Ulogujte se / Kreirajte profil

 Љубав и Достојевски

Само за мушкарце

Јако мало  књига се  код Достојевског бави љубављу између мушкарца и жене, једна је „Идиот“ која ће у тексту и бити најчешће и спомињана а друга је „Зли дуси“ која више говори о неким сурогатима љубави.

 Русский писатель Федор Достоевский. РИА Новости

Русский писатель Федор Достоевский. РИА Новости

Код самог Достојевског љубав није никада довољна сама по себи да људски живот учини испуњеним и довољним, она увијек повлачи и питања: невиности, права и достојанства самих љубавника како то Селин каже „љубав је бесконачност доступна и пудлицама а ја имам своје достојанство“.

Љубав се у овом свијету константно појављује у неком свом облику па се тако и Ставрогину на његовом путу  очајања константно нуди кроз разне ликове као што су Лиза, Даша, мајка и  дјевојке из „провинције“.  Овлаш ћемо се дотаћи тих љубави које суштински никада не дирају Ставрогина а најмање могу да утичу на његово „срце“ и сасвим други поглед на сопствену судбину. Лиза воли једном метеорском љубављу у којој се и на самом почетку назире жеља за падом и неуспјехом, једна врста тетатралности, ексцентричности, егоизма чак и хистерије која треба ову душу више да доведе до уништења и сагоријевања саме љубави а никако подизање неког олтара или нечег новог и још непознатог пута за двоје заљубљених.

0015-023-Renuar-Per-Ogjust-1841-1919

Даша припада женама које воле једном и воле до гроба, њена љубав само једном изабере али не зато што у мушкарцу препозна способност да воли или неку неслућену могућност већ се ту бира „случајан мушкарац“ који једино обавезно мора да посједује значајан ниво лоших одлика. Сопствено сиромашно срце са племенитим надахнућем која кроз жртву и искупљење за сопствену немоћ  у љубави покушава да кроз бригу и преданост жели да добије бар мало „мушке“ топлине и искупљења. Снага преданости и воље треба да надомјести недостатак љубави коју Ставрогин са правом осјећа као мртву, окамењену а самим тим и завршену и прије почетка. Једноставно речено љубав за уморне и потрошене душе. Мачинска љубав се појављује као пуна жртве, бриге  и стрепње али дубоко неспособна да види све поноре властитог дјетета и својим негирањем свих мрачних душевних одлика самог Ставрогина придоноси његовој судбини. Овдје се нећемо бавити овом специфичном љубави мајке и дјеце али код Достојевског и мајке недвосмислено морају да познају сопствену дјецу све њихове мане и прљаве душевне особине и да их опет могу волити а са таквом безусловном љубави без негирања стварности евентуално и помоћи.

Провинцијске дјевојке се појављују као жене без маште, прежваканих идеја, празне и жељне љубавних узбуђења које би их згромило и нанеки начин извукло из сопствене ситничавости и зависти. Испразне жене подгријана срца које на било какав наговјештај ненаклоности показују свој одвратан карактер, потпуно опчињене и узбуђене због доласка Московског заводника који је све пробао у животу да би се послије неуспјеха код истог напречац сјетиле моралних заноса. Код Достојевског постоји и љубав у неписменом дијелу Руског народа гдје није нимало лијепо приказана, више као неки спој обичаја и патетике повезан са снажним чулним узбуђењима. Ни средња класа није поштеђена критичког осврт  па је често приказује као једну врсту заустављености на нивоу  особености карактера, каламбура, надмудривања, домишљатости , глумљене драматике и памети ке али никада довољно снажне да се доживи  било који ниво трагичности самог живљења, увијек бивајући заустављне на пола пута. У Идиоту имамо љубав Аглајне и кнеза Мишкина која се готово провлачи кроз цијели роман. Кнез дуго није сигуран да ли воли Настасју или Аглајну помишљајући да величина њене муке јесте моменат који га је занио, међутим касније кнез разумије да Настасју искрено и потпуно воли. Аглајна је самом Достојевском задавала много муке, на почетку би се могло рећи да је то дјевојка која се само може пожељети: забавна, лијепа, несташна, морална, духовна, страсна,  способна за велика уживљавања. У њој Мишкин открива оно што је једном Гогољ рекао парафразират ћу га овдје : „те чаробне и блиставе Руске дјевојке које чином удаје падају у дубоку баналност бројења рубаља и кукичења“.

43212_10309529

Настасја представља дјевојку која је као млада била заведена од искусније мушкарца који да би прекратио свој досадни дендијевски живот бира љубав једне невине дјевојке. Касније из многих разлога проба да јој нађе мужа и обезбједи лагодан живот да би се искупио на неки свој више него чудан начин. Настасја која је упознала „љубав мушкарца“ и моћи коју је имао над њом , за своје уништене дјевојачке снове и рањено срце , жели да се освети на исти начин како мушкарцима тако и једном лицемјерном друштву. Заносећи мушкарце око себе између осталих упознаје и кнеза Мишкина и његову љубав која има велики утицај на њу. Вођена духом освете , Настасја се суочава са горким и болним истинама да њено ексцентично и раскалашно понашање највише погађају саму  њу  у најдубљим дјеловим сопствене  душе.  Светећи се мушком свијету спознаје да се свети сама себи и да је она опет жртва али сада сопственог дјеловања, што кнез Мишкин дубоко осјећа. У свим својим скандалима код Настасје нема ликовања над том побједом друштва што би била одлика ситних душа само њено срце упознаје још већу патњу , готово доказујући самој себи да је она сама порочна жена  и да заслужује мрачну судбину. Неколико пута искушава и Мишкинову љубав са једне стране питајући се о тој никада доживљеној љубави мушкарца а са друге стране и надајући се да је Мишкин само идиот који и не може бити препрека њеној судбини.

Ту се појављује оно што Достојевски често поставља пред своје јунаке , одређену врсту катарзе која у се увијек одвија не у друштву него у најдубљим слојевима личности која треба не само себи да опрости гријехове него и свим људима на свијету у том моменту. Морамо признати тежак и готово невјероватан захтјев који тражи изграђену личност, велико срце и застрашујућу храброст. Настасја бира Рогожина и смрт коју он носи, да би убила оно што носи Мишкин ,природно је да бира да посљедње што буде осјећала у животу буду хладне , грубе мушке руке на свом врату и завидне, хладне, испуњене мржњом Рогожинове очи. Рогожин је нешто као Ричард трећи , гола страст која расте са сопственом немоћи за љубав само у основи за посједовањем  па са разлогом Мишкин примјећује да би био као отац да није погођен љепотом , сопствени живот би му био сведен на стицање новца и друштвеног угледа. Кнез Мишкин је у роману приказан као човјек невјероватног сензибилитета који осјећа сваки титрај у другим душама али је  уједно и комплетан мушкарац. Овај двоструки захтјев је генијалност самог Достојевског успјела да оствари а да Мишкин не упадне у оно што Црњански зове „случај комедијант“.

aivazovsky19

Упознајући Настасју , Мишкин упознаје сву силину женског свијета, њену топлину, пуноћу , и једну неопходност за сваки свијет људи. Кнез Мишкин се налази у муци како да самој Настасји покаже да јој није опростио да је то нешто друго (Достојевски не мисли да љубав може бити потпуни  почетак који самим чином, акцијом представља брисање предходних „љубави и грехова“ нешто што представља мит о Афродитином купању у ријеци из које излази невина) , јер и самим чином опраштања ми над блиским људима стичемо одређени степен надмоћности. Без те снажне комуникације која се зове љубав овај свијет може представљати само мјесто лудила, рата и злочина. Кнез Мишкин и завршава у лудилу управо из ових разлога , тамо гдје се љубав „дави“ душа је осуђена на бесомучна лудила како то Шекспир каже бука и бијес. Суочавање човјека са сопственом празнином, питањем јели уопште жив , ком Богу и моралу да вјерује је код Достојевског доведена до највећег степена и његова питања и данас нису изгубила на актуелности чак би се могло рећи да она никада нису радикалније ни постављена као у овом нашем времену. . Као што вјерује да човјек нема образац као остала природа, тако исто вјерује да га нема ни у љубави. Ми не можемо бити ништа потпуно тако да у записима у подземљу јунак  може вапити и за лијеношћу и то би на крају био неки доказ живљења и постојања. Питање љубави у Идиоту, питање друштва и политике у Злим дусима, и саме религије и философије у Браћи Карамазов која треба да донесе кроз лик Аљоше  и разрјешење  свих ових питања што  није предмет овог чланка. Оно што Достојевски радикално поставља јесте да човјек сам у себи никаквом психологиојом и философијом не може да превазиђе на крају за многе наше велике заносе и љубави су потребни неки олтари љубави , богови љубави и наша комуникација са њима да би себе и друге могли препознати и вољети. Љубав код Достојевског увијек на одрешени начин треба да превазилази оне који се воле , самим тим их на неки начин дистанцирајући једно од другога како би се могли и видјети али увијек остаући једно.Нека врста дубоког препознавања али и предавања у мрколом мраку , само заједно сијајући. Самим тим по Достојевском се не  може упасти у замку породичне себичности или друштвене одмакнутости. Комуникација са оностраним када се прекине остају нам само бесмислене патње и још дубљи порази.

за П.У.Л.С: Славенко Кисић

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst  Љубав и Достојевски

  1. Душко Јевтовић

    14/04/2016 at 13:37

    Надахнут чланак Славенка Кисића побудио ме је на размишљање о љубави и Достојевском.
    Рекао бих да је за Достојевског љубав највиши облик слободе, али слободе за коју највећи број људских бића није спреман, јер огромна већина нас није у стању да прихвати патњу као коначно уточиште својих надања.
    Несрећа је нераскидиво испреплетана с љубављу, она је снага која може да нас препороди, али срећа је циљ кога се не можемо одрећи и ка коме срљамо без обзира на последице.
    Упоредно постојање патње и среће је мудрост коју ретко постижемо, мада се понекад с њом миримо, али њихов раскид може да значи крај и једне и друге и превладавање тупе равнодушности у којој се неприметно а вртоглаво
    смењују дани.
    Зато је љубав узалудна (и опасна) ако нас не доводе до Бога, до вере да је Он у нама и да нисмо беспомоћни. Када схватимо да је Бог – љубав (на ове речи Јована Громова подсећа нас деспот Стефан Лазаревић у “Слову љубве”) постајемо спремни за срећу и упознајемо је кроз саосећање за ближње с којима делимо радости и патње. Тада испуњавамо животни смисао који нас је испунио уз помоћ љубави.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *