Маг Иво Погорелић

Маг Иво ПогорелићКада га је први пут чуо Борислав Пашћан је узвикнуо: „Сада имамо два Ива: Андрића и – Погорелића!” А његов салцбуршки колега, Херберт фон Карајан, изјавио је: „Ваш клавир звучи као оркестар!”

Његове плоче са Абадом и Озавом доносиле су милионске тираже и видела сам их чак и у излозима робних кућа у Ванкуверу, на другом крају света! Ни о једном пијанисти, чини ми се, није написано више похвала, али и више чланака, уопште, у којима се коментарисала његова фризура, облачење, несвакидашњи имиџ који је пратио потпуно јединствено и незаборавно музицирање за клавиром.

Било је предивно чути га поново после тридесетак година у Загребу, у сали Лисински, после Шопеновог конкурса у Варшави, када је његово елиминисање из треће етапе натерало председницу Марту Аргерич и члана жирија Никиту Магалова да поднесу оставку. Поново је свирао Шопена – оног кога је припремао за финале такмичења (Концерт у е-молу опус 11), сада из нота, али са божанском искром, са болном резигнацијом, не преромантизирано, како су свирали Рубинштајн и Хоровиц, који је пошто га је чуо, изјавио: „Сад могу мирно да умрем, родио се нови газда клавира”. На шта је наш академик, композитор Михајло Вукдраговић додао: „Хоровиц је у праву: заиста може да умре!”

Он не свира технички засењујуће као Рихтер, музицира потпуно на свој начин, са осмишљавањем чак и бисерних пасажа, са чудном акцентуацијом (са готово Бетовенским сфорцатима), са почетном акордиком која до срца (и до суза) допире, са темама потпуно сатканим од лепоте и чежње.

Он сам је још пре доласка у Варшаву шокирао изјавом да ће коначно рехабилитовати Шопена и ослободити га од наслага рђе коју су му нанели разни неталентовани људи који су се у њега клели (сличне нескромне изјаве давали су једино Салвадор Дали и Мухамед Али).

И доиста, са Загребачком филхармонијом и диригентом из Лењинграда Дмитријем Китајенком – он је као највештији јувелир брусио брилијанте из Шопенових нота. У лаганом ставу, пред интерпретацијом која се потпуно идентификовала са суптилним лиризмом највећег песника клавира – као да је и сам оркестар потпуно занемео пред лепотом солистичке деонице, а критичару у публици – зауставио је дах како би ослушнуо што боље најплеменитији pianopianissimo који се може измамити из овог инструмента.

На крају концерта – Погорелић узима ноте, дарују му цвеће, оркестарски музичари тапшу и гудалима и длановима, а он као художенствени глумац савршено пресвучен у лик који је тумачио пар минута пре тога не успева брзо да се врати у стварност, да му затитра осмех на уснама. Публика га поздравља овацијама, али мало одмеренијим у односу на оне какве се чују у Коларчевој задужбини и чини се, као да не очекује бис. Погорелић је све испричао Концертом у е-молу опус 11 Фредерика Шопена.