Majstor i Margarita – Mihail Bulgakov

Zašto, dođavola, nisu svi veliki klasici svetske književnosti ovoliko zabavni za čitanje? Da jesu, možda bih se ovih dana naterao da najzad pročitam još i Rat i mir, Uliksa ili bar Don Kihota (OK, Kihota još i planiram u neko dogledno vreme).

Kao što vidite, smerno i ponizno priznajem svoje rupe u obrazovanju, a evo jednu od njih najzad ovih dana nađoh vremena i volje da popunim. S najvećim zadovoljstvom, pritom! Ne pamtim poslednju knjigu koju sam s ovolikim sladostrašćem oblju… ovaj, pročitao: jedva da sam bio svestan na kojoj sam stranici i koliko imam do kraja, uopšte nisam odbrojavao, kako inače često činim tokom čitanja – prvih 120-ak strana slistio sam u jednom cugu, a ostatak dovršio samo par dana kasnije (a i to bih brže da nije bilo nekih kafansko-spisateljskih obaveza u tom periodu).

Dakle, za eventualne posjetioce koji su još retardiraniji, tj. odocneliji od mene, važna obavijest: ne obazirite se na to što je ovo rusko, niti na to što je u pitanju klasik. Ovo je neverovatno zabavan, duhovit, pitak i čitak roman! O, da sam samo to znao ranije, možda bih u nekom pređašnjem trenutku predaha sebe podvrgao njegovim lepotama. No, šta je – tu je.

Majstor i Margarita je jedan zaista veliki roman: ne mislim samo na obim (450 str.); mislim na ambicioznost, na zamah koji smelo preduzima – i ostvaruje! Ni manje ni više no likovi Đavola, Pontija Pilata, a u kameo pojavi i samog Isusa Hrista, čine gornju galeriju likova, dok na jeftinijim sedištima sede bukvalno desetine vrlo precizno opisanih, zabavnih, manijački-dobro međusobno povezanih likova sa vrhunski odrađenim plottingom i sa savršenim dijalozima koji su sočni kao teleća glava u saftu, i isto tako slatki!

Smejao sam se, glasno, čitajući roman – pre svega zahvaljujući nekim preduhovitim usklicima i reakcijama likova koji, izvađeni iz konteksta, ne znam koliko će biti smešni, ali unutar tih kalambura zaista su neverovatni i neočekivani!

A tek likovi! Spisateljica koja izmišlja priče o pomorskim bitkama i objavljuje ih pod pseudonimom ‘kormilar Žorž’! Pisci koji se zovu Pavijanov, Bogohulski, Špičkin…

Pa prijave, tipa: ‘molim da se ne rida u kabinetu!… dajte da ne ridamo, građanko!’ Ili: ‘ti si despot i malograđanin!’

Pa telegram: ‘Mene upravo pregazio tramvaj na patrijaršijskom ribnjaku. Sahrana petak, tri sata. Dođi. Berlioz.’

Pa gnjavator pretvoren u vepra, koga teraju da leti na veštičji sabat, a on će: ‘Ja nemam nameru da letim na nekakve nelegalne skupove!’

Pa crni mačak Behemot, uhvaćen u pokušaju prevare tokom igre šaha: ‘Da, predajem se. Ali predajem se samo zbog toga što ne mogu da igram u atmosferi hajke koju podižu zavidljivci.’ (Kasnije, kada ga optuže da mrsno laže, on ljupko odvrati: ‘neka presudi istorija.’)

Pa jedan od grešnika na velikom sataninom balu, koga opisuju ovim rečima: ‘Osvedočeni falsifikator novca, državni izdajnik, ali nimalo loš alhemičar.’Pa satanino stalno upozorenje Behemotu kad ovaj krene u štetu: ’samo pazi da ne bude nikakvih sakaćenja.’

Itd

Po duhovitosti koja prožima ceo roman, i po razrađenosti i ingenioznosti kalambura i elaboriranih set-pisova sa raznoraznim zabunama, akcijama, prepirkama, igrama reči, dobacivanjima i neverovatnim raspletima Majstor i Margarita se može porediti samo sa 4 druga velika trejd-mark imena: Rable (Gargantua i Pantagruel), Braća Marks, Monty Python i William Burroughs (Naked Lunch,pre svega). I ne samo po duhu, nego i po dubini tog humora, i po mraku koji je iza tog humora.

Da ne ispadne da je ovo ‘samo’ humoristički roman – ovo je zapravo vrlo potresno delo o jednom mračnom (komunističkom) periodu ruske istorije koje na jedva uvijen, ali za zlikovce ipak suviše jasan način, opisuje zločine negativne selekcije koju taj ‘komunizam’ predstavlja, i izvrgava ruglu sa retko viđenom oštrinom i pronicljivošću birokratizam, korupciju, malograđanstvo, pohlepu… i na kraju (tj. početku) svega – kukavičluk, u kome Bulgakov vidi najveći ljudski greh. To ubedljivo (i potresno) ilustruju deonice romana-u-romanu (by the ‘majstor’), koji se bavi Pontijem Pilatom, i njegovim kukavičlukom zbog koga u smrt šalje sina Božjeg, iako sluti da je on, u najmanju ruku, nevin.

Bulgakov, kao i svi veliki umetnici, nikog od svojih glavnih junaka ne okrivljuje, već nastoji da ih razume, i prikaže kako i zašto su takvi kakvi jesu. Ovo važi kako za sjajno profilisanog Pilata (samo je još Mel Gibson imao više razumevanja za njega!), ili za odmereno kratko, ali ipak snažno prikazanog Isusa, a tako i za zaista grandiozno, i sa full respectom naslikanog Satanu (tj. Wolanda, kako se u ovom romanu naziva), pa čak i njegove pomoćnike.

Zaista, Sympathy for the Devil nikad nije bio jači no u ovom romanu: Woland je grandiozna, moćna, kompleksna figura koja izaziva duboko poštovanje (zajedno sa vrlo retkim gnušanjem ili zazorom), dakle, metafizički entitet prikazan sa štivanja-vrednom ozbiljnošću i prefinjenošću. A tek ta njegova spadala – crni mačak Behemot je, uz Barouzovog dr. Benveja, te uz Gruča Marksa, najluđi fun-loving anarhista i rusvaj-majstor XX veka, zadivljujuća katastrofa-u-nastajanju, hodajuća apokalipsa, fascinanti šeret i zajebant megalomanskih razmera – ukratko, jedan od velikih arhetipskih likova umetnosti prošloga veka.

Velika je šteta što Saša Petrović u srpsko-italijanskoj verziji romana (tačnije: parčenceta romana) nije uspeo niti da prenese to slepstik-ludilo Bulgakova (javlja mi se da je taj Saša bio osoba unikatno lišena i najmanje trunke smisla za humor: jedno od onih mrtvih puvala naduvenih ‘ozbiljnošću’ do pucanja, tj. prdenja), i što je gargantuansku neobuzdanost đavolovih pomoćnika sveo na bezvezno kreveljenje i cerekanje. uostalom, evo šta sam u „Faustovskom ekranu“, napisao o toj filmskoj verziji romana:

Majstor i Margarita (1972)

Đavo se po prvi put na nedvosmislen i suštastven način u srpskoj kinematografiji javlja u Majstoru i Margariti (1972) Aleksandra Saše Petrovića, po romanu Mihaila Bulgakova. Mnogo veća grupa đavola i veštica iz romana svedena je u filmskoj adaptaciji na samo tri demonska lika, i to su: Voland, ‘profesor crne mađije’ a zapravo sam Đavo (Alen Kuni); Azazelo, demon-pomoćnik, egzekutor (Pavle Vujisić); i Korovjev, demon-pomoćnik, spadalo (Velimir Bata Živojinović). Đavo je, po uzoru na lik iz romana, prikazan u svom konvencionalnom obličju džentlmena-profesora, u potpunosti ljudskom, bez ikakvih, makar i prikrivenih demonskih naznaka (dugi nokti, šiljate uši, roščići i sl.). Naravno, odabran je glumac upečatljive fizionomije i strogih crta lica, odeven u crno, ali bez ikakve dodatne šminke. Njegove pomoćnike igraju dvojica velikana srpske glume, što, na žalost, nije bitnije unapredilo ove uloge, budući da su još na nivou scenarija slabo napisane, a potom i loše režirane. Đavolovi pomoćnici su u potpunosti ljudskih crta, s tim što oličavaju drugi, niži aspekt demonskog: Đavo kao luda, spadalo, klovn, harlekin. Umesto gospodske crnine Volandove, oni su u običnim sirotinjskim krpama sa ponekim ekstravagntnim detaljem (prugasta majica kod Korovjeva, napoleonska kapa kod Azazela), a umesto suzdržane ozbiljnosti i strogosti oni često prskaju u cerekanje, kreveljenje i skakanje. Potonje daje priliku za preglumljavanje, što Bata Živojinović posebno zloupotrebljava u svojoj nekontrolisanoj glumačkoj izvedbi.

Đavoli su stavljeni u okvire vrlo providne satire o (ne)slobodi umetnika u totalitarnom (komunističkom) režimu: glavni junak u filmu je Nikolaj Maksutov (Ugo Tonjaci), autor kontroverzne drame o Pontiju Pilatu sa osnovnom porukom da ”svaka vlast je nasilje nad ljudima”. Takva poruka se ne dopada dežurnim cenzorima i ‘podobnim umetnicima’, te Maksutov završava u ludnici. Đavoli su tu da mu pomognu, odnosno da ispune njegove maštarije o osveti onima koji su mu naudili, i tu film gotovo da poprima strukturu (ako već ne i egzekuciju) horor filma osvete: demonski trio odlazi u posetu Maksutovljevim protivnicima, i udeljuje im zaslužene kazne. Tako, ‘odgovorni drug’ iz Partije završi pod tramvajem, odsečene glave. ‘Podobnog pisca’, koji se uselio u stan prognanog subverzivca, Azazelo ubija pesnicom, ali Voland smesta pojašnjava: ”Previše je ždrao. Infarkt!” Režimskog kritičara, koji je napisao negativnu kritiku i bez gledanja predstave u pripremi, demonsko trojstvo ismeje i kazni obznanjivanjem tačnog datuma kada će, kroz pet meseci, umreti od raka jetre.

U ovoj najezdi sanjarija pisac ne propušta ni da se, uz pomoć Đavola, naruga sopstvenoj licemernoj, materijalističkoj, površnoj publici. U završnici filma, na seansi ‘crne mađije’ u teatru, đavoli iznose na videlo hipokriziju pojedinih posetilaca (preljubnici, lopovi, doušnici, srebroljupci, dileri deviza…) da bi na kraju – bukvalno razgolitili publiku. Desetine golih i polugolih statista juri niz stepenište teatra čiji je hol ukrašen ogromnim crvenim natpisom ”Religija je opijum za narod” (na ruskom). Nevidljive ruke razvezuju stege na piščevoj ludačkoj košulji, i on dospeva do teatra kako bi voljenoj Margariti poklonio crveni karanfil. U poslednjoj sceni filma vidimo pisca kako ispušta svoju dušu u ludnici, i tada postaje jasno da je cela ‘đavolijada’ bilo njegovo buncanje u delirijumu u koji su ga oterali vrlo ovozemaljski ‘đavoli’…

Petrovićeva režija je u ovom filmu izrazito neujednačena: dominiraju krupni i srednji planovi, sa vrlo slabo definisanim filmskim prostorom, a ritam scena je jedva-postojeći, sveden na protrčavanje kroz zbivanja iz romana bez vremena da ijedan lik zaista prodiše, da ijedna situacija zaživi. Gluma je gotovo uniformno slaba, velikim delom i zbog toga što sve veće uloge tumače strani glumci na jeziku koji očigledno nije srpski, dok su našim glumcima preostale epizode čija karikiranost ne ostavlja prostora za velike bravure. Rezultat je drven, usiljen film slabe dramaturgije i minornih umetničkih dometa, svedenih na politički angažman. Petrović, u suštini, na providan način kritikuje neslobodu da u socijalističkoj umetnosti proizvodi angažovana dela (ali sa drugačijim predznakom), estetski inferiorna isto koliko i ona režimska. Njegovo poimanje umetnosti svodi se na slobodu društvene kritike na predmetno-prikazivačkom planu, bez obzira na estetske i formalne činioce dela. Time vulgarizuje pojam umetnosti, izjednačavajući je sa svakim politički nepodobnim produktom. Takav je bio slučaj i sa ovim umetnički inferiornim filmom: bio je proganjan i zabranjivan zbog svoje površne ‘ideologije’, a ne zbog svoje estetske (bez)vrednosti. Đavo je u tom zamešateljstvu stradao ni kriv ni dužan: stigao je iz uvoza (zamišljen i napisan u Rusiji, glumio ga Francuz), nije dobio ni trunke lokalne, srpske boje, a opet završio na lomači domaćeg političkog lova na veštice.

Petroviću očito nije pomoglo ekranizovanje književnog klasika priznatog autora kao alibi za bavljenje demonologijom. Nije mu pomogla ni činjenica da je svoj film radio u koprodukciji sa Italijom – zapravo, dobar deo krivice za slab scenario i glumu nose upravo strani partneri, iako je režijska traljavost samo Petrovićeva. U svakom slučaju, zanimljiva je koincidencija (?) da je Đavo u srpski film za Titovog života u oba slučaja dospeo preko koprodukcija (i oba puta sa Italijom!) i preko ekranizacija književnih klasika. (Aludira se na Bulajićevog Čoveka koga treba ubiti, po Njegošu, gde je Đavola igrao francuz crnogorskog porekla, Šarl Milo.)

Osim Petrovićevog zaista jezivo neuspešnog (i skrnaviteljski jednodimenzionalnog) filma, u mojim šakama se nalazi i ruska serija u 10 epizoda, od pre nekoliko godina (iz nje su kolor fotke kojima ilustrujem ovaj napis na blogu), ali moram reći sledeće: na osnovu slučajnih uzoraka koje pogledah ovih dana, to je vrlo slabo. Pre svega, snimano je nekom elektronskom kamerom, i izgleda ružno; zatim, kasting je slab, ti glumci nemaju ni pojavu ni harizmu koju im bulgakov u romanu daje; gluma je, rekao bih, slaba; efekti su osrednji, i sve to izgleda mnogo jeftinije (u svakom smislu) nego što bi smelo. Daću joj priliku, ali zaista ne očekujem da ću i I epizodu uspeti da izdržim do kraja. Recimo, likovi u istorijskoj epizodi (iz doba Pontija Pilata) su jezivo loše odabrani i antipatični, a kostimi i ambijent i uopšte fotografija zaista nerviraju.

Postoje još neke verzije i igrarije s pokušajima filmovanja ovog romana koje, u prvom naletu istraživanja, ne uspeh da pronađem; potraga se nastavlja, ali ovaj roman je zaista težak zalogaj i realno ne očekujem da je iko do sada mogao – ili da će iko od sada pa nadalje – uspeti da na film zaista prenese sve bogatstvo, obilje, složenost i multi-dimenzije ovog VELIKOG romana.

za P.U.L.S.E/ Dejan Ognjanović

(C) Dejan Ognjanović, za GHOUL, INC.

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Majstor i Margarita, Mihail Bulgakov