Ljuba Popović: vreme velikih laži i obmana

Sunce nas ne pita koliko će da nas greje. Kroz staklenik svoda pariskog ateljea Ljube Popovića pada pravo na njegovu novu sliku “Ima li života posle smrti”, s koje energiju širi dalje. Na nama je da ovu svetlost upijemo ili ne.

– Moj kolekcionar iz Normandije Mišel Puks mi je pre tri godine naručio najveći format do sada, neku vrstu testamenta – kaže Ljuba u ekskluzivnom intervjuu za “Novosti”. – Radim je od tada, praktično je završena, ostalo je da doradim još neke detalje. Tema slike je u početku bila apokaliptična, o planetarnoj nesreći. Tokom rada menjala je pravac i ideju. Došao sam do noćne slike, sa somnabulnom situacijom: ima krvavi mesec i figure koje pomalo asociraju na tri gracije. Širi svetlost koja počinje od velike bele figure. Dok sam slikao, da bih povratio ravnotežu, podmetnuo sam pod platno knjigu koju sam slučajno odabrao i čiji joj je naslov odredio ime. Dopala mi se ta igra slučaja.

* Malo toga se, ipak, događa slučajno. Da li nas, zaista, obasjava crveni mesec?
– Apokalipsa i dolazak katastrofa na zemlji prisutni su u svim biblijskim pričama i među prorocima. Ko zna o čemu sve ljudi ne maštaju. Mene više zanima lična apokalipsa. U sve ulažem veliku energiju i pokušavam da sagledam kakav je moj odnos prema sopstvenom kraju, a ne prema kraju sveta. Egoistički, čovek, na kraju, sam sa sobom vodi polemiku, a ono što se dešava spolja, na političkom i kulturnom planu, samo su događaji koji ga prate i na određeni način filtriraju njegovu ličnost.

* Ali značajno utiču na njega.
– Zavisi od čoveka. Na mene to slabo utiče. Posle toliko godina postao sam veoma oprezan. Više ne verujem ni u šta. Živimo u vremenu velikih laži, obmana, nečega što je prevazišlo sve okvire ljudskih normi. Čovek je krvoločan, ratuje, planeta se razara.

* Kojim idealima današnji čovek, u ovom i ovakvom svetu velikih kriza, može da teži?
– Ogromna većina ljudi na planeti nije svesna svog postojanja. Nisu svesni da imaju samo jedan život. Dogodi mi se da subotom dođem na Monparnas i nađem se u gomili naroda. Gledam onaj svet oko mene i pitam se da li su svesni sebe, života i svega što ih okružuje? Čovek je dezorijentisan. Gogen je jednu svoju kapitalnu sliku nazvao “Ko smo, šta smo i kuda idemo”. To sve govori.

* I, kuda to idemo?
– Svet je napravljen između dobra i zla, između raja i pakla. Nesreća je u tome što su zlo, koje je u čoveku, i želja za srećom u stalnom paradoksu. Nije samo čovek zločinac, zločin postoji u vazduhu, u planetarnom smislu, i ta ravnoteža između dobra i zla je vrlo kompleksna. Mnogi umetnici su pokušali da tu nađu rešenje.

* Koliko je ta ravnoteža danas poremećena, na strani zla?
– Zavisi od perioda. Za vreme Drugog svetskog rata je otišla potpuno na stranu, onda je nastala određena ravnoteža, pa je sada ponovo poremećena. Ljudsku nesreću je vrlo teško zaustaviti. Surov je ovaj svet u kojem naša deca treba da žive. Ako hoćeš da ovladaš jednim narodom, osnovna stvar je da mu izbrišeš kulturu i nametneš svoju. Amerikanci ti nameću šta ćeš da jedeš, kako ćeš da se oblačiš, šta ćeš da slikaš. Ubili su Gadafija zato što su mu sa Zapada dugovali ogroman novac. Sad bi da raščerupaju Siriju. Njihov metod je da ljude posvađaju kao pse. Tako smo se i mi krvili na teritoriji bivše Jugoslavije. To je njihova težnja, tendencija da se ovlada svetom. Njihovi muzeji su “Mekdonaldsi”. Američki pisci naučne fantastike pišu o tome da cela planeta govori engleski, što se u mnogome uspelo. U moje vreme mnogo su se učili ruski i francuski. Na sreću, vratio se Putin. Ne govorim to zato što navijam za Ruse, nego zato što će se tako napraviti kakva-takva ravnoteža u sili.

* Gde smo mi Srbi u svemu tome?
– Srbija je zemlja u kojoj ima dosta stvaralaca i zemlja paradoksa. To je lepa, zdrava teritorija. Mislim na zemlju, na planine, doline, na plodnost. Praktično nismo svesni gde živimo.

* A ljudi?
– Ljudi su individualci. Kod nas svaki čovek ima neku svoju autonomiju i svoje mišljenje. Zbog toga na teritoriji Srbije ima dosta kreacije, i na sportskom, i na umetničkom planu.

* Ali zato nas je teško i voditi?
– Ne treba zaboraviti da je prostor na kojem žive Srbi, zbog položaja, stalno bio pod okupacijama i izložen napadima. Teško je to izdržati. U stalnoj smo stisci kom carstvu ćemo se privoleti. Ne možemo da nađemo rešenje. Biramo najbolje od najgoreg. Propaganda je moćna stvar. Ljudi uvek misle da je negde drugde bolje. Treba nam prosvećeni apsolutista. Imali smo Milovana Đilasa, koji je prošao sve, koji je na Zapadu bio poznata ličnost, pisac, intelektualac. Dostigao je možda najviši domen koji smo imali među političarima. Ali godinama pošto je izašao iz zatvora niko ga nije primećivao. I sad sigurno ima takvih ljudi kod nas, samo što nisu u stanju da dođu do vlasti. Tu je cela nesreća. Nas Srba na toj rasturenoj teritoriji bivše Jugoslavije ima najviše, imamo i najjaču kulturu, ali me brine što je ona danas ugrožena. Ako deset godina držiš zatvoren važan muzej, tu nešto nije normalno.

* Šta treba da radimo?
– Srbija je bogata pametnim ljudima, pa neka se izvlači. Nije moje da im solim pamet.

* Kakav je današnji odnos države prema vama vrhunskim umetnicima?
– Naša država po tom pitanju ništa ne radi. Nikad ništa nije učinila, niti su to učinili naši bogati ljudi, da nam omoguće višu kvotu. Nas nekoliko, Vlada Veličković, Dado Đurić i drugi, sami smo je izgradili. Grci imaju svog Fasijanosa, koji je bio četiri puta jeftiniji od mene, a sada je četiri puta skuplji. Jer su oni shvatili da Fasijanos predstavlja Grčku i počeli su da mu kupuju slike. Da ga dižu. Kolumbija, na primer, ima Botera, koji je jedan od najskupljih slikara naše generacije. Bio je jeftiniji od mene. Danas mu prodaju sliku za pola miliona. Argentina radi za Segija. Svog Alešinskog pomaže Belgija. Otišao je u nebo. Naša država nije bila u stanju nikad da uradi nešto tako. U Muzeju savremene umetnosti izbacili su sve slike napolje, počeli da imitiraju Zapad. Takvo je vreme.

* Jeste li, posle svega, srpski ili francuski slikar?
– Ne postoji srpsko i francusko slikarstvo. Postoji samo slikarstvo. Živim u Francuskoj 50 godina, a pripadam jednom od južnoslovenskih naroda koji se zove Srbi. Njih ne možete da iselite s Balkana. Država je druga priča. San o ujedinjenju južnoslovenskih plemena, koji je počeo početkom prošlog veka, bio je idila. Kralj Aleksandar je napravio veliku, vrlo moćnu državu. Razlika između Beograda i Zagreba je mnogo manja nego između Pariza i Marselja.

– Radim u ateljeu, kao u nekom manastiru, potpuno zatvoren. Pokušavam da vodim dijalog sam sa sobom. Moram da eliminišem sve spoljne elemente, da mi ne kvare unutrašnju vodilju.

– Slikarstvo se sastoji iz tonova i zvukova, kao i muzika. Muzička kompozicija je namenjena ušima. Slikarstvo je isto tako zvuk, samo ne za uši, nego za oči. Pikturalnost je bogatstvo slike u treptajima. Koliko slika treperi, toliko ima niskih i visokih tonova. Koliko puta su oni umnoženi, do te mere ide njen kvalitet. Zavisi od čoveka da li ume i kako će to da primi.

– Putevi moje nove slike su autobiografski. Postoji tamo jedna mala spodoba koja nosi broj 77. Kad sam imao toliko godina stavio sam dve sedmice. Među Srbima postoji verovanje da kad imaš dve sedmice, imaš dve sekire. To je najopasniji trenutak u starosti. One su znak da svakog trenutka možeš da odeš. To sam pregurao, sad imam samo jednu sedmicu, pa sam, na određeni način, smanjio opasnost!