Ulogujte se / Kreirajte profil

Ljubavi Marine Cvetajeve

Cvetajeva (Марина Ивановна Цветаева), ruska, prekasno otkrivena, boginja, bila je, kažu, nepodobna za vođenje domaćinstva i porodični život, jer je sebično sebe i poeziju stavljala na prvo mesto, verujući da je kompromis rezervisan samo za slabe i za one koji nisu umetnici.

Oduzevši sebi život u 49. godini, pogledala je smrti, kako i životu, u oči – dostojanstveno, suočivši se sa činjenicom da sebi i porodici više ne može da obezbedi osnovne uslove za život.

“Ja ne živim u svojim ustima i onaj ko me ljubi, ne dotiče mene.”

“Ja ne živim u svojim ustima i onaj ko me ljubi, ne dotiče mene.”

Ovaj život, pun strasti, patnje i ljubavi otpočeo je 1892. godine u Moskvi, u uglednoj, artistokratskoj porodici. Putujući svetom sa svojim najbližima, Marina se radovala begu od moskovskog buržujskog života, ne sluteći da će jednom od njega i pobeći – u potpunu bedu.

U mestu Pavla Visina (poznatom utočištu za pesnike i umetnike), upoznala je svog budućeg supruga – carskog višeg oficira Sergeja Efrona (Сергей Эфрон). Ubrzo su se i venčali, no Cvetajeva je celoživotno imala afere sa drugim muškarcima, bilo platonske, bilo “opipljive”. Navodno je imala i ljubavnu aferu sa pesnikinjom Sofijom Parnok (София Парнок).

Nakon što se Efron, sa kojim je tad imala dvoje dece, priključio Beloj armiji, Marina se vratila u Moskvu, gde je vladala beda, a kako nije imala kome da se obrati za pomoć – bila je prepuštena samoj sebi, pa je i obavljala sve poslove do kojih je mogla doći. Kada joj je umrla mlađa kćerka, ona biva izjedana grižom savesti, te suprugu, za kog i ne zna da li je živ, u pismima piše kako ju je “Bog kaznio”. Kada je, najzad, dobila vest da je Sergej u životu, i tada mu piše: “Moj Serioženka, ako se od sreće ne umire, onda se u svakom slučaju okameni.”

“Nada ima krila. Moja nadanja – to je kamenje na srcu: želje koje nisu imale vremena da postanu nadanja, odmah, unapred, su postale beznađe, tegobe, najteže tegobe. Daj mi, Bože, da se više ničemu ne nadam.”

“Nada ima krila. Moja nadanja – to je kamenje na srcu: želje koje nisu imale vremena da postanu nadanja, odmah, unapred, su postale beznađe, tegobe, najteže tegobe. Daj mi, Bože, da se više ničemu ne nadam.”

Ona sa kćerkom 1922. napušta Sovjetski Savez i ponovo se sreće sa svojim mužem. Živeći u Pragu, ali bez muža, Marina otpočinje aferu sa bivšim vojnim oficirom – Konstantnom Rodzevčem (Константин Родзевич). Po završetku ove veze, počinju i njene prepiske sa Borisom Pasternakom (Борис Леонидович Пастернак) i Rilkeom (Райнер Мария Рильке).

Pisala je Borisu:

“…Borise, ja ne bih mogla u julu mesecu da s tobom budem u Moskvi jer bi se ti razbijao o mene.
Mnogo sam razmišljala o tome – i pre tebe – celog života. Vernost kao samosavlađivanje nije mi potrebna (ja kao odskočna daska, ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti, nerazumljiva mi je, tuđa. (Vernost kao nevernost – stavlja sve na svoje mesto!) Dovoljna mi je jedna za ceo život. (Možda je i nije bilo, ne znam, nisam pronicljiva, onda joj se približila nevernost, njen oblik.) 
…Šta bih ja s tobom radila, Borise, u Moskvi (bilo gde, u životu)? Pa zar može jedinicia (bilo koja) da da zbir? Kvalitet je drugačiji. Drugačije cepanje atoma. Suština ne može da se raspadne na ono što tek treba da bude. Heroj ne stvara trg. Trg je potreban temi da bi još jedanput i na nov način stvorila heroja (sebe).
Da dopunim o razumevanju…
Ja tebe razumem iz daleka, a ako bih videla ono što te očarava, zagrcnula bih se prezirom kao slavuj pesmom. Likovala bih od njega. I u trenu bih se izlečila od tebe. Kao što bih se izlečila od Getea i Hajnea čim bih ih pogledala.
…Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srećni – u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na onom svetu, a posebno na ovom, koji je već sav u nama. 
Tvoja večita odlaženja (ja to tako vidim) i tvoje oči koje gledaju odozdo. Tvoj život, dalek od svih ulica sveta – pravo meni u dom. Prisutnost ne podnosim, a znam da je ni ti ne voliš. Složili bismo se…”

Kada je Rilke umro, gorko i grozničavo pisala je Borisu o njegovoj smrti:

“Ti si prvi kome ispisujem ovaj datum. Borise, on je umro 30. decembra, ne 31. Još jedan životni promašaj. Poslednja sitna osveta života – pesniku. Borise, mi nikada nećemo otići kod Rilkea. Taj grad više ne postoji.

… Vidiš, Borise: utroje, živi i svejedno ništa ne bi ispalo. Poznajem sebe: ne bih mogla da ne ljubim njegove ruke, a ne bih mogla da ih ljubim, čak ni u tvom prisustvu, možda čak ni u svom. Ja bih žudela, kidala bih se i raspinjala, Borise, zato što je to još ovaj svet. Borise! Borise! Kako mi je onaj dobro znan. Po snovima, po vazduhu snova, po rasterećenosti, po suštini snova. I kako ne poznajem ovaj, kako ne volim ovaj, kako sam uvređena u ovom…”

Iz pisma Borisu: “...Mislim na Vas i bojim se da ću Vam u životu biti od štete: moje je da – skidam sve maske, ponekad derući pri tome i kožu, a ponekad i meso. Ljude kroz mene nećete naučiti da volite, sve osim ljude – DA! Ali živi se sa ljudima...”

Iz pisma Borisu: “…Mislim na Vas i bojim se da ću Vam u životu biti od štete: moje je da – skidam sve maske, ponekad derući pri tome i kožu, a ponekad i meso. Ljude kroz mene nećete naučiti da volite, sve osim ljude – DA! Ali živi se sa ljudima…”

Sergej i Cvetajeva su se 1924. pomirili i napustili Prag, a potom dobili i sina, da bi već naredne godine otišli u Pariz, gde su živeli narednih 14 godina u bedi. Po povratku u Rusiju, Efron je bio uhapšen zbog špijunaže, a ubijen je iste godine kada su Cvetajeva i njen sin evakuisani u Jelabugu.

Obesila se avgusta 1941. ostavivši pismo upućeno sinu:

“Murilga! Oprosti mi, ali dalje bi bilo sve gore. Teško sam bolesna, to više nisam ja. Volim te bezumno. Shvati da više nisam mogla da živim. Prenesi tati i Ali ako ih vidiš da sam ih volela do poslednjeg časa i objasni im da nisam mogla dalje.”

Slučajni “akter” njenog samoubistva, bio je upravo Pasternak (s kojim se pred kraj života konačno i upoznala). Pomagao joj je oko pakovanja i dok je konopcem vezivao kofer, kroz šalu je prokomentarisao kako je uže toliko jako da “kad bi čovek hteo, mogao bi njime da se obesi”. Kada je saznao da se Cvetajeva obesila baš pomoću tog užeta, dugo sebi nije mogao da oprosti nepromišljenu šalu.

Njeni stihovi nisu bili poželjni u Sovjetskom Savezu, te je, kada je izvršila samoubistvo, bila usamljena, bez para, gotovo zaboravljena. Na sahrani nije bilo nikog, a ne zna se čak ni gde je sahranjena.

“Mogu biti kupljena samo nebom u sebi!”

“Mogu biti kupljena samo nebom u sebi!”

Ovaj tragični život, prepun ljubavi i strasti, ostavio je, osim poezije, gomilu imena onih koje je Marina volela, ili bar mislila da ih voli. Pored njenih prepiski sa Pasternakom i Rilkeom, poznato je njeno druženje sa pesnicima Andrejem Belim (Андрей Белый) i Maksimilijanom Vološinom (Максимилиан Волошин). Bila je nemirna poput vetra, no u svojim ljubavima, i pored toga, predana i duboka.

Jednom prilikom, kad je svog ljubavnika Ivana Bunjina (Иван Бунин), pitala gde se nalazi, odgovorio joj je kratko: “Zašto?”, da bi mu rekla, čežnjivo i ganutljivo: “Zato što, ako si živ, znači da si moj.” U drugom pismu, pisala mu je i: “Bože, ne sudi, ti nikad na ovoj zemlji nisi bio žena.” Nije joj sudio. Sopstveni život uzela je u sopstvene ruke, one ruke, umorene, istrošene od teškog rada, one ruke kroz koje su prošla najlepša ljubavna pisma, one ruke koje su iza sebe ostavile poeziju, čija se lepota i vrednost mere jedino suzama – kako njenim, tako i suzama onih koji je čitaju, godinama kasnije.

 Za P.U.L.S.E: Dijana Knežević

Wannabe Magazine

2 komentara na tekst Ljubavi Marine Cvetajeve

  1. Goran Đerić

    11/07/2013 at 15:13

    Ko voli Marinu Cvetajevu, može da čuje nešto o njenom životu iz usta njene mlađe sestre Anastazije Ivanovne Cvetajeve. Ovaj dokumentarni film može se pogledati na YOU TUBE. Toplo preporučujem! Tu ima ponešto i o njenom grobu, ali i dosta dokuntarnog materijala…Ukucajte: Цветаева А. Мне 90 лет

    Pozdrav,
    Goran

    P.S. Nisu pomenuti O.E.Mandeljštam, A.A. Tarkovski, ali malo je i 100 tekstova da se bar malo opiše to čudo od pesnika…U filmu ćete videti i stan u kome je Marina živela u Moskvi, njegovo stanje je takvo da se uplašite. A za jednim stolom su u tom stanu pisani stihovi neobične lepote, posebnog ritma i beskrajne iskrenosti srca, kakve danas teško da možete sresti, jer je ta rasa ljudi otišla sa ove planete. Pisati pesme, guleći pri tom laktove u želji da se kaže sve, ko danas tako piše? Sa tebe Marina žal…

  2. Bojan

    11/07/2013 at 16:04

    Lepo podsecanje na Cvetajevu. Ustvari potpuno neverovatno da se ovako tragican put danas ‘cita’ u istim zbirkama u kojima i ljudi koji su zivote proveli pisuci u radnim kabinetima, ususkani u sinekure i na pozicije.

    Nije (neposredna) tema, ali cenim da je vazna za osvrt na samu Cvetajevu, pa bih pomenuo par crtica o Efronu i Rodzevicu; obojica su pripadali onom krugu ubedjenih boraca za SSSR, iz redova staleza oborenog revolucijom. Efron je bio najpre beli dobrovoljac i emigrant, a u Parizu se nasao u onom delu kruga emigracije koji je – vec kasnih dvadesetih, a do 1930-ih sasvim uokvireno – stvorio platformu za povratak i integraciju emigracije u novu/staru domovinu… to su tad bili uglavnom mladji ljudi (za razliku od ‘stare’ emigracije koja je bila u potpunosti antisovjetska i politicki ‘zapadna’, poput Miljkova recimo…). Sergej Efron je bio prilicno istaknut obavestajac jos iz GPU-perioda, samo sto je sad tesko razluciti sta je istina a sta mit, ponajpre zbog prilicno maglovitih metoda rada sovjetskih sluzbi tokom zloglasnih cistki (cija je Efron i sam postao zrtva na kraju, kao i mnogi izvodjaci) ali i usled potpuno nadrealno sistematicne demonizacije svega u vezi sa SSSR koja vec gotovo 100 godina dominira istoriografijom na Zapadu, koja se Sovjetima najvise i bavi.

    Rodzevic je, pak – posto je dugo ziveo (umro je inace u Parizu pod laznim imenom i tek posmrtno je otkriveno ko je u pitanju) – posedovao biografiju vrtoglaviju od sve i jednog spijunskog romana ili filma ikad stvorenog… doslovno, kao da je PET zivota ziveo a ne jedan. Od komandanta revolucionarnih mornara tokom stvaranja SSSR, preko zarobljavanja od strane belih i Praga (tu se i upoznao s Cvetajevom kad je mislila da je Sergej mrtav). Slede medjuratne decenije rada za GPU/NKVD u inostranstvu, ucesce u spanskom gradj. ratu, Veliki otadzbinski rat, nacisticko ropstvo i konclogor (u kojem ga ostali logorasi pamte kao vanredno dostojanstvenog coveka koji hitlerovske dzelate nije udostojio nijednim gestom straha)… nakon rata je ziveo u Francuskoj kao sindikalni aktivista, a zanimljivo da se tek u zrelijim godinama bavio vajarstvom koje ga je zanimalo od mladosti (kazu kompetentniji od mene da je bio imao talenta prilicno). Manje-vise slucajno je otkriveno ko je u pitanju tek kad je umro, jer su pronadjena dokumenta, pasosi i pisma u samackom stanu povucenog starca bez blize rodbine, i umalo baceni u kontejner.

    Uopste, retko koji period u istoriji je iznedrio toliko fascinantnih biografija kao taj svet medjuratnih/ratnih/hladnoratovskih sovjetskih obavestajaca (i Efron i Rodzevic i Filbi i Zorge i Golubic i Rut fon Majenburg i toliki drugi…).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *