Ulogujte se / Kreirajte profil

Ljubičice u šećeru Lorensa Darela – Aleksandrijski kvartet

Danilo Kiš je jednom rekao da svaka knjiga ima svoj miris i da ruski romani, na primer, različito mirišu od anglosaksonskih. Ako se složimo sa ovim postulatom, moramo konstatovati da Darelov “Aleksandrijski kvartet” ima specifičan i jedinstven miris ljubičica u šećeru, ali i jedinstvene boje, zvukove i poseban tonalitet. “Aleksandrijski kvartet je knjiga sa najjačim i najsočnijim aromatom u dvadesetom veku. To je roman koji sanja. I u kome je glavna ličnost jedan grad, vreo, seksualan, nostalgičan, gde se bolno i uzbudljivo sjedinjuju “pet rasa, pet jezika, tuce veroispovesti: pet flota koje se vrzmaju kroz svoje masne odbleske u vodi iza njenih lukobrana, ali ima tu i više od pet polova koje samo narodski grčki jezik može razlikovati”.

blue,book,cover,green,ilustration,red-f272605dcc5d242fdf2d3cdbb83e4ba1_h

Sve je počelo mnogo ranije, kada je 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen dečak, Lorens. Majka mu je bila Irkinja, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat, nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrtonovi “koji sinuse melju u prah” i božanske boje pejsaža, ostavili su trajan utisak na Darela. Kasnije će se sećati veličanstvene duše Istoka, pretočene u koloraturalno… “Beleške o bojama pejsaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom”. “Zlato, fosfor, magnezijum papir”, bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao Darel.

Njegova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska, što je od početka dobar start za svako dete. Jer, u životu imamo jedan izbor: da budemo kosmopoliti ili idioti. A kosmopolitizam obećava pun život, otvorenost za svakovrsna iskustva i – mogućnost kreacije. Upravo ono sto se Darelu kasnije događalo.

Detinjstvo Lorens Darel provodi u Indiji i u Burmi. U dvanaestoj, on odlično govori hindu, ali njegovi roditelji smatraju da je došao trenutak da se vrati u Britaniju i upisuju ga u školu u Kenterberiju. No, onome ko je rano upio vedru šarolikost gorkoslatkog Istoka, sjajna, vrela jutra kad je iz mreže oko svog kreveta vadio komarce, ali i otrovne škorpije, od početka je morao biti otužan engleski čaj u pet. A malčice preslatke, ali vedre sladolede svih boja, nisu mogli da nadomeste engleski bezukusni kolačići sa anisom. U Britaniji je Darel definitivno bio usamljen.

U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. (Bog ima čudesan smisao za kombinatoriku, naše propasti su često naše najveće šanse). Jer tih je godina, kada nije uspeo da bude student na elitnoj instituciji, počeo, zapravo, njegov pravi, pun život. U jednom londonskom noćnom lokalu, zarađuje za život nocima prebirajući na starom pijaninu. “Iako nekoliko dirki nije radilo, taj je klavir imao sposobnost da u meni probudi sunce”, govorio je kasnije. Otvara fotografsku radnju sa svojom prvom ženom. Ubrzo padaju pod stečaj. Darel komponuje džez-pesme, a u rana, mutna londonska jutra, piše.

Njegovi prvi književni pokušaji doživljavaju neuspeh. Ali on ne odustaje. Svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji, pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku, kolevku civilizacije, koju je Darel beskrajno voleo.

Porodica se seli na Krf. “Zaronili smo u sunčano carstvo Jonskog mora”. Tu Darel piše svoju čuvenu “Crnu knjigu”, roman poznat po opscenostima i brutalnostima, koje ni jedan izdavač u Britaniji nije želeo da objavi. (No, onaj ko nema brutalnost i opscenost u romanima, ima Džeka Trboseka na svojim ulicama, ali to je druga priča). “Crnu knjigu” Darel šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom prijatelju, uz cedulju: “Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu”. No, “Crna knjiga” nije zavitlana u Senu.

Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot. Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Beži pred Nemcima koji nadiru na Krit, u čamčiću koji se opasno naginjao pod teretom ledenih talasa koji su pljuskali svuda okolo. Ostatak rata provodi u Kairu i Aleksandriji. Topografija živopisnih predela prerasla je u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, “Aleksandrijski kvartet”. “U samoj osnovi, šta je taj naš grad? Sta obuhvata ta reč Aleksandrija? U magnovenju, okom duha svog vidim hiljade ulica koje kinji prašina. U njoj danas gospodare muve i prosjaci, i svi oni koji nekako životare na sredini između prvih i drugih”. No, rukopis “Kvarteta” još nema na hartiji.On još fermentira u dnu Darelovog sna. U međuvremenu, Darelu nestaje novaca i on prihvata ponudu Britanskog saveta da rukovodi jednim institutom u Argentini. Ali i tu ga muči čežnja za Grčkom. Diplomatska služba ga vodi i u Beograd.

U to doba piše dve knjižice “Esprit de Corps” i “Stisnuta gornja usnica”, u kojima možemo naći detalje o jugoslovenskim prilikama krajem četrdesetih godina ovog veka. Tu su detalji o mašinovođi koji vozi drveni voz, a pri tom veoma liči na Dostojevskog lično i opisi tragikomičnog, beznadno tužnog perioda, koji smo mi ovde optimistički zvali “izgradnjom”, smatrajući se beskrajno pronicljivima.

Darel 1957. završava prvu knjigu iz tetralogije koja će biti “Aleksandrijski kvartet’. “Justina” je rođaka budućih nastavaka. Jedan od najboljih romana ovoga veka je rođen. U “Kvartetu” su proza i poezija postali jedinstveno tkanje, a grad, veličanstvena i voljena Darelova Aleksandrija, postao jedan od glavnih likova romana. Na pitanje kako pisati posle Džojsa i Prusta, (književnika koji su uticali na Darela), on je našao odgovor: konstruisao je nov roman, u kome su sjedinjene tri strane prostora i jedna strana vremena. Ako je Prust uveo aluvijalni kod vremena u literaturu, Darel je u “Kvartetu” romanesknu građu vivisecirao zaleđenim vremenom.

U beskrajnom nizu ogledala u kojima vidimo glavne junake, Justinu, Darlija, Mauntoliva, Kleu, oborene strastima, vrelom klimom koja toliko zamara da ne ostavlja prostora za puke i isprazne moralne procene, u isparenjima kabalističkog i friojdističkog učenja, Darel je ulovio kardiogram ključanja Aleksandrije, te divne i grozne “muljače ljubavi”. Sam Darel je ovaj roman gradio na traganjima D. H. Lorensa i na postulatima Milera, Monterlana, Borhesa, Markiza de Sada, Kavafija, koji je i jedna od glavnih ličnosti ovog remek-dela. Ako je Darelov cilj bio da u romanu “ispita ljudske vrednosti poštenim predstavljanjem ljudskih strasti”, “Kvartetom” je on u potpunosti ispunjen.

Ovde caruje “mek, tup zvuk Aleksandrinaca”, lutaju kockari i ljubavnici “koji igraju da izgube”, oseca se ukus poljubaca, neznih, ali i pervetuiranih i vestih, kao i onih tako nevestih “da su podsecali na prve oblike stamparstva”. Odgovor na surovu sliku sveta, ulovljenu u literaturi, a prenesenu iz sirove zivotne gradje, Darel je dao opisujuci jedan mitski grad sa bogatom, poeticnom, arhetipalnom prosloscu, kojim vlada strast. Darel je na “muljacu sveta”, odgovorio Aleksandrijom, velicanstvenom “muljacom ljubavi i strasti”, pri tom ispisujuci divnu i ingenioznu recenicu “Srce dobija sve sto zelim, a placa dusom”, kao i “Grad postaje citav svet kada covek voli jednog od njegovih stanovnika”. Do kraja svog zivota, Darel je ziveo u Grčkoj, daleko od svetske knjizevne scene, bolesnih umetnickih ambicija, slave i svega ostalog sto ona donosi: depresiju, sumnju u sebe i zamor.


Njegov život je bio krajnje jednostavan, jutarnja šetnja po obali gde se valjaju so i talasi plavi kao kiseonik, pisanje, crni hleb i masline, a zatim popodnevna siesta, čitanje, malo crnog vina i lutanje po primorskom gradiću gde je uživao u narečju narodskog grčkog jezika. Posle “Aleksandrijskog kvarteta”, Darel više sa Bogom nije mnogo govorio, sa njim se, uglavnom, dopisivao i pisma se nisu vraćala. Više se nikad nije vratio u Aleksandriju, u kojoj još postoje kafane u kojima je sedeo, ulice kojima je hodao i tamni uglovi, prašnjavi i mirisavi gde je noću ljubio žene koje je obožavao. Sveta mesta.


Sanja Domazet

2 komentara na tekst Ljubičice u šećeru Lorensa Darela – Aleksandrijski kvartet

  1. Ljubisa

    15/01/2017 at 09:31

    Pitanje shvatanja necega sto je bilo, kroz pozicije u vremenima koja se tad nisu mogla ni naslutiti, predstavlja izazov i citaiocu, koji ima nameru to da otkrije, ali i autoru koji pored opisa realnih dogadjaja satkanih u zivotnom iskustvu ubacuje elemente nedosanjanih snova i gorkih politickih treznjenja … Sve je to dovelo do aktiviranja arhai;nih cerebralnih foldera opisivanih u sklopu zaostataka iz perioda covekove animalnosti.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *