Ulogujte se / Kreirajte profil

Грандиозна пропаст уместо безазленог успеха, или – због чега ће Малколм Мекларен тек доживети својих пет минута?

Вест о смрти Малколма Мекларена, легендарног визионара, продуцента, антиципатора, импресарија, аутора, генија, плагијатора…  како год да је за живота био доживљен, о(зло)глашен или (не)оправдано протумачен, дошла је изненада и, наравно, потпуно неочекивано. Овако невеселим поводом, нема простора (вероватно ни потребе) за опширним освртом на једну толику фасцинантну биографију попут Малколмове, али верујем да ће динамично, многозначно и енигматично наслеђе овог уметника бити преиспитивано, тумачено и изнова актуелизовано у времену пред нама.

v

За сада, вест ми је толико шокантна и свежа да још увек нисам сигуран да се велики манипулатор негде не смеје сопственом успелом перформансу. Довољно је погледати само опроштајне осврте у првих двадесет четири часа, и чињеницу да је чак и Џони Ротен постхумно ревалоризовао њихов амбивалентни и на моменте обострано трауматични однос, и претпоставити да, на одређени начин –  ol’ bastard had the last laugh.   Дефинитивно, у историју рокенрола је отишао не само њен enfant terrible, него и вероватно најважнији футуролог савремене културе.

И управо то  и јесте био најфасцинантнији део Меклареновог пост-Пистолс опуса; усред дигиталне цивилизације, не само што је успео да остане на немогућој граници између потпуне опскурности, продуцентских епизодних улога и монструозног ријелити-шоу селебритета, него и да, са готово стоичким миром и апсолутно неопажен, на истом том Интернету лансира анализе и опсервације радикалне друштвене промене коју је донела информатичка револуција, учинивши нас тако диносаурусима у сопственом времену, и незграпним реликтом миленијумски далеке јучерашњице. Са сигурношћу се да предвидети грозница са којом ће дежурни зналци цитирати Малколмове опаске и током ове поплаве некролога, а и годинама унапред.

На овом  месту ваља поменути и својеврсну посредну заслугу Малколма Мекларена и за један важан феномен наше популарне културе, видљиву кроз директан и нескривен утицај који је извршио; најаутентичнији и најживотнији покрет у југословенском рокенролу догодио се почетком 1980-их година. Место догађања Сарајево, име пројекта Њу Примитивс. Није никаква тајна да су Карајлић, Сексон, Куртовић и екипа управо у Малколмовим лондонским медијско-политичким инсталацијама препознали образац за властити наступ, испраћен, наравно, и особеном и оригиналном поетиком, која је овај покрет учинила препознатљивом вредношћу а не тек једном од безбројних имитација Пистолса. Већ на самом почетку, Нови примитивизам је и био обзнањен као јасан омаж управо Мекларену – на албуму “Митови и легенде о краљу Елвису” (1983), ствар и почиње дијалогом Елвиса и “легендарног продуцента и ловца на таленте, господ’на Малколма”.  Горан Марић, продукцијски мозак и медијско-идеолошки стратег читавог Њу Примитивса, носио је nome de guerre које није остављало места за сумњу у извор; Малколм Мухарем, псеудоним који је у свега две речи представљао супстрат онога што су Јанковић, Ричл, Сучић, Срдић, Петрановић и екипа радили на албумима “Елвиса” и “Пушења”,  и серијалима Топ листе надреалиста.

Колико знам из посредних и непосредних прича, Мекларен је за своје балканске настављаче чуо још крајем осамдесетих, од неких лондонских концептуалиста нашег порекла. Делатност његових некадашњих ђака траје и три деценије касније, а отац-оснивач Пистолса је, утицајем и идејом, дефинитивно ‘добацио’ и до новог миленијума;  алтер-глобал сцену многи сматрају новим рокенролом, а на њој Карајлић-Кустурица франшиза данас представља својеврсни еквивалент Ману Чаоу.

Наравно, о директним Меклареновим филмским излетима (почев од оних са Ибертом и Темплом – преко холивудске епизоде са Спилбергом – па до недавне сарадње са Линклетером), могло би се рећи много, и сви би они сачињавали  важне делове мозаика једне интригантне и особене уметничке биографије, можда и последњег успелог артистичког чина популарне културе какву познајемо – човека који је, готово четири деценије, уз све успехе и неуспехе, успео да остане аутентични аутсајдер и уметник изван система. За један живот, више него респeктабилан биланс, нарочито ако имамо у виду отужну фактографију рокенрол-наслеђа које је данас сведено на безопасни мејнстрим без укуса, мириса и значаја. Ако је Малколм Мекларен био Велика Рокенрол Превара, штета је што опсенара тог кова више нема. Јер, само су  иза њих остала здања од важности, у рокенролу и около.

Парадоксално, једини музички поздрав који ми тренутно  пада на памет, написао је Џо Страмер:

Some dreams are made for children
But most grow old with us
And when the air can hope to hold on
And to the ground from dust to rust.

Burning lights in the desert
Such a sign only you would know
Your running tyres, they’re out of pressure
Such a sign only you would know

And I’ve been a long haul driver
Moving things but the cops don’t know
Now I can see the writing
You are the last of the buffalo

Burning lights in the desert
Such a sign only you would know
Your running tyres, they’re out of pressure
Such a sign only you would know.

Now I’ve been to California
And I’ve been to New South Wales
Sometimes I, I pull over
When I realize I’ve  left no trace

Burning lights in the desert
Such a sign only you would know
Your running tyres, they’re out of pressure
Such a sign only you would know.


za P.U.L.S.E/ Bojan Kozić

10 komentara na tekst Грандиозна пропаст уместо безазленог успеха, или – због чега ће Малколм Мекларен тек доживети својих пет минута?

  1. Snežana Moračić

    09/04/2010 at 19:06

    e pa znas sta…a pre sat vremena sam postavila stidljivo obavest na FB na P.U.L.S.E zidu o njegovoj smrti bas fotografija sa vivijen…i naravno, odmah sam pridodala i tvoj esejcic.

    znam da si rockabillysta, pa zato moram da malo promrsim o teddy boy reinkarnaciji bas zahvaljujuci malcomu i vivien.
    mislim, kako ostati ravnodusan na D.A /duck’s ass/ frizuru?
    one brothel creeperse/mislim na cipele/ cini mi se da su bile prva moja kupovina na Queen St u Torontu. jeste da su bile teske kao tuc, i prilicno neudobne za destinacije koje sam ja tada pesacila, ali su bile THE creepers

    a pazi drustvo teds:
    Bill Haley, Elvis, Buddy Holly, Jerry Lee Lewis, Little Richard, Chuck Berry, Tommy Steele, Cliff Richard and the Drifters… i elvis, naravno.
    ma mora da je tu i dylan bar sa onom ‘bolo tie’?

    moco, raspali boga mi, em sex pistols, em NYdolls, pa ti vidi kako ces.

    ah, da…koja koincidencija, bas su se pojavile one cipele iz tog perioda koje su doduse mods nosili, i to srebrne i zlatne, naravno, odmah sam kupila srebrne winklepickers za farmerke, savrseno idu.

    evo ih:

    http://www.underground-cybershop.co.uk/acatalog/h_winklepickers.jpg

    touché , bojane!

    p.s.
    ja mislim da ti se prva fotografija ne vidi samo zato sto je isti naziv kao i u naslovu, probaj da je preimenujes, meni se bar ne vidi.

  2. Bojan

    09/04/2010 at 19:20

    Јесте, јесте. Скроз ми је тај рокабили-моменат у панку био препознавање, што кажу, на прву, још у детињству (рокабили ми је одувек био омиљена музика, немам појма како и зашто). Додуше више је Страмер био рокабилијевац, ценим да се Ротен и ови нису нешто много петљали с тим, али они препеви су им генијални. Иначе, да, Дилан је започео каријеру као пратећи музичар средњезападне атракције касних педесетих Бобија Вија (Bobby Vee), па га отпустили јер није имао клавир а требао им клавириста са инструментом :D. А чуо сам да је и рану харизму Диланову у том селу код њега мало повећала дилема да ли је он Боби Ви 😀 јер тада људи нису могли тако лако да утврде ко је ко. Читао сам да је после Боби Ви, кад је видео да се овај прославио као фолкер, препознао клинца који је свирао с њим један концерт. Лепа времена, нема шта. Додајем, с допуштењем, Вита и Елеганте, Диона и Едија Кокрана твојој листи.

    Џин Винсент и Перкинс наравно. Бери се подразумева а од ових протопоп, Пол Енка и Френки Вали

  3. Bojan

    09/04/2010 at 19:30

    Evo pokušavam s fotkom – obrisao i ponovo stavio bez tog linka i opet isto. Edituj ti to ako možes. Ne kapiram gde koci

  4. Moca

    09/04/2010 at 20:21

    nekako ostadoh savršeno ‘ladan na ovu vest. nikad mi se taj lik nije dojmio, još od kad sam kao klinac gledao Great RNR Swindle. Nervirao me. Upravo se na radiju završila stepping stone, a počinje personality crisis… i ja i dalje ne osećam ništa za sirotog malkolma. i ovde se zaustavljam.

  5. Snezana Moracic

    09/04/2010 at 23:44

    eh ‘bummer’-a moco.
    http://www.youtube.com/watch?v=tLQRIXZdLhM

    bo/b/jane, ti si something else

  6. Bojan

    10/04/2010 at 15:45

    Work’d hard and saved my dough, bought that car I wanted so :wink:…

    Tacno sam znao da ti je taj 1950s’ fundament neka referenca za ocenu what’s hip &what’s not, a kako i da ne bude. Fakat, najjaca sekvenca popularne kulture jer i sve sto je valjalo kasnije vuce neki link otud.

    Ovo garant znas, ta obrada Edija: http://www.youtube.com/watch?v=nc4HWiH_pzw&feature=related

    Mada mi nekako taj Great R’n R Swindle ustvari najjaci primer za ono sto smo pricali, Stramer je ozbiljno voleo nasledje a ovi su se zaebavali i nisu nalazili taj kvalitet koji je Joe razumeo (mada je Sidovo podrazavanje Yank-akcenta prajsles :), ustvari Englezi najlakse naprave foru kad zezaju Ameriku).

    Moco, pa da, i mene je nervirao u Pistolsima, ustvari je Malkolmov koncept tu i bio da bude, satro, Zli Producent. Na onom tvom topiku o psnku sam i rekao sta ne volim iz te epohe, i potpuno kapiram zasto je Roten pobegao iz price (ono sa Ronijem Bigsom jeste bilo neukusno a ceo fazon eksploatacije Sida nehuman). Ali opet je neko Malkolmovo vizionarstvo u pitanju, slucajno ili ne, jer je bas sa tim Bigsom i anticipirao ono sto imamo danas kao reality show a i kao deo sada vec klasike (Skorseze sa Henrijem Hilom nije uradio nista sustinski drugacije, osim sto je jos grdjeg krimosa prepevao kao maltene pop zvezdu).

    Ne znam, overi ovaj tekst sto sam linkovao (magazin SWINDLE) i mozda promenis misljenje, imao je Meklaren sta da saopsti.

    Sneki, to mozda ubacim u prevodu nekom, taj tekst, greota da nema na srpskom. Ali ne pre sledeceg vikenda, nartednih desetak dana ni TEORIJSKI nema sanse da krenem.

    Nego super je ovo sto linkujes, evo vrtim juce i danas te njegove solo, Double Dutch, Parisienne i to, odlican je bio Malkolm. Ustvari greota sto i Roten sa PIL nije nikad prebacio neki kultovski status, Pistolsi su ih sve odredili.

  7. Moca

    10/04/2010 at 17:39

    ma ok, imao je šta da kaže i bio je mozak iza cele te stvari. prosto mi se ne sviđa, bez nekog specijalnog razloga. antipatičan mi je.

  8. Bojan

    27/04/2010 at 15:29

    Sneki, evo jedan GENIJALAN Malkolmov intervju. Stiglo nedavno i do mene, a Nicholas Currie, autor, je postavio citav transkript nakon Malkolmove smrti. In a nutshell, ovaj genijalni deo o medjuzavisnosti mafije i rokenrola 😀 (i, vaznije, ozbiljna teza o tome da se r ‘n r sacuvao zahvaljujuci engleskim klincima-imitatorima koji su slusali ploce pristigle pre par godina), mozes procitati ovde:
    http://www.amconmag.com/mccarthy/2010/04/09/malcolm-mclaren-the-mafia-and-the-marshall-plan/

    Evo teksta u celini, ali sam ti ostavio size jer me ova zuta podloga bas oterala, nema sanse da procitam odjednom.
    http://imomus.com/mclarencomplete.html

  9. Snezana Moracic

    28/04/2010 at 01:39

    fashion, pa fashion, sto je razumljivo, nego, nisam priznajem pazljivo sve procitala, ali spomenuo je bolumentu ljudi ALI NE I BOB DYLANA?!

    a?
    sta kazes na to?
    ko je ovaj jednooki?
    kliknula sam na njegovo ime, ali mi nije poznat uopste?

  10. Bojan

    28/04/2010 at 02:14

    Ne znam ko je covek, mada mi ime poznato. Izguglacu, sigurno cu da se setim ako ga znam.

    Malkolm i Dilan, pa da, to su dve ravni rokenrola. Kako ono ide (los sam matematicar :)), prave koje se ne seku. Osim Stramera, ne znam ko je iz engleskog panka uopste ikad i imao ikakav osvrt na Dilana. Jer pazi, vreme o kojem Malkolm ovde prica a kojeg se on seca kao dete (posto je stariji desetak godina od Pistolsa, a nesto malo mladji od Mika, Pola i ekipe) je donelo taj rokabili. A Dilan se proslavio s folkom i na toj sceni, koja nije igrala neku (tojest nikakvu) ulogu u rokenrol-identifikaciji van SAD. A i u SAD je folk revival okupljao beat-ekipu i intelektualce i college graduates koji su hteli da budu subverzivni (tipa Pincona) a ne tu (pri)gradsku tough postavu. Seti se i kod nas, rani rokenrol se vezivao za mangupariju i taj neki svet (uvek sam one price Tirketa i Preleta o, ne znam, BGu 1959, kapirao kao neki nas eho Kaufmanovog Wanderers).

    Tako da, koliko znam, Pistolsi i Dilan se nisu nikad nigde “sreli” ni na nivou prepoznavanja ni ironije (jeste Stiv Dzouns – ili Pol Kuk, zaboravih – svirao na Dilanovom Down in the Groove uz Mika iz Klesa ali to su vec bile duboke osamdesete)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *