Ulogujte se / Kreirajte profil

Luč. Sjaj beline.

Izvor. Ili jednostavnije rečeno, presek talasa našem biću dostupan. Ograničeni spektar elektro-magnetne frekvencije koji kada sagledamo u široj slici postaje izuzetno minoran, gotovo beznačajan, u odnosu na uvid u celokupni spektar energije. Ipak, taj uzani snop energetskog naboja nas najočiglednije povezuje sa čitavim univerzumom, daje nam osnovni obrazac vizuelne percpecije, koji, iako je ograničen, jeste prvi i osnovni na koji su vremenom nakalemljeni uticaji drugih receptora. Foton, čestica koja može biti samo u dva osnovna stanja – ili da postoji ili ne. Čestica bez mase mirovanja, s naelektrisanjem jednakim nuli te zbog toga foton i dalje u određenim krugovima smatraju kvazi-česticom zbog upečatljivosti te nule koju poseduje. Takođe, fotonu kao elementarnoj čestici svojstven je tzv. korpuskularno-talasni dualizam, tj. on istovremeno poseduje svojstva elementarne čestice ali talasa i ne traži sredinu za svoje prostiranje, slično elementarnim česticama u koje većina autora ipak ubraja foton. Slično nulama i jedinicima, binarnom sistemu koji i predstavlja naš svet polariteta, ono na čemu se zasniva celokupno ljudsko znanje i spoznaja sveta. Otud i karakteristika svetlosti da sadrži dvojaku prirodu, talasa i čestice kojom ćemo se kasnije bolje pozabaviti.

1

1.

Kao što izostanak svetlosnog spektra ima predstavu u ništavilu crnila, tako spektar svih boja nalazi svoju sliku u čistoj belini, toj drugoj krajnosti iste duži. Reč za belu boju verovatno dolazi iz germanskih jezičkih korena i reči blankaz, kasnije upotrebljena i u latinskom jeziku kao blancus, odakle i mnogi kasniji romanski jezici preuzimaju taj koren reči za belo (blanc, blanco, bianco, branco). Otud je izvučen i antonim beline, black. Stari Rimljani imali su dve reči za belo: albusčisto belo i candidus – jarko belo.

No, suprotno utopiji i homogenosti mraka, vakuma (iako praznina, kao tavka, ne postoji) svetlost predstavlja spoljni impuls koji menja pravila igre. Iako u folkloru gotovih svih naroda vrlo dobro znamo postavku dobrih i loših aktera na sceni legendi i predanja, sa stanovišta onoga do čega ovde dolazimo vrlo je verovatno da je u ovoj postavci stvari upravo svetlost taj loš momak, faktor koji remeti sklad. Luč svojim mačem penetrira mrak, deli ga i stvara dalje podele unutar prostora u ekvilibrijumu. Svetlost postavlja set pravila, ona definiše igru u kojoj je učešće obavezno.

Jedna od osnovnih konstanti našeg fizičkog univerzuma jeste brzina svetlosti (c), odnosno zlatno pravilo ove Igre univerzuma. Ali iako predstavlja gornju granicu brzine kretanja, ona svojim pristizanjem u tačku B iz tačke A zatiče upravo mrak, koji uveliko čeka. Svetlost zahteva pukotine koje mora da ispuni, barijere o koje će udarcem dati na znanje svoju prisutnost, ali to je samo jedan scenario. Deo priče kojoj mi prisustvujemo.

In order for the light to shine so brightly, the darkness must be present..

Sir Francis Bacon

93

Količina energije svetlosnog talasa proporcijonalna je njegovoj frekvenciji: visoko frekventna svetlost nosi i visok energetski naboj, kao i obratno. Tako kosmički gama zraci sadrže najviši nivo energije i gama zračenje je oblik elektromagnetnog zračenja sa najprodornijim fotonima, odnosno najmanjim talasnim dužinama u elektromagnetnom spektru. Oni nastaju u interakcijama subatomskih čestica kao što su anihilacija čestice i antičestice i radioaktivni raspad. Većina zračenja potiče iz nuklearnih reakcija koje se odigravaju u međuzvezdanoj sredini. Nasuprot njima, na drugoj strani spektra, nalaze se radio talasi s najslabijim energetskim nabojem. Što se tiče vidljive svetlosti ljubičasta nosi najviše, a crvena najmanje energije. Čitav taj raspon frekvencija i energija poznat je kao elektromagnetni spektar i jasno pokazuje magnitudu energija oko nas koje su za naša čula nedostupna, a tako silovita i maltene večna. Svetlost u svojoj potpunoj prirodi. Fizika prihvata dualnu prirodu svetlosti i definiše je kao skup jednog ili više fotona u kretanju kroz prostor u vidu elektromagnetnog talasa. Ova definicija, koja kombinuje svetlost kao talas i prirodu čestice, omogućava nam da se bavimo problematikom Tomas Jangovog (Thomas Young) eksperimenta s dva proreza na sledeći način: Svetlost putuje od svog izvora kao elektromagnetni talas i kada dospe do dva proreza ona prolazi kroz njih i deli se na dva fronta koji se potom preklapaju u daljem kretanju i dospevaju do mernog ekrana. U trenutku interakcije sa mernim instrumentom čitavo polje talase nestaje i registruje se čestica fotona. Kvantni fizičari to često opisuju kolabiranjem talasa u jednu tačku u prostoru, slično pokušaju merenja i detekcije elektrona unutar atoma koji se po teoriji verovatnoće nalazi svuda u svakom momentu oko jezgra čestice, ali u trenutku vršenja merenja dolazi do svođenja verovatnoće na jedan jedini ishod te pozicija te biva egzaktno uočena. Determinisana. Tu jasno uočavamo prirodni zakon na koji utičemo i samim činom posmatranja i koliko je priroda sklona uticajima različitih faktora, na načine koji su nama i dalje veoma strani u svom uzroku.

Lako opraštamo detetu strah od mraka, ali prava tragedija nastaje tek onda kada se kod odraslog čoveka javi strah od svetla..

Platon

Sigil Lucifera

S druge strane, na makro planu globalnih društvenih odnosa i moderne civilizacije slobodno možemo reći da se globalno ustrojstvo odvija prevashodno pod uticajem hrišćanske dogme, dogme svetla koje baca mrak na kolena. Tu se definitivno moramo pozabaviti paradoksom prevođenja određenih hebrejskih tekstova na latinski jezik koji su, potom, ustoličili Lucifera, kroz loš prevod te i analogiju simbolike reči, na presto tame iako je njegova bit u jarkom svetlu. Sam termin, odnosno ime Satana, kao vrhovni predvodnik snaga mraka, dolazi od nedovoljno tačnog prevoda hebrejske reči satan (שטן), odnosno arapske reči šejtan (شيطان), koja znači – onaj koji se protivi; neprijatelj. U originalnom kontekstu Biblije (Starog zaveta) reč satan označava osobu, odnosno može biti bilo ko, ko ustaje protiv vladara svog vremena, ili pak naroda. Detaljnijom analizom dolazi se i do činjenice da se taj izraz u Knjizi Isaije odnosi na kralja Vavilona, Nabukodonosora II, osvajača Jerusalima, koji se u tekstu za svoja (ne)dela osuđuje od strane pokorenih Jevreja Jerusalima. Oni ga tada nazivaju oslovljavaju rečju hejlel (הילל) što možemo prevesti kao onaj koji sija. Hebrejski tekst tu kaže: hejlel ben šahar (הילל בן שחר), onaj koji sija; sin jutra. Otud se ta hebrejska reč –hejlel- kasnije zamenjuje latinskom lucifer – jutarnja zvezda, što se odnosi na naziv nebeskog tela, planetu Veneru. Naziv Lucifer potiče iz Vulgate (Vetus Latina), latinskog prevoda biblije iz kasnog IV veka koji kasnije, mnogo kasnije, u XVI veku postaje i zvanična verzija Biblije katoličanstva.

''Rađanje'' Venere

”Rađanje” Venere

Hrišćanska tradicija, pod monumentalnim uticajem biblijskog prevoda Kralja Džejmsa (King James Bible) reč lucifer pretvara u ime Lucifer, u svojstvu demona pre pada, koji potom inspiriše brojne umetnike (Dante Aligijerija u pisanju ”Božanstvene komedije” i religioznog epa ”Izgubljeni raj” Džona Miltona) u formiranju vizuelne predstave Lucifera koja ostaje i do današnjeg dana, a da nije utemeljena na originalnom tekstu Biblije, već na slobodnoj viziji tih umetnika ne previše oslonjenih na ono iz Knjige. Tako ta dela ulaze na velika vrata i vernici širom sveta to prihvataju kao produženu ruku latinske verzije hebrejskog teksta, iako su nešto u potpunosti odvojeno..

אין סוף אור

Sada dubljim zalaženjem u odaje kabale, odnosno Jevrejskog misticizma, ideja svetlosti dobija jedan posve drugačiji oblik shvatanja kroz čistu filozofiju jevrejske dogme. To verovatno najbolje možemo opisati izrazom Ejn Sof Or (אין סוף אור), poljima bezgranične svetlosti. Pojam koji opisuje same začetke Postanja, gde Tvoračku Silu prema kabali nazivamo Ejn (אין) što u direktnom prevodu sa hebrejskog znači: Ništa, Ništavilo. Ejn je van Postojanja, odvojen od svega. Apsolutno Ništavilo.

Ejn nije iznad; niti je ispod; niti je u stanju mirovanja ili kretanja;

Ejn je nigde, jer Ejn Nije;

Bezvučan je, ali nije  tišina;

Niti je praznina, pa opet iz nule Ejn-ovog ništavila nadolazi Ejn Sof.

Potom Ejn Sof (אין סוף) mogli bi prevesti kao Beskraj. Kao Jedan (1), na Nulu (0) Ejn-a, Ejn Sof je Apsolutno Sve na Ejn-ovo Aposlutno Ništa. Transcedentalni Tvorac je Ejn, a Imanentni Bog je Ejn Sof. I Ništa i Sve su jednaki. Izvan koncepta Ejn i Ejn Sof nema mogućnosti pridodavanja bilo kakvih dodatnih antributa Apsolutu. Tvoračka Sila jeste Tvoračka Sila i ništa sa Njom uporedivo nije. Tradicija kaže da kada je Bog poželeo da vidi Sebe, Njegova Volja uobličila se u svetlu manifestovanom Nigde, ali i svuda. Prema tome Ejn Sof Or (אין סוף אור) ispoljava svoju Sveprisutnost kroz Apsolutno Sve. Iz Svoje prvobitne Svespoznajnosti odlučio se na prvobitnu podelu, ne bi li Bog Boga spoznao. To je postignuto kontrakcijom u Apsolutno Sve, ne bi li time kreirao prostor gde će se odraz Postojanja manifestovati.

Ideja o sukobu dve frakcije, sile mraka i svetla, verovatno predstavlja prirodnu težnju materijalnog čoveka da se ustoliči na svom tronu materije. Otuda i dolaze priče različitih naroda i običaja u njima koje različitim jezicima i simbolima pokušavaju, svaka na svom podneblju, da ispričaju jednu priču. Priču koja ima za cilj ne da umiri čoveka, već da mu uvek iznova podari snagu razumevanja novih slojeva stvarnosti do kojih stalno dopire. Svako vreme nosi svoje breme otkrića koje potom zahteva odgovore na seriju novih pitanja koja i ne očekujemo tada.

Čovek. Taj večiti psihonaut fraktalne prirode svetova.

.

Tama. Mrak.

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *