Ulogujte se / Kreirajte profil

Maestro Mak, cudo od zivota

vesna

…by Dusan Makavejev
Jednom, davno, živeo je kralj Mida, koji je sve što dotakne pretvarao u zlato i zbog toga je bio vrlo nesrećan. Mnogo godina kasnije, totalitaristi meke i tvrde opcije su mnoge stvari kojih se dotaknu pretvarali u sranje i to ih činilo osobito srećnim i uspešnim. Lenjin je tako proglašavanjem filma za najvažniju umetnost (OK, to je Ejzenštajnu dalo šansu da napravi remek dela) razbuktao agit-prop produkciju šodera u umetničkoj njivi koja je dzikljala pod kišobranom države, alave da i preko umetnosti mazne još neki poen za sebe.
U domaćem ambijentu, Dusan Makavejev, neuklopljiv u državnu strategiju, ulazi u vrzino kolo cenzure, a film “W. R. – Misterije organizma” (Neoplanta, 1971.) decenijama iskijava sudbinu estetsko političkog vamira koji oživljava na polutajnim projekcijama u zemlji, ali ne i u bioskopima, mada normalno distribuiran po svetu pod okriljem stranog koproducenta.
I uzalud je genijalni Mak spasavao svoje delo, tvrdeći da film “zastupa planetarnu seksualnu misao, maštovitu, veselu i sveobuhvatnu” i govorio »dopustite omladini slobodan seks, inaće ćete imati huligane”. Totalitarna svest nije imala sluha za njegove reči, jer, izmedju borbe za bolju kinematografiju i borbe za bolju budućnost, stavljen je znak jednakosti, a tumačenje »budućnosti« bivalo jednoumno i nikako drugačije.
Kada sam na terasi Skupstine Grada videla Dusana Makavejeva, kako stoji naslonjen na stub i smeška se, bila sam tako neopisivo srećna i preplavljenja sećanjima na njegovu umetnost, da sam cvrkutala kao smotana studentkinja.
Pričala sam mu kako sam prvi put gledala film »Montenegro« u bioskopu Orson Vels, u Bostonu, 1981. godine i kako je u sali, krcatoj studentarije sa MIT i Harvarda bilo i nas četiri »jugosa«, koji smo se kliberili kao blesavi na jezičke kalambure i nož u glavi, kapirajuci skroz junake Zanzibara, domaće kafane u predgradju Stockholma. Onda je  bard meni pričao anegdote kako je lutao po ilegalnim rupama u Švedskoj u kojima su se skupljali vredni gastarbajterski mravi, ali i opasni tipovi toga doba. Totalna ludnica!
Ja sam film »Montenegro« gledala drugi put, tacno posle 24. godine, u Stockholmu, u ambijentu kućne projekcije, kao što se nekad gledao ovde “W. R. – Misterije organizma”. Naprosto, morala sam da ga gledam u ambijentu gde je napravljen, a kojim sam se kretala svaki dan.
Obigrala sam sve video klubove u gradu i našla ga u videoteci Kazablanka u Sveavagen ulici, u centru Stockholma. DVD  izdanje filma »Montenegro« iskopala sam samo u prodavnici stockholmskog Instituta za film, gde me odveo D.  S., švedski filmolog, pokazavši mi školu od podruma do tavana, sa sve slavnim salama za projekcije i studijima za snimanje.
»Montenegro« mi je drugi put bio jos bolji, rekla sam maestru. Savršen film, posebno za one koji kapiraju ambijent, stari kao vino, ništa čudno što ga Švedjani svako malo puste na teve.
»Da«, kazao mi je gospodin Makavejev, »to je dobar film, ozbiljno smo ga uradili«, i nasmešio se. I još me je pitao da li sam upoznala neke junake iz sedamdesetih, u Stockholmu, koje on pamti i koji su mu poslužili kao predložak za delove filma. Bilo je skroz fascinantno kada smo shvatili da ih ima jos živih i mrdajućih, iako se u realnom životu gomila njih poubijala, kako to već biva, a ostale samo priče za kafanska talasanja novih generacija »zanzibaraca«.
Pripremajuci film “W. R. – Misterije organizma”, Dušan Makavejev proveo je neko vreme i na pustom svetioniku, na hridi u baltičkom moru, koji je rentirao švedski producent Bo Jonsson, razgovarajući o neuroticnom njujorskom Jevrejinu, Philipu Rothu. Kakvo čudo od života, mislila sam, slušajuci barda na terasi iznad Pioniriskog parka i uživajući u njegovim šarmu i nijansiranoj duhovitosti.
Da su sve stvari na ovom svetu povezane na neki uvrnut način, bilo mi je jasno kada mi je pet minuta posle razgovora sa Dušanom Makavejevim zazvonio mobilni telefon  i javio se prijatelj iz Svedske. Rekao mi je, kao kuriozitet, da je u Laponiji u toku limitiraje prava na držanje irvasa, pa je dozvoljena količina do 13 hiljada u stadu, a mnogi imaju i preko 18 hiljada. Pa čta će da rade, zgranuh se, dok mi je kroz glavu prozujalo da sam negde čitala da je tako nešto sa limitima bilo i ovde, posle drugog svetskog rata, ali sa kozama. »Ništa! Fora je u tome sto ne mogu da ih prebroje«, reče mi glas iz Švedske.

za P.U.L.S.E  Vesna Knežević Ćosić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *