Ulogujte se / Kreirajte profil

“Филмска” критика филма “Мајка!”

Ово што ћете управо прочитати, ако се на то одлучите, је осведочено присуство локалне непогоде: гордих речи, величања измалтретираних страсти, и невиђеног самопоткрадња сопственог времена.

На већ одшкринутим вратима, уловљеним од промаје, стоји последње упозорење:

Ова критика није обична, и није филмска.

Она брани живот од филма, или кад је то потребно брани живот на филму од филма у животу.
Одбрану бастиона филма ( филма по себи ) као највише вредности остављам онима који се стварно баве филмском критиком.

Ја не тумачим овај филм ( у уобичајеном смислу те речи ), ја га само разбијам ( колико је то у мојој моћи ) о камен Истине, а то је Христос.

Следећа два појма поздрављам храбрим ( енгл. „bold“ ) поновљеним потезом електроловке, јер очекујем од њих превише.

Пишемо их и памтимо као:

Живот и Филм а.к.а [1]: Стварност и Фикција

 

Део први:

Нема исправног тумачења филма, али има погрешног тумачења живота.

Коментар: Ко је застао да ово схвати, нека не замери ако му одмах откријем да се том реченицом опомињем пресуде изречене над човеком: да буде разапет између фикције и стварности ( нпр. филма и живота ); јер ако је истинито-звучајуће да се свет ствара у човеку и човек у свету, онда нам то само од себе говори шта треба урадити сада и радити стално:

Проливати хладан зној у надљудским напорима да се размакну те завесе

Још једна узета доза животне трезвености ће помоћи да се отколутају унутрашње очи „фиксиране“ на биоскопско платно ка режисеру, само ако сачувамо намеру да их протрљамо сећањем да све ово заиста јесте само његова фик(са)ција; израз човека са вишком дара и довољно стрпљења – да у труду пажње ненаказно ослободи свој бременити дух.

Тај дух има своју историју и живи у његовим претходним филмовима:

 

1. „Пи( π )“ – ( 1998 ) – потрага младог математичара за смислом живота кроз бројеве

 

 

 

 

2. “Реквијем за снове“ – ( 2000 ) – наркоманија и мрачне последице такве врсте ескапизма [2]

 

 

 

 

3. „Фонтана“ – ( 2006 ) – соучавање са питањем смрти

 

 

 

 

4. „Црни лабуд“ – ( 2010 ) – лутање и задржавање на неким одговорима у психологији

 

 

 

 

5. „Ноје“ – ( 2014 ) – Библијска ( старозаветна ) прича о потопу

 

 

 

 

6. „Мајка!“ – ( 2017 ) – Библијска прича или не (?)

 

 

 

 

Очигледно је да је Darren Aronofsky ( режисер, писац и сценариста ) са последњим филмом само продужио своје интересовање за Библијску тематику. У односу на претходне филмове, уочиљива је јачина интересовања јер обрађује исти материјал са два филма.

 

Део други:

Лепота! Овог филма.

Али више оне натприродне врсте; јесте то што је режисер, можда никад у том степену слободе, допустио да се сукоб фикције и стварности догоди у нама, остављајући нам осећај да смо преварени те остали гладни уобичајено сервиране духовне хране, или душевне разоноде.

Многи, не знајући каквог су експеримента невољне жртве постали, унапред су били осуђени да приме жиг сопствених склоности. Ко би рекао, да се и данас душе живих приносе на жртвеник олтара биоскопске сале.

Из ритуалне просторије су, типолошки гледано, изашле две групе људи:

Једна група људи изашла је са осећајем да им је неко нешто украо: време; а другој групи људи режисер је “поклонио” сате, можда дане, па и животни век, да се како знају и умеју суоче са нередом у грудима и глави, које је уселио у њих.

Није искључено да неко из друге групе људи задобије умни или емотивни хендикеп, али онај благи јер је то ипак „само“ филм; колико ће се тога заиста из немоћи потиснути, или у блажој варијанти оставити по страни –  зависи од снаге личности.

 

Део трећи:

Ја сам ја, ти си дом.

Твоја љубав је још увек ту, зар не?

Ово су једине реченице у целом филму које откривају нешто.

Да ли је то моменат сажаљења или лични траг који сваки уметник мора да остави на своме делу; засигурно јесте једини судар његовог тумачења са, пазите, нашим напорима да га растумачимо. Верујем да је до краја филма већина њих одустала у тим напорима, а он се понео као справљач загонетки који нас је прво спровео кроз неколико слепих ходника лавиринта, па нам на крају оставио кључ да га решавамо ретроактивно.

Истражујући медије, погодила ма површност тумачења филма. Она се десила и поред очигледних путоказа за оне који су у току филма или после, успели да се удубе У – кроз симболе – испричане Библијске догађаје.

Цео овај рад је моја реакција на то.

Не волим користити стране изразе али ова реч енглеског порекла савршено одговара у овом случају: „мисконцепција[3]“; слободно парафразирање превода би гласило: промашај целине.

Н А П О М Е Н А: “Спојлери” ( кварише ) у даљем тексту.

Део четврти:

Једно од заступљенијих тумачења је да мушкарац, домаћин у кући, назван великим почетним словом заменице „Он“ представља Творца, Бога. Моје мишљење је да се ту уствари преплићу три лика: Творца, Сатане и човека. Да бисмо ово боље разумели, потребно је схватити ко су гости у кући, а ко домаћини: Домаћини су муж и жена, а гости су исто муж и жена. Зато нећемо погрешити ако их повежемо са Адамом и Евом, али грешка се прави на који начин се то ради. За многе, гости су једини који представљају Адама и Еву због очигледних ствари: старог лица и коже, болешљивости, ружноће, непристојности, блуда, змијског лица жене, „Адамове“ ране од извађеног ребра, првог појављивања „Адама“ па „Еве“, њихових синова где старији убија млађег ( Каин и Авељ ), итд.

Но, оно што сада ради разобличавање погрешног тумачења живота на филму  јесте претварање наводног „Адама“ и „Еву“ у самог узрочника греха: ђавола; зато их нећу звати Адамом и Евом јер за мене само представљају грешну страну илити злу страну човекове природе – само лице греха. Јер некад Адам, као и Ева, беше у сјају, сили и слави Божијој, пре него што се ушуњаше непозвани гости у Едем, као на филму.

Следећи слој тумачења је на плану људске душе где су гости греховне помисли које својим неморалом прљају дом и домаћине, а ствар која највише показује ко је ко у целом филму је понашање домаћина кад се то дешава: жена говори „не“ њима, осећа их као уљезе, чак их се гади, што представља људску савест која почива на чистоти људског срца, а пошто срце, односно жена домаћица нема толику снагу и власт у кући, где кућа заиста јесте симбол човекове душе; ум односно „ја“ остаје заслепљено самообожавањем, прављењем од себе лажног идола [4], што и јесте први Сатанин грех; и како муж домаћин не успева да послуша савет своје жене да их истера, цела кућа ( душа ) постепено постаје зараза све већих грехова.

Оно што знамо као ток људске историје је у наставку симболично извезен, до „конца [5]“ филма, као незаустављив пад који се састојао из:

  • Појаве смрти ( већ поменутог братоубиства, а заправо пуштањем непозваних у кућу ),
  • Сталног присуства сенке смрти ( сахрана у кући ),
  • Умножавања греха кроз разврат и среброљубље ( журка у кући са свим синдромима модерног времена да би нам било блискије )
  • Четрдесетодневног потопа ( срушена судопера ),[6]
  • “Пројављивања” Божије намере да спасе човечанство ( инспирација мужа домаћина да напише “поему” после сазнања да му је жена у благословеном стању ) *реферира се на оваплоћење Бога, да ће се Бог обући у тело човечије, “родити” и од земље*
  • Изопачења људи од не познавања или погрешног разумевања Божијег писма ( идолопоклонство, јерес и инквизиција; верски и други ратови, насиље и убиства )
  • Испуњења Новога завета где Бог жртвује свог Јединородног Сина да би избавио људски род од смрти и греха ( убијена беба принесена на жртвеник ) *овде се режисер наругао Христовој жртви јер је морбидно приказао Свету тајну Причешћа којом се верни спасавају за живот вечни, показујући тиме да он сам није верник*
  • Апокалипсе илити краја света ( жена домаћица узима упаљач и цела кућа завршава у пламену )

На средњем плану тумачења, реалном, где се стварно дешава оно што видимо, постоји тренутак када муж домаћин пребацује својој жени да је себична што не жели да прими странце у кућу; док он себе облачи у особину сажаљења. Шта ово може значити (?)

Кад је кућа подељена, непријатељ се радује.

Ова подела је стварна и трагична. Ово је разапет човек између саосећања и самоочувања. Ово је његова оправдана оптужба да је себична, и ово је њена оправдана оптужба да је слеп.  Да је кућа цела, нико никог не би тужио нити би изоставио другоме и себи да помогне. Ово је потиснути или горући сукоб у сваком човеку.

Ако неко воли да се игра Јунга и Фројда, нека ружни и непристојни гости буду потиснути нагони и делови несвесног модерног човека; али молим да се нико са Њима не заигра превише, те исто узме дозу мистериозне жуте течности, као жена ( домаћица ) на филму. Ту је режисер несакривено приказао да је она испија као посебну врсту дроге ( енгл. „drugs“ )[7]сваки пут када „кућа“ прети да јој потамни. С обзиром да је тама та која прети, од светлости она тражи да је брани; жалосно је, али веома битно, таквој жутој боји дати име напрегнуто бекство у нестварни оптимизам.

Још један њен покушај бекства од ране која не зараста и крви која се не суши ( греха ), јесте: ( за њу на филму буквално, а за нас метафорично ) решавање проблема познатије као гурање под тепих, где такав свеукупан чин у стварности представља лицемерје човека према исконском моралном закону кога озлеђено људско срце, следећи своју повређену природу, одбацује, јер је неприприпремљено покајањем и правом вером. Најређи случај је да човек, у таквом страху, неосвешћен, навуче маску наслеђеног “морала” ( неиспитаног порекла ), а муку свога срца замукне ( ућутка ) у себи; или да освешћен стидом своје испразне маске, већ зарасле у његово биће, тражи пут до нечега што није лишено смисла и пуноће. Најгоре је на том путу презрења испразне маске, уништити у себи сваки осећај стида и доброте, тачније, заједно са маском одбацити и потрагу за вечним законом правде и љубави.

Замислите сад да се муж домаћин тумачи само као Творац, а жена домаћица само као „мајка земља“, што и јесте уобичајено тумачење у јавности. Који је то промашај целине!

 

Део пети, илити последњи:

Изјава мужа домаћина на самом крају филма: „Узео сам сву твоју љубав и није ми било довољно[8]“, једним потезом се може претоврити у реченицу коју би Сатана могао да каже Богу, Створитељу своме: „Имао сам сву твоју љубав и није ми било довољно“. Још ако бисте се сетили улоге глумца Javiera-a Bardem-a из филма „No country for old men“, глумца који овде игра мужа домаћина; не би нам било тешко да поверујемо да је режисер намерно, или не знајући ни сам, изабрао баш њега за ову улогу.

Сада ће бити јаснији сав онај увод око фикције и стварности, а режисеру хвала што нам је оставио слободу могућих тумачења иако се он на нека превише усудио, а нека оставио отвореним. То је величина, али усуд уметника! Верујем да је и он сам у заблуди око неких схватања стварности, Бога, и Светог писма, али његово срце ма колико имало везаних страсти према свим овим темама, није се стегло и до краја бранило своје ставове, већ нам се даровало колико је само оно то могло. Преточио је своју страст према свему што Библија јесте на филм, и то учинио што је непристрасније могао!

И на крају, као и на почетку, очекујем превише; али од Вас. Били вољни или не, остављам Вам избор да мислите са мном ову мисао:

Уметност је само још – један од гласнијих – позива да ПРИЧАМО о животу.

Коме да служимо, ако не њему. Ово је позив за све. Клупа за разговор.  Не допустимо да седећи на њој наши ликови потпуно избледе под сенком релативизма, која је толико помрачила свет уметности, а коју “дрво лажи, изговора, и фикције”, нечујним замајцем, баца и на целу творевину. Причајмо о животу, причајмо о филму.

***

Каква је била његова намера, није толико занимљиво покушати објаснити, па ћу прескочити тај корак и поставити питање да обрадујем оне проницљивијег духа:

Каква је то НАМЕРА кроз њега говорила своје(?)

Да ли је хтела да саблазни или отрезни одвећ успаване душе; или су само оне трезне постале још трезније, а оне успаване наставиле се дубље погружавати у свој сан.

Ово је био МОЈ препад филмофилима као што је то био ЊЕГОВ ( Darren Aronofsky ); и овај филм је ОН бацио љубитељима „кокица“ у крило као гадну бубу, а ето МЕНИ се допало да је овим текстом покушам претворити у лептира.

за П.У.Л.С: Марко Гавриловић

 

[1] Познатији као; енгл. „also known as“

[2] Бекство од живота

[3] Енгл. „misconception“

[4] У филму се ово односи на потоњу људску славу мужа домаћина, и (идоло)поклонички покрет усмерен према његовом лику и делу.

[5] Рус. „до краја“.

[6] Неко чак у позадини каже: „кажњени смо“

[7] Лекови, асоцијација на медицинску бочицу из које главни женски лик на филму сипа течност.

[8] Слободнија, али по суштини неизмењена интерпретација, која сажима комплет изјава на крају филма.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *