Ulogujte se / Kreirajte profil

Manija gonjenja – Betrand Rasel: Osvajanje sreće

U svojim krajnjim oblicima manija gonjenja je priznat oblik duševne poremećenosti. Ima ljudi koji misle da hoćete da ih ubijete, da ih uhapsite ili da im pričinite neku grdnu štetu. Često ih želja da se zaštite od tobožnjih gonilaca navodi da izvrše dela nasilja zbog kojih se ukazuje potreba ograničenja njihove slobode. Ta, kao i drugi vidovi duševnih bolesti, samo je njen teži vid, ne tako redak među svetom koji se smatra normalnim. Nije mi namera da se upuštam u raspravljanje krajnje teških vidova te bolesti koji spadaju u nadležnost psihijatra. Osvrnuću se na blaže vidove zato što su oni vrlo čest slučaj nesreće i što, ne dovodeći do krajnjih granica konačnog oboljenja, njih još može da leči sam pacijent pod pretpostavkom da sam tačno uvidi svoju nevolju i da se uveri da njen izvor leži u njemu samom, a ne u tobožnjem neprijateljstvu ili neljubaznosti drugih.

S6308504

Svi smo se sretali s onim tipom čoveka, žene ili muškarca koji je po vlastitom tvrđenju stalno žrtva nezahvalnosti, neljubaznosti i izdajstva. Ljudi takve vrste često su neobično dopadljivi i od prve privlače simpatije ljudi koji ih ne poznaju odavno. Po pravilu, nema ništa neverovatno u samim stvarima koje oni iznose. Zao postupak na koji se žale, nesumnjivo da se često dešava. Što na kraju izaziva sumnju slušaoca, jeste mnoštvo rđavih ljudi s kojima je nesreća htela da se dotični sretne. U saglasnosti s teorijom verovatnoće razni ljudi koji žive u nekom datom društvu verovatno će u toku svojih života naići otprilike na istu količanu rđavih postupaka. Ako jedno lice u datom društvu, po svom shvatanju doživi sveopšti rđav postupak, vrlo je verovatno da uzrok leži u njemu samome i da on ili uobražava rđav postupak koji u stvari nije doživeo, ili se nesvesno ponaša na način koji izaziva neodoljivo uzbuđenje. Iskusni ljudi biće sumnjičavi prema ljudima koji su po svojim sopstvenim izjavama neprestano izloženi rđavim postupcima od strane čitavog sveta; odsustvom saosećanja oni će te nesrećnike još utvrditi u uverenju da je ceo svet protiv njih. U stvari stojimo pred nezgodmm slučajem zato što je podjednako potpirivan simpatijama i odsustvom simpatija. Kada utvrdi da se veruje njegovim strašnim pričama, lice sklono maniji gonjenja ulepšaće ih sve do granice verovatnoće: a s druge strane, ako vidi da mu ne veruju, imaće pred sobom samo nov slučaj izuzetne surovosti čovečanstva prema njemu. Bolest je takve vrste da se njim može pozabaviti čovek jedino razumevanjem, i to razumevanje treba da se prenese na bolesnika ako hoćemo nešto da postignemo. Namera mi je da u ovom poglavlju dam neke opšte poglede pomoću kojih svaki pojedinac može da otkrije elemente manije gonjenja (od koje svak pati u manjem ili većem obimu) i pošto ih je otkrio, može i da ih odstrani. Važan je to deo u osvajanju sreće, jer je nemogućno da budemo srećni s osećanjem da nas svak zlostavlja.

Jedan od najopštijih vidova neracionalnosti je stav koji gotovo svak zauzima prema zlonamernom ogovaranju. Vrlo malo ljudi je u stanju da se uzdrži da ne kaže nešto pakosno o svojim poznanicima i u ponekom slučaju čak o svojim prijateljima; pa ipak, kad ljudi doznaju da je nešto rečeno protiv njih, prasnu u srditom zaprepašćenju.

Bertrand-Russell (1)

Očigledno im nije palo na pamet da kao što oni ogovaraju druge, isto tako i drugi ogovaraju njih. To je blag obilk stanja koje ako prevrši meru, vodi u maniju gonjenja. Mi očekujemo da prema nama svak oseti onu toplu ljubav i ono duboko poštovanje koje mi osećamo prema sebi samima. Ne pada nam na pamet da od drugih ne možemo očekivati da o nama bolje misle nego što mi mislmo o njima, i razlog što nam to ne pada na pamet jeste u tome što su naše zasluge velike i očigledne, dok zasluge drugih, ako uopšte postoje, mogu da primete jedino veoma dobronameme oči. Kad čujete da je neko kazao nešto strašno o vama, vi se sećate devedeset i devet prilika kad ste se uzdržali da o njemu iskažete potpuno zasluženo mišljenje i zaboravljate da ste u stotoj prilici nepromišljeno iskazali ono što smatrate da je o njemu istina. Zar je to nagrada, osetićete vi, za vaše dugo obuzdavanje? A s njegovog gledišta, vaše ponašanje mu izgleda savršeno isto onako kakvo je u vašim očima njegovo; njemu nije poznato kad ste se obuzdali da ne govorite, on zna samo za stotu priliku kad ste progovorili. Kad bi nam nekom mađijskom silom bilo dato da čitamo tuđe misli, mislim da bi prva posledica toga bila da bi se gotovo sva prijateljstva raskimula; a druga posledica pak, mogla bi da bude sjajna, jer bi život bez prijateljstva bio nepodnošljiv i mi bismo sebe prinudili da se uzajamno volimo bez potrebe vela iluzija da sakrije što o nama nismo uzajamno mislili da smo savršeni. Nama je poznato da naši prijatelji imaju slabosti, ali su u celini ipak prijatni ljudi koje volimo. Međutim, nama je nepodnošljivo kad oni zauzmu isti takav stav prema nama. Od njih očekujemo da, nasuprot ostalom svetu, o nama misle da smo bez mane. Kad smo prinuđeni da priznamo svoje mane, mi tu jasnu činjenicu uzimamo isuviše ozbiljino. Niko ne može da očekuje da bude savršen niti da ga preko mere uznermrava činjenica što to nije.

Manija gonjenja uvek se zasniva na suviše preteranom mišljenju o svojiim sopstvenim zaslugama. Recimo da sam dramski pisac; svakom nepristrasnom čoveku je očigledno da sam najsjajniiji pisac doba. Pa ipak, iz nekih razloga, moje drame se slabo prikazuju a i kad se prikažu, nemaju velikog uspeha. Kakvo je objašnjenje za ovaj čudan slučaj? Očigledno da su se iz nekih razloga reditelj, glumci i kritičari uhvatili u kolo protiv mene. A zašto je sve to, meni se čini razumljivo; ja nisam hteo da metanišem pred glavešinama pozorišnog sveta; nisam se udvarao kritičarima; moje drame sadrže neke istine koje su nepodnošljive za one koje pogađaju. I tako moj prevashodni talenat, nepriznat, propada.

Pa je tu i pronalazač koji nikad nije u stanju da nađe nekoga ko bi ispitivao vrednost njegovog pronalaska; fabrikanti proizvode na svoj stari način i neće da se upuštaju u novotarije, a ona nekolicina naprednijih imaju već svoje pronalazače koji se staraju da dobro zabrave vrata pred uljezima, ma oni bili i geniji; na čudan način, učena društva gube njegov rukopis ili ga vraćaju nepročitan; pojedinci kojima se obraća, uporni su u neodazivanju. Kako to stanje da se objasni? Očigledno postoji usko povezana družina ljudi koja hoće da podeli pobrani kajmak od pronalazaka; na čoveka koji ne pripada toj družini neće ni da se osvmu.

Bertrand-Russell-008

Tu je i čovek koji ima osnovan prigovor zasnovan na činjenicama, ili koji na temelju svojih iskustava uopštava i dolazi do zaključaka da njegova lična nevolja daje ključ vasioni; recimo, on otkriva skandal tajne obaveštajne službe koji je u interesu vlade da ostane u tami. Jedva da iko hoće da objavi njegovo otkriće, i na izgled najplemenitiji ljudi odbijaju da prstom maknu da isprave zlo koje ga ispunjava gnušanjem. Za sada činjenice ostaju onakve kako on tvrdi da stoje. Ali odbijanje na koje je naišao, učinilo je na njega takav utisak da on veruje da su svi moćni ljudi zauzeti jedino i isključivo prikrivanjem svojih zločina kojima imaju da zahvale za svoju vlast. Slučajevi kao ovaj izuzetno su uporni s obzirom na delimičnu istinu njihovog gledišta; stvar koja ih je lično takla, kao što je i prirodno, učinila je na njih veći utisak nego daleko veći broj stvari o kojima nisu imali neposrednog saznanja. To u njima stvara pogrešno shvatanje o razmerama, i čini da pridaju neosnovanu važnost činjenicama koje su možda pre izuzetne nego tipične.

Druga i neretka vrsta manije gonjenja je jedna vrsta filantropa koji uvek čine dobra ljudima i protiv njihove volje i zaprepašćeni su i užasnuti što za to ne dobijaju nikakvu zahvalnost. Naši motivi u dobročinstvima retko da su tako čisti kao što zamišljamo da jesu. Želja za vlašću je podmukla; ona se skriva u mnogim vidovima i često je izvor zadovoljstva koje dobijamo od toga što radimo ono što mislimo da je dobro za druge ljude. Ali neretko u to ulazi i jedan drugi elemenat. „Činiti dobro” narodu, obično se izražava u tome da ga lišavamo nekih radosti, pića, kocke, lenstvovanja ili tako nečeg. U ovom slučaju ima elemenata koji su tipični za veliko socijalno moralisanje, naime, zavist prema onima koji su u mogućnosti da čine grehove od kojih se moramo uzdržavati mi, koji hoćemo da sačuvamo poštovanje naših prijatelja. Oni koji glasaju, recimo, za zakon protiv pušenja (takvi zakoni postoje ili su postojali u više američkih država) očigledno su nepušači za koje je odvratno što to drugima čini zadovoljstvo. Ako ovi očekuju od onih koji su nekada bili poklonici cigareta da u deputaciji dođu i zahvale se što su ih oslobodili ovog odvratnog poroka, mogućno je da će se duboko razočarati. Ti onda mogu da počnu da snevaju kako su svoje živote dali za opšte dobro, i da oni koji imaju najviše razloga da im se zahvale na dobrotvornoj detlatnosti, izgleda da ni u najmanjoj meri ne grabe priliku da svoju zahvalnost izraze.

Nekad su iste vrste dobročinstva vršile gospođe prema domaćoj posluzi nad čijim su moralom bdele. Ali u ovim danima, pitanje posluge postalo je toliko teško da je ova vrsta ljubaznosti prema devojačkoj posluzi postala manje uobičajena.

br71-465x261

U višim političkim krugovima javlja se ista stvar. Državnik koji je postepeno za sebe prikupio svu vlast kako bi izveo visoke i plemenite zadatke koji su ga nagnali da napusti dokon život i uđe u arenu javnog života, iznenađen je nezahvalnošću naroda koji mu je okrenuo leđa. Nikad mu ne pada na pamet da se pita: da li je njegova delatnost potekla iz javnog interesa, ili da li uživanje u vladanju nije ni najmanje nadahnulo njegovu aktivnost? Fraze koje su uobičajene na govornici i u partijskoj štampi doprle su lagano do njega kao istine i on u stranačkom besedništvu vidi istinsku analizu motiva. Zgađen i razočaran povlači se iz sveta, pošto ga je svet napustio, i žali što je ikad preduzeo tako nezahvalnu ulogu kao što je ostvarenje opšteg dobra.

Iz tih slika nameću se četiri opšta načela koja će se pokazati uspešnom preventivnom merom protiv manije gonjenja ako se samo njihova istina dobro shvati. Prvo je: setiti se da vaši motivi nisu uvek tako nesebični kao što izgledaju. Drugo, ne precenjujte svoje zasluge. Treće, ne očekujte da će se drugi interesovati za vas koliko vi za sebe samoga. I četvto, ne uobražavajte da su se mnogi ljudi okomili na vas s naročitom željom da vas progone. Kazaću poneku reč o svakom od ovih pravila.

Naročito je filantropu i rukovodiocu potrebno da posumnja u svoje motive; ti ljudi imaju viziju o svetu, ili o jednom njegovom delu, kakav bi trebalo da bude i oni neki put osećaju opravdano, drugi put neopravdano, da ostvarujući svoju viziju, pružaju blagodet čovečanstvu ili nekom njegovom delu. Međutim oni ne shvataju da pojedinci kojih se ta blagodet tiče, imaju svaki za sebe podjednako pravo na sopstveno mišljenje o vrsti sveta koji žele. Čovek tipa rukovodioca potpuno je ubeđen u svoje pravilno gledanje i da je svako drugačije pogrešno. Ali njegova subjektivna sigurnost ne pruža nikakav dokaz da on i objektivno ima pravo. Povrh toga, njegovo verovanje je samo maska za njegovo zadovoljstvo koje dobija posmatranjem promena čiji je on uzročnik. I pored želje za vlašću ima i drugog motiva, naime, tu je sujeta koja u takvim slučajevima dejstvuje veoma živo. Plemeniti idealista koji se kandiduje za poslanika — o toj stvari govorim iz iskustva — iznenađen je cinizmom birača koji zamišljaju da kandidat jedino žudi za slavom da ispod svog imena stavi ono „narodni poslanik”. Kad je borba završena i on ima vremena za razmišljanje, dolazi do zaključaka da posle svega, možda cinički birači imaju pravo. Iz idealizma proste stvari se oblače u čudne odeće, i zato izvesna količina realističkog cinizma neće škoditi našim javnim ljudima. Konvencionalan moral unosi izvesnu količinu nesebičnosti koju ljudska priroda jedva može da podnese, i oni koji se ponose na svoju vrlinu, često uobražavaju da dostižu taj nedostižan ideal. Najveći deo delatnosti čak i najplemenitijih ličnosti, ima u sebi nešto sebično, ali tome ne treba prigovarati, jer da je drugačije, ljudski rod ne bi inače mogao da opstane. Propašće čovek koji provodi vreme u brizi da nahrani druge, a zaboravi da nahrani samog sebe. Doduše, on bi mogao da uzima samo toliko hrane koliko da se snabde snagom potrebnom da ponovo zaroni u borbu protiv zla, ali je sumnjivo da li će svariti hranu koju pod takvim uslovima uzme u sebe, pošto će izostati podsticaj za stvaranje sokova za varenje. Otuda je bojie da čovek jede zato što uživa u hrani, a ne da njegovo vreme provedeno u jelu bude jedino prožeto željom za opštim dobrom.

bertrand_russell__the_impact_of_sci

A što važi za jelo, važi i za sve ostalo. Što god valja da se uradi, uradiće se kako treba jedino ako se u rad unese izvestan polet, a polet je redak bez nekog sebičnog motiva. S toga gledišta, među sebične motive uneo bih čak i one koji su u biološkoj vezi s čovekom, kao što je nagon odbrane žene i dece od neprijatelja. Taj deo altruizma, deo je normalne prirode čoveka, ali mera unesena i u konvencionalnu etiku nije takva i retko kad dolazi iskreno do izražaja. Ljudi koji bi hteli da imaju visoko mišljenje o svojim moralmm vrlinama, moraju zato da sebe ubede kako su dostigli neki stepen nesebičnosti koji vrlo verovatno nisu dostigli, i zato težnja za nedostignutom vrlinom dovodi do izvesne samoodbrane koja se lako pretvara u maniju gonjenja.

Za drugo od naša četiri pravila, naime, da nije mudro da precenjujemo svoje zasluge, važi, ukoliko se odnosi na moral ono što smo već kazali. Ali ni zasluge koje nisu moralne, ne bi trebalo da se precene. Dramski pisac čiji komadi nikad ne uspevaju, trebalo bi hladno da prihvati pretpostavku da su to rđavi komadi; ne bi smeo to da odbaci kao očigledno isključeno. Ako utvrdi da se ta pretpostavka poklapa s činjenicama, kao induktivan filozof treba s tim da se pomiri. Istina je da u istoriji ima nepriznatih zasluga, ali njihov broj je daleko manji od priznatih neuspeha. Ako je neko genije koga njegovo doba neće da prizna, on ima puno prava da nastavi svojim putem uprkos toga što ga ne priznaju. Ako je pak on čovek bez talenta, naduvan sujetom, bolje je da ne bude istrajan. Nema mogućnosti da se utvrdi kojoj od ovih dveju kategorija on pripada, kad se već ukopistio da stvara nepriznata remek-dela. Ako pripadate prvoj kategoriji, vaša istrajnost je junaštvo, a ako drugoj, onda je smešna. Stotinu godina posle vaše smrti moći će se odgonetnuti kojoj ste kategoriji pripadali. U međuvremenu ima jedno merilo, možda baš ne nepogrešno, ali ipak od prilične vrednosti koje biste mogli primeniti na sebe ako sumnjate da ste genije dok vaši prijatelji veruju da niste. Merilo je u ovom: da li stvarate s osećanjem nekog neodoljivog podstreka da izrazite neke ideje, ili vas rukovodi želja da se dopadnete? U pravom umetniku želja za pljeskom, mada postoji, ipak je drugostepenog značaja, u smislu što želi da stvori neko delo i nada se da će biti prihvaćeno s pljeskom, ali neće da menja svoj stil ako pljeska nema. Onaj pak kome je želja za pljeskom prvenstven motiv, nema u sebi stihije koja ga goni na stvaranje u jednom pravcu i zato je u stanju da stvara i delo sasvim drugačije vrste. Ako takav čovek umetnošću ne postigne odobravanje, boIje je da se okane toga posla. I govoreći opštije, ma u kom pravcu u životu išli ako primetite da drugi ne cene vaše sposobnosti tako visoko kao vi sami nemojte baš, sasvim sigurno da verujete da oni greše. Ako dozvolite takav red misli, lako možete da poverujete da se oko vas kuje zavera za ugušivanje vaših vrednosti, i to verovanje izvan svake sumnje postaće izvor jednog nesrećnog života. Priznanje da vaša vrednost nije tako velika koliko ste vi mislili, možda će biti bolnije u prvi mah, ali to je bol koji će nestati i iza njega može da nastane srećan život.

bertrand-russell-1040x440

Naše treće načelo je da ne očekujemo mnogo od drugih. Nekada je vladao običaj kod starih bolesnih dama da bar od jedne od svojih kćeri očekuje da se potpuno žrtvuje pozivu nudilje, čak i po cenu da se odrekne braka. Znači da od drugoga očekujemo takav stepen nesebičnosti, koji je protivan zdravom razumu, jer je za nesebičnog gubitak veći nego što je dobitak za sebičnog. U našim odnosima s drugim ljudima, a naročito s onima koji su nam najbliži i najmilijii, važno je i ne uvek lako da se ima pred očima: da oni život gledaju iz svog ugla i onako kako život utiče na njihovo ja, a ne iz našeg ugla i kako utiče na naše ja. Ne može se ni od koga očekivati da izokrene svoj pravac života za ljubav nekog drugog. U nekim slučajevima može da postoji tako silna ljubav da su pred njom i najveće žrtve prirodne, ali ako one nisu prirodne, ne bi trebalo da ih takvim pravimo, i nikome se ne bi moglo prebaciti što ih takvima nije napravio. Vrlo često žalbe na držanje drugih nije drugo do izraz prirodnog egoizma protiv gramžljive lakomosti lica čije ja prevazilazii sopstvene granice.

Četvrto načelo koje smo pomenuli je u shvatanju da drugi ljudi manje vremena troše u mišljenju na vas nego što vi sami činite. Bolesna žrtva manije gonjenja uobražava da su svakojaki ljudi, koji inače imaju svoja zanimanja i svoje interese, zauzeti ujutru, u podne i noću jedino time da naškode jadnom umobolniku. Isto tako, relativno zdrava žrtva manije gonjenja vidi u svima mogućnim postupcima neku vezu s njim, koja u stvari ne postoji. Ta misao, dabogme, godi i njegovoj sujeti. Da je dosta velik čovek, to bi i moglo da bude tačno. Mnogo godina su mere britanske vlade bile usredsređene da se suzbije Napoleon. Ali ako čovek nikakve naročite vrednosti uobrazi da drugi neprestano misle o njemu, on je na putu da se razboli. Uzmimo da držite govor na nekoj javnoj večeri. U listovima izlaze fotografije drugih govornika, ali vaše nigde nema. Kako to da se protumači? Očigledno ne zato što su drugi govornici smatrani važnijima; svakako je to došlo otuda što su direktori listova izdali naredbu da se vaša slika ne objavi. A zašto da izdaju tu naredbu? Očigledno zato što su se plašili vaše veličine. Na taj načan neobjavljivanje vaše fotografije iz omalovažavanja pretvara se u tanan kompliment. Ali samoabmama ove vrste ne vodi nikakvoj zdravoj sreći. U dnu svojih misli vi ćete znati da su činjenice drugačije, i da to sakrijete koliko god možete od sebe samoga, moraćete da izmišljate sve fantastičnije pretpostavke. Na kraju, napor ulagan da poverujete tome biće isuviše težak. I pošto, iznad svega, te pretpostavke znače da ste predmet opsežnog neprijateljstva, one će samo pojačati vaše samopoštovanje usađivanjem u vas vrlo neprijatnog osećanja da ste na ratnoj nozi s celim svetom. Nijedno zadovoljstvo zasnovano na samoobmani nije zdravo i, ma koliko neprijatna bila istina, bolje je da se suočimo s njom jedanput zauvek i da se naviknemo na nju i pristupimo građenju svog života u saglasnosti s njom.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Predgovor

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Manija gonjenja – Betrand Rasel: Osvajanje sreće

  1. Modiljani

    07/09/2016 at 13:39

    Aman, dosta više o Raselu, najviše članaka o njemu ubedljivo ima. Po meni nezasluženo.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *