Ulogujte se / Kreirajte profil

Мајстори тишине – браћа Каурисмаки и Бергман плешу фински танго

 

”Иaко ме веома занима рад браће Каурисмаки у односу на финско друштво, морам нагласити да не намеравам да направим неку озбиљну компаративну анализу њиховог рада. Исувише је рано за то… Финска је земља меланхолије. Нордијски angst… Киркегард у посети Финској. Тако нешто,” написао је почетком деведесетих година прошлог века Роџер Кона, енглески архитекта и мислилац, велики познавалац Финске. Двадесет година касније, браћа Каурисмаки још стварају пуном паром и сасвим је неизвесно каква ће још ремек-дела филмске уметности да нам подаре, мада је Аки Каурисмаки у једном телевизијском интревјуу изјавио да он, (као и Бергман), прави један те исти филм, само се локалитати и националности разликују. Неоспоран је велики утицај који је на браћу Каурисмаки оставио Ингмар Бергман са својим “Субјективистичким експресионизмом”.

Иако се није од малих ногу екплицитно занимао за филм, Мика Каурисмаки, рођен 1955. године, старији брат Аки Каурисмакија, је већ од своје двадесете године посветио свој живот филмском стваралаштву. После завршене гимназије, Мика је радио као молер у једном малом градићу на југоистоку Финске. У јесен 1976. године, када је сезона молерских радова била завршена, Мика Каурисмаки је пожелео да почне да се бави неким другим послом. Још одевен у молерско одело, ушао је у књижару и купио једну књигу, тек што је изашла, са називом ”Историја филма”, аутора Петера фон Бага, финског филмског историчара и редитеља. Та књига је толико утицала на њега, да је убрзо уписао филмске студије у Минхену на Високој школи за филм и телевизију.

Први филм Мике Каурисмакија, ”Лажов” из 1980. године, рађен је у Финској и био је заправо његов дипломски рад. У овом филму је играо и његов млађи брат, Аки Каурисмаки, рођен 1957. године. Филм је постигао успех преко ноћи, када је премијерно приказан у Финској и започео нову еру у финском филму. То је био и почетак филмова браће Каурисмаки. Аки Каурисмаки, који је у почетку радио као асистент режије и сценариста свог старијег брата Мике, почео је своју каријеру као редитељ 1984. године, са филмом ”Злочин и казна”, чији је продуцент био Мика Каурисмаки. Мика је био и један од оснивача легендарног филмског фестивала “Midnight Sun Film Festival”, 1986. године. Раме уз раме са својим братом, Мика је постао највећа звезда финског филма у свету.

Mика Каурисмаки је живео у Бразилу од 1992. године и направио је неколико филмова са бразилским темама као “Amazon” из1990, “Tigrero” из 1994, “Sambólico” из 1996, “Rytmi” из1996. и “Moro no Brasil” из 2002. године. Његов филм “Brasileirinho” из 2005. године је музички докуменатрац о традиционалној, инструмeнеталној, бразилској “choro” музици. Мика је правио своје филмове на неколико језика, најчешће на енглеском, финском и португалском.

Филмографија Мике Каурисмакија је воема богата, направио је преко двадесет филмова.

Мика Каурисмаки дели Бергманову фасцинацију за андрогене особе, те ускоро почиње да снима филм о шведској краљици Кристини (1626 -1689), која је абдицирала и конвертирала се у католичанство. Као мала, Кристина је била обучена као дечак и одгајана као принц и као такву персону поштовали су је пријатељи и војни савезници њеног оца, краља Густава Адолфа Другог. Постала је краљица са шест година, након преране смрти свог оца. Кристина је волела мушку слободу мишљења и изражавања. Никада се није удавала, нити је имала љубавну везу са особом супротног пола. Спада у псеудо-хемафродите (особе са нормалним гениталијама али другачијим лучењем хормона). Њена мајка Марија Елеонора аф Брандербург, важила je за најлепшу краљицу Европе тога доба. Кристини се приписује веза са дражесном дворском дамом, Ебом Спаре. Везивало је и дугогодишње пријатељство са француским филозофом и математичаром Ренеом Декартом. Декарт је био позван у Стокхолм да буде Кристинин лични учитељ. Његово учење о слободној вољи, дакако је утицало на Кристинин избор сопственог пута истине, без ограничења која је наметала улога краљице и подређивање дворским првалилима.

”Интерес за краљицу Кристину не јењава. Сада ће овај фински редитељ да се ухвати у коштац са шведском `Powerlady´ која је владала у седамнаестом веку”, објавио је шведски лист “Дагенс Нихетер” вест о почетку снимања филма.Главну улогу је Мика Каурисмаки поверио канадској глумици Сари Поли. Ово ће бити први филм о краљици Кристини, од времена када је амерички редитељ, пореколом из Јерменије, Рубен Мамулијан направио истоимени филм “Queen Kristina”, још почетком тридесетих година прошлог века

”Сара је почела да глуми када је имала шест-седам година и кроз живот је ишла својим путем и правила сопствене изборе. На тај начин је иста као Кристина”, рекао је Мика Каурисмаки у једном интервјуу у Шведској. Ова улога неће бити нимало лак задатак за Сару Поли с обзиром да је краљицу Кристину пре ње глумила, нико други до Швеђанка, “божанствена Грета Гарбо” у том класичном филму из 1933. године, који се, иначе, није држао историјских чињеница.

“Замисли да Кристина абдицира ради једног малог Шпанца! Ја сам се до краја надала да ће изгледати као да је разлог за то била њена патња и жеља за слободом”, написала је Грета Гарбо у једном писму 1934. године. Верујемо да Мика Каурисмаки неће “разочарати” Грету Гарбо али ни краљицу Кристину! Мика Каурисмаки је на свом званичном сајту изјавио да ће његов филм о краљици Кристини бити “модеран и историјски али и личан и политички.”

“Кристина била једна изузетно фасцинантна личност са необичним животом, не само зато што је постала краљица са шест година, да би се касније одрекла престола и прешла у католичанство, већ и зато што је, као и сви остали, имала своје снове, надања и тешке одлуке”, пише Антон Густавсон у угледним шведским новинама “Свенска дагбладет” и наставља: “Са овим великим филмом, `Queen Kristina´ Мика Каурисмаки, који је понекад био у сенци свог млађег брата, добиће могућност да оствари један важан филмски пројекат, пројекат из снова. Мика је рекао да је овај филм носио у себи десет година”. “Ово неће бити једна чисто историјска прича. Ми ћемо се концентрисати на моменат када она позива Декарта у Шведску, период који је веома важан за њу. Она је тражила истину. Декарт је утицао на то како је она одлучила да проведе остатак свог живота”, рекао је Мика Каурисмаки, када је посетио Стокхолм да би одабрао локације за снимање филма о краљици Кристини.

Мика Каурисмаки је снимио филм о још једној великој жени. “Mama Africa” из 2010. је документарни филм о афричкој певачици Миријам Макебa, док филм ”Sonic Mirror” говори о легендарном америчком бубњару, пореклом из Панаме, Билију Кобаму. Мика је радио филмове и са великким звездама, као што су Џони Деп и Дејвид Тенант у култном филму “Los Angeles Without a Map”, који је на особен начин повезан с филмом Џима Џармуша, ”Dead Man” из 1995. године.

Браћа Каурисмаки су заиста поделили планету Земљу на Финску и – остатак света. Аки снима највећим делом у Финској, мада у исто време постоји нешто неоспорно космополитско у његовој филмографији: снимања у Француској и Британији, истицање словенских црта у финском карактеру, као и вечити бег од, на сваки начин хладне земље, која изгледа као да исувише ограничава многе ликове у његовим филмовима.

Мика је грађанин света који се, на крају, често враћа у своју домовину. Мика је, 2010.године, направио документарац о финском кантаутору Вескуу, “Vesku from Finland”, као и један играни филм о разводу на фински начин, “Кућа разгранате љубави”из 2009. године. Овде се слободно може повући логична паралела са Бергмановим филмом “Сцене из брачног живота” из 1973. године, који је представљао – развод на шведски начин. И један и други филм су дуго времена били национални филмови број један, а постигли су и светску славу. Међународна премијера филма ”Кућа разгранате љубави” била је 2009. године на филмском фестивалу у Торонту. Овај филм се базира на истоименом роману финског писца Петри Кара из 2008. године, кога Мика Каурисмаки овако описује: “Роман је налик карневалу и описује лабави систем вредности модерног човека. У исто време је и критичан и симпатичан, непоштедан и благ, тужан и забаван.” Мика је био упознат са радњом овог романа још док је он био у настајању и одмах је пожелео да по њему направим филм.

Овај филм се бави раскидом брачног пара у касним тридесетим годинама, Јуханија, породичног психо-терапеута и његове супруге Туле, успешне пословне жене. То је урнебесна филмска комедија о разводу који је требао бити цивилизиован, али, све је испало сасвим другачије, баш као и код Бергмана у филму “Сцене из брачног живота”.

Мото филма “Кућа разгранате љубави” је: “Развести се је тешко. Остати заједно, још теже.” Филмска историја као да се понавља. Популарност Бергмановог филма “Сцене из брачног живота” била је толико велика да су брачна саветовалишта средином седамдесетих година прошлог века у Шведској дуго времена била затрпана захтевима брачних парова који су хтели да сачувају свој брак. Када је завршио рад на сценарију за филм “Сцене из брачног живота” Ингмар Бергман је, 1972. године, записао у свом дневнику: ”Требало ми је два и по месеца да напишем овај сценарио, а цео живот одраслог мушкарца да све то искусим.”

На Филмском фестивалу у Бриселу 2010. године, критика је похвалила овај филм Мике Каурисмакија, нарочито сцене између филмских супружника, јер оне дају “реалну слику живота, стресне свакодневице и лова у мутном.” Њихов брак се руши. Као културне особе они се договарају да мирно и пристојно живе под истим кровом док се кућа не прода. Јухани прави правила понашања и први их крши, због чега долази до својеврсног такмичења између супружника. Они, наиме, проналазе веома комичне али и јако непријатне начине да понизе један другога. Мика Каурисмаки показује колико су љубав и мржња заправо блиске категорије.

Ингмар Бергман је о свом, филмском брачном пару, у филму “Сцене из брачног живота” кога тумаче Лив Улман и Ерланд Јузефсон написао: “Јуан и Мариане су дозволили себи да буду храбри, кукавице, весели, тужни, љути, пуни љубави, збуњени, несигурни, задовољни, лукави, непријатни, детињасти, зли, несхватљиви, великодушни, ситничави, благи, бездушни, глупи, јадни, беспомоћни, кратко речено, веома слични осталим одраслим људским бићима.”

”Одрасли су деца која морају да одглуме одрасле”, каже Ева у филму Ингмара Бергмана “Јесења соната” из 1978. године. У филмовима Акија Каурисмакија и његовог старијег брата Мике Каурусмакија, одрасли су као велика напуштена деца, било да живе у финским радничким четрвртима или у бразилским фавелама. Она се брину сама о себи и одлазе у град – да раде. Док Берманова деца имају сигурност какве – такве породице, ликови браће Каурисмаки имају као једину “заштиту” своју финску озбиљност и достојанство, те на неки необјашњив начин имају контролу над својом, често безизлазном ситуацијом. Једино када се напију, такође на типичан фински начин, као у филму “Одбегли облак” из 1996. године, онда падају ничице на под. Лежећи тако једно време, као да се мало и одморе од велике одговорности коју имају пре свега, над самим собом. И када се отрезне, уз помоћ неког другог, тренутно трезног, “одраслог детета”, они настављају мирно и упорно да решавају проблеме у којима су се затекли.

“Моји ликови су као и ја, тешке пијанице”, каже Аки, који не крије да је и сам склон алкохолу: “Када сте алкохоличар, имате на располагању само време док се не срушите мртви; морате све брзо да урадите, да покажете нешто. Урадити нешто, а онда се срушити мртав…”

У филму “Одбегли облак”, брачни пар који је изгубио дете, мирно и стоички подноси своју судбину, за разлику пара у фон Трировом филму “Антихрист”. Док гледа слику свог малог, умрлог сина, на озбиљном лицу жене, коју глуми финска глумица Кати Оутинен, као и много пута на лицу Лив Улман у Бермановим филмовима, не постоји грч туге, али ми “знамо” да је она тужна, на начин како то само “Субјективистички експресионизам” може да покаже. Ликови Аки Каурисмакија раде, воле, друже се, пију и помажу једни другима, са готово истим изразом лица. Код Акија човек има један израз лица, има једно лице и са тим лицем иде кроз цео свој живот. Таква је и дадиља Ана у Бергмановом филму “Крици и шапутања”. Као да заправо долази из Финске, она је мирна, сабрана и до краја одана.

Занимљив је један биографски податак Аки Каурисмакија. И он је, једно време, као двадесетогодишњак, боравио у Шведској као “увезена радна снага” из Финске. Дању је прао судове у отменом хотелу “Гранд” у Стокхолму, а увече је одмах настављао исти посао, само на другом месту, у једном ресторану у старом делу града. То је изјавио на шведској телевизији када га је легендарни шведски филмски кртитичар Нилс Петер Сундгрен интервјуисао 2002. године у Кану и питао га, између осталог, да ли је позив филмског редитеља тежак. Мада познаје шведски језик, Аки Каурисмаки му је на енглеском одговорио да је много теже било прати судове у Стокхолму него правити филмове. Фински “сису”, без премца! Енциклопедијско објашњење финског израза “sisu”, који описује фински темперамнт је: “Сису” на финском значи: борбеност, упорност, издржљивост, љутина и бескомпромисно непредoвање. Тај израз, заправо, означава “финску душу”, а постао је међународно познат нарочито за време Другог светског рата. “Сису” одликује, како јунаке филмова браће Каурисмаки тако и многе Бергманове ликове. Финска је, наиме, била део Шведске све до 1809. године, када је власт над њом преузела Русија. У овом скандинавском, нордијском, данско-шведско-финском троуглу, на самом врху, када је у питању филмска естетика, налазе се браћа Каурисмаки. У основи тог хипотетичког троугла је дакако Ингмар Бергман, док Ларс фонТрир испуњава цео тај троугао.

Протагонисти Аки Каурисмакијевих филмова готово увек имају исти карактер. То је најчешће усамљени, ћутљиви, понижени припадник радничке класе, такозвани “underdog” који је у вечитој потрази за љубављу и сталним послом. Аки Каурисмаки је 1986. године направио филм “Сенке у рају” , први филм из своје “Радничке трилогије” (“Working-class Trilogy”), такође познате као “Трилогија пролетаријата”, (“Proletariat Trilogy”). Филм “Ариел” из1988, је други део те трилогије. Филм “Девојка са шибицама” из1990. године, којим он завршава своју радничку трилогију, свакако је алузија на познату, истоимену Андерсенову бајку, али је, такође, филм у Бергмановском стилу: Експресионистичке слике машина које праве шибице, мајсторска фотографија Акијевог сталног сниматеља Тима Салминена, затим неизбежна “бела светлост” која продире кроз прозор и наговештава смрт; отров за пацове… Половина лица је осветљена, бели анђео се претвара у црног анђела – који убија. Својеврсни ”фински танго”. На зиду се виде сенке људи који плешу, уз речи песме “Освета је слатка…”

У филму “Девојка са шибицама”, главну улогу игра Кати Оутинен, која је данас професор на Позоришној академији у Хелсинкију. Ова омиљена Каурисмакијева глумица игра једну младу жену која ради у фабрици шибица. Као и посао који ради и њен приватни живот је веома монотон. У овом филму сексуалност је скучена, пољубац забрањен. Руковање као еротски додир је на другом месту, после паљења цигарете. Ова фабричка радница одлучује да радикално промени свој живот и купује скупу црвену хаљину у којој плеше танго са једним брадатим господином. Одлази са њим и те вечери остаје у другом стању. Тада јој сви, осим брата, окрећу леђа. Она задржава дете, али одлучује да се освети мушкарцима који су је одбацили. Пре свега ноншалантном, безобзирном и богатом оцу свог детета, затим свом суровом очуху који ју је трудну избацио из куће, као и једном случајном, пијаном удварачу у кафани – тако што им у пиће свима сипа отров за пацове. У филму који траје један сат и осам минута готово да и нема дијалога.

“Лењинградски каубоји иду у Америку” (“Leningrad Cowboys Go Amerika”), из1989. године је Акијев филм о једној амбициозној али трагикомичној рок-групи из Сибира, која путује у Америку. Представљена је у до тада невиђеном, експресионистичком стилу. Групу предводи њихов себични менаџер, Владимир, који их све време третира као идиоте. Енглески језик уче тек у авиону. Група турнира широм Америке, покушавајући да копира америчку музичку културу. У филму “Лењинградски каубоји иду у Америку”, улогу менаџера игра Мати Пеломпе, који је играо у многим филмовима браће Каурисмаки. Мати Пеломпе је такође играо и у познатом Џармушовом филму “Night on Earth”, из 1991. године као и у филму “Zombie and the Ghost Train” Мике Каурисмакија.Занимљиво је да и Џим Џармуш игра епизодну улогу у филму “Лењинградски каубоји иду у Америку” и то као продавац старих аутомобила од кога ће менаџер Владимир купити ауто за ту турнеју. Овај Каурисмакијев “Road Мovie” на један специфичан начин подсећа на Бергманов филм “Седми печат”, из 1957. године јер је Смрт и овде све време присутна и то буквално, јер један мртав и залеђен члан ове рок групе стално путује са њима, смештен у “склепаном” ковчегу на крову аутомобила. Као Ингмар Бергман и Аки Каурисмаки има ироничан став према смрти и дели са њим став о загробном животу: “Сви ћемо ипак умрети. И после тога неће бити рај. Управо нешто друго. Шта онда? Пауци. Или нешто слично. Откуд ја ти знам?”

Ингмар Бергман је увек указивао на тежак положај уметника, а Аки Каурисмаки ту тему развија до апсурда у филму “Лењинградски каубоји иду у Америку”. Као и Јофово путујуће позориште, у Бергмановом филму “Седми печат” и ови музичари су изложени поругама, понижењима и разним опасностима на свом уметничком путу. “Ја сам за камеру која се идентификује са датом епохом коју осликава и представља ту епоху и цело њено дивљаштво”, рекао је Аки Каурисмаки.

Уз Бергмана, Рајнер Фасбиндер је омиљени Акијев филмски редитељ.“Волим Фасбиндерово лудило и тугу. Осећам се веома слично”, записао је Аки Каурисмаки, који данас живи у градићу Каркила, недалеко од Хелсинкија, а слободно време проводи у свом омиљеном бару “Москва”, као и у биоскопу “Андора” у Хелсинкију.“Учинићу све да одем из Ледене земље”, каже јунак у једном скечу у “Монти Пајтону” из 1969. године. Слично лику младића названог Зомби, из филма ”Zombie and the Ghost Train”, који жели да оде у топлије крајеве и Мика Каурисмаки је преовео велики део живота у Бразилу, док Аки има свој други дом у Португалији.

За време снимања документарног филма о бразилској музици, “Moro no Brasil”, из 2002. године, Мика Каурисмаки је у Рио де Жанеиру отворио клуб са живом музиком, “Mika’s Bar”, кога је касније ипак затворио, да би се даље искључиво посветио филмском стваралаштву. Мика је познат као врло добар редитељ, са способнишћу да ради у различитим жанровима и са јаким осећајем за класичне холивудске приче. Аки је несумњиво пуно научио од свог старијег брата, али се окренуо нискобуџетним продукцијама, у којима искључиво он сам има потпуну контролу. Тек када је Аки почео да режира филмове према сопственим сценаријима, отворила се могућност развијања препознатљивог, оригиналног стила, који је ускоро привукао светску пажњу.

Филмови Аки Каурисмакија постигли су међунараодну славу. Награду филмске критике у Кану 2011. године, добио је његов најновији филм “Le Havre”, рађен на француском језику, кога он иначе, не говори. Аки Каурисмаки планира да направи своју нову филмску трилогију о животу и у другим малим, европским лучким градовима, у Шпанији и Немачкој, и то на језицима тих земаља. Акијев филм “Човек без сећања” из 2002. године освојио је Гран при у Кану, као и номинацију за Оскара у категорији “најбољи страни филм” за 2002. годину.

Као и Ларс фон Трир, ни Аки Каурисмаки није баш расположен за пут у Америку, тако да се никада није одазвао на позиве Холивуда, који ипак није могао да одоли овом тврдокорном Финцу, аутору филмске трилогије о Финској, “Трилогија губитника”, како је назива сам Аки, а коју сачињавају филмови “Одбегли облак”, ”Човек без сећања” и “Светло у сумраку” из 2006. године.

Немогуће је, заиста, не волети Акијеве пастелне боје, старе аутомобиле и фински танго, чак и ако гледалац није пореклом из Финске. Његови филмови су потресни експресионистички портрети модерне Финске, која је заустављена у времену. “Парадоксално представљање финског мушкарца као модерног викинга, чија се усамљеност шири преко целе земље, сусреће амбивалентну чежњу за неповратном прошлоћу”, пише Кристофер Ноеден у шведским новинама “Култура”.

Аки Каурисмаки и не крије своју носталгију за застарелом формом и технологијом џубокса и старих “Кадилака” и све време инсистира на тишини, као у осталом и Бергман, који је један свој филм из 1963. године назвао – “Тишина” . Ако Швеђане доживљавамо као ћутљиве и повучене индивидуе, Аки Каурисмаки је својим филмовима показао да су Финци још ћутљивији и повученији, тако да у овој “спортској дисциплини” – ћутање, Финци односе победу над Швеђанима. Док у Берrмановим филмовма нема пуно приче, филмови браће Каурисмаки још више личе на неме филмове са финским тангом, као музичком позадином.

Својеврсни апсурад представља чињеница да Финска спада у водеће земље на свету када је у питању мобилна телефонија и умреженост људи путем интенета.Упркос томе, тамо влада свеопшта усамљеност, утопљена у типичну финску меланхолију. Браћа Каурисмаки су мајстори приказивања ћутљивих аутсајдера и специјалне атмосфере сивог и безвредног живота, кога живи већина људи, на необјашњиво стастан начин. “Живот је кратак и мизеран. Буди весео колико можеш”, написао је Аки Каурисмаки. Од туда долази и његов специфичан црни хумор, преклапање трагичнх и комичних предела географије финске душе. У његовим филмовима, као и у филмовима Ингмра Бергмана, не ради се о једноставном националном, финском или шведском фолклору. Аки Каурисмаки је горко изјавио: У Финском туристичком бироу рекли су да сам уназадио туризам у Финској за десет година. Мислим да једино за шта они знају јесу – језера”. Такође је додао да,”што се њега тиче, могу и да забране његове филмове у Финској, јер њих тамо ионако занима само “Индијана Џонс”.

Његови филмови се на изглед баве само нордијским феноменом отуђености, али се он из Скандинавије проширио на цео свет. Догодила се невероватна размена. Финци су “увезли”, а затим једноставно присвојили аргентински танго, који је тако постао “фински танго”, а за узврат су извезли “телефон марке Каурисмаки” који преноси – тишину, наравно, испрекидану тангом…

Петер фон Баг, захваљујући чијој књизи “Историја филма” је Мика Каурисмаки и постао филмски редитељ, објавио је 2008. године књигу интервјуа са Аки Каурисмакијем, “Aки o Kaурисмакију”.”Ови интервјуи су фантастични, захваљујући Каурисмакијевим лаконским, апсурдним и готово неразумљивим одговорима”, пише шведски новинар Кристофер Ноеден у својој рецензији о књизи “Аки о Каурисмакију”. “Величина Баговог уметничког портрета Акија Каурисмакија је његова способност да разуме и објасни Каурисмакија, без да се клони његове компликованости (јер је Каурисмаки један од најкомплекснијих филмских редитеља), а фон Баг то чини веома јасно, често користећи методе самог Каурисмакија…” пишу новине “Култура”.

Оно што Аки Каурисмакија повезује са Бергманом је и његова неодољива меалнхолична поетичност: “Нема користи од надања, о било чему, најбоље је само препустити се ноћи, или летети ниско као фазаново перо на крилима ветра, преко врхова кућа, у даљину”, записао је Аки Каурисмаки 1990. године у предговору сценарија за један свој филм. Искрено се дивећи Ингмару Бергману Аки Каурисмаки се овако изразио: “Један Бергманов филм је, ако вам је то по вољи, као двадесетчетврти део секунде који је матаморфозиран и продужен на сат и по времена. То један свет између два трептаја ока, туга измђу два откуцаја срца, живахност између два ударца длановима“ Рогер Конах је називао Аки Каурисмакија Бергмановим вундеркиндом.


Др Александра Лутхандер

ИЗВОРИ:
Wennö, Nicholas, Mika Kaurismäki gör film om Kristina, Dagens Nyheter, Stockholm, 11.09.2009.
Forslund, Bengt, Forslund presenterar svenska filmstjärnor, Alfabeta, Stockholm 1995.
Gustavsson, Anton, “Kaurismäki tar sig an Kristinа”, Свенска дагбладет,16.11.2009.
Karra, Petri, Haarautuvan rakkauden talo,Gummerus Kustannus, syyskuu 2008.
The official site of Mika Kaurismäki, www.mikakaurismaki.com
Filmfestivalen i Bryssel, “Nyheter”, Finlands ambasad, Bryssel,15.6. 2010.
http//www. ingmarbergman.se, ”Face to face”
Törnqvist, Egil, “Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs”, Amstеrdam Univerity Preess, Amstеrdam 1995.
National encyklopedin, Stockholm, Finland.
Von Bagh, Peter, 59. festival internacionale del film Locarno, 2006.
Bergan, Roland, ”Film Eyewittness”, Companinions, 2006.
Von Bagh, Peter, “Aki om Kaurismäki”, ”Alfabeta”, Stockholm 2007/08.
Noheden, Kristoffer, ”Någonstans mellan Buñuel och Bresson,Peter von Baghs intervjubok Aki om Kaurismäki”, “Tidningen Kulturen”, Umeå. 23.10.2007.
Kaurismäki, Aki, ”I Hired A Contract Killer”, Film script, Love Kijart Helsinki, 1990.
Conah, Roger, ”К/К А Couple Of Finns And Some Donald Ducs”, ”Cinema in society”, Government printing centre, Helsninki 1991.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *