Ulogujte se / Kreirajte profil

Ljubav u doba tuposti – Anton Čehov

Prerađeni tekst obraćanja mladim piscima dobitnicima Whiting nagrade.

Kada se majka moje majke razbolela od tajanstvene neurološke bolesti koja je izmicala dijagnozi, izgubila je čulo ukusa. U mnogim porodicama taj gubitak ne bi bio naročito važan, ali za nas je imao ozbiljne posledice. Kao matrijarh naše brojne, višegeneracijske porodice, ona je uvek upravljala kuhinjom svojom efikasnom, mada donekle despotskom rukom. Budući da je kuvala svu hranu (pokušaj ujakove žene da preuzme taj zadatak bio je glatko i tiranski odbijen), baka je bila naš vrhunski arbitar ukusa. Decenijama je taj aranžman bio relativno stabilan i svima po volji: bila je izrazito nadarena kuvarica. Ali kako su joj receptori za ukus otupeli, hrana je iz nedelje u nedelju bila sve začinjenija – od blage preko pikantne do nepodnošljivo začinjene. Možda joj je to bila nekakva kompenzacija – kao što neki ljudi koji gube sluh govore sve glasnije – ali riblji kari sada bi nam eksplodirao na nepcima kao termonuklearna bomba. Sočivo je gulilo jezik. Prženi spanać je bio čista vatra; okra – ispit izdržljivosti. Kada je čak i beli pirinač, poslednje utočište azijskog jezika, počeo da stiže na sto prekriven prepolovljenim pakleno ljutim papričicama, grčili smo se od užasa. Ali vremenom smo očeličili: otupelost rađa otupelost.

A. P. Čehov, foto: Fine art images / Heritage images / Getty

Danas ću vam govoriti o desenzitivizaciji ili smanjenju osetljivosti. U svom drugom životu van književnosti ja sam onkolog. Otupelost je, moglo bi se reći, moj profesionalni hazard. U poslednjih mesec dana od raka mi je umrlo ili ga ponovo dobilo 12 pacijenata. Juče sam čuo da je prijateljica koja vodi moj omiljeni restoran, gde sam se svakodnevno opuštao dok sam pisao poslednju knjigu, umrla od raka jezika koji se proširio na mozak i kosti. Kada mi novinari postave pitanje kako to izdržavam, govorim im o iznenađujućim uspesima s nekima od mojih pacijenata, o nadi i budućnosti. Ali im ne kažem – i ne mogu da im kažem – da je neka vrsta otupelosti sastavni deo moga posla. U januarsko jutro dolazim kući sa odeljenja za transplantaciju koštane srži i igram se sa psom, premeštam nameštaj i vežbam polinomsku faktorizaciju s mojom ćerkom. Čašom šampanjca proslavljam objavljivanje naučnog rada. Vraćam se na odeljenje sledećeg jutra i imam šta da vidim pod mikroskopom – ćelije leukemije opet su navalile na koštanu srž mog pacijenta uprkos herojski izdržanoj žestokoj hemoterapiji. Taj ciklus se stalno ponavlja. Postao sam majstor desenzitivizacije.

Naravno, nisam ovde da bih govorio o otupelosti koja prati medicinsku praksu. Danas nam preti jedan drugi vid gubitka osetljivosti. Kada sam pozvan da održim ovaj govor pred punom salom budućih pisaca, suočio sam se s krupnim i neprijatnim pitanjem: kako pisati u vremenu tuposti?

***

Dvadeset prvog aprila 1890. lekar i pisac po imenu Anton Čehov, tada u 31. godini života, putovao je na Sahalinsko ostrvo, u kažnjeničku koloniju u Ohotskom moru severno od Japana. Putovanje je trajalo tri meseca. Da bi stigao do Sahalina, Čehov je morao da pređe vozom vetrovite stepe severne Rusije i smrznutu sibirsku tundru. Zatim je putovao kolima s konjskom zapregom, pa parobrodom preko reke Amur i na kraju malim ribarskim brodom po Ohotskom moru.

Zašto je ovaj neobično osetljiv čovek blagih manira – i nežne fizičke i mentalne konstitucije – odlučio da putuje do negostoljubivog dalekog ostrva nastanjenog lopovima, prostitutkama i ubicama? Čehov je nekom od svojih prijatelja rekao da odlazi u Sahalin da bi sproveo popis (što je i uradio, mada ne naročito brižljivo). Drugima je rekao da radi nekakav etnografski projekat o zatvorenicima i doseljenicima kao deo svojih medicinskih studija. Ali i popis i medicinski projekat su bili polulaži, puki izgovori – „manevar“, da upotrebim njegovu reč – da bi otišao na to ostrvo.

Šta je onda bio pravi razlog koji ga je nagnao na ovaj put? Čehova je medicinski staž duhovno ispraznio. Razvio je veštine posmatranja i sazreo u pouzdanog dijagnostičara. Ali izvanredna priroda patnje kojoj je bio svedok i neodgonetljiva arbitrarnost bolesti i smrti su ga otupele. Tu strepnju će na kraju utkati u svoja pozna dela – posebno u priču „Paviljon 6“ – ali tada o tome još nije bio napisao gotovo ništa. Znamo i da mu se zdravlje pogoršavalo. Njegov brat je umro od tuberkuloze 1889, godinu dana pre Čehovljevog polaska na naporni put, a znamo da je i sam Čehov bio svestan da je zaražen bacilima jer je pre polaska pljuvao krv. Možda je pomislio da će na ostrvu naći neku vrstu medicinskog ili mentalnog sanatorijuma.

Ali koliko god da ga je opterećivala telesna bolest, Čehova je zapravo morila bolest ruskog društva. „U izvesnoj meri“, piše njegov biograf Ernest Simmons, „njegovi strahovi su odražavali strahove svih mislećih ljudi 80-ih godina 19. veka, te epohe društvene stagnacije“. Carska Rusija je bila prožeta moralnom i ekonomskom pokvarenošću. Društvom su harali korupcija i nepotizam. Cenzura je bila redovna pojava. Vesti su često bile manipulisane i lažne. Politički disidenti su kidnapovani, ubijani ili zatvarani. Elite su se bile ušančile u groteskno prostranim kućama dok su Rusijom vladali siromaštvo, nasilje i glad.

Čehov nije bežao od bolesti ili smrti, već od mrtvila. „U mojoj duši je nekakva stagnacija“, pisao je prijatelju. On je pokušao da se resenzitivizuje – da od-tupi otupelost. Tražio je mesto gde bi mogao da se vakciniše protiv dosade koja mu je obuzimala dušu.

Ostrvo Sahalin, blago rečeno, nije bilo mesto za bolećive. Čehov je tu našao zajednicu još pokvareniju od one koju je ostavio iza sebe – ostrvsko društvo na ivici ludila i bezakonja, bez imalo samodiscipline. Muškarci na ostrvu su lovili jedni druge iz razonode. Žene su rutinski gurane u prostituciju. Deca su bila neuhranjeni robovi odraslih. Zatvorenici su podmićivali čuvare, a čuvari su tukli osuđenike bezmalo do smrti.

Dva primera iz Čehovljevih zapisa o ovom putovanju uvode nas u dublji smisao ovog hodočašća. Jedan je susret na trajektu preko reke Amur:

„Na amurskom parobrodu koji je išao za Sahalin bio je jedan osuđenik sa okovima na nogama koji je ubio svoju ženu. S njim je bila njegova kćerka, šestogodišnja devojčica. Kud god bi on krenuo, primetio sam, devojčica bi požurila za njim, držeći se za njegove okove. Noću je dete spavalo na gomili sa osuđenicima i robijašima.“

U drugom primeru on opisuje susret s jednom ženom na ostrvu:

„Stara žena koju zovu gospođica Ulana živi sa imućnim starim seljakom u izgnanstvu. Pre mnogo godina ubila je svoje detence i zakopala ga u zemlju; na sudu je rekla da ga nije ubila već ga je živo zakopala – mislila je da će tako imati veće izglede da prođe nakažnjeno. Sud ju je osudio na 20 godina. Dok mi je o tome pričala Ulana je gorko plakala, a onda je obrisala oči i upitala: „Možda bi hteo da kupiš lepu glavicu kiselog kupusa?““

U Platonovoj Državi vojnik Leontije, kad mora da se suoči s gomilom ljudskih leševa u stanju raspadanja, užasnut i postiđen skreće pogled. Ali onda u njemu prevladava voajerska glad, on trči prema telima i proklinje svoje oči: „Gledajte, zli bednici“. Čehov niti skreće pogled od gađenja niti hita da zadovolji sadističku radoznalost. On prosto gleda i opet gleda. Taj pogled je bespoštedan i prodoran, jasnovid, klinički – reč koja se često koristi u vezi s njim. Kao da nam kaže: ne možete da vidite ako su vam oči zamagljene suzama; lekar koji plače je nekoristan lekar. Čehov saseca svaku obmanu. On preseca prepuštanje sažaljenju i oplakivanju; podseća nas da je nemoguće sažaliti se na čoveka ophrvanog samosažaljenjem.

On ide i dalje od toga. Da su njegovi nervni završeci ostali zapečaćeni, mrtvi, tupi – otupeli – on ne bi bio veliki pisac. Kod njega klinička distanca – hladni, bespoštedni, strogi pogled – ustupa pred nežnošću, osetljivošću koja je čista suprotnost hladnoj ravnodušnosti. Lampe za seciranje moraju ostati uključene, on to zna, ali pacijentkinja ne može biti ostavljena da usahne pod živinim sijalicama. Ona mora biti negovana, oživljena, opet učinjena celom, isceljena. Lekaru je lako da izražava moralni gnev ili negodovanje zbog pacijentove bolesti, ali u tome ima narcisizma. Lako je, takođe, sklepati moralnu basnu o bolesti – „to je kazna koju je pacijent sam navukao na sebe“ – ali u tome ima sadizma. Neuporedivo je teže i hrabrije posmatrati, opisivati, postavljati dijagnozu, saosećati i lečiti.

„Ovo je šest principa koji čine dobru priču: 1. odsustvo opširnog razglabanja društveno-ekonomske prirode; 2. potpuna objektivnost; 3. veran opis osoba i predmeta; 4. krajnja sažetost; 5. smelost i originalnost… i 6. saosećanje“, napisaće Čehov kasnije. Prvih pet principa čiste i desenzitivizuju naše rane. A poslednji – saosećanje – odvodi nas od tuposti ka isceljenju.

Ukratko, Čehov je u Sahalinu pronašao novu vrstu književnosti, usklađenu s kliničkom humanošću – književnost prodornog, gotovo medicinskog posmatranja ljudske prirode i njenih nesavršenstava i izvitoperenja, ali i književnost štedre osećajnosti i nežnosti. „Te priče nemaju završetak, kažemo, i onda ih kritikujemo na osnovu pretpostavke da priče treba da se završe na nama prepoznatljiv način“, pisaće kasnije Virdžinija Vulf o Čehovu. „Kad tako radimo, dovodimo u pitanje sopstvenu čitalačku sposobnost. Ako nam je melodija poznata, a završetak snažan i potvrdan – ujedinjeni ljubavnici, poražene hulje, raskrinkane spletke – kao u većem delu viktorijanske proze, teško možemo pogrešiti. Ali kad je melodija nepoznata… kao kod Čehova, potrebno nam je vrlo smelo i pronicljivo osećanje za književnost da bismo je čuli, posebno njene poslednje tonove koji upotpunjuju harmoniju.“

Ovaj svet – arbitraran i neobičan, ne nepravedan već prosto lišen pravednosti, bez moralne ili duhovne urednosti, bez jednostavnih harmonija, bez lakih melodija – naći će svoj moćan glas u Čehovljevim zrelim kasnijim delima. Taj svet će se pojaviti u dramama i pričama koje je napisao posle 1890, koje će definisati njegovo delo i utvrditi njegov ugled: „Galeb“, „Ujka Vanja“, „Višnjik“ i „Paviljon 6“. Ta dela nesumnjivo definišu modernu književnu prozu. Ono što je možda još značajnije, njima započinje moderna proza. Možemo reći da je Čehov izumeo moderni roman – a uporedo zapravo i savremeni nefikcijski narativ. Ako nam veličina tog postignuća danas izmiče, razlog je to što su nam osnovni elementi Čehovljeve proze – njen klinički humanizam, njeno živo saosećanje, njeno postojano odbacivanje narcisizma moralnog gneva i sadizma moralnih basni – postali tako bliski u najvećim delima naše književnosti da ih ne primećujemo kao što ne primećujemo vazduh koji udišemo. Želimo da vidimo Čehova kroz naočare modernog romana, a zapravo moramo gledati taj roman kroz Čehovljevu naočare.

***

Oklevam da ovu priču pretvorim u parabolu – njen protagonista bi se pobunio – ali ovo ipak jeste priča sa poentom. Šta – kako – pisati u doba otupelosti? Jedno iskušenje je možda podleći Leontijevom prvom porivu: odvratiti pogled. Otupelost rađa otupelost i lako je prilagoditi se vremenu ili se pak povući od svakog angažmana. Ali postoji i jedno podmuklije i zavodljivije iskušenje: prepustiti se samosažaljenju i oplakivanju. Gnev je jeftin i svarljiv kao lažne vesti – brza hrana nezadovoljnih.

Čehovu je Sahalin poslužio kao protivotrov. Možda mu nije povratio zdravlje, ali mu je povratio osetljivost. Ostavio je iza sebe otupelost i našao nova sredstva delovanja u svom svetu – a uporedo je izmislio novu vrstu književne proze. Danas i posebno danas – kad pretnja desenzitivizacije – i prateća zavodljivost distanciranja, gneva, odbojnosti, indignacije, oplakivanja i narcisizma – lebdi nad našim životima, možda opet treba da sebi postavimo pitanje koje je sebi postavio Čehov u proleće 1890: šta će me prenuti iz ovog stanja neosetljivosti? Kako ću se suprotstaviti mrtvilu koje mi obuzima dušu?

Svako od nas će pronaći sopstveni odgovor na to pitanje. Ne postoji gotova formula (mada imamo Čehovljevih šest principa pisanja). Ali je otrežnjujuće prisetiti se širine i dubine našeg književnog duga tridesetjednogodišnjem lekaru koji je krenuo na put da bi se oslobodio anesteziranog odnosa prema svetu. Možemo se prisetiti da je suprotno od „anestetički“ u stvari „estetički“ – reč koja se prethodno odnosila na sve što se može opaziti ili osetiti, a koja se danas odnosi na prirodu lepog. Lepota u svojim bezbrojnim formama može nastati samo kao suprotnost otupelosti. To, barem meni, služi kao manifest našeg vremena.

Siddhartha Mukherjee je indijsko-američki onkolog i pisac naučno-popularnih knjiga: “The emperor of all maladies: A biography of cancer / Car svih bolesti: Biografija raka”, za koju je dobio Pulicerovu nagradu i “The gene: An intimate history / Intimna istorija gena”.

Siddharta Mukherjee, The New Yorker, 11.04.2017.

Prevela Slavica Miletić

Ljubav u doba tuposti

09.06.2017.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *