Ulogujte se / Kreirajte profil

Malikovo Drvo života – The Tree of Life


Ovaj moj mali prikaz nije bio zamišljen kao Cliff’s Notes, ako se na kraju sve svede na interpretaciju, onda je to bio jedini način da film objasnim i sebi i drugima.

Film me je, u stvari razmišljanje glavnog junaka, mladog Džeka, vratio u moje detinjstvo i doživljavanje i upoznavanje sveta, u konflikte koje sam imala sa sobom, moje nerazumevanje sa porodicom, mnogo neodgovorenih pitanja na koja odrasli nisu znali odgovore, razmišljanja o beskrajnom Univerzumu za koji ne znam gde mu je početak, a gde kraj, misterija o postanku sveta, postojanje Boga…Malik je pokušao da da odgovor na najteže pitanje: šta se dešava posle smrti, šta se desilo pre nego smo došli na svet.

Drvo života je poetičan, lirski, filozofski, vizuelno stimulativan, apstraktan, ambiciozan, eksperimentalan i kompleksan film i zahteva strpljenje pri sklapanju mozaika koji se zove suština života. Malik nam je kao čarobnjak pokazao nekoliko vrhunskih trikova i uvukao nas očarane u njegov misteriozan svet, oslanjajući se na našu maštu.

Drvo života je film o kome je Malik razmišljao 30 godina, što nije neobično za nekoga ko je za 37 godina režiranja snimio samo 5 filmova. Pripreme oko snimanja kao i izbor glumaca je bio praćen problemima, čestim zamenama, da bi konačno glavne uloge dobili Brad Pit, Džesika Častein i Šon Pen.

Film se smatra polu-autobiografskom intimnom refleksijom, ispovest, rekvijem za mrtvim bratom, priča ispričana iz perspektive glavnog junaka, Džeka, kao 11-to godišnjeg dečaka i Džeka u srednjim godinama. Priča ima podudarnosti sa Malikovim životom. Njegov mladji brat Lari, izvršio je samoubistvo posle povrede ruke koja ga je sprečila da nastavi sa sviranjem na klasičnoj gitari. Malikov otac je radio u istom mestu u kome se odvija radnja filma, kao geolog u naftnoj kompaniji. Majka mu je bila Irkinja sa ridjom kosom, kao i majka u filmu. Brat glavnog junaka u filmu je isto izvršio samoubistvo. Za porodicu, samoubistvo kao smrt ima mnogo jaču težinu od prirodne smrti ili slučajne pogibije. Samoubistvo je izbor i ostavlja neodgovorena pitanja.

Vrlo je teško prepričati Drvo života u nekoliko rečenica pogotovu kada film nema linearnu, već cirkularnu meta-naraciju, vrlo malo dijaloga, puno vizuelnih slika, a gluma je svedena na pokret, izraz lica koji nam ostaju u dubokom sećanju. Film je kao neka kosmička apstrakcija sa složenom strukturom simfonije.

Kako okarakterisati film? Kao dramu? Egzistencijalističko putovanje? Kao podsvesnu meditaciju o životu pojedinca i Galaksije? Metafizička Odiseja? Filozofska alegorija? Drvo života je sve to, priča o životu, nostalgiji, ljubavi, mržnji, ljutnji, nerazumevanju, prirodi, blagosti, opraštanju, spasenju…

Pojednostavljeno rečeno, film je o životu i o njegovom smislu.

Zvanično objasnjenje filma koje je dao Malikov tim za američko filmsko tržiste je:

Naš film je kosmički ep, himna životu.

Pratimo odrastanje 11. godišnjeg dečaka iz Teksasa, Džeka, jednog od trojice braće. Na početku njegov život je čarobno otkrivanje stvari uz pomoć majke koja je puna ljubavi i blagosti i oca koji ga uči da bude samostalan, hrabar i odvažan. Oba roditelja se bore za Džekovu vernost i poslušnost i Džek mora da se prilagodi njihovim zahtevima i očekivanjima.

Idilična slika otkrivanja i učenja o životu postaje uznemirujuća kada se Džek po prvi put susreće sa bolešću, patnjama i smrću u svojoj okolini. Velelepni svet odjednom postaje lavirint za njega.

Priča se dalje odvija kroz kolekciju sećanja Džeka u srednjim godinama koga srećemo kao izgubljenu dušu u modernom svetu koji pokušava da iz fragmentalnih sećanja iz detinjstva otkrije i pronadje odgovor na večno pitanje, smisao života, i da sa novim iskustvom i razumevanjem oprosti ocu, oslobodi se krivice prema bratu i konačno, sa prvim koracima kao dete koje uči da hoda, krene ka putu u novi život.

Film se završava sa nadom, saznanjem, da nam lepota u svakodnevnim stvarima pričinjava zadovoljstvo, pogotovu porodica, naša prva škola života, jedino mesto gde mnogi od nas nauče istinu o svetu i o nama samima, ili otkriju najvažniju životnu lekciju, nesebičnu ljubav.

Film bi mogao da se podeli u tri dela:

Prolog

Film počinje citatom iz Knjige o Jovu koji već na početku otkriva atmosferu i ton filma.

Na Jovovo pitanje zašto Bog dozvoljava da on i dalje pati pored toga što je sve izgubio u životu i uprkos svemu ostao mu lojalan i poslušan, Bog mu retoričkim pitanjem odgovara:

Gde si ti bio kad ja osnivah Zemlju? Kad pevahu zvezde jutarnje i svi sinovi Božiji klikovahu?

Rađanje Svemira

18. minutna rapsodija boja i zvuka – radjanje Univerzuma od Velikog praska, magline, komete, erupcije vulkana, pojava dinosaurusa… pa sve do današnjih dana. Ovaj deo filma je apsolutno briljantan, prikazan polu filozofski, polu naučno, a sve kroz vizuelnu poetično-lirsku ekstravagantnu galeriju slika koje nas ubedjuju da je život ipak čudesan.

Vaskrsnuće

Treći deo bi mogao da se nazove otkrivanje i razrešenje i vaskrsnuće. Smrt Svemira prikazan slično kao što smo ranije videli njegovo radjanje. Prisustvujemo vizuelnoj manifestaciji Galaksije koja umire i novoj koja nastaje.

Malik je zadao vrlo teške zadatke svojim glumcima. Dijalozi za njega nisu važni, tako da je od glumaca zahtevao da emocije izražavaju pokretom, mimikom, uz intenzivno korišćenje montiranog i ukomponovanog zvuka i slike. Naratore koje čujemo u pojedinim sekvencama filma više su kao eho, glasna unutrašnja, intimna razmišljanja glavnih junaka.

Otac

Oca, gospodina O’ Brajana, igra sjajni Bred Pit koji se stara o svojoj familiji i podiže i vaspitava svoja tri sina 50-tih godina prošlog veka u malom mestu Vaku/Waco u Teksasu. Radi kao inžinjer.

Od dece zahteva da mu se obraćaju sa gospodine/sir, a ne tata. Glupost se ne toleriše, a dete koje ne ume da se savlada odlazi u krevet bez večere zato što pogrešni ljudi odlaze gladni. On ne voli da ga neko prekida dok priča. Otac jeste striktan i oštar, ali nikada ga nismo videli da upotrebljava silu kao vaspitnu meru.

Njegov posao je da pripremi svoju decu za život i svet napolju koji nije uvek fer i često je okrutan. Sa najstarijim sinom ima neslaganja i nerazumevanja. Učenje o životu na njegov način svodi se na pravila, granice, ograničenja i okolnosti koje diktiraju situaciju. Čak je dao i instrukcije svojim sinovima kako da manifestuju ljubav prema njemu.

Džek, mrzi oca, i instinktivno želi da ubije sve očeve osobine koje još uvek ne prepoznaje kod sebe. Kada upoznajemo Džeka kao starijeg, Džeka sa očevim osobinama kojih je sada svestan, sa olakšanjem do kojeg je došlo, mogao je da pozove oca telefonom i kaže mu da mu je sve oprostio.

I’m more like you than her, kaže Džek 11.godišnjak svom ocu.

My sweet boy, odgovara otac.

 

I was a little hard on you sometimes, kaže mu otac. It’s your house. You can do what you want to.

Gospodin O’Brajen nije loš otac. Njega više strah od onoga što zna šta nosi život čini strogim.


Majka

Father, Mother. Always you wrestle inside me. Always you will.

Majka je idealizovana, vrlo slična kao u filmovima Tarkovskog. Andjeo u filmu.  Ridje kose kao da je sišla sa Botičelijevog platna.

Predstavlja žensku snagu, ona je etarna, možda čak isuviše blaga i puna ljubavi. Igra je  sa istom tom blagošću sa puno nežnosti delikatna Džesika Čestein.

Ona je uvek tu, sa osmehom, spremna da prigrli i zaštiti. Uči decu blagosti i čak možda iracionalnoj bezgraničnoj ljubavi.

Džek

I’m just as bad as you, I’m more like you than like her.


Samoubistvo mladjeg brata ostavlja dubok psihički trag u njemu. I kada čujemo njegov unutrašnji glas koji pita Where are you? Džek se ne pita samo gde je njegov brat , već pitanje upućuje Bogu, Prirodi, Galaksiji…

Mladjeg Džeka glumi Hanter MekKraken/Hunter McCracken.

Džeka u srednjim godinama  igra, skoro ne progovorivši u filmu, Šon Pen.

Džek je arhitekta, živi u sterilnom, moderno opremljenom stanu sa ženom sa kojom ima vrlo malo komunikacije. Oboje imaju svoju putanju kretanja u stanu koja im omogućava bezbedno izbegavanje.

Na obali večnosti, na kraju filma, na kojoj je on ujedinjen sa roditeljima i braćom, Džek i porodica su konačno oslobodjeni krivice i tuge.

 

Džek je postao kao njegov otac. Blagost kojoj ga je majka učila nestala je sa životnim iskustvom. Magija otkrivanja čarobnog i misterioznog sveta iz detinjstva je nestala.

 

Da bi se ušlo u život mora da se udje i u Pakao.

Džek se bori sa dve sile u sebi: agresivna koja je prirodni deo njegove ličnosti  i koja dominira i blagost koju je nasledio od majke i kojoj ga ona uči. Opterećuje ga i krivica prema mladjem bratu koji je imao možda jaču duhovnu vezu sa ocem nego on, a i nije prolazio kroz iste konflikte sa njim. Odgurnut od svoje majke koja je sada delila ljubav i pažnju sa još dvoje dece, otpor i mržnja prema ocu je postojala sve veća.

Help me to be good. Help me to be brave. Help me not to get dogs in fights. Help me not to tell lies, kaže Dzek u svojoj molitvi.

What I want to do I can’t do. I do what I hate, kaže Džek svojoj majci

Film  postavljaju teška pitanja, tako teška da ostavljaju odrasle bez reči kada ih deca pitaju.

R.L i samoubistvo

R.L je srednji sin u porodici O’Brajan, koji je izvršio samoubistvo kada je imao 19 godina. Njegovo samoubistvo je unelo u porodicu veliku tugu i duhovnu i emocionalnu prazninu.

Ne znamo mnogo o njegovom samoubistvu, Malik se nije trudio da nam ga objasni, osim što možemo da naslutimo da se to desilo možda u ratu u Vijetnamu.

U idiličnoj sceni na početku filma, dok se deca igraju u dvorištu njihove kuće, penjući se na drvo uz merdevine, kamera se u jednom trentku zaustavlja na konopcu koji visi sa drveta, a onda prati R.L-a koji se udaljava od svih ostalih. Prati ga glas majke kao eho,  No one who follows the way of Grace ever comes to a bad end.

R.L, kao i Malikov brat u stvarnom životu, svira na gitari. To još jače povezuje R.L-a i oca koji je želeo da bude muzičar, a završio je kao  isfrustrirani poslovan čovek. Otuda i Džekov animozitet i ljubomora prema bratu i ocu.

Muzika u filmu

Svaki kadar u filmu je ispraćen muzikom. Preko 30 muzičkih komada: od Bramsa, Mahlera, Baha, Prajsnera, Berlioza, Smetane, Hosta…kao i originalna muzika Aleksandra Desplata.

Za spektakularano vizuelno stvaranje Vasione, uz Veliki prasak, magline i galaktičke eksplozije pa sve do današnjih dana, Malik je izabrao Lacrimosu, poljskog kompozitora Zbignjeva Prajsnera koja je ustvari Rekvijem koji je Zbignjev napisao za svog prijatelja, režisera Kristofa Kislovskog.


Neostvarenu očevu želja da postane profesionalni muzičar i da prikaže njegovu disciplinovanost i nemilosrdnost u odnosu sa decom, a s namerom da ih nauči životnim lekcijama i time im olakša život, Malik je prikazao u jednoj sceni gde otac svira Bahove kompozicijski vrlo striktne fuge i tokate na orguljama.

Funeral March od Patrika  Kasidija, Agnus Dei iz Rekvijema od Hektora Berlioza, Malik je izabrao za kraj i Džekovo putovanje ka obali, ka ujedinjenju sa porodicom i radjanju novog života.

Pitanje Boga i Malikov odnos prema religiji u filmu je duboko spiritualan. Malik se deklarisao kao agnostik. Tradicionalna religijska pitanja o zlu, patnji, milosti, lepoti, Malik je opisao više kao meditaciju o hrišćanstvu.

Nezaboravne scene

Odmah na početku filma nas očekuje šokantna scena koja kvari pastoralni opis američke porodice u provinciji. Majka dobija telegram sa lošim vestima. Scena je nezaboravna, i emocionalno uznemirujuća. Zlokobna vest o kojoj dobrim delom filma ništa ne znamo, a kasnije naslućujemo, prati je Funeral Canticle britanskog kompozitora Sir Džona Tavenera / John Tavener, koju smenjuje Cosmic Beam Take 5 Frančeska Lupike/Francesco Lupica u izvanrednoj sceni oca u gro planu oca koji saznaje strašnu vest preko telefona. Ne čujemo razgovor, samo majčin krik na početku, sve ostalo duboko doživljavamo iz njihovih pokreta, ekspresija na licu u krupnim kadrovima  i uz veličanstvenu klasičnu muziku.

I will fear no evil, What did You gain?


My Hope. My God. My Son. Why did You take him? Čuju su majčine reči dok kamera prelazi preko stvari u sobi R.L-a.

Time heals, nothing stays the same…The Lord gives and takes away. That’s His nature. He is in God’s hands now, teši je njena majka.

He was in God’s hands the whole time, wasn’t he?

Još jedna upečatljiva, nezaboravna scena koja može da pokrene različite komentare, a referenca je na Kjubrikovu Odiseju i scenu sa majmunima. Malik nam prikazuje dinosaurusa koji prilazi polumrtvom neidentifikovanom velikom reptilu s namerom da ga dokrajči, ali u jednom trenutku odustaje i odlazi. Misteriozna scena koja nas ostavlja bez jasnog odgovora zbog čega je to tako i da li je to Malikova metafora za osećajnost i surovost, ili jednostavno radoznalost ili nesto sasvim drugo?

Tell us a story from before we can remember, može da bude lajtmotiv u filmu

Pored, rekla bih anti klimaksa sa radjanjem Svemira, film se završava sa klimaksom tamo gde život počinje, na obali okeana gde voda radja novi život. Roditelji, deca, sestre, braća  pronalaze svoje izgubljene i mrtve. Blagost i nesebična ljubav pobedjuju. Razrešenje.

How did You come to me? In what shape? What disguise?

Find me, 11-to godišnji Džek šapatom kaže odraslom Džeku na obali. Vidimo samo njegovu senku. Forgot You…How did I lose You?

Malik nam ne daje nikakvo objašnjenje kome se Džek obraća. Da li Bogu, da li nekom new age Bogu, da li Beskonačnom? Bratu?  Prirodnoj sili i moći? Nepoznatom? Svom mladjem ja? Ili svima zajedno?

Dok pokušavamo da nadjemo smirenost i utehu u religiji, možda je istinsko mesto za smirenost i utehu u Nepoznatom?

Na kraju ovog spiritualnog putovanja koje nam je Malik priredio mi se konačno srećemo sa sobom i sa ostalima, na tom mostu koji predstavlja moderne Isakove merdevine koje su tu da nas vrate u predjašnje stanje, pored svih promena kroz koje smo prošli s vremenom i iskustvom, u naše integralno, jedinstveno Ja.

Drvo života podseća  u nekim segmentima na Kjubrikovu Odiseju, Solaris od Tarkovskog i  delom na Koyaanisqatsi: Life out of Balance. Sva tri filma kontempliraju smisao i svrhu života.

Malik kao i Kjubrik koristi sunce i svetlo u kadrovima, čak postoje i neke vrlo slične ekliptične scene pa se može protumačiti da je Malik hteo da napravi homage Odiseji.

Film Drvo života postavlja isto pitanje kao i Kjubrikova Odiseja: Šta je svrha života i Šta je sledeće?

Koje je mesto čoveka u Svemiru? Kjubrikov odgovor je da je čovek beznačajan i mali naspram Svemira. Malik daje kompleksniji odgovor: Sada kada znamo koji je sledeći korak…kako doći do njega…a da bismo došli do njega treba da smo svesni Prirode i njene moći koja nas okružuje i da samo blagošt i nesebična ljubav otkriva životne radosti.

Drvo života se neće dopasti prosečnoj blockbusterskoj, mejnstrim publici. Neće se dopasti ni Bergmanovim a ni Vudi Alenovim fanovima. Malikovi filmovi ne pričaju priče, oni recituju poeziju, samo što su reči i njihov ritam kod Malika zamenjeni dinamikom smenjivanja slika i muzikom. Rodžer Iber je film nazvao molitvom, poetična molitva, ona vrsta molitve  kada se ne molite Boga da vam učini uslugu, ne molitva za nešto, već  molitva o nečemu, kao kad stojite na ivici litice, a ispod je more, kada ste ispod drveta sa velikom krošnjom, ili dok mirišete cvet, ili dok volite nekoga, činite dobro delo…

Malikov film je isuviše iskren da bi se nazvao pretencioznim delom, ili kako su ga neki kritičari nazvali ambiciozne Rorschach mrlje, apsurdno apstraktno delo. Drvo života je od onih filmova koji su mnogo interesantniji da se o njima polemiše nego gleda.

Love-it-or-hate-it.

Drvo života/ The Tree of Life

Režiser i scenario : Terens Malik/Terrence Malick

Glumci : Brad Pitt/ Brad Pit, Džesika Čestein/Jessica Chastain, Šon Pen/Sean Penn.

Trajanje: 138 minuta

Zlatna palma 2011/Palme d’Or at the Cannes Film festival 2011


Za P.U.L.S.E: Snežana Moračić

4 komentara na tekst Malikovo Drvo života – The Tree of Life

  1. bd novski

    14/07/2011 at 10:40

    zavodljiv tekst kao sto su i njegovi filmovi

  2. cactuss

    21/02/2012 at 04:14

    sjajna analiza, svaka cast! p.s. jedino sto mi smeta u filmu su dinosaurusi. ok, ima poentu milosrdja kod zivotinja, “grace in nature”, ali zasto bas dinosaurusi. nekako mi ne pripadaju svemu ovome, previse su park iz doba jure. ali sto se tice ogromne teme koju je malik odlicno iznio, pozitive uprkos svoj tezini filma i poente na kraju – prihvatanje. zaista velik film. ne zbog velike teme, vec zbog pomenutog nacina na koji je tretira. p.p.s. gluma obara s nogu!

  3. Џим

    12/09/2012 at 16:58

    Диносауруси су ту само као део велике слагалице времена. Од настанка васионе па до нас.

  4. Anton

    17/06/2017 at 16:53

    Kako se gasi muzika?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *