Ulogujte se / Kreirajte profil

Majstor i Margarita, ili – kome je dato da govori, da brani, objašnjava ili ćuti – II deo

Na sličan način na koji nam je u romanu Pontije Pilat „približen“, ako se to tako može reći (u smislu da ga vidimo kao jednog od nas, a ne kao čoveka-zver), možda možemo i samog đavola, Volanda, osetiti kao nekog čija nam je prisustvo nešto obično i svakodnevno, iako se njegov upliv u ljudske živote ne završava nimalo veselo po većinu onih sa kojima dolazi u dodir. Pritom je važno da se vidi da svi koji upadaju u njegove zamke nisu nimalo nevini, uvek se zapravo uhvate na svoj sopstveni porok, koji je u ovom slučaju “mamac”. Đavo je pametan, zna gde i koji mamac da stavi na koju udicu, baš kao u “Đavoljem advokatu”. Postoji ipak i jedna bitna razlika u odnosu na neke velike romane koji nečastivog takođe izvode pred čitaoca; čitajući „Karamazove“ ili Doktora Faustusa“ zapažamo da kod susreta Ivana Karamazova ili Leverkina sa đavolom imamo  situaciju u kojoj se đavo suočava samo sa jednim, doduše nama izuzetno značajnim junakom, dok su svi ostali junaci romana pošteđeni njegovog prisustva, učešća u njihovim aktivnostima.

Jean Daniel Lorieux

Jean Daniel Lorieux

Stiče se utisak da oni đavolu nisu interesantni i da samo tačno određeni ljudski soj može da dođe s nečastivim u dodir, onaj odabrani, inteligentni, sujetni, talentovani, osamljeni, i svesno od boga distancirani soj. I tu je već zastupljen jedan, moglo bi se reći – elitizam, ponekad svojstven velikim umetnicima koji zapravo sebe i sebi slične doživljavaju kao od boga i đavola tretirane na sasvim poseban način. Bulgakov razbija tu formu i vraća se onom shvatanju bližem narodnim pričama, u kojima “đavo nit ore nit kopa”, pa smišlja smicalice u koje hvata sve redom, od najprostijeg do najinteligentnijeg. Vidimo ga kako se, potpomognut svojim neobičnim pratiocima, koji mu i služe za raspravljanje i obračunavanje s tim svakakvim svetom, upliće u male živote malih ljudi, pri čemu se prosto stiče utisak da mu se to gadi, da bi i on oprao ruke kao Pontije Pilat. Nekako se čini da je đavo „veći gospodin“ od svih tih upecanih, da on samo “radi svoj posao” i da mu to ne pruža nikakvo zadovoljstvo. Da je umoran. Da bi voleo da mu ljudi pružaju veći otpor.

Jean Daniel Lorieux

Jean Daniel Lorieux

Ali onda nešto natera Volanda da odvoji pogled od grada i usmeri pažnju prema okrugloj kuli koja se nalazila iza njegovih leđa na krovu. Iz njenog zida iziđe odrpani, glinom umazani smrknuti čovek u hitonu, u sandalama svojeručne izrade, i s crnom bradom. – Gle! –uzviknu Voland, s podsmehom gledajući na pridošlog. – Najmanje sam te mogao očekivati ovde! Šta te dovodi ovamo, nezvani goste? – Došao sam do tebe, duše zla i gospodaru senki – odgovori pridošli gledajući u Volanda ispod oka, neprijateljski. – Ako si došao do mene, onda zašto me nisi pozdravio, bivši cariniče? – kaza Voland grubo. – Zato što ti ne želim zdravlja – odgovori pridošlica drsko. – Ali moraćeš s tim da se pomiriš – uzvrati Voland i usta mu se iskriviše u podsmeh – još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kada bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi. Evo, tu je senka od moga mača. Ali postoje senke od drveća i od živih stvorenja. Ne želiš li ti to da oguliš celu Zemljinu kuglu, odbacivši sa nje svako drvo i sve živo zbog svoje fantazije o tome da uživaš u goloj svetlosti?

Jean Daniel Lorieux

Jean Daniel Lorieux

Razlika u odnosu na malopre pomenute velike romane svetske književnosti, koji svoje junake takođe suočavaju sa đavolom, i Bulgakovljevog romana, još je i u tome što je kod Bulgakova đavo u suštini jedan od glavnih likova. Možemo videti njegova raspoloženja, makar u nagoveštaju, ako je njemu „dozvoljeno“ da i on nešto oseća. To je pitanje koje je istovremeno gotovo nemoguće postaviti i istovremeno nemoguće zanemariti. Da li je moguće svoditi zlo na istu ravan u kojoj se nalazimo mi, zlu izloženi na milost i nemilost? Verovatno nije. Ali čovek najčešće sve svodi na istu ravan sa sobom, nemajući mogućnosti da sagleda ravni na kojima se kreće sve ono što na nas utiče, ili možda nama upravlja. Kao kod antičkog čoveka, od kog nismo uspeli u punoj meri da se distanciramo (naprotiv, osećamo nostalgiju prema načinu njegovog doživljavanja sveta bogova), i mi pokušavamo da razumemo Dobro i Zlo, svodeći ga na sužene ljudske okvire i ograničenja. A Bulgakov nam pomaže u takvom doživljaju, približavajući nam Volanda, stavljajući ga u iste situacije koje su za nas obične i moguće: on odseda u sličnim sobama, vozi se istim prevoznim sredstvima, tu je, u našoj blizini.
I svi smo mi, (čini mi se da nam autor naglašava), bili pametniji ili gluplji, bogatiji ili siromašniji, jednaki pred bogom i đavolom, a posebno pred đavolom.

Jean Daniel Lorieux

Jean Daniel Lorieux

Neobičan svet iz narodskih priča o vešticama približen nam je u delu knjige u kome Margarita, dotad sasvim realan lik koji odudara u velikoj meri od sveta zahvaćenog Voladovim intervencijama, i sama prelazi u jednu, za nju sasvim novu realnost, maže se kremom za podmlađivanje, seda na metlu a onda kreće novim putem, tamo gde običan ljudski svet nema pristup. Savremeniji, obrazovaniji ljudi današnjice, manje sujeverni, manje primitivni nego „onaj neki svet“ u čiji je život duboko ukorenjeno verovanje u nečiste sile; dakle ljudi oslonjeni na nauku, distancirani od rituala koji su ne samo deo sujeverja nego i zvaničnih religijskih obreda, odbiće da to drugačije shvate osim kao parodiju. Zapravo oskudno je naše znanje o prošlosti u kojoj su rituali zauzimali važno mesto: ne znamo šta se sve radilo, ni zašto se radilo, ni kako se radilo, ni koliko je bilo delotvorno. I sve to s ciljem da se “prodre” kako bi Man rekao, da se izađe iz okvira koji ograničavaju, u kojima je ljudsko biće potpuno nemoćno, jer njime vladaju Sile.

Jean Daniel Lorieux

Jean Daniel Lorieux

Večita je čovekova težnja da se približi i dodvori Silama, da se sa njima uspostavi saradnja, da se bude moćniji, da se upravlja događajima. Ima tumačenja po kojima se onaj koji se osetio potpuno ostavljenim od Sila Dobra, okretao Silama Zla. Ipak, verovatnije je, bar kad je u pitanju dalja prošlost, da se i nije vršilo takvo odvajanje. Sile su bile jednostavno Sile, od njih je dolazilo sve, dobro i zlo. Raznorazni rituali, do najužasnijih, vršeni su da umilostive te Sile, da se nagnaju da one čoveku služe. “Metla nije opredeljenje, Bile. Metla je sredstvo da se lažna opredeljenja izbegnu.”- kaže Pekić u Atlantidi.

Jean Daniel Lorieux

Jean Daniel Lorieux

Jedan od upečatljivih likova iz „Čarobnog brega“ Manov Setembrini, čovek je „novog doba“. Veruje u ideale prosvetiteljstva kao način da se uspostavi savršeno društvo. Setembrini bi mogao reći – mi smo svi dobri, samo smo neuki, treba nas obrazovati i lišiti mračne vere i mračnih rituala, u korist svetle budućnosti. Mračna prošlost u kojoj strašne veštice (sveštenice?) u dnu hrama jedu nečiju decu prebačena je u romanu u jedan mučan san glavnog junaka. Ako nam je tako lakše, verovaćemo da mi nikako nismo deo iste kulture, da nemamo iste te gene, da nismo i mi sposobni za isto. Pekićeva „Atlantida“ delimično rasvetljava neke stvari kad su u pitanju pomenuti rituali, nudi jedan zanimljiv otklon u nekom drugom pravcu. „Josif i njegova braća“, još jedno Manovo remek delo, pisano čitavih deset godina, sa najozbiljnijim proučavanjem daleke prošlosti i konsultovanjem autoriteta iz tih oblasti, svakako je knjiga koja je uticala na Pekićevo ostvarenje (iako je Atlantida sasvim nezavisno delo). Ono što ta dela povezuje možda je pre svega fascinacija prošlošću u kojoj nepovratno ostaju zakopana neka veoma vredna ljudska iskustva do kojih mi više ne možemo dopreti, jer od njih imamo samo blede nagovaštaje u pisanim tragovima. To su znanja koja su se prenosila samo direktnim putem, od čoveka čoveku, sve dok nisu zabranjena, sve dok nisu proglašena opasnim (da li zbog svoje snage i delotvornosti?), sve dok neko nije uočio da čovek ne sme biti biće snage, ako se njime, kao predmetom, treba rukovati…

Jean Daniel Lorieux

Jean Daniel Lorieux

A šta ćemo sa umetnošću? Zar nam Bulgakov ne sugeriše da je i ona opasna (ona prava, ona koja sa silama i prodorima ima neke veze)? Zar ona nije ostala jedini „ritual“ kojim se povezujemo sa stvarima većim od nas i branimo od istih? Zar zato ne pišemo i ne spaljujemo svoje rukopise, zar zato nismo i kažnjeni i pošteđeni? Na jedan drugi način, i Bulgakov izdvaja umetnika, pravog, iz mora običnih. Umetnik, taj izabrani, taj neophodni izuzetak, nije pošteđen od ljudi, nije ni od smrti, ali ga nečastivi ne lovi svojim mamcima. Možda zato što je njegov usud suviše velik da ne bi i nečastivi pred njim pognuo glavu? Ili zato što su oni na istoj strani, na istoj ravni? Ili zato što mu je na samom početku dodeljena drugačija uloga?
Možda nam zato, iako na početku mislimo da čujemo umetnika, ostaje najveća misterija šta zapravo taj umetnik ima da nam kaže. I kad poslušamo sve ostale, kad svi ostali izmucaju svoje nesuvisle govore, shvatićemo da je od svih ćutanja, ono umetnikovo zapravo najpotpunije i najistinitije.

Jean Daniel Lorieux

Jean Daniel Lorieux

„ – Vaš roman je pročitan – progovori Voland okrećući se prema majstoru – i rečeno je samo jedno: da, na žalost, nije završen. Dakle, hteo sam da vam pokažem vašeg junaka. Oko dve hiljade godina sedi on na ovoj zaravni i spava, ali kada dođe pun mesec, kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali, šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli. – Šta on to govori? – upita Margarita, i preko njenog savršeno spokojnog lica pređe oblačak sažaljenja. – On govori – odvrati Voland – vazda jedno te isto, on govori da i na mesečini nema mira, i da je na lošoj dužnosti. Tako on govori uvek kada ne spava, a kada spava, onda vidi jedno te isto: mesečev put, i hoće da krene njime i da razgovara sa uhapšenim Ha-Nocrijem, jer, kako on tvrdi, nešto nije dorekao onda, davno, četrnaestog dana prolećnog meseca nisana. Ali avaj, on zbog nečega ne uspeva da izađe na taj put, i niko mu ne dolazi. Te tada on, a šta mu drugo i ostaje, mora da razgovara sam sa sobom. Uostalom, potrebna je i nekakva raznovrsnost – pa on svome govoru o mesecu često dodaje i to da najviše na svetu mrzi svoju besmrtnost i nečuvenu slavu. On tvrdi da bi rado promenio svoju sudbinu za sudbinu odrpane lutalice Levija Mateja. (…)

Jean Daniel Lorieux

Jean Daniel Lorieux

– Ne treba vikati u brdima, on je ionako navikao na odrone, i to ga neće uznemiriti. Ne treba da molite za njega, Margarita, jer je za njega već zamolio onaj sa kim bi on toliko želeo da razgovara. – Tada se Voland opet okrenu prema majstoru i reče: -No, pa šta ćemo, sada možete svoj roman završiti jednom rečenicom! Majstor kao da je ovo već očekivao, dok je stajao nepokretno i gledao kako prokurator sedi. On namesti ruke kao trubu i uzviknu tako da je eho počeo da odskakuje preko bezljudnih i goletnih brda: – Slobodan si! Slobodan si! On te čeka!

.

Za P.U.L.S.E Jadranka Milenković

Jedan komentar na tekst Majstor i Margarita, ili – kome je dato da govori, da brani, objašnjava ili ćuti – II deo

  1. …И још, каже Воланд: “Рукописи не горе”.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *