Ulogujte se / Kreirajte profil

Lepota u nakaznom – Dejvid Linč

Još kao dete Linč je izjavljivao: „Nalazim da je svet potpuno fantastičan!“ i svi njegovi filmovi, bez izuzetka, samo su inventivni stenogram fantastičnosti.

Život Dejvida Linča je uvek (bio) dobar za dramaturgiju, jer je u njegovoj pozadini veliko zbivanje: kontroverza, koja ne sebe preuzima radnju, napinje je kao kožu na bubnju.

Kanonizovan još za života, ikona modernog filma ali i multimedijalni umetnik sa malo analogija u savremenoj kulturi, u svojoj sedamdeset drugoj godini ne prestaje da stvara. Ali, ne samo to! Ne prestaje ni da talasa! I dalje je tu ta neporeciva težnja ka novom, ka pomeranju granica, ka redefinisanju estetskih krajnosti, ka novim oblicima lepote…

Bilo da promoviše avganistansko-američku pevačicu Arijanu Delavari, bilo da u svom slikarstvu mimikrira uticaje velikih slikara, ono sa čime u slučaju Dejvida Linča uvek imamo posla jeste ta razorna stvaralačka energija, ta žudnja za stvaralaštvom i inovacijom, te kontroverza kao nužna posledica i pratilja.

No, čini se, kako god govorili o Linču, on primarno ostaje filmski reditelj. Ne minimiziramo aspekte njegove slikarske, muzičke, ili televizijske obdarenosti, domen filma je nesumnjivi vrhunac njegovog stvaralačkog genija. Četrdeset godina je prošlo od pojave njegovog prvog igranog filma Glava za brisanje. Kada danas sagledavamo Linčov filmski opus, sa manje opreza a više divljenja, otkrivamo, logično, mogućnost dijametralno suprotnih pristupa. Od neumerenog glorifikovanja do taktičkog osporavanja. Od bezuslovne naklonosti, do autentične odbojnosti. Istini za volju, tome ide na ruku i neujednačenost njegovog opusa. Nisu svi filmovi koje je Linč snimio remek-dela! Nije se sa svakim, čak i onim najuspelijim, izborio s lakoćom. Borba u džungli surove filmske industrije, rezultirala je i podbačajima (Pustinjska planeta Dina), nizom kompromisa (Divlji u srcu), razočaranjima, prilagođavanjima, usvajanjima tuđih, neimanentnih mu filmskih pogleda… Između Glave za brisanje (1977) i 18 novih nastavaka legendarne TV serije Tvin Piks (2017) stoji nekoliko filmova gromada. U prvom redu, Hotel izgubljenih duša (1997) i Bulevar zvezda (2001). Ovaj potonji je, po Bi-Bi-Siju, proglašen najvećim filmom 21. veka (glasalo je 177 kritičara).

Prostor imaginacije u ova dva filma gotovo da nema paralela u recentnom filmu. Čak i za standarde reditelja kojima je imaginacija zaštitni znak, Linč je toliko radikalno pomerio granice da je sa svojim filmskim rukopisom ostao potpuno usamljen. Fanovi Dejvida Linča bi rekli da je osvajanje ovog prostora potpune filmske unikatnosti otpočelo još njegovim kratkim filmom Baka (1970). Koliko god to čudno zvučalo danas, kada je 1977. godine debitovao igranim filmom Glava za brisanje Linč je već bio formirani umetnik. Taj film, koji je smesta prekomponovao filmsku mapu sedamdesetih, Stenliju Kjubriku je bio najomiljeniji film svih vremena. Treba li to da čudi, ako imamo u vidu da je Dejvidu Linču Stenli Kjubrik bio jedan od najomiljenijih reditelja.

Ubojita slojevitost tog filma, njegov klasifikatorni raspon od filma konvertiranog andergraunda i prividnog koketiranja sa nadrealizmom, do filma subverzivne estetike i dezavuisanja postojećih etičkih normativa, čine ovaj film svetionikom modernog filma. Malo je debitantskih filmova u istoriji poratnog filma čiji je značaj tako pionirski. Prirodu ovog značaja sagledavamo utoliko naglašenije, s obzirom na to kakvu je stvaralačku ličnost profilisao. Sve ono što će od tada (p)ostati konstante Linčove poetike, pasvord njegove autentičnosti, nalazimo već u tom filmu. Akcentuacija košmara, organička filmska struktura pazle (lego kocke), konstituisanje permanentne dihotomije realnost-san, pri čemu se jedno anulira drugim, apostrofiranje deformiteta i iregularnog, dok iregularno postaje moćan katalizator njegovog polja fikcije… Vizuelni rafinman koji vuče nesumnjive korene iz slikarstva, funkcija osvetljenja čija upotreba postaje jedna od najinventivnijih i najfunkcionalnijih u novijoj istoriji filma, reartikulacija devijantnog kao motoričke komponente celokupne njegove ideologije… Preispitivanje nereda kao specifičnog senzora u odnosu na stabilnost građanskog ustrojstva. I, naravno, shodno tome, konstituisanje apsurda kao posve nove kategorijalne i narativne konstelacije.

Ako je nesumnjivo tačno da je Linč eklektik, njegova eklektičnost datira još od tog filma. Samo u površnim tumačenjima eklektičnost nužno znači manjak autentičnosti. Linčov eklekticizam pre svega je zanimljiv jer, unatoč svim filmskim uticajima, on ponajmanje duguje filmu. Za potpisnika, još u ovoj početnoj fazi, Linč je reinkarnirana Dajen Arbus, čiji fotografski susreti s ljudskim licima stvaraju toliko nelagode. Iako već u sledećem filmu Čovek slon koji odmah po pojavljivanju postaje kultni film ali i veliki bioskopski i kritički uspeh, Linč postaje mejnstrim reditelj. Opšte je mišljenje da je Linčova integracija u sistem otpočela s Dinom (1984) ili, još kasnije, s Plavim somotom (1986). Plavi somot je u odnosu na debakl Dine bio film-oporavak a i toliko je žanrovski doprineo zamahu neonoarovske estetike da je sa svim svojim propratnim ekscesima i pre svega ekscentričnim viđenjem sveta, postao reper za jednu vrstu podžanrovskog obrasca, ill-fated love filmova.

Ako je Čovek slon (filmski uobličavajući sudbinu Džona Merika) reaktualizovao jednu ideju, da i nakazno participira u lepoti, Plavi somot je kontra primer: tu lepota participira u nakaznom. Dejvid Linč ne beži od reči morbidno i ona nesumnjivo generiše mnoge njegove filmske sadržaje. Inspiracija hororom u svom najčistijem izdanju ne transformiše ga u cilj po sebi. Morbidno, kao glavni katalizator njegovog sveta, postaje uzrok a ne posledica stanja zvanog život. Možda je Dejvid Linč upravo po tome uistinu metafizički reditelj.

I baš zahvaljujući tome, a ne samo po stilskoj prenapregnutosti svojih filmova Linč ostaje bliži evropskom filmskom senzibilitetu.

Linč rado uključuje u sistem deplasirano i deklasirano. To naprosto nije pitanje faktičnosti, nego pitanje moralnog stava. Dejvid Linč želi da vidi svet, rečeno jezikom njegovog velikog učitelja Stenlija Kjubrika širom otvorenih očiju. Ono odbačeno, prezreno, degradirano, stiče legitimitet. Još kao dete, kao neadaptibilni školarac, Linč je izjavljivao: „Nalazim da je svet potpuno fantastičan!“, a svi njegovi filmovi bez izuzetka, pa čak i oni koji ponajviše koriste vokabular realizma (Divlji u srcu), samo su inventivni stenogram ove fantastičnosti. Linč na svet reaguje kao skala na seizmografu. Što se više trudimo da izgradimo i zadržimo odlike stabilnosti, to se one češće urušavaju.

Apsurd je u Linčovom opusu stanje a ne situacija. Rastakanje i disonantno u njemu igra veoma važnu ulogu. Apsurd je, međutim, za Linča, mogućnost koegzistiranja posve disparatnih kodova. U tome je sva tajna te zapanjujuće alhemije. Zato su Hotel izgubljenih duša i Bulevar zvezda grandiozni filmovi našeg vremena, grandiozna umetnička dela. Oba filma istražuju domene paranormalnosti i oba su podvodiva pod „niko ne poznaje noć!“ vivisekciju. U oba filma, Linč sa zapanjujućom doslednošću i koncentracijom istrajava na svom kursu.

U ova dva filma, apsurd ili apsurdno dostiže kulminaciju. Hotel izgubljenih duša je možda najveći film apsurda koji je ikada snimljen. Rotiranje situacija i aktera u njemu, te alogične, narativne prekretnice, izmiču svakoj racionalizaciji. Opisujući Krisu Rodliju svoj film kao „psihogenu fugu“, Linč odbija konverziju u prevodivi prostor realističkog prosedea. Saksofonista Fred je možda ubio svoju ženu a možda i ne. Nama na volju! Rita i Beti u Bulevaru zvezda pronalaze plavu kutiju koju otključava ključ koji je Rita imala u noći kada je nastradala… Magijski realizam deluje ovde na svim nivoima, ali ne zaustavlja Betin samoubistveni pucanj u sopstvenu glavu…

Linčova filmska zemlja je zemlja u kojoj opozitnost transferiše poredak u jednakoj meri kao posve komplementaran kod. U toj beskrajno složenoj viziji, sa natruhama hegelijanizma (dijalektike!) učestvuju i Linča prate njegovi nezaobilazni saradnici. U prvom redu, pisac muzike Anđelo Badalamente, montažerka Meri Svini, i Lora Dern, Kajl Meklahlan i Naomi Vots kao glumci.

Možda je zato taj filmski izraz toliko neponovljiv. Biće da je Zoran Ferić u pravu: ekstravagancija je viši stupanj inteligencije!

Miroljub Stojanović

NIN

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *