

„Najbolja lokacija je Veliki kanal“, kaže Euđenio Skola dok smo sedeli u njegovoj kancelariji za promet nekretnina, sa zidovima u orahovini i pogledom na San Marko. Nosio je predivno skrojenu crnu jaknu, belu pamučnu košulju, farmerke sa opasačem od aligatorove kože i crne uglačane kožne mokasine. Kupci su godinama bili Amerikanci, Britanci i drugi Evropljani, objašnjava Skola. „Ali sada dolaze Rusi. I Kinezi.“

U ponudi, između ostalog, ima restaurirani stan sa tri spavaće sobe na piano nobile, odnosno glavnom spratu male palate iz XVIII veka. „Molto bello“, kaže Skola pokazujući nacrt. Tu je radna soba, biblioteka, muzički salon, dve dnevne sobe, mala soba za poslugu i lep pogled na tri strane. Svega devet miliona evra. Ukoliko poželim, ima i celu palatu – Palaco Nani od 5600 kvadratnih metara – koja se nudi sa dozvolom da se preuredi u druge svrhe.

„Verovatno će postati hotel“, kaže Skola. Kad sam pitala za nešto jeftinije, sutradan su me odveli da vidim jednosoban stan od 36 kvadratnih metara u kome bi i sardine dobile klaustrofobiju, ali je koštao svega 260.000 evra. Neko će ga kupiti kao investiciju ili stan za godišnji odmor. Ali, to verovatno neće biti Venecijanac.

Ako ste Venecijanac, a ne deo onoga što je Henri Džejms nazvao „olupanim pip-šouom“ turističke Venecije, ako živite u stanu na petom spratu bez lifta (liftovi su retkost u Veneciji), neko ko se budi, odlazi na posao, vraća se kući, Venecija je potpuno drugačije mesto.

Nenormalno je normalno. Poplave su uobičajene. Kad se začuje sirena, spuštaju se zaštitna čelična vrata. Vade se čizme, sastavni deo svakog venecijanskog plakara. Postavlja se četiri kilometra pasarele – uzdignute staze na metalnim nogama. Život teče dalje.

Ovde, gde se sve što je bilo kome potrebno za život i smrt mora dopremiti brodom, mukotrpno nositi preko mostova i popeti uz stepenice, vreme se meri plimama i osekama, a prostor je omeđen vodom. Matematiku udaljenosti, računanje koraka i rasporeda polazaka brodića, instinktivno poznaje svaki Venecijanac.

Kada Silvija Canon kreće do Kampo san Provola, gde predaje u osnovnoj školi, zna da će joj do tamo biti potrebno 23 minuta hoda od njenog stana u Kale dele Karoci. Polazi u 7:35.

Memi, vlasnik obližnjeg restorančića, sedi za stolom i čita novine, onda podigne pogled i klimne glavom. Mladić koji skuplja đubre u đubretarsku baržu promrmlja pozdrav. Ona skreće u Kampijelo dei morti i prolazi pored zida prekrivenog belim uspinjućim ružama; most, dva skvera, još jedno skretanje nalevo ispred nekadašnjeg bioskopa, sada pomodnog restorana, pa nastavlja do Frecerije. Ispred se nalazi muzej Korer i čistačice koje četvoronoške rade sa četkama i kofama. Prelazi preko Trga svetog Marka, blaženo praznog u rano jutro.

„Zakoračim na kaldrmu i svakog jutra se ponovo zaljubim u grad“, kaže ona. Još jedan most, brza šetnja preko skvera Kampo san Filipo i Đakomo, i stiže. Tačno je 7:58. Slušajte. Veneciju treba i čuti, ne samo videti. Noću vam pogled ne odvlače odblesci sa pozlaćenih kupola. Uho raspoznaje zatvaranje drvenih žaluzina, topot stopala po kamenim stepenicima mostova, odlomke drame u prošaputanim razgovorima, čamce koji šalju talase na molove, stakato kiše po platnenim nadstrešnicama i uvek, uvek, težak, tužan zvuk zvona. Najviše od svega, zvuk Venecije je zvuk odsustva automobila.

Franko Filipi, vlasnik knjižare i pisac, često ne može da zaspi. Tada ustaje i kreće kroz lavirint ulica sa baterijskom lampom u ruci, zastaje tu i tamo da bi se snopom svetla poigrao po fasadama od gipsanog maltera i kamena sve dok cilindar svetlosti ne izdvoji rondelu isklesanu u kamenu, zvanu patera, koja prikazuje neku fantastičnu zver koja gmiže, šunja se ili leti. Tek tada, dok grad spava a on utone u razmišljanje o temeljima njegove prošlosti, tek tada može da otme svoju Veneciju od gomile koja po danu ispunjava njene ulice, trgove i kanale.

Gerardo Ortali, profesor srednjovekovne istorije, vidi svoju budućnost na manje poetičan način.

„Kad sa prijateljima izađem na trg, moram da zastanem jer nas neko fotografiše kao da smo urođenici“, kaže. „Možda ćemo to jednog dana biti. Dođeš i vidiš natpis na kavezu. ’Nahranite Venecijance’. Kad sam došao pre 30 godina, bilo je 120.000 stanovnika. Sada je manje od 60.000.“

Izgleda da je opadanje neumitno. Samo prošle godine otišlo je 444 stanovnika. Ortali misli da će Venecija završiti naprosto kao tematski park za bogataše, koji će doletati mlaznjacima da provedu dan-dva u svojoj palati, a onda će otići. Sad je 10 časova ujutru i on kreće ka kiosku na Kampo Santa Margariti da kupi novine pre nego što pođe u kancelariju, mada novine jedva pronalazite među kičastim drangulijama za turiste: minijaturnim maskama, značkama sa gondolama, filcanim kapama dvorskih luda.

„Sve je na prodaju“, uzdahnuo je. „Čak i Venecija.“

National Geographic

oprema teksta P.U.L.S.E

7 komentara na tekst Lepota je teška – Venecija

  1. Amika

    03/05/2011 at 15:14

    Изванредне фотографије, Венеција каква се само овде може видети…

  2. Bojan

    03/05/2011 at 22:29

    Amika, lepa je Venecija nego kad ce ono tvoje o Peljevinu :wink:? Pomenu ti onomad da pocinjes a nikako da se usredsredis (sto razumem kad Peljevin u pitanju ali mislim da si ga ti odlicno ‘procitao’ za pisanje eseja na tu temu).

    Izvinjenje na oftopiku.

    PS Procitah nedavno i Omon Ra i Tajni Zivot Insekata: to je sjajna proza (Omon Ra narocito!) ali tek Peljevin u najavi. Zurka pocinje sa Generation P cini mi se i svaka kasnija je u istoj ravni. Ne procitah ove dve-tri poslednje (od Slema Uzasa nadalje) i kako ti se cine? Ima li ih na srpskom? Znam za Empire V kao zadnju prevedenu ali mora biti i jos nesto od recentnjih. Ne bih da ga citam na engleskom jer srpski prevod je odlican (zena koja prevodi Peljevina stvarnoradi sjajahn posao) a ruski mi je jos uvek previse ogranicen da bih ga citao kako treba bez gledanja u recnik svaki cas i kvarenja citanja

  3. Amika

    03/05/2011 at 22:51

    Е, мој Бојане, Пељевин ме превазилази, и као коментатора. Ја сам велики заговорник полифоније у књижевности, са благом нотом метафизике, али он ме је нокаутирао са Чапајев и Празнина – све пре тога сам издржао. Још који месец, па, можда, и покушам… На нама младима свет почива…

    Није ни мало случајно што су те ове фотке Венеције подсетиле на њега. Ако би се визуелно представљало оно што он пише, само један овако изузетан фото-албум био би му достојан.

    Идеја: сваком потенцијалном писцу препоручити да прегледа овај албум, па када његова проза буде имала снагу, сјај, полифонију и мистику ових фотки, написао је нешто што вреди прочитати…

  4. Bojan

    03/05/2011 at 23:35

    E, da, Capajeva isto moram od tih ranih (ustvari tu i pocinje “pravi” Peljevin, kazu fanovi mada mislim da je vec sa Omon Ra sve tu).Size Capajeva (koliko je i zahvalno razmisljati o Peljevinu na osnovu sizea?) me podsetio svojom nemogucom postavkom na ovaj njegov cetverac koji najvise volim (od Generation P do Ampir V) i na ovo novije – takodje neprocitano – ‘п’, kako bese.

    Ne znam, stvarno mislim da na srpskom bas ti treba da ga malo protumacis ovdasnjem citaocu. Imajuci u vidu prethodni razgovor o Peljevinu plus ovo sto sada kazes (a i znas da biva da komentator ponekad bolje objasni autora nego sam autor – primer: Mihiz i Prokleta Avlija). A i generalno ga tumacis u pravom kljucu. Kod nas sam video samo kratke najave Peljevina a ono sto su Amerikanci pisali kuku majko – tu se (i dalje) sve svodi na raspad SSSR i tranzicionu Rusiju. Dobar je onaj dugacki intervju sto je dao onomad mada je davno to bilo vec, i generalno ima jako maloanaliza njegovih romana. Pa ce dobro doci kad god se odlucis da napises. Taman da i ja malo sistematuzujem to sto sam procitao a i generalno koliko vidim – ljudi kod nas njega bas citaju pa ce tekst itekako imati povod

  5. Slavica Djukic

    11/03/2016 at 06:25

    PPostovana gospodo,

    Najljubaznije vas molim da mi, ako je ikako mogu’e, prosledite e-mail gospodina Masima Kacarija radi intervjua sa njim. Gospodin MAsimo Kacari je jedan od retkih ljudi u svetu koji je ostro reagovao na napade albanskih terorista na srpske crkve i manastire na Kosovu i Metohiji. Moje ime je Slavica Djukic, ja sam novinar jeinog srpskog lista na Kosovu i Metohiji.
    Hvala!

  6. mirjana

    19/03/2016 at 13:49

    Ja bih samo dodala da je izraz “Lepota je teska”, preuzeta iz Platonovog dijaloga “Hipija Veci”, u kojem Sokrat razmatra definiciju lepog i na kraju od nje odustaje zakljucujuci “Sve lepo je tesko”, sto se takodje smatra jednom vrstom definicije. Ideju lepog ce kasnije razmatrati u drugim delima. Inace, cak ni Platon ni Sokrat nisu autori tog iskaza, nego se smatra da je izreka jos starija od njih, ali svakako grckog porekla.

  7. truehacked.com

    13/06/2017 at 01:58

    Lepota moze da izazove i radoznalost i nasilje, ali ja je vidim vise kao poklon nego prokletstvo, samo treba sacekati da malo prode – rekla je glumica.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *