Ulogujte se / Kreirajte profil

Logički atomizam Bertranda Rasela

Pored doprinosa rešavanju posebnih tradicionalnih problema, prihvata se da je simbolička logika imala i širi konceptualni značaj. Tokom nekoliko decenija ona je dovela do nastajanja jednog broja značajnih filozofskih pokreta: logičkog atomizma Vitgenštajna i Rasela početkom 1920-ih, logičkog pozitivizma Bečkog kruga koji je nastao posle Prvog svetskog rata i kao značajna snaga trajao tri decenije, i Kvajnove naturalizovane epistemologije, koja je nastala 50-ih i nastavlja da bude živo prisutna. Postoji jasna struja uticaja od prvog do trećeg. Raselova logička istraživanja i Vitgenštajnov Tractatus imali su dubok uticaj na pozitiviste, a njihov je rad sa svoje strane duboko uticao na Kvajna. Počećemo s logičkim atomizmom i raspravljati o njegovim naslednicima u sledećim poglavljima.

Logički atomizam je imao složenu istoriju. Ime potiče iz dva Raselova spisa, monografije „Filozofija logičkog atomizma”, objavljene 1918, i ogleda „Logički atomizam”, objavljenog 1924. U „Filozofiji logičkog atomizma”, ali ne i u ovom drugom delu, Rasel odaje priznanje Vitgenštajnu na tome što je izneo „mnoge od teorija” sadržanih u tom spisu. Do 1924. Vitgenštajnovi doprinosi su bili u potpunosti asimilovani u Raselova gledišta i razvijeni na načine koje Vitgenštajn sigurno ne bi prihvatio. Zanimljivo egzegetsko pitanje jeste koliko je od Vitgenštajna prisutno u ranijem delu. U njemu Rasel četiri puta pominje Vitgenštajna (vidi Rasel 1 9 5 6 : 1 7 7 , 187, 205, 226).

U predgovoru, na primer, on piše:

Ovo što sledi predstavlja tekst niza od osam predavanja održanih u Londonu [Gordon skver], prvih meseci 918. koja se u velikoj meri bave objašnjavanjem izvesnih ideja koje potiču od mog prijatelja i ranijeg učenika Ludviga Vitgenštajna. Nisam imao priliku da nešto saznam o njegovim gledištima posle avgusta 1914, pa čak ne  znam ni da li je živ ili mrtav. On stoga ne snosi nikakvu odgovornost za ono što je rečeno u ovim predavanjima osim što je prvobitno izneo mnoge od teorija koje su u njima sadržane.

Kad se Vitgenštajnov Tractatus uporedi sa „Filozofijom logičkog atomizma”, zapažaju se očigledne sličnosti ali i oštra razmimoilaženja. Do 1918. Rasel je razvio jednu nezavisnu teoriju, i uverljiva je misao kako njegove velikodušne primedbe o Vitgenštajnovom doprinosu ovoj teoriji potiču od njegove zabrinutosti za sudbinu Vitgenštajna kao vojnika. Rođen u Austriji 1889, Vitgenštajn je došao u Mančester 1908. da bi studirao aeronautičku inžinjerstvo ali se ubrzo zainteresovao za osnove matematike. Po Fregeovom savetu otišao je u Kembridž, gde je Rasel tada predavao, i skoro dve godine studirao kod Rasela. Rasel je upravo završavao treći tom Principia i bio je potpuno uronjen u stvaranje nove logike. Vitgenštajn se pridružio ovom istraživanju i počeo da stvara svoje sopstvene veoma originalne ideje. Pred izbijanje Prvog svetskog rata, Vitgenštajn je napustio Englesku i stupio u austrijsku vojsku. U malom eseju pod naslovom „My Brother Ludwig”, napisanom tri decenije posle Vitgenštajnove smrti, njegova najstarija sestra Hermina Vitgenštajn u jednom dirljivom odeljku opisuje njegovu službu u vojsci:

Kad je izbio rat 1914. on se vratio u Austriju i insistirao na tome da se prijavi u vojsku, uprkos herniji koja je već bila operisana i zbog koje je bio oslobođen vojne službe. Pouzdano znam da ga nije vodila samo želja da brani otadžbinu. Takođe je imao i snažnu želju da na sebe preuzme nešto teško i da se bavi i nečim drugim a ne samo čisto intelektualnim radom. U prvo vreme je uspeo da dospe samo do vojnog depoa za opravke u Galiciji, ali je i dalje uporno tražio da bude poslat na front. Na žalost sada ne mogu da se setim komičnog nesporazuma do kog je dovela činjenica da su vojne vlasti kojima se obraćao uvek pretpostavljale da on pokušava da za sebe pribavi neki lakši položaj dok je on zapravo tražio da dobije neki opasniji. Najzad je njegovoj želji bilo udovoljeno. Tada je, pošto je stekao brojna odlikovanja za hrabrost i pošto je bio ranjen u jednoj eksploziji, završio kurs za oficire u Olmucu i postao, mislim, poručnik. (1984:3)

Ono što Hermina Vitgenštajn opisuje kao „komični nesporazum” imalo je teške posledice po Vitgenštajna. U jednom pismu iz maja 1916, on piše:

„Ljudi iz jedinice me mrze zato što sam dobrovoljac. Skoro sam stalno okružen ljudima koji me mrze. A to je stvar s kojom još uvek ne znam kako da izađem na kraj. Ovde su ljudi zlobni i nemilosrdni. Skoro je nemoguće u njima naći i najmanji trag ljudskosti” (Rhees 1984:197).

Mada je provodio duge periode na frontu, bio je u stanju da radi na proširenju beleški koje je pripremio 1913. i koje je, pošto su ga Italijani zarobili, dovršio. One su bile objavljene na engleskom 1922. posle zapletenih pregovora, pod naslovom koji je predložio Mur: Tractatus Logico-Philosophicus. Delo je bilo rezultat skoro jedne decenije ozbiljnog razmišljanja o problemima koje je Vitgenštajn preuzeo od Fregea i Rasela. S izuzetkom kratkog članka, „Some Remarks on Logical Form”, objavljenog u Proceedings of the Aristotelian Society 1929, to je bilo jedino delo objavljeno za njegova života. Ali on nije          prestajao da piše i stvorio je ogromnu količinu spisa u kojima je krčio nove puteve, a koje su izvršioci Nachlass-a postepeno priredili i objavili. Posle Vitgenštajnove smrti 1951. objavljeno je dvadeset pet knjiga i monografija.

Prvi odeljci Tractatusa sadrže logičko-metafizičko učenje koje se često smatra varijantom Raselovog logičkog atomizma. Ono je imalo suštinski uticaj na logički pozitivizam. Kasniji odeljci, međutim, izražavaju veoma različito gledište, koje je takode imalo trajan uticaj na logički pozitivizam i uopšte na kasniju analitičku filozofiju. Ovaj deo knjige iznosi tezu da je filozofija jedna vrsta terapije čija glavna funkcija nije da stvara metafizičke vizije već da odstrani one vrste filozofskih teškoća kojima ovakva čudna shvatanja neizbežno vode. O odnosu između Raselove verzije logičkog atomizma i verzije Tractatusa raspravljaću u sledećem poglavlju, u kome ću opisati i uticaj koji je ovo delo imalo na Bečki krug, čiji su osnivači (Moric Šlik, Oto Nojrat, Hans Han, Herbert Fajgl i drugi) razvili filozofiju logičkog pozitivizma.

Ipak, ovde je vredno da se pomenu izvesne sličnosti i razlike. Oba filozofa se bave odnosom jezika i sveta. Oba dokazuju da formalna logika pruža najbolji put ka razumevanju ovog odnosa, i oba misle da je Principia paradigma one vrste logičkog sistema koji treba zastupati. Ali Rasel misli da Principia pruža idealan jezik za analizu određenih filozofskih teškoća, dok Vitgenštajn veruje da ona otelotovoruje uslove koje mora da zadovolji svaki jezik, da bi uopšte bio jezik. Neki od komentatora, ističući ovu razliku, ranog su Vitgenštajna tumačili kao neokantovca, kao filozofa koji je zapravo izneo jedan transcendentalni argument koji postavlja uslove koje svaki kognitivno značajan skup jezičkih izraza mora da zadovolji.

Pošto su razlike između ova dva dela suštinske, pristupiću im svakom ponaosob, ostavljajući raspravu o Tractatusu za sledeće poglavlje. Ostatak ovog poglavlja je posvećen Raselovoj verziji logičkog atomizma. Prema Raselu, logički sistem koji je stvorio „implicira” – mada ne u strogo logičkom smislu „implicirati” – izvesno filozofsko stanovište, koje je nazvao „logičkim atomizmom”. Kao što kaže u prvom predavanju:

Kao što sam pokušao da dokažem u The Principles of Mathematics, kad analiziramo matematiku, svodimo je celu na logiku. Ona se svodi na logiku u najstrožem i najnormalnijem smislu. U ovim predavanjima, pokušaću da iznesem u vidu obrisa, na prilično sažet i neodgovarajući način, jednu vrstu logičke doktrine za koju mi se čini da proishodi iz filozofije matematike – ne u tačno logičkom smislu, već kao nešto što nastaje dok razmišljamo: izvesna vrsta logičke doktrine, i na njenoj osnovi izvesna vrsta metafizike. Logika koju ću zastupati jeste atomistička, nasuprot monističkoj logici ljudi koji manje-više slede Hegela. Kad kažem da je moja logika atomistička, imam na umu to da sledim zdravorazumsko verovanje da postoje mnoge posebne stvari: ja ne smatram da se očigledna mnoštvenost u svetu sastoji od pukih faza i nestvarnih podela jedne jedine nedeljive Stvarnosti.
(str. 178)

Kao što pokazuje ovaj odeljak, ime „logički atomizam” u izvesnom smislu nas obmanjuje. Sigurno je da ta filozofija nalazi podršku u novoj logici. Ali ona nije „atomistička” u poznatom smislu u kojem je Demokrit bio atomista ili u kojem je atomska teorija osnova savremene fizike. Umesto toga, Rasel termin „atomizam” koristi kao suprotnost oblicima idealizma koje su zastupali savremeni hegelovci poput F. H. Bredlija ( 1 8 4 6 – 1 9 2 4 ) i Dž. E. Mektagarta [J. E. McTaggart] ( 1 8 6 6 – 1 9 2 5 ) . Oni su bili monisti jer su smatrali da stvarnost obrazuje totalitet čiji su delovi unutarnje i nužno povezani jedni s drugima te da se stoga ne mogu razdvojiti bez iskrivljavanja, čak ni u cilju opisa. Jedna implikacija ovog oblika monizma jeste to da nijedan pojedinačni iskaz nije ni u potpunosti istinit ni u potpunosti lažan; ukoliko se pojmovi istine i laži mogu primeniti na pojedinačne iskaze, ovi su u najboljem slučaju delimično istiniti ili delimično lažni.

Rasel je odbijao da prihvati ovu ideju. Umesto toga, on dokazuje da postoje diskretne činjenice sastavljene od pojedinačnih stvari. Te pojedinačne stvari su „atomi” koji predstavljaju osnovne jedinice Raselove filozofije. Činjenice koje ih sadrže se mogu individuirati i opisati, te su stoga propozicije o njima ili istinite ili lažne u najneposrednijem smislu tih termina. Dž. E. Mur je odigrao značajnu ulogu u Raselovom filozofskom razvoju. On je ranije odbacio idealističko stanovište zarad zdravorazumskog realističkog gledišta prema kojem su izvesni iskazi u potpunosti istiniti ili u potpunosti lažni, zavisno od toga da li odgovaraju pojedinim diskretnim činjenicama ili ne. Murova filozofija, o kojoj ću raspravljati u kasnijem poglavlju, ni na koji način ne predstavlja oblik logičkog atomizma. Ipak je tvrdeći da je izvesne iskaze moguće izdvojiti iz holističke jezičke pozadine i tvrdeći da oni mogu biti u potpunosti istiniti ili u potpunosti lažni, Mur snažno uticao na Rasela.

Kao što je Rasel jasno rekao, logički atomizam je metafizička teorija. Poput mnogih takvih sistema, uključujući i one idealističke, on teži da pruži sinoptičko objašnjenje stvarnosti. Ali za razliku od mnogih takvih metafizičkih shema, Raselov je brižljivo zamišljen tako da ne iznosi nikakvu tezu koja bi bila nesaglasna sa aktualnim ili potencijalnim nalazima nauke. U eseju iz 1924. „Logical Atomism” nalazimo dugu raspravu o odnosu između nauke i metafizike (vidi Rasel 1956:339-41).

Vredno je da se ona pročita u celosti, ali ću prosto navesti jedan njen deo:

To me, međutim, dovodi do pitanja o metodu za koje verujem da je veoma važno… Šta treba da smatramo da ima najveću verovatnoću da bude istinito, a šta kao nešto što treba da se odbaci ako je u neskladu s ostalom evidencijom? Meni se čini da nauka uopšte uzev ima mnogo veću verovatnoću da bude istinita no bilo koja do danas izneta filozofija. (Naravno, ne izuzimam ni svoju vlastitu.)… Bilo bi mudro da svoju filozofiju gradimo na nauci, zato što je opasnost od greške u filozofiji mnogo veća no u nauci… Posao je filozofije, onako kako je ja shvatam, u suštini logička analiza, kojoj sledi logička sinteza… Filozofija treba da bude sveobuhvatna i treba da bude smela u iznošenju hipoteza o univerzumu koje nauka još nije u stanju da potvrdi ili opovrgne. Ali one uvek treba da budu predstavljene kao hipoteze, a ne (kao što se to često čini) kao nepromenljive izvesnosti nalik dogmama religije.

Iz ovog odeljka je jasno da empirijska pitanja treba da budu prepuštena naukama, ali ako je to tako, šta ostaje filozofiji da učini na konstruktivan način – logičkom sintezom? I kakve vrste sveobuhvatnih hipoteza o univerzumu može da formuliše filozofija, hipoteza koje bi mogle da budu istinite a ipak ne bi pripadale delokrugu ove ili one posebne nauke? Raselov je odgovor taj da postoje pitanja o izvesnim temeljnim odlikama univerzuma (npr. o tome da li postoje činjenice, i ako postoje, šta su) koja spadaju u ovu kategoriju. U ovom pogledu Raselov cilj je veoma tradicionalan i podseća na pokušaje Aristotela i Kanta da otkriju osnovne kategorijalne odlike pomoću kojih bi mogli da se opišu svi događaji, procesi i objekti.

Ovakve pristupe treba razlikovati od pristupa Talesa ili Empedokla, recimo, koji su pokušavali da ustanove temeljne sastavne delove stvarnosti, kao što su voda, zemlja ili vazduh, a ne osnovne kategorijalne odlike pod koje se svi takvi delovi mogu podvesti. Sada je jasno da su oni često iznosili protoempirijske hipoteze za koje je nauka kasnije pokazala da su pogrešne. Po Raselu bi ovakav zadatak trebalo da bude prepušten nauci. Nasuprot tome, nova logika može da otkrije temeljne strukturalne odlike univerzuma, a to je nešto što će nauke pretpostavljati u svojim posebnim istraživanjima ali ih neće, niti bi to mogle, ispitivati.

Najzanimljivija činjenica o svetu koju otkriva logičko ispitivanje jeste to da su ovakve temeljne odlike očigledne. Rasel u prvom predavanju kaže:

„Predlažem, prema tome, da svaki argument koji treba da iznesem uvek počnem pozivanjem na podatke koji će biti smešno očigledni” ( 1 9 5 6 : 1 8 1 – 8 2 ).

Nekoliko rečenica potom on kaže:

„Prvi truizam na koji želim da vam skrenem pažnju – a nadam se da ćete se složiti sa mnom da je ono što nazivam truizmima toliko očigledno da ih je skoro smešno i pominjati – jeste to da svet sadrži činjenice, koje su ono što jesu ma šta mi izabrali da mislimo o njima, a da takode postoje i verovanja, koja se odnose na činjenice i koja su usled svog odnosa prema činjenicama bilo istinita bilo lažna” (str. 182).

U svom članku „Odbrana zdravog razuma”, objavljenom 1925, Mur je takođe govorio o izvesnim temeljnim propozicijama („Zemlja postoji” i „Zemlja je veoma stara”) kao o „očiglednim truizmima”. Kad se razmišlja o ovim Raselovim primedbama zanimljivo je zapaziti da neki savremeni filozofi, koji sami sebe zovu „eliminativnim materijalistima”, poriču da naučna teorija zahteva postojanje verovanja. Tako Raselovi očigledni truizmi za neke moderne filozofe nisu ni očigledni ni truizmi.

Raselu je bilo očevidno da činjenice spadaju u konačne sastavne delove sveta. Ali verovanja ne spadaju. Kad ne bi bilo bića koja saznaju, ne bi bilo ni verovanja, pa prema tome ni istina ili laži, ali bi još uvek bilo činjenica. Činjenice su složene strukturne odlike, kao što su to da je kamen beo ili da je Mesec Zemljin satelit. Postojanje ovih strukturnih odlika ne zavisi ni od kakvog oblika čovekovog saznanja – na primer, to da li iko veruje ili ne veruje da je Mesec Zemljin satelit nema nikakve veze s tim da li ova strukturna odlika postoji ili ne.

Rasel tako svoje istraživanje „onog što postoji” počinje time što povlači razliku između objektivnog sveta činjenica i čovekove sposobnosti da ga pomoću jezika opiše i misli o njemu. Ova razlika je klasična i dobila je svoj kanoničan izraz u Dekartovim [Descartes] Meditacijama. „Kartezijanski model duha” razlikuje mentalne senzacije, koje su subjektivne, privatne, skrivene od drugih i koje njihov posednik shvata bez pomoći zaključivanja, i pretpostavljeni spoljašnji, javan, fizički svet, čije postojanje ni na koji način ne zavisi od bilo kog obIlika svesti. Veruje se da je „spoljašnji svet” izvor nekih od ovih privatnih senzacija ali i da se ovo verovanje može potvrditi samo posredno. Jaz između ove dve oblasti vodi temeljnom pitanju postavljenom u početnim odeljcima Tractatusa koje su Rasel i Vitgenštajn nalazili toliko izazovnim, naime pitanju: u čemu se sastoji „veza” ili odnos mišljenja i jezika, s jedne, i spoljašnjeg sveta, s druge strane, takva da je moguće pod jezikom podrazumevati razne stvari, spoznati različite strane sveta i svoje misli o svetu saopštavati drugima? Tako je Raselova metafizika dualistička nasuprot monizmu idealista ili savremenih eliminativnih materijalista. Logički atomizam je teorija o objektivnom svetu činjenica i o čovekovoj sposobnosti da, preko jezika i misli, dopre do tog sveta.

Sta, određeno, Rasel podrazumeva pod činjenicom?

Kad govorim o činjenici – ne predlažem neku tačnu definiciju, već objašnjenje koje će vam pomoći da razumete o čemu govorim – imam na umu onu vrstu stvari koja neku propoziciju čini istinitom ili lažnom. Ako kažem „Pada kiša”, ono što kažem je istinito u izvesnim vremenskim uslovima a lažno u drugim. Vremenski uslovi koji moj iskaz čine istinitim (ili lažnim već prema prilici) jesu ono što ću zvati „činjenicom”.
(1956:182)

Činjenice tako treba razlikovati od pojedinačnih stvari („partikularija”). Ova je distinkcija središnja u Raselovoj metafizici. Cela njegova teorija na njoj počiva, čak i pojam idealnog jezika zavisi od nje, pošto će takav jezik odslikavati razliku između ove dve vrste entiteta. Sposobnost idealnog jezika da pomoću izomorfizma tačno odslikava temeljne strukturalne odlike univerzuma jeste najbolje opravdanje njegove upotrebe u rešavanju filozofskih problema. Činjenice su složene a pojedinačne stvari su njihovi sastavni delovi. Neke pojedinačne stvari su jednostavne: one su poslednji atomi do kojih stiže logička analiza. One su „gradivni blokovi” složenih struktura kakve su činjenice. Očevidan je uticaj moderne atomisticke teorije na Raselovo shvatanje. Baš kao što su atomi sastavljeni od subatomskih entiteta, a molekuli od atoma, tako su i jednostavne pojedinačne stvari poslednji elementi od kojih su sačinjene složenije strukture kao što su činjenice.

Rasel ističe da i činjenice i pojedinačne stvari pripadaju spoljašnjem objektivnom svetu i da ih treba razlikovati od verovanja i jezičkih jedinica koje nam omogućavaju da mislimo i govorimo o njima. Propozicije opisuju činjenice a imena označavaju pojedinačne stvari. Ali ne smeju se jezički ili pojmovni entiteti mešati s entitetima koji pripadaju spoljašnjem svetu. Veza između jezika i stvarnosti ide preko dvostrukog odnosa: prvo, odnosa između propozicija koje korespondiraju činjenicama što ih, kad korespondiraju, čini istinitim; drugo, vezi između imena i pojedinačnih stvari takvoj da, ako je nešto doista vlastito ime, mora da postoji odgovarajuća pojedinačna stvar koju ono označava.

Raselova rasprava u „Filozofiji logičkog atomizma” je tako u velikoj meri istraživanje odnosa činjenica i pojedinačnih stvari kao i toga kako jezik odražava te objektivne odlike. On polazi od toga da činjenice nisu pojedinačne stvari i vice versa. Kao što kaže:

„Kad govorim o činjenici nemam na umu neku pojedinačnu stvar, kao što su Sokrat, ili kiša, ili Sunce. Sokrat sam po sebi ne čini nijedno tvrđenje istinitim ili lažnim” (1956:182).

Isto je tako važno naglasiti da sama činjenica nije ni istinita ni lažna. Rasel kaže da je ona vrsta odlike, kao što su „vremenski uslovi, koji moja tvrđenja čini istinitim (ili lažnim, već prema prilici)” (str. 182). Ono što je istinito ili lažno jesu propozicije (ili možda verovanja) o činjenicama. Propozicije su istinite kad postoji korespondencija jedan-prema- jedan između načina na koji su uređeni njihovi jezički konstituenti i pojedinačnih stvari koje su međusobno „povezane” u svetu, kao što je to kasnije rekao Vitgenštajn.

Raselova kategorizacija činjenica u „Logičkom atomizmu” je opsežna i složena; ona je glavna tema četiri od osam predavanja. Najznačajnija razlika koju povlači jeste razlika između pojedinačnih činjenica – „Ovo je belo” – i opštih činjenica – „Svi ljudi su smrtni”. Reč „pojedinačno” u ovom kontekstu nema nikakve veze s njenom upotrebom da bi se opisali atomi. Ova razlika je značajna zato što Rasel dokazuje da se ne može imati potpun opis univerzuma bez pozivanja na ovakve opšte činjenice.

„Pretpostavimo”, piše, „da ste uspeli da zabeležite svaku bogovetnu pojedinačnu činjenicu u celom univerzumu… Još uvek ne biste imali potpun opis univerzuma sve dok ne dodate i: ‘Ovo što sam zabeležio jesu sve pojedinačne činjenice koje postoje'” (1956:184).

Takode postoje pozitivne i negativne činjenice i propozicije koje im odgovaraju. Staviše, ima i atomskih činjenica, koje se sastoje u tome što neka pojedinačna stvar poseduje neku osobinu. Rečenica kao što je „Ovo je belo” jeste „atomska rečenica”; ona opisuje atomsku činjenicu. Rasel poriče da svet sadrži činjenice koje odgovaraju molekularnim propozicijama, kao što je „Ovo je belo, a ono je crno”. Tako nema „molekularnih” činjenica, što vodi u konceptualnu teškoću, naime, čini se da za pojam „atomske činjenice” ne postoji oprečan pojam. Najzanimljivije je to što Rasel tvrdi da ne možemo da imenujemo činjenice i da deklarativne rečenice (propozicije) nisu imena.

„Ne možete imenovati činjenicu… Jedino što možete da uradite to je da je tvrdite, ili da je poričete, ili da je želite, ili hoćete, ili dovodite u pitanje, ali sve se to odnosi na celu propoziciju” (1956:188).

U ovome se njegovo gledište oštro suprotstavlja Fregeovom.

Kao i u slučaju većine tvrđenja o razlici između činjenica i pojedinačnih stvari, Rasel iznosi dokaze u prilog svojim tezama. Dokaz zavisi od prihvatanja njegovih gledišta o prirodi idealnog jezika. U takvom savršenom jeziku „reči u propoziciji bi stajale u jedan-jedan odnosu prema sastavnim delovima odgovarajuće činjenice, s izuzetkom reči kao što su ‘ili’, ‘ne’, ‘ako’ i ‘onda’, koje imaju različitu funkciju” (1956:197). Polazeći od ove pretpostavke, on zaključuje na sledeći način:

Veoma je važno shvatiti, na primer, da propozicije nisu imena činjenica. To je sasvim očigledno čim nam se na to ukaže, ali ja to zapravo nisam shvatao sve dok mi moj nekadašnji student, Vitgenštajn, nije na to ukazao. To da propozicija nije ime činjenice savršeno je očevidno čim o tome počnete da mislite, već i zbog same okolnosti da svakoj činjenici odgovaraju dve propozicije. Uzmimo da je činjenica da je Sokrat mrtav. Imamo dve propozicije: ‘Sokrat je mrtav’ i ‘Sokrat nije mrtav’. A pošto te dve propozicije odgovaraju istoj činjenici, u svetu postoji jedna činjenica koja jednu od njih čini istinitom a drugu lažnom. To nije slučajno i ilustruje to da je odnos propozicije prema činjenici potpuno različit od odnosa imena prema imenovanoj stvari. Za svaku činjenicu postoje dve propozicije, jedna istinita a jedna lažna, i nema ničega u prirodi samog simbola što bi nam pokazalo koja je propozicija istinita a koja lažna… Oboje su u suštini logički odnosi koji mogu da supsistiraju između propozicije i činjenice, dok u slučaju imena postoji samo jedan odnos koji ono može da ima prema onome što imenuje. Ime može samo da imenuje pojedinačnu stvar, ili, ukoliko to nije slučaj, ono uopšte nije ime, već prazan zvuk. Ono ne može da bude ime a da nema taj poseban odnos imenovanja prema izvesnoj stvari, dok propozicija ne prestaje da bude propozicija ukoliko je lažna.

U ovom odeljku Rasel iskreno kaže da je od Vitgenštajna naučio da propozicije nisu imena činjenica na osnovu toga što za svaku činjenicu postoje dve propozicije, jedna istinita a jedna lažna. To je upravo ono što Vitgenštajn govori u Tractatusu (4.0621; kad god se referira na Vitgenštajnova glavna dela navode se brojevi odeljaka a ne strana zato što je njegova filozofija aforistička i svaki odeljak je, delom, jedan aforizam). Tu Vitgenštajn piše: „Propozicije ‘p’ i ‘~p’ imaju suprotne smislove, ali im odgovara jedna ista stvarnost.” Kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, ima i drugih značajnih sličnosti između Vitgenštajna i Rasela. To nas dovodi do drugog ključnog pojma teorije, odnosa imenovanja. Kao što Rasel nagoveštava, to je jedan-prema-jedan odnos između vlastitog imena i pojedinačne stvari. Ime je, kao što on ističe, „jedina vrsta reči koja je teorijski sposobna da stoji umesto pojedinačne stvari. Vlastita imena = reči za pojedinačne stvari. Df.” (1956:200). Opisujući ovaj odnos, on dodaje „Cela stvar s vlastitim imenima je prilično čudna” (str. 2 0 0 ) . Ali zašto bi bila čudna? Čudna je zato što ono što se u običnom govoru naziva „vlastitim imenima” zapravo uopšte nisu prava vlastita imena u onom smislu u kojem se ona shvataju u logički idealnom jeziku. To nije samo zbog toga što neka vlastita imena, kao što su „Odisej” i „Hamlet”, referiraju na fiktivne entitete, niti zbog toga što neko ko danas živi ne može da bude upoznat s nestalim nosiocima imena „Julije Cezar” i „Livije”. Stvar je složenija; pre svega, kad koristimo ono što je u gramatičkom pogledu vlastito ime, ne referiramo na pojedinačnu stvar već na sistem klasa; drugo, ne možemo biti upoznati sa nominatumom takvog „imena”, to jest, s bilo kojim sada postojećim fizičkim objektom, uključujući i postojeće osobe. Evo suštine ovog pikvikovskog gledišta:

Ono što u jeziku prolazi kao ime, kao „Sokrat”, „Platon” i tome slično, trebalo je prvobitno da ispuni ovu funkciju stajanja umesto pojedinačnih stvari, a mi prihvatamo, u običnom životu, kao pojedinačne stvari brojne vrste stvari koje zapravo to nisu. Imena koja obično upotrebljavamo, kao što je „Sokrat”, u stvari su skraćenice za deskripcije; i ne samo to, već i ono što ona opisuju nisu pojedinačne stvari već složeni sistemi klasa ili nizova. Ime, u uskom logičkom smislu reči čije je značenje jedna pojedinačna stvar, može se primeniti na pojedinačnu stvar s kojom je govornik upoznat, zato što se ne može imenovati ništa s čime nismo upoznati… To čini veoma teškim da se navede bilo kakav primer imena u pravom strogom logičkom smislu te reči. Jedine reči koje se koriste kao imena u logičkom smislu jesu reči kao što su „ovo” ili „ono”. Možemo da koristimo „ovo” kao ime koje stoji umesto pojedinačne stvari s kojom smo u ovom trenutku upoznati. Kažemo „Ovo je belo”. Ako se slažete da je „Ovo je belo”, imajući na umu ono „ovo” koje vidite, „ovo” koristite kao vlastito ime. Ali ako pokušate da shvatite propoziciju koju ja izražavam kad kažem „Ovo je belo”, to ne možete. Ako imate na umu ovaj komad krede kao fizički objekat, tada ne koristite vlastito ime. Samo kad „ovo” koristite u strogom smislu, tako da stoji umesto jednog aktualnog predmeta čula, ono je stvarno vlastito ime. (Rasel 1 9 5 6 : 2 0 0 – 2 0 1 )

Prema ovom gledištu imena obezbeđuju jedan od dva načina na koje se jezik vezuje sa svetom. Kao što Rasel kaže, ako je N ime, ono „mora da imenuje nešto ili nije ime”. A ono što ono imenuje jeste neki pojedinačni objekat i taj objekat je njegovo značenje. Tako je jezik povezan sa svetom preko odnosa imenovanja-značenja a preko kombinacije imena i predikata povezan je odnosom propozicija prema činjenicama. Ovaj obris ne daje puno bogatstvo Raselovog stanovišta. Poput Mura, i on je bio zastupnik teorije o čulnim datostima. Kao što ćemo videti, to je veoma složen predmet, ali skoro svaka verzija ove teorije razlikuje čulne datosti od fizičkih objekata. Rasel (poput Mura) smatra da ono čega smo neposredno svesni u svakom činu opažanja jeste čulna datost a ne fizički objekat. Tako za Rasela čin imenovanja zahteva neposrednu upoznatost s nekom čulnom datošću.

Kao što kaže, „Ime, u uskom logičkom smislu reči čije je značenje jedna pojedinačna stvar, može se primeniti na pojedinačnu stvar s kojom je govornik upoznat, zato što se ne može imenovati ništa s čime nismo upoznati.” I dodaje: „Samo kad ‘ovo’ koristite u strogom smislu, tako da stoji umesto jednog aktualnog predmeta čula, ono je stvarno vlastito ime.” Ovaj poslednji dodatak o „aktualnom predmetu čula” je drugi način da se opiše čulna datost. Iz ovog stanovišta sledi da imena koja obično upotrebljavamo, kao što je „Sokrat”, ne imenuju čulne datosti. Prema tome, ona su za Rasela skraćene deskripcije. Naravno, deo je ovog gledišta to da deskripcije nisu imena. Čak i ako se u njima pominju pojedinačne osobe, osobe o kojima se radi nisu značenja deskripcija. Doista, deskripcije nemaju značenja uzete izolovano. One stiču značenje samo u kontekstu cele rečenice, ali čak i tada iščezavaju iz analizansa kad se te rečenice ispravno analiziraju. Tako Raselova teorija deskripcija odbacuje najstarije i najjednostavnije shvatanje o načinu na koji elementi jezika dobijaju značenje, naime, shvatanje da je svaki izraz doveden u korelaciju s nekim elementom sveta i da taj element sveta jeste njegovo značenje. Prema Raselu, ovo intuitivno gledište pada kad se suoči s negativnim egzistencijalnim rečenicama kao što je rečenica „Deda Mraz ne postoji”, koja i ima značenje i istinita je, a ipak u stvarnom svetu nema ničega što „Deda Mraz” označava ili izdvaja. Stoga „Deda Mraz” ne dobija svoje značenje od odgovarajućeg entiteta, zato što nema takvog entiteta. Stoga se njegovo značenje mora objasniti na neki drugi način. Teorija deskripcija predstavlja Raselovo objašnjenje. Kao što smo upravo videli, prema tom gledištu „Deda Mraz” ili „Julije Cezar” nisu termini koji označavaju (tj. nisu vlastita imena) već skraćene ili prikrivene deskripcije.

Ali je Rasel (kao i Vitgenštajn u Tractatusu) mislio da ipak ima nečeg ispravnog u ovoj starijoj teoriji – samo što se ono što je u njoj ispravno ne može uopštiti za ceo jezik. Ali teorija ima pravo u pogledu jednog posebnog dela jezika, naime u pogledu njegovih „atomskih rečenica”. To su logički singularne rečenice oblika ,,Fa” čiji bi ekvivalent u običnom jeziku bile rečenice u kojima je logička konstanta , , a ” zamenjena vlastitim imenom. Njih treba razlikovati od molekularnih rečenica, odnosno od složenih rečenica koje sadrže logičke veznike. Na primer, dve atomske rečenice povezane veznikom ,,i” obrazuju molekularnu rečenicu. Pokazuje se da su deklarativne rečenice koje sadrže određene deskripcije složene generalne rečenice koje su, analizirane u skladu s teorijom deskripcija, molekularne a ne atomske.

Rasel je verovao da je razlika između atomskih i molekularnih rečenica suštinska. Mislio je da kad neinterpretirani logički simboli u atomskim rečenicama dobiju interpretaciju u prirodnom jeziku, rečenice mogu da budu istinite ili lažne. Da bismo pojednostavili ovu tezu, vratimo se njegovom ranijem gledištu da vlastita imena označavaju fizičke objekte. Prema ovom shvatanju, ,,Fa” se može interpretirati kao „Smit je visok” i istinito je ako je Smit visok a inače je lažno. Slično tome, molekularna generalna rečenica napisana čisto logičkom notacijom – kao što je (Ex) (Fx) kad se prevede, na primer, kao „Neki muškarci su visoki” – takođe je istinita ili lažna. Ona je istinita ako je bar jedno ljudsko biće muškog roda visoko a lažna bilo da nema takvog entiteta bilo da nijedan postojeći muškarac nije visok.

Jasno je da nijedna generalna rečenica neće biti istinita osim ukoliko neka „vrednost” takve rečenice nije istinita. Pod njenom vrednošću Rasel je podrazumevao neku singularnu rečenicu. Ako je (3x) (Fx) istinito, tada bar jedna rečenica koja ima logičku formu ,,Fa” mora biti istinita. Tako opšta molekularna rečenica kao što je „Neki ljudi su visoki” jeste istinita ako i samo ako je bar jedna atomska rečenica kao što je „Smit je visok” istinita.

Rasel se tokom cele svoje karijere držao teorije istine kao korespondencije. Prema tom gledištu, kao što je ranije pomenuto, rečenica p je istinita ako i samo ako u svetu postoji neka činjenica koju ona tačno opisuje. „Smit je visok” je istinito ako i samo ako je Smit zaista visok. Molekularna rečenica kao što je „Smit je visok i Džons je nizak” jeste istinita zato što postoje atomske rečenice, „Smit je visok” i „Džons je nizak”, koje su istinite. A one su istinite zato što svaka od njih tačno odslikava jednu atomsku činjenicu. Teorija korespondencije je teorija istine, ali Rasel je video da jedna njena varijanta – ona koja se poziva na odnos između imena i pojedinačnih stvari koje imena označavaju – može da se iskoristi kao teorija značenja.

U idealnom logičkom jeziku Principia Mathematica atomske rečenice su ključ celog sistema aksioma i kalkulusa. Svi teoremi su molekularni i tako sastavljeni od atomskih rečenica. Tako se svaka molekularna rečenica može svesti na skup atomskih rečenica. Ona neće značiti ništa ni više ni manje od onoga što znači kombinacija njenih atomskih rečenica. Sa svoje strane, interpretirana atomska rečenica, kao što je „Smit je visok”, ima značenje zato što postoji jedan-prema–jedan korespondencija između imena i predikata koji se u njoj javljaju i entiteta koje označavaju. Ime „Smit” znači osobu Smita a reč „visok” znači svojstvo biti visok. U slučaju reči „Smit”, na primer, stvarno ljudsko biće, Smit, u doslovnom smislu jeste značenje tog termina.

Rasel dokazuje da iz ovog gledišta sledi da vlastita imena nemaju nikakvo značenje u intenzionalnom smislu, kao što je Frege mislio. Za Fregea vlastito ime „Platon” može da znači „Aristotelov učitelj”, „autor Države” ili „autor Menona” i tako dalje. Svaki se od ovih Sinne (smislova) može jezički izraziti u vidu određene deskripcije. Ali ako je tako, onda kao što tvrdi teorija deskripcija, rečenice koje ih sadrže jesu opšte rečenice. Ali kad bi sve rečenice bile opšte, tada ne bi bilo nikakvog neposrednog načina da se one povezu sa svetom činjenica i za logiku se ne bi moglo reći da je disciplina koja se bavi istinom. Da se ona bavi istinom znači da mora biti singularnih rečenica; ako ove treba da budu istinite, one moraju imati značenje. I dalje, one mogu imati značenje samo ako njihovi denotirajući sastavni delovi imaju značenje. Stoga vlastita imena imaju značenje, ali jedino što mogu da znače jesu objekti koje označavaju. Prema tome, osnovne rečenice idealnog jezika jesu u logičkom pogledu singularne rečenice čiji subjekti denotiraju stvarno postojeće objekte.

Tako je logički atomizam jedno metafizičko gledište koje tvrdi da matematička logika odslikava strukturu stvarnosti. Teorija deskripcija je ključna komponenta te teorije. Kad se neka rečenica običnog jezika prevede u prozirnu notaciju Principia, može se identifikovati njena osnovna struktura i pomoću tog prevoda ili analize (kako ga je nazivao Rasel) njeno stvarno značenje. Na primer, ako rečenica sadrži deskripciju, ona neće biti singularna rečenica, a ako nije singularna, neće biti ni rečenica o identitetu. Prema tome ako rečenica sadrži deskripciju, ona neće biti neki trivijalni truizam na onaj način na koji to svaka istinita rečenica o identitetu jeste. Zbog toga za Rasela „Autor Veverlija je identičan s autorom Veverlija” nije rečenica o identitetu.

Da bi podržao ovaj zaključak Rasel iznosi i argument nezavisan od logičke teorije. Bilo koja istinita rečenica o identitetu sadržaće vlastita imena s obe strane znaka identiteta. Takva rečenica se simbolički može predstaviti kao 1(a). Ona za sobom povlači, po zakonu egzistencijalne generalizacije, [(Ex) (Fx)]. To jest, iz činjenice da je Smit identičan Smitu sledi da postoji nešto što je identično samom sebi. Ali kad bismo zamenili „a” u prethodnoj formuli nekim deskriptivnim izrazom, na primer izrazom „najveći prirodni b r o j ” , to bi za sobom povlačilo da najveći prirodni broj postoji, što je lažno. Zato kad bi nam bilo dozvoljeno da logičke konstante (vlastita imena) zamenjujemo deskriptivnim izrazima, preokrenuli bismo u laži logičke zakone koji važe univerzalno. Prema tome, takve zamene se ne smeju dopustiti. Iz ovih razmatranja sledi da nijedna rečenica koja sadrži deskripciju neće odražavati one osnovne elemente stvarnosti koje Rasel naziva „osnovnim činjenicama”. Ove činjenice su odslikane samo u atomskim rečenicama idealnog jezika, a sve one su singularne rečenice koje sadrže vlastita imena. Logički atomizam je dakle jedna metafizička konstrukcija koja se tiče izomorfnog odnosa između jezika, značenja i sveta činjenica.

Posle prvobitnog snažnog nastupa logički atomizam je počeo da gubi pristalice i danas je praktično nestao. Bar su dva činioca bila odgovorna za ovo iščezavanje. Prvi od njih je bio logički pozitivizam, još jedna filozofija na koju su uticali matematička logika i uzbudljive pojave u nauci dvadesetog veka. Prema logičkim pozitivistima, metafizika je besmislica, a pošto je logički atomizam bio jedan oblik metafizike, pristalice ovog gledišta su ga odbacile. Različiti pristup je sledio P. F. Strosn u slavnom članku „On Refering”, prvi put objavljenom 1950.

Strosn dokazuje da su Rasel i drugi logički atomisti načinili bar tri greške: oni su pobrkali ono što su nazivali denotiranjem s referiranjem, nisu razlikovali značenje i referiranje, i nisu razlikovali gramatičke oblike jezičkih jedinica (kao što su imena, izrazi i rečenice) od upotreba – referiranja, askripcije i tvrđenja – koje one imaju u pojedinačnim slučajevima. Ljudi su ti koji upotrebljavaju različite oblike jezika da bi referirali na, ili pomenuli pojedinačne individue, mesta ili stvari, i pogrešno je misliti kako reči ili rečenice po sebi imaju ta svojstva. Na primer, značenje i tvrđenje se moraju razlikovati. Značenje je svojstvo jezičkih izraza. Tako rečenica „Sadašnji kralj Francuske je mudar” ima isto značenje u svim kontekstima u kojima se upotrebljava. Njeno značenje je funkcija njenih leksičkih komponenti. Ali u različitim prilikama govornici je mogu upotrebljavati da bi referirali na ili pomenuli različite individue.

Kad individue na koje neko referira postoje (recimo, kad je neki Englez u sedamnaestom veku ove reči upotrebio da bi referirao na Luja XIV), ta osoba tada iznosi tvrđenje koje je istinito ili lažno. Ali te reči, izvan svakog konteksta, nisu ni istinite ni lažne. Dalje, ako ove reči treba upotrebiti onda kad ne postoji osoba na koju se referira, biće prekršene izvesne pretpostavke iznošenja tvrđenja te, prema tome, nikakvog tvrđenja neće ni biti; u takvim slučajevima ovaj izraz neće biti ni istinit ni lažan. Strosnov je napad na Rasela i na pretpostavke logičkog atomizma bio uopšte uzev prihvaćen i ispravan i postao je jedan od najznačajnijih razloga koji su doveli do napuštanja logičkog atomizma.

Ejvrum Stol

“Analitička filozofija u dvadesetom veku”

TwitterGoogle+

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *