Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Lisabonska priča – Divna Vuksanović

Sudbina – reče i zauvek sklopi korice knjige snimanja.

Probijanje kroz svet senki je prilično potrajalo, a onda se zaputio ka Lisabonu. Tragao je za nečim, ili, tačnije, za nekim. Prva osoba koju je sreo na ulici, bila je slepa. U ruci je držala triangl, udarajući, s vremena na vreme, aritmično po njemu. U intervalu između dva udarca, padala je kiša; senke bi se odjednom izdužile, i privile uz potmuo alt. Dona Rosa je, nesumnjivo, izvodila fado za svoju nevidljivu publiku. I dok joj je glas, nekim čudnim putanjama, leteo po okolnim brdima, zaokrećući kod trga Markiza de Pombala, i spuštajući se, zatim, preko kraljevskog parka i cvetnih terasa Avenije slobode, sinkopirani udarci triangla su, nenadano, prizvali Kristofora Kolumba i čitavu posadu njegovog broda što je upravo odatle, svojim pramcem, bio porinut u nebo, te, naposletku, i drevne tvrđave i mostove koji su sablasno lelujali iznad naizgled mirne, smaragdnozelene reke Težo.

 Ramón Peco

Ramón Peco

Nešto kasnije, u večernjim satima, jedan gost u laganom letnjem mantilu, ispijao je svoj treći liker, popularnu kizombu, paleći cigaretu za cigaretom, kao da nešto osluškuje. Za stolom je sedeo sam, dok je u mislima lutao lavirintima stare gradske četvrti Alfama. Kada je iznenada poželeo da sluša fado, kao u stara vremena, koja su izbijala sa pucketavih vinila Amalije Rodrigez, hitro je skrenuo u bezimenu ulicu, zamakavši za ćošak, pored zatvorene ribarnice s platnenom tendom, gde se nalazio neupadljivi restoran s odabranim gostima. Istim tim ulicama, kretali su se, svega nekoliko meseci ranije, i članovi Vendersove filmske ekipe, u potrazi za atraktivnim objektima snimanja.

Pod svetlošću sveća, troje umetnika, s malenim gitarskim ansamblom u pozadini, pripremalo se za izvođenje stihova i tugaljivih kompozicija tradicionalnog portugalskog žanra. Najpre je pred publiku istupila proseda dama, kose prikupljene u punđu, ogrćući crni šal. Tokom trajanja performansa, okretala se ravnomerno, poput suncokreta, prema različitim delovima sale, pevajući, bezmalo, za svakog gosta pojedinačno. U jednom času, pogled joj se zaustavio na njemu. Muzika je naglo stala, i već u narednom trenutku se začulo zveckanje pribora za jelo. Jedna grupa posetilaca iz Amerike, oduševljena desertom od čokolade, koji je bio serviran na specijalno dizajniranim vešalicama, postavljenim tako da se slatkiši flambiraju neposredno pred gostom, glasno je komentarisala političku situaciju u Latinskoj Americi, poredeći Kubu sa Brazilom i Argentinom, uz gromoglasni smeh, sasvim neprimeren ambijentu malenog restorana. Jedan od njih, najbučniji i, činilo se, najstariji, bio je penzionisani marinac, učesnik rata u Zalivu.

Vinit Samel

Vinit Samel

U raspravi za stolom, pominjao se kazamat Gvantanamo, ali i dugačke peskovite plaže Varadera, na kojima su se, u popodnevnim satima, dremajući u visećim ležaljkama, ljuljuškali posetioci iz gotovo svih delova sveta, posluživani kokosima, koje su domaćini razbijali mačetama neposredno pred pogledima znatiželjnika. I kao u slučaju tih kokosa – mrmljao je tajanstveni gost u mantilu, više sebi u bradu nego što se obraćao susedima za stolom prekoputa – zemaljska kugla delila se i raspadala pred očima čovečanstva kao da je reč o turistima na safariju, i to na sopstvenoj planeti. Svako se otimao za bar jedno parče okeana, zemlje i slobode, nastojeći da u raspukli kokos ubaci svoju šarenu cevčicu; nasuprot ovoj idiličnoj slici komadanja globusa praćenoj poezijom i muzikom fada, protezale su se svetlucave plaže karipskih ili nekih drugih utopijskih ostrva, na kojima su svi bili večito živi i srećni. Zapravo, pojedini, sedirajući umeci života, poput Hare Krišna ideologije i sličnih momenata bivstvovanja, preplitali su se sa surovom svakodnevicom musave i rahitične dece potekle iz podneblja tzv. Trećeg sveta. Ipak, u ovoj fazi raspadanja, svet kao da ništa nije znao o sebi.

Bordeli za opštenje sa životinjama otvarani su tako širom Skandinavije. Pedofilija je uzela maha među sveštenicima svih veroispovesti. Brda su se urušavala i podvlačila pod zemljinu koru, nepregledne bujice blata odnosile su čitavu istoriju u nepovrat. U svim tim previranjima, odjekivao je plačljivi glas muškarca koji je, propinjući se na prste prilikom izvođenja muzičke bravure, drhtao doslovno čitavim telom. Prema već ustaljenom običaju, i on se, zagrcnut jecajima, u prostoru zanemelom od emocija, nalik suncokretu, obraćao svima i nikome. Podigavši mantil sa stolice, u pauzi koja je usledila kao priprema za istupanje sledećeg izvođača, išunjao se, skoro krišom, iz restorana, kročivši na vlažnu kaldrmu. I tada se iznova, poput Valtera Benjamina, čije je rukopise izučavao u nekim ranijim vremenima, prepustio tokovima grada, koji ga je zavodio krivudavim ulicama i tramvajskim šinama, kao da je takvo jedno strujanje bilo posledica samog toka svesti u koju je, tako pripit i zanesen, zapravo uplovio.

6e3a24462fdb96919c68743061f55a82

Prošavši jedan zastakljeni pasaž, sa mašinama za rublje u izlogu perionice, između stambenih zgrada projektovanih u neobaroknom stilu, odlučio je da se zaustavi na trotoaru i sagleda poziciju u kojoj se zatekao. Bio je u mraku, u kome se razaznavalo da je nadomak pešačke zone grada. Takoreći u isto vreme, Gestapo je opkoljavao njegovog duhovnog sabesednika i učitelja, stežući obruč na samoj granici jave i sna. Ali, možda mu se samo učinilo da ga prate. Ko bi uopšte mogao da zna za njega, osim vode kojom je čedno doplovio u plavičastu luku. Dosetio se, sešće na prvu klupu i mrak će ga, takoreći, progutati sve do obzorja. Tako je i učinio, odloživši mantil na naslon od kovanog gvožđa.

Sada je on bio taj koji posmatra, i uživa u evidentiranju pojava iz svog novog skrovišta. Istina je, Lisabon je živeo noću. Mirisi ribe u ustajaloj vodi, širili su se, poput najave kuge, njegovim sporednim ulicama. Bajkeri su, u obližnjem, specijalizovanom restoranu, slušali gromoglasni hard rock. Samo je jedan mladić, izletevši iz mraka, munjevito ubacio u kantu za smeće, osvetljenu snopom ulične ravete, nekakav paketić, cedulju, ili nešto tome slično. Kao da je bežao od racije, koja se, uprkos svemu, teško mogla zamisliti u uslovima razvijene demokratije. Ipak, ne treba zaboraviti da je lučki grad bio gostuljubiv i otvoren prema svima, bez obzira na poreklo, rasu, običaje i klasni položaj. Čak su i pacovi iz Đenove, kako se šuškalo, uživali izvesne privilegije na tržnicama i u obližnjim prodavnicama hleba i peciva.

bfd807f5c749f18502de937e5c604ddf

Nakon dvadesetak minuta, sasvim dovoljnih za sabiranje različitih isečaka svesti, iz pravca vazdušnih strujanja koja su dopirala sa Atlantika, sjurio se drugi mladić, duboko zavukavši ruku u istu kantu za smeće, odakle je munjevito izvadio beli smotuljak, u trku se spuštajući niz kaldrmu što je, zajedno s pogledom, meandrirala nizbrdo. Za razliku od kvarta Alfama, gde su se narkotici otvoreno nudili na ulici, ovde, u elitnom delu Lisabona, smeće je očito služilo kao kamuflaža sitnim narko-dilerima i njihovoj klijenteli. Uostalom, ko bi i mogao da kontroliše tokove narkotika u metropolama evropskih gradova, kada se znalo da većina marionetskih vlada Unije ne samo što uživa u njima, već i, u sadejstvu sa gigantskim farmaceutskim korporacijama, aktivno učestvuje u podsticanju proizvodnje i distribuciji njihovih derivata širom starog kontinenta. Siromašni gradovi, kao što su Lisabon ili Napulj, na primer, nisu mogli na duže da se odupiru diktatima moćnika. Đubre Evrope dopremano je u njih kao u deponije što se večito recikliraju u javnim perionicama, na dobrobit svih građana. Sledećeg momenta, mesto na klupi je ostalo prazno. Zora je osvajala krovove grada, uvlačeći se u svaki zaboravljeni dimnjak i antenu na kosim površinama horizonta.

Kada je i poslednji galeb kriknuo pod Suncem, pred očima mu je sevnula čuvena gradska kapija prekrivena elegantnim arkadama čiji se sjaj prelivao u reci, a zatim se, na kraju, u višestrukom luku, prelomio u okeanu. I dok se pogled naglo gasio, pri čemu je svest i dalje bila budna, nekim čudom je shvatio da umire, tj. da je upravo ubijen, mučki, s leđa, pre nego što je uspeo da ispije lažni otrov i snimi poslednji kadar o tajnom životu Benjamina, revolucionara. Čitava filmska ekipa, zajedno s dilerima i statistima, masovno je učestvovala u sceni ubistva, uverena da će krvavi mantil ingenioznog glumca, ubijenog u završnoj sceni filma o fadu, inkasirati ogromne svote novca na blagajnama širom planete.

 Za P.U.L.S.E: Divna Vuksanović1507909_10204965406674560_7698486358017378346_n

 Mimici i Puru, s tugom i ljubavlju

23 komentara na tekst Lisabonska priča – Divna Vuksanović

  1. Dragica Cirkovic

    07/12/2014 at 13:47

    Lepo, tajnovito, efektno.

  2. Милан

    07/12/2014 at 22:45

    Ангажована прича,на леп начин испричана.И прелепа ауторка,морам да приметим.

  3. jovan rnjakovic

    15/12/2014 at 11:46

    sjajna prica, upozoravajuca. autorka divna vuksanovic, lepa, prelepa. jovan rnjakovic

  4. saska

    15/12/2014 at 11:52

    odlican stil !!!

  5. Siniša V.

    20/12/2014 at 21:38

    Hmmm.Elem,istina je.Divna Vuksanović je jedna veoma lepa, izazovna i misteriozna žena. Višestruko je talentovana.Što ova priča i potvrđuje,a bavi se uspešno i naukom.Sve je kod nje stišano i zavodljivo. Kao da živi u nekoliko dimenzija.Kod mene izaziva zanos.
    Inspiriše me,zaista.Ahhh,taj Lisabon!

  6. Миша

    21/12/2014 at 14:57

    Дивна Вуксановић је за мене синоним чежње. То потврђује и ова интересантна прича. Волео бих да објавите неки интервју са овом ауторком. Мени је бар важно шта мисли, осећа, као доживљава ствари, јер тај њен свет је некако посебан. :))

  7. kolega pisac

    22/12/2014 at 14:46

    osim što je ova žena fatalna zavodnica skrećem pažnju i na njenu vanserijsku pamet

    a želim ovde da pročitam još njenih priča

    srećni praznici
    i provedite ih uz knjigu i one koje volite

  8. Jelena Matović Kruščić

    25/12/2014 at 14:57

    Eruditna proza, ukrštanje putopisa i kratke priče. Dobro građena atmosfera. Molim vas da objavite još neku priču istog autora. Ovo je za mene vrlo posebno i intrigantno!

  9. Даре

    26/12/2014 at 17:20

    Ево и ја да се огласим. ПУЛСЕ има интересантне текстове али се питам зашто не излази ћиричићно. Ипак је то наше писмо. Што се овог аутора тиче – признајем, мишљења сам да су жене мање талентоване од мушкараца, што рече и Бећковић. Али, ето, има изузетака. Дивна Вуксановић је једна свестрана и врло даровита жена, на страну то што добро изгледа. Она спада у те ретке и изузетне жене којима, као мушкарац и интелектуалац, морам да се дивим. Жена је геније. Што потврђује све што ради и чега се дохвати, па и ова прича.

  10. Dražen Pekušić

    27/12/2014 at 04:25

    Nema potrebe insistirati ni na jednom pismu, već svaka naša autorka, ili autor, bira kojim će se služiti u svojim tekstovima.

  11. Svetozar

    27/12/2014 at 18:20

    @Slažem se sa Pekušićem,to je i moj stav. Što se priče gđe Divne Vuksanović tiče, originalna je i dopada mi se. autorka očito pleni pažnju raznim svojim sposobnostima. Tako da je realno da na el. stranama pulse dobijemo još neku njenu priču u smislu poslastice. 🙂

  12. Vojin Milovic

    27/12/2014 at 19:17

    Sto ne volim ove cirilicne fundamentaliste,vazno je sta covek pise i kako, a pismo je sporedno.

    Divna Vuksanovic je za mene vodeca srpska intelektualka i svakom treba da je cast da objavi njene radove.

    Vojin Milovic

  13. oksitocin

    28/12/2014 at 18:58

    Tačno je sve što je ovde rečeno o deponijama Evrope – naravno na umetnički i poetičan način. Ali kakva je to nesuvisla primedba o latinici. Ee, jadna ova lepa i pametna glava usred balkanskog džiberaja.Ovde sve go prevarant,karijerista,preljubnik, tabletoman, ništa bolje ni ovde nije.Pa preporučujem autorki da piše malo i o domaćem glibu.Na sve strane dovoljno materijala!!!!

  14. љубитељ добре књиге

    03/01/2015 at 22:19

    Дивна Вуксановић ,интригантна списатељица и личност . Било би за очекивати да нас у новој години обрадујете са још неком њеном причом.
    Срећни празници и да нам ова година буде пуна добре књижевности и љубави. То нам је свима потребно .

  15. Koca be good

    17/01/2015 at 16:51

    Lepo. Divna Vuksanovic je majstor duha. Iako ima sve atribute holivudske dive, ova zena pre svega pleni duhom.I kristalno jasnom recenicom. I ona je zivi dokaz da je duhovna lepota neprolazna, za razliku od telesne, raznih promoterki, prezenterki, novinarki i jeftinih tv lica. Bravo za P.U.L.S. E.

  16. Стојан Марковић Цале

    25/01/2015 at 12:59

    ја ову причу видим као алегорију слепила свих нас. и допада ми се што је написана без пардона. као опомена. или опорука свеједно.

    о женама писцима мислим све најбоље. а зашто их је мало по часописима, у књигама, у академији. е па зато што овим светом у србији посебно владају прости мушкарци који једни друге протежирају не уважавајући чињенице да су и жене умна бића, да имају карактер и достојанство, можда већи од пола тих извиканих мушкарчина који су своје каријере правили у хордама,протежирајући једни друге. поздрављам пулсе што даје простор талентованим женама иза којих стоји само рад и имагинација. хвала што сте ми подарили ужитак читања. иначе, редовно вас пратим. живели.

  17. Udruzenje za podrsku pameti protiv gluposti, budi bitan

    03/02/2015 at 10:18

    Divna Vuksanovic je osoba bez premca u srpskoj kulturi. Svaka njena rec ima magijsko dejstvo. Ali, ova zena je u moru (izvinite na izrazu, kokosaka koje se prodaju za intelektualke) izuzetak koji potvrdjuje pravilo da zivimo uglavnom medju prostim svetom, sa diplomom ili bez nje. Ja Lisabon nisam ovako doziveo, znao sam da je lep i pun tajni, ali… Ovo je nesto sasvim drugo. I prelepo je iako ima mnogo mracnih detalja. Daleko od nase provincijalnosti, uskogrudosti i primitivizma!!

  18. nesa

    13/02/2015 at 15:43

    ako nije isuvise indiskretno,nekad sam bio zaljubljen u ovu divnu devojcicu,sada vec zrelu zenu pisca, isli smo zajedno u muzicku skolu,ona je bila i ostala moje valentinovo, i drago mi je da je uspela u svetu knjizevnosti. :))))

  19. Posmatrač sa strane?

    14/02/2015 at 08:53

    Ne znam koliko i kako čitate domaće pisce, ali srpskom književnošću vladaju najvulgarniji realizam, banalnost i klanovi koji diktiraju pomodarske trendove.Pisci bi hteli slavu preko noći, publicitet i novac za lagodan život.Divna Vuksanović je usamljeni strelac u tom svetu – samosvojna, originalna, hrabra da eksperimentiše i pruži nešto drugo. Njeno Okultno krvarenje ili Avanture sa stvarima su knjige koje su odlična ilustracija za to.Priča o Lisabonu je briljantna, ništa joj se ne može prigovoriti.Inače, voleo bih kada bi Divna bila i moje Valentinovo, kako reče Neša, za to bi vredelo živeti. Pozdravi redakciji.

  20. n.n.

    19/02/2015 at 07:57

    Koga ova zena i njen svet ne bi ocarali?! Hvala.

  21. стеван

    10/05/2015 at 22:54

    иза написаног слутим једну велику ширину ауторке

  22. Gole Goc 11

    13/10/2015 at 10:39

    zena bez premca na srbskoj knjizevnoj sceni,a i sire

  23. Nataša Gajić

    02/11/2016 at 11:58

    … mučki ubiti ono što razmišlja i vezuje prošlost iz raznih dijelova svijeta… radi inkasiranja krvi među raznim svjetskim bioskopima kao nijemim svjedocima ovog krvoproliča… rasuto po mantilu mladića ili ipak samo glumca zamišljene predstave bez dokaza od strane realnosti i bez stvarnih svjedoka, neučinjeno je nedjelo o kome svi sude i grakču- nikad se ne dešava da laže… Krajnja tačka dešavanja Lisabon(a)! Proglašavam film ili skitnju po ulicama, savršenom iluzijom pričanja o nepoznatom… ubici!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *