Ulogujte se / Kreirajte profil

Lisabonska bajka

Postoji izvesna sorta ljudi koji imaju potrebu da se poveravaju potpuno nepoznatim osobama. Umesto da se suoče sa onim što ih tišti, oni prosto uživaju vrebajući žrtvu kojoj će izložiti svoju muku precizno i detaljno ― kao i bezbroj puta do tada ― oslobađajući se time bremena koje ih pritiska i istovremeno opterećujući svog nesuđenog slušaoca brdom sopstvenih problema.

Za ovu vrstu ispovedanja najpogodnija su grupna letovanja, kad postoji dobra prilika da se na nekog okome, stvarajući iluziju kod naivnih da su baš oni rođeni za novo i dugotrajno prijateljstvo. Ali ne, onog trenutka kad iscrpe svoj repertoar, ovi ljudi prekidaju svaki kontakt, često se praveći da svog novog nazoviprijatelja više i ne poznaju. Oni savršeno znaju da rasporede svoju jadikovku na onoliko dana koliko traje letovanje, pa se njihova priča odjednom završava baš onog dana kad treba da se pakuju koferi. Kući se vraćaju orni, odmorni i preporođeni, dok njihova žrtva završava svoj godišnji odmor još umornija nego kad je došla, neraspoložena i nezadovoljna.

Srećom, sledeća priča nije tako drastična, zapravo, čak je i simpatična. Ali dokazuje još jednom kako oni koji traže žrtvu, nepogrešivo uspevaju da odrede metu. Jedina odbrambena strategija ― prekinuti nametnutog sagovornika u samom početku, ovog puta nije urodila plodom.

Upravo sam uživala u doručku hotela u Lisabonu, kad mi je prišla jedna saputnica sa pitanjem da li može da mi se pridruži. Klimnula sam i ostatak doručka provela u njenom društvu. Posle par kurtoaznih rečenica i pitanja vezana za planove tog dana, došlo je „ono“. Saputnica je već kod drugog zalogaja odjednom, ni sama ne znam kako, započela priču sa vrlo neobičnom temom za rane jutarnje sate, kako je nesretna u ljubavi. Nisam htela da komentarišem, prvo jer sam bila itekako gladna, a drugo što me njeni jadi nisu ni malo zanimali. Ali, ispostavilo se da je simpatična i sa smislom za humor, pa mi nije nešto posebno zasmetala njena boljka. Nabrajala je kroz zalogaje sve svoje nesretne ljubavi uz komentar da su je više volele njihove majke od njih samih, da je izgubila svaku nadu da će se ikad udati (srednje godine znaju da budu depresivne), uz iskusan savet da nikako i nikad ne pristanem na ugovoreni sastanak na slepo, ne pitajući me prethodno koji je uopšte moj status. Kako je na kratkim turama svaki minut zlata vredan, privodila sam doručak kraju, spremna da izletim iz hotela i izgubim se u nepoznatom pravcu što pre. Dok sam ispijala poslednje gutljaje bele kafe, morala sam da je prekinem. Spontano sam odabrala reči koje su joj prijale i koje su, kako se kasnije ispostavilo, donele veliki preokret u njenom životu baš tog dana.

„Najlepši susreti dešavaju se kad se najmanje nadate“.

Svaka je krenula na svoju stranu i ja sam tog dana uspela da obiđem sve što sam imala u planu, uživajući veći deo dana u prelepom Gulbenkian muzeju, nevelikom i kompaktnom tako da se mogao bez mnogo napora obići ceo, a da se ne oseti umor. Dok sam se ja sanjalački divila potezima francuskih i američkih impresionista, moja saputnica je na drugom kraju grada stajala u redu za jedinstvenu atrakciju prestonice,  lift “Santa Žušta”, izrađen u radionici Gustava Ajfela.

Polako sam privodila kraju moj poslednji dan u portugalskoj prestonici. Čekao nas je ponoćni let za Beograd i dogovor je bio da se nađemo u lobiju nešto pre deset uveče. Sišavši u recepciju, zatekla sam pravu paniku. Svi su bili na broju osim jedne punice. Čim me je ugledao, naš vodič mi je prišao rečima:

“Sećam se da sam Vas i onu crvenokosu gospođu video za doručkom. Nje nigde nema, da ne znate slučajno gde je, da nemate njen mobilni?”

Nisam imala načina da pomognem,  ali sam ga uveravala da će putnica sigurno stići svakog časa.

“Znate, mi za koji minut krećemo na aerodrom; ne možemo dozvoliti da cela grupa od 120 ljudi izgubi avion čekajući jednu osobu. “

fotografija: Lola Kilibarda

Kopkalo me je šta je moglo toliko da je zadrži ili spreči da se vrati u hotel u zakazano vreme. Autobus je stao ispred hotela i mi smo polako pokupili svoj prtljag i krenuli. U tom trenutku, na vrata je banula naša putnica sva egzaltirana, bukvalno se sjurivši prema meni raširenih ruku. Svi pogledi su se u šoku usmerili prema nama dvema. Zagrlila me je tako snažno da je malo falilo da me obori, šapnuvši mi samo:

“Prorekli ste mi sudbinu jutros, srela sam čoveka svog života!”

Nije ni završila rečenicu, a poruke su počele da pljušte na njenom mobilnom.

“Ko je on, kako se zove?”

“Joj, ne znam, zaboravila sam, imam zapisano…”

Bila je obuzeta kucanjem odgovora, dok smo se ukrcavale u autobus. Iako je aerodrom gotovo u samom gradu, uspela je da mi ispriča deo svog neverovatnog iskustva dok smo se vozile. Nije prekidala ni za vreme čekiranja, sa mukom dolazeći do vazduha.

“Moramo da sednemo zajedno, sve ću da Vam ispričam… !”

Masa me je izgurala ispred nje i zauzela sam dva mesta koja su bila slobodna (bez numerisanih sedišta, jer je bio čarter let), ali nje nije bilo na vidiku. Svi putnici koji su prolazili pored mene poštovali su moju želju da sačuvam susedno sedište, osim jedne koja mi je bez pardona odbrusila:

“Sklanjaj tu torbu sa sedišta!”

U stanju euforije padaju svakojaka prazna obećanja, pa sam i ja doživela da me moja nova prijateljica proglasi za buduću kumu na venčanju u Lisabonu i obeća da će me sledeći put (već za mesec dana) povesti sa sobom da upoznam budućeg kuma. Naravno da ništa od toga nisam shvatala ozbiljno. No, priča je bila krajnje zanimljiva.

U redu za pomenuti lift “Santa Žušta” u centru Lisabona, moja poznanica je držala širom otvorenu mapu, osvrćući se oko sebe da nađe nekog ko govori engleski. On je stajao sa majkom i sam se ponudio da pomogne. Kako je ona izrazila želju da posle vožnje liftom obiđe brdo sa tvrđavom “Castelo do San Jose”, on je predložio da se svo troje tamo upute zajedno. Posle lifta i slikanja na vidikovcu iznad Lisabona, skupa su otišli na ručak, pa potom nastavili šetnju po najzanimljivijim delovima grada. Simpatije su od samog početka bile uzajamne, pa je tako na rastanku naša putnica dobila poklone uz gomilu zajedničkih fotografija. Ljubav je bila momentalna, oboje su procenili da su rođeni jedno za drugo i Portugalac je najozbiljnije zaprosio. Dok mi je prenosila svoje neverovatno iskustvo, čučeći pored mog sedišta, sva je treperila od uzbuđenja.   Istovremeno, dobro načuljivši uši, putnica koja je na silu zauzela susedno sedište, sve vreme je frktala i pravila grimase. Nismo mnogo obraćale pažnju i ja dobih sve moguće i nemoguće brojeve telefona moje saputnice uz njeno uveravanje da ćemo se čuti i videti čim stignemo u Beograd. Odmah će početi da planira venčanje i moram joj pomoći, jer sam upravo ja zaslužna za njenu iznenadnu sreću.

fotografija: Lola Kilibarda

Avion je u sitne sate sleteo na pust i usnuli beogradski aerodrom, i ona me je na rastanku izljubila i izgrlila kao davno izgubljenog rođaka u Americi. Nikad se više nije javila.

Posle par godina, našla sam se na letu za Berlin i nekoliko puta mi se učinilo da mi je odnekud poznata osoba koja se šetkala gore-dole po avionu. U jednom trenutku sam joj uhvatila pogled, ali ona nije reagovala. A onda je zastala tik iza mene i upustila se u ćaskanje sa stjuardesom. Pomenula je kako u Berlinu preseda za Lisabon i ja sam shvatila da je to ona. Nasmešila sam se i bila spremna da joj se javim, ali me je njen hladan i odbojan pogled odvratio od te namere. Da li me je zaboravila ili me nije poznala, ko će to znati. Uostalom, to više i nije bilo važno. Samo da je ona konačno našla svoju sreću.

Za P.U.L.S.E Lola Kilibarda

Lektura i korektura: Milica Veljković

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *