Ulogujte se / Kreirajte profil

Majstor i Margarita, ili – kome je dato da govori, da brani, objašnjava ili ćuti – I deo

Bogovi, bogovi moji! Kako je tužna zemlja uveče! Kako su tajanstvene magle ponad močvara! Ko je lutao tim maglama, ko je mnogo patio pred smrt, ko je leteo nad ovom zemljom noseći na sebi prekomerni teret, taj ovo zna. Ovo zna umorni. I on bez sažaljenja napušta magle zemaljske, njene močvare i reke. On se lakoga srca predaje u ruke smrti, znajući da će ga samo ona uspokojiti.

Kultni roman „Majstor i Margarita“ možemo, kao i svako veliko delo, sagledati iz mnogo različitih dimenzija, obrativši pažnju na njegovu strukturu, umetničku vrednost, značaj, uticaje, prepreke; sve su to važni podaci koji u velikoj meri pomažu da nam delo postane bliže, da od njega više dobijemo. Ili ne? Zar nam ovo delo, svojim sadržajem i sudbinom koju je imalo, ne govori o tome da je upravo suprotno?

Andrej Nabokov

Andrej Nabokov

Ovaj tekst nema takvih pretenzija, on uzima roman samo kao podsticaj na dalje razmišljanje; ipak nekako biram da verujem da je Bulgakov više imao na umu takav pristup njegovom delu: ono je živo i važno sve dok se naše tumačenje ne završava na njegovim granicama, već počinje tamo gde je on stavio tačku.

Razmišljanje započinjem još jednom se, kao i bezbroj puta pre toga, vraćajući na suđenje Isusu. Zapravo, moglo bi se reći da je samo suđenje u drugom planu u odnosu na prikaz (mogućeg) Pilatovog doživljaja susreta sa jednim od mnogih neobičnih ljudi sa kojima je morao da se suoči. Zašto je taj događaj ipak drugačiji od svih ostalih neobičnih susreta? Sa Pilatovog stanovišta, dan suđenja samo je jedan od „onih“ dana: mučan, težak, neželjen, naporan; dan čiji se kraj nestrpljivo iščekuje, koji zaborav treba što pre prekriti. Zašto se od njega očekuje da nekog takvog dana može prepoznati pojavu događaja koji menja svet jednom zauvek? I šta ako niko od nas ne bi bio u stanju da na isti zahtev odgovori drugačije? Nije li to još jedna od onih zamki koja se pred čoveka postavlja očekujući da unapred može videti posledice svojih dela, iako ništa ne nagoveštava da je u njegovim rukama moguće veliko delo ili veliko nedelo?

Andrej Nabokov

Andrej Nabokov

U belom plaštu s postavom boje krvi, hodom kavaleriste, udarajući petom o petu, u rano jutro četrnaestog dana prolećnog meseca nisana, u pokriveni peristil između dva krila palate Iroda Velikog, stupio je prokurator Judeje Pontije Pilat. Najviše na svetu prokurator je mrzeo miris ružinog ulja, i sada mu je sve slutilo na loš dan, pošto je ovaj miris pratio prokuratora od samog svitanja. Prokuratoru se činilo da ružin miris ispuštaju čempresi i palme u vrtu, da se prokleti ružini naleti mešaju sa mirisom kožne opreme i znoja stražara. Iz pozadine palate, iz oba krila, gde se smestila prva kohorta Dvanaeste munjevite legije koja je u Jerusalim došla s prokuratorom, u peristil je dopirao dim preko gornje terase vrta, i kroz taj opori dim, koji je javljao da su kuvari u centurijama počeli da kuvaju ručak, probijao se onaj isti otužni ružin miris. O, bogovi, bogovi moji, zašto me kažnjavate? ’Da, nema sumnje! To je ona, opet ona, nesavladiva, užasna bolest, hemikranija, od koje boli polovina glave. Nema leka protiv nje, nema nikakvog spasa.

Andrej Nabokov

Andrej Nabokov

Pokušaću da ne pokrećem glavu.’ Na podu sa mozaikom, kraj fontane, već je bila postavljena fotelja i prokurator, ne gledajući ni u koga, sede u nju i pruži ruku u stranu. Sekretar s poštovanjem stavi u tu ruku parče pergamenta. Ne mogavši da se uzdrži od grimase bola, prokurator kosimice prelete pogledom napisano,vrati pergament sekretaru i s mukom progovori. – Optuženik iz Galileje?…

Izgleda da je mnogima taj deo priče (ne samo u ovoj knjizi, nego uopšte – priče o suđenju Isusu, o Pilatovoj ulozi, pranju ruku) ostao kao nedovršen, nerazjašnjen, ostao nekako da traži da se objasni i doradi. Pored ostalih i Ajtmatov u svojoj knjizi „Gubilište“ razrađuje taj motiv i provlači ga kroz sva polusvesna stanja glavnog junaka. Nije neobično da autor svoji delom pokuša da podari glas nekom od onih koji, iako odgovorni za stvari koje su zauvek izmenile svet, nisu dobili priliku da kažu nešto o tome, nešto u svoju odbranu. Pamtimo ih po tome što su, potpuno nemi, akteri velikih događaja; što i nakon velikih potresa tako zanemeli nestanu sa poprišta događaja, pa bez obzira da li su krivci ili žrtve, mi na njih privremeno i zaboravljamo, zbunjeni, užasnuti, preplašeni, ogorčeni, svesni samo posledica njihovih činova. Zar je Avramu dozvoljeno da kaže nešto nakon što je potegao nož? Zar je važno šta Euridika misli nakon što se Orfej okrenuo? Postoje takve situacije kojima se reči ne mogu dopisati. A onda, padne nam na pamet da smo i mi od istog materijala kao Avram, Pilat, Euridika, Orfej, Juda, Isak, Isus… Kakve bi nam misli prošle kroz glavu, makar i ostale neizgovorene?

Andrej Nabokov

Andrej Nabokov

Možemo zaustaviti reč, u nastupu osećanja i misli koje se ne mogu iskazati, ali možemo li zaustaviti misao, osećanje? Ili potrebu za razumevanjem naših postupaka, nedaća, bezizlaznosti situacije u koju smo silom bačeni? Pored nas možda prolaze povorke ljudi istih kao mi, i mi želimo da se im obratimo u pokušaju da nađemo onu sponu koja nas je vezivala sve dok se nije dogodilo ONO. Ali spona je pokidana, mi smo s druge strane, iako smo isti kakvi smo bili i pre par dana, možda pre par sati. Samo što to više niko ne vidi… Napor autora (koji oseća tu nemoć zanemelog da shvati svoju situaciju i pomiri se s tim da je spona pokidana) da nam pokaže da između nas i tog osuđenog na večno ćutanje postoji veza, možda nas može učiniti čovečnijima. Možda smo gori od Pilata, i njegovo pranje ruku zapravo je naš teret na savesti, jer se, unapred ga osuđujući i ograđujući se, jeftinim trikom pokušavamo prikazati boljima nego što jesmo, jačima, hrabrijima. Možda to nije bila namera autora, ali zadržavam pravo koje čitalac ima, koje mu sam autor daje pišući (za njega) da iz dela izvučem (trudeći se da ipak ne izvrćem, ne falsifikujem) sve ono što može ostati vredni doprinos razbijanju predrasuda kojima svi robujemo.

Andrej Nabokov

Andrej Nabokov

Tišinu na balkonu neko vreme je narušavala samo pesma vode u fontani. Pilat vide kako se klobuči iznad cevi vodeni tanjir, kako mu se ivice prelamaju i slivaju u mlazevima. Prvi progovori zatvorenik: -Vidim da se desila neka nevolja zbog toga što sam govorio s tim mladićem iz Kiriata. Imam, hegemone, predosećanje da će mu se dogoditi nesreća, i jako mi ga je žao. – A, ja mislim – čudno se osmehnuvši, odgovori prokurator – da postoji još poneko na svetu koga bi trebalo da ti bude žao više nego Jude iz Kiriata i kome će biti daleko gore nego Judi!… Dakle, Mark Pacomor, hladni i osvedočeni dželat, ljudi koji su te, koliko vidim – prokurator pokaza na unakaženo Ješuino lice – tukli zbog tvojih propovedi, razbojnici Dismas i Hestas, koji su sa svojim istomišljenicima ubili četiri vojnika, i najzad, prljavi izdajnik Juda – jesu li svi oni dobri ljudi? – Da, odgovori zatvorenik. (…)
-Odvratan grad… – odjednom iz nekog razloga promrmlja prokurator i strese ramenima, kao da je prozebao, a ruke protrlja kao da ih pere – da su te preklali pre nego što si se sastao s Judom iz Kiriata, bilo bi zaista bolje. – A ti me oslobodi, hegemone – neočekivano zamoli zatvorenik, i u glasu mu se oseti zabrinutost – vidim da hoće da me ubiju. Pilatovo lice iskrivi grč, on raširi prema Ješui upaljene beonjače, premrežene crvenim žilicama i reče: -Ti se nadaš, nesrećniče, da će rimski prokurator osloboditi čoveka koji je govorio ono što si govorio ti! O bogovi, bogovi! Ili misliš da sam ja spreman da se nađem na tvom mestu? Ja ne delim tvoje mišljenje! I čuj me, ako od ovog trenutka izgovoriš makar jednu jedinu reč, ako progovoriš bilo sa kim, čuvaj me se! Ponavljam ti – čuvaj se!

Strašna je moć velike reči.

Andrej Nabokov

Andrej Nabokov

Sve je bilo završeno i nije se imalo o čemu govoriti. Ha-Nocri je odlazio zauvek i strašne, opake bolove prokuratorove neće imati ko da izleči, protiv njih nema nikakvog leka osim smrti. Ali ono što je sada potresalo Pilata nije bila ta misao. Ista ona nepojamna žalost, koja se već javljala na balkonu, opet mu je prožela celo biće. On odmah pokuša da je objasni, i objašnjenje beše čudno: prokuratoru se nejasno učini da nije sasvim završio razgovor sa osuđenim ili možda – nešto nije do kraja saslušao. Pilat odagna tu misao i ona ode u trenutku, kao što je i došla. Ona ode, a nepojamna tuga ostade…

.

Za PULSE Jadranka Milenković
ilustracije preuzete sa sajta masterandmargarita.eu

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *