Ulogujte se / Kreirajte profil

Marina Abramović, ‘The Artist Is Present’

abramovic-honorary-doctorate-2009

Marina Abramović počasni Doktor umetnosti- septembar 2009, Univerzitet u Plymouthu

Doajen performansa, diva, provokator, koketa, shaman, svetica, psihopata…

Marina Abramović ima 64 godine i ne posustaje ni malo.Od 13 marta do 31 maja 2010, MoMa, Muzej savremene umetnosti u New Yorku, priredjuje izložbu, retrospektivu njenih ranijih  /solo i u kolaboraciji sa ostalim umetnicima/ i novih radova, pod nazivom: ‘The Artist Is Present.’

36 izvodjaca-umetnika /koje je Marina trenirala/ smenjivaće se na svaka dva i po sata, dok će Marina biti prisutna fizički u muzeju non-stop, bez prestanka, sedam i po sati dnevno, pet dana u nedelji, deset sati petkom i tako tri meseca. Naziv izložbe ‘The Artist Is Present’ upravo i objašnjava njeno prisustvo u muzeju.  Inspiraciju za ime je dobila sa flajera koji su se nekad delili kada je umetnik imao otvaranje izložbe na kojima je pisalo ‘Umetnik će biti prisutan na otvaranju.’

Ova izložba će biti novi izazov za Marinu; toliko dugo nijedna njena predstava nije trajala, pogotovu što će sve zavisiti od druguh ‘igraca’. Koncept izložbe je zamišljen da Marina sedi za stolom i sačekuje posetioce u atrijumu muzeja, potpuno obučena, ne progovarajući ni jednu jedinu reč. Preko puta nje će biti prazna stolica koja čeka dobrovoljca-posetioca da sedne nasuprot nje i zuri u nju, oči u oči, u potpunoj tišini, što duže može da izdrži, pokušavajući da prodre do Marininog ‘ harizmaticnog stanja svesti,’ sto je i inicijalna namera njenog performansa. Znači, asimilacija. Prelazak iz jedne energije u drugu energiju.

‘Kada vam MoMa priredjuje retrospektivu radova to je svakako velika nagrada za umetnika, ali isto tako i kao neka smrt za umetnika’, kaze Marina. ‘ To je kao da vam neko kaže da su vam život i karijera završene. Sa tim u glavi znala sam da treba da pripremim nešto novo, da se na neki način odužim’.

‘Na jednoj od platformi muzeja nameravam da na sebi imam samo jedan ogroman pričvršćen didlo od odeće. To mi je palo na pamet kada mi je profesor, dok sam studirala umetnost, rekao da nemam muda za umetnika. Otišla sam kući plačući neutešno uverena da nikad neću postati umetnik zato što sam žena. Eto, odatle ideja sa ogromnim veštačkim penisom. Naravno, neće biti ničeg feminističkog, a ni pornografskog u svemu tome / kao kad je umetnica Lynde Benglis 1977 godine znajući da će časopis Artform objaviti kritiku o njenim radovima zakupila za $3000 srednju stranicu časopisa i slikala se gola, samo sa naocarima za sunce i dugackim didlom medju nogama/ već će to biti o samozadovoljnom umetniku koji koristi tj ima kao neku vrstu i muške i ženske ravnoteže.

LYNDA BENGLIS ARTFORM 1974

Druga ideja je da budem Hindu božica Kali, sa šest glava, onda bi taj rad predstavljao kao neki krug života….videćemo.Najveći problem je za sada da pronadjem novac za sve ovo, za 586 sati snimanja’.

Na ulazu Muzeja posetioce će sačekati projekat  ‘Imponderabilia’ iz 1977 godine gde će dve osobe, au naturel, stajati jedna naspram druge formirajući uzan prolaz kroz koji će posetioci da prolaze češajući se o njihova gola tela i tako postigli neku vrste interakcije. U originalnoj instalaciji jedna osoba je muška a druga ženska, ovog puta će se pored mešovitog para smenjivati i osobe istog pola /Marina se shodno novim okolnostima i pravilima prilagodila situaciji/

Marina Abramovic 1977 Ulay Imponderable

Jedno je sigurno, prvi put u istoriji MOMA muzeja, ne naslikani aktovi, ne skulpture nagih tela, već naga tela živih ljudi.I ta je čast pripala našoj Marini.

‘Ideja je da smo u Muzeju pre svih, pre nego je Muzej otvoren i da smo tamo sve dok se ne zatvori. Znači, ponašamo se kao da smo umetnička platna, tamo smo stalno. Tako nešto se nikad nije desilo u kontinuitetu od 3 meseca,’ kaze Marina.

‘Umetnik će biti prisutan pri otvaranju’ će u muzeju MOMA biti ispunjen i ostvaren 100%

Za Marinu izvedba njenih performansa je nemoguća bez interakcije sa publikom. Marini je publika potrebna jer joj odredjuje i usmerava energiju i dijaloge sa njom. Ona joj je potrebna da joj pomognu i fizički u procesu, ona joj je potrebna da bi se sa njima suočila, lice u lice kao da su pod mikroskopom, ona joj je potrebna da bi započetu radnju završila. Publika joj je potrebna da bi ona nastavila svoj san.

‘Mnogi umetnici nisu ni svesni publike. Za mene je to nemoguće i neshvatljivo. Martha Graham je jednom rekla :” Gdegod igrac pleše i spusti nogu, to je sveta zemlja,” ja kažem :’ Gdegod je publika, to je sveta zemlja. Ja sam uvek želela da moja publika bude dirnuta na najdublji mogući način’.

Marinina publika često i posle projekta ostane u galeriji, bez osmeha na licu, nesposobna da jedno vreme misli, govori ili se kreće. Mnogi nemaju stomak da se ponovo vrate. Drugi se vraćaju zarobljeni i opčinjeni Marininim morbidnim fascinacijama i čarolijama.

‘Jedna stvar koju vise nemamo je vreme,’ kaže Marina.. ‘Kako zivot postaje kraći, umetnost mora da bude duža. Mi ništa ne možemo da učinimo za prošlost, a budućnost nemamo.Imamo samo sadašnjost.’

‘Ovo je Amerika.’ kaže Marina, polaskana što će baš sa njenim performansama prvi put u istoriji čuvenog MOMA muzeja biti prikazana naga tela.’To će biti senzacija. Svakodnevno imam sastanke sa osobljem iz obezbedjenja kako ćemo to da izvedemo a da ne dodje do nekog neprijatnog skandala.’

‘1977 godine to nije bio nikakav problem, a sada imam utisak da jeste. Pa u čemu je stvar? Gde mi to grešimo, gde je problem u golotinji? U Americi pokažu slučajno bradavicu Janet Jackson i to se odmah pojavi kao glavna vest na svim televizijskim stanicama i novinama i traje danima, a u isto vreme rat u Iraku traje. To je potpuno pogresno.’.

‘Mogu samo da kažem da imam svoju publiku koja me prati, ali i novu publiku i veoma mi je važna nova generacija. Naj depresivnije je ako vas prati samo stara publika. Ja živim za novu generaciju. Jedino ona može da nosi umetnost dalje, zato sada i moji studenti izvode moje radove. Predajem svoj ego drugima i to je za mene izuzetno oslobadjajuće. Važno mi je da mogu kroz konferencije za novinare, radionicu, knjige da objasnim svoje ideje. Zato i kažem da umetnik treba da bude sluga i služi društvu, ali ne u smislu političke moći, vec u najkritičnijem smislu. Dolaziću ovde sve više i pratiću šta radi mlada generacija. Napraviću jednu kolekciju od njihovih radova, otkupiću ih, da im pomognem.’

Reminiscirajući njene ranije projekte, nameće mi se pitanje : trivijalizuje li Marina bol i mučenje ili ih podiže na pijedestal umetnosti? Ili jednostavno dozvoljava publici da učestvuje u njenom bolu i sećanjima? Da li je Marina neka vrsta svetice? Da li publika očekuje u njenim predstavama neku vrstu iluminacije? Da li se kroz bol i mučenje dolazi do nekih odgovora i osvšćenja?

Marina Abramovic 1974 Rhythm O

Ili je to samo Marinina perverzna igra? Prevara? Trik?

Marina tvrdi da bol nije osnova njene umetnosti. Ona koristi svoje telo i kao subjekt i kao medijum, kao materijal za skulpturu. Istražuje fizičke i mentalne granice svog bića. Opasnost, bol, iscrpljenost u toku predstave je ustvari traganje za emocionalnom i spiritualnom transformacijom i kod nje i kod publike.

Za izložbu u MoMi se pripremala spiritualno. Otišla je u Ayurveda yoga retreat, koji je u južnom delu Indije  i ostala više od mesec dana. Živela je bukvalno samo na vodi i pirinču. Bez kompjutera, bez telefona, bez faxa. Za vrlo kratko vreme sa takvim životom dodje se do potpuno smirenog stanja. Marini je bio potreban taj period vremena koji je isključio na trenutak da bi je uključio sa svetom ponovo.

‘Bila sam u stanju potpune ispražnjenosti. Na kraju, u tom stanju, postajete najsnažniji iako prazni i zbog toga veoma osetljivi i ranjivi. Najvažnija stvar za mene je bio sam proces koji ide odozgo na dole, a ne obrnuto. To je sve o poniženju. Nasa kultura insistira na jačanju i izgradnji velikog ega kod umetnika, a ego je velika prepreka u radu. Niste vi uopste važni, već vaš rad. U Indiji to shvataju duboko.Vi morate da prodjete kroz proces stroge discipline da biste došli do tog stanja kompletne ispražnjenosti. Kada ste na tom najnizem stadijumu, ‘dole’ nema nikakvog značaja. Za izvodjaca, umetnika, to je najmoćnije i najsnažnije oružje. Onda umetnik postaje istinski umetnik a ne objekat kao deo predstave’.

Njena najnovija instalacija, ‘The Kitchen, Homage To Saint Therese’ čije fotografije gledate, sastoji se uglavnom iz portreta koji podsećaju na dela Caravggia i na Zubaranova platna. Fotografisao ih je Marco Anelli, italijanski fotograf. Sve se dešava u nekadašnjoj kuhinji jednog napuštenog sirotišta u La Laboral, u Španiji. Sveta Tereza, iz naslova instalacije, je kaludjerica iz 16 veka koja je bila poznata po svojim levitacijama u kuhinji dok je kuvala supu. I Marinino teško detinjstvo u Srbiji je deo te instalacije.

Marina Abramovic The Kitchen

Marina Abramovic The Kitchen.jpg4

Marina Abramovic The Kitchen.jpg6

Marina Abramovic The Kitchen.jpg7

Marina Abramovic The Kitchen.jpg9

Marina Abramovic The Kitchen.jpg 2

‘Moja teorija je da tragično detinjstvo čini umetnika boljim, ako ste zaista srecni, drugacije je, ništa se ne dobija od sreće. Moji roditelji su jurili političku karijeru. Oboje su nacionalni heroji iz Drugog svetskog rata i dete nije bilo u njihovoj agendi, tako da je o meni brinula baka. Jednog dana u crkvi, dok sam cekala moju baku dok se molila, ugledla sam malu fontanu u koju ste morali da umočite prste da biste se prekrstili. Razmisljala sam, ako popijem tu vodu postaću svetac. Imala sam šest godina tada. Popela sam se na stolicu i popila vodu. Samo sam se razbolela, a nisam postala svetac…No i pored toga moje detinjstvo se nekako dešavalo u kuhinji. Kuhinja je bila centar sveta za mene. Kuhinja je bila mesto gde sam baki pričala svoje snove. U kuhinji mi je baka pričala priče. U kuhinji su sve tajne bile otkrivene. Kuhinja je bila mesto gde se duhovni svet mešao sa svakodnevnim.’

Pre dve godine, 2008, Chiara Clemente je snimila dokumentarni film o pet zena umetnica i njihovom zivotu i snalazenju u New Yorku Kiki Smith, Swoon, Nancy Spero, sve tri iz Amerike i Marina Abramovic i Ghada Amer iz Egipta.Film je mali ‘footage’ o njihovom radu, izložbama i kreativnim energijama i odakle ih crpe.

Te iste godine Marina je prikazala u Evropi provokativni novi video ‘Eight Lessons on Emptiness with a Happy End’ i prateću seriju fotografija ,‘The Family’, sve snimljeno u Laosu. Marinu su fascinirale ratne igre koje deca u Laosu igraju i enormna količina nasilja koja vlada tamo.

‘Deca tamo gledaju ratne i Kung Fu filmove necenzurisane. Svi imaju ogromne satelitske antene. Neke su veće od njihovih kuća. Moj film govori o kontrastu izmedju budizma i dečjih ratnih igara. I ranije sam radila sa decom. 2003. sam napravila video zapis iz Srbije ‘Count on Us‘ sa 220 dece obučene u crno. Formirali su crnu petokraku. Ja sam stajala unutra u sredini, takodje u crnom, nosila sam ljudski kostur.’

MARINA ABRAMOVIC RACUNAJTE NA NAS

Marina Abramovic 2008 Carrying the Skeleton

‘U Laosu smo sagradili jednostavnu kuću, napunili je nameštajem koji je bio 20% veći od normalnog. Bio je to kao glavni ratni štab za decu. Imali smo problema sa vlastima, mislili su da pravimo film kao kritiku komunističkog sistema. Imali smo problema i sa lokalnom elektricnom strujom pa smo doneli generator iz Bankoka. Pet dana je kamion sa generatorom stajao na granici tako da smo posle trećeg dana uzaludnog čekanja otišli na granicu, potplatili carinike, dali im $3.000 i dobili generator.’

‘Htela sam da na kraju zapalim tu kuću, ali kada sam videla sirotinju okolo shvatila sam da bi to bilo krajnje bestidno i surovo da se ta kuća uništi. Onda sam razmišljala da napravim maketu, pa smo sagradili minijaturnu kuću ali je izgledala na videu baš kao maketa pa smo na kraju rešili da zapalimo oružje. Celo se selo skupilo da gleda, i seoski predsednik Komunističke partije, lokalni državnici, dečja familija, njihovi ucitelji i nastavnici iz škole. Deca su želela da sačuvaju svoje oružje i nisu bila oduševljena sa idejom da ih spalimo tako da smo morali da im kupimo nove puške. Film je o ratu, o ubijanju i destrukciji i na kraju se vidi kompletna pustoš, okolina bez ljudi. Film počinje i završava se vodopadom i svetim drvetom.’

Video zapis traje 26 minuta, prikazuje se na pet panela, dva vertikalna i tri horizontalna, nema neku linernu naraciju i sličan je i tematski sa ‘Count on Us.

Na seriji fotografija iz Laosa možete videti na licima dece crvene tačke koje su ustvari laserski zraci. Još se ne zna tačno da li će i Laos projekat biti deo retrospektive u MoMi.

Slede fotografije iz ‘The Family’, sa zastrašujuće lepom fotografijom dece koja spavaju u krevetu kompletno obučena u ratnim uniformama i sa puškama.

Marina Abramovic 2008 The Family iz serije The Quiet In The land

laos

laos 1

laos5

laos 3

laos 4

Svidja mi se taj ekstremni kontrast dečje nevinosti i pušaka na fotografiji. Te slike imaju za mene ličan značaj, podsećaju me na moje roditelje koji su često bili u uniformama danju, a noću su uvek spavali sa oružjem koje je bilo ili pored ili ispod kreveta.’

‘Umorna sam od aviona, aerodroma, čekaonica, pasoške kontrole. Umorna sam od razmišljanja o karijeri. Umorna sam od praznih hotelskih soba, hotelskog osoblja, medjunarodnih telefonskih razgovora i poziva, gledanja TV u krevetu, umorna od zaljubljivanja u pogrešne muškarce.Umorna sam od sramote zbog ratova u Jugoslaviji. Želim da sam toliko stara da me ništa od toga više ne interesuje. Želim da razumem i vidim jasno šta stoji iza svega toga. Ja želim da ne želim više’.

Marina Abramovic 2008

Marina je kupila pozorište u Hadsonu, NY koje nije u radnom stanju i namerava da ga renovira i pretvori u Institut Marine Abramović. Institut bi bio centar za studiranje, bio bi neka vrsta sponzora za umetničke predstave i filmove i kao mesto za stanovanje i stvaranje.U Institutu će biti sofe i udobne ‘chaise longue’ stolice, hrana i piće, tako da publika moze i da prilegne ukoliko je predstava duža od 10 sati.i kada se probudi i dalje bude u umetničkom okruženju gde će da provede ceo dan.

Na prošlogodišnjem najvećem sajmu moderne i savremene umetnosti u Americi, ‘Art Basel’ u Miami Beachu, na kome je bilo preko 200 svetskih galerija i dilera i 2000 umetnika sa izloženim radovima /decembr, 2009/ bile su izložene Marinine poster fotografije iz ‘The Kitchen, Homage To Saint Therese.’ Impresivne, divne, kao scene iz nekog para-psihološkog filma.

Veliko iznenadjenje na izložbi za mene je bio Silvester Stallone i njegova platna. Koja energija izbija iz njih, puna akcije kao i njegovi karakteri.

Još  jednom, ‘Serbian beauty’ kako su je zvali, Marina…

Marina Abramovic 2006 Cleaning the House

za P.U.L.S.E/ Snežana Moračić

Ovako izgleda iscrpljujuci maraton koji je poceo u MoMa muzeju :

tumblr_kz4uu7JbAM1qzz7zso1_1280

6 komentara na tekst Marina Abramović, ‘The Artist Is Present’

  1. Amika

    10/01/2010 at 23:10

    Baš ti hvala na ovom eseju, sada mi je MA mnogo kompletnija kao umetnica. Performansi su izuzetni, atraktivni i angažovani, a ne jednosmerni ili ispražnjeni od svakog smisla.

    Onda: “Sveta Tereza, iz naslova instalacije, je kaludjerica iz 16 veka koja je bila poznata po svojim levitacijama u kuhinji dok je kuvala supu.” Kakav vešt omaž ženi u kuhinji! Uticajniji od svih feminističkih akcija. Zašto nije levitirala dok se molila, gledala nekog sveca?

    Od sada ću levitirati dok čitam svoje tekstove, i poneki tudj, a ti dok postavljaš ovakve tekstove…

  2. Snezana Moracic

    11/01/2010 at 12:06

    miko, znam ja da si ti nestasan momak.
    sa marinom nikad nisam bila nacisto, da li da joj ‘odam priznanje’ ili da se naljutim na nju.
    pogotovu me je uzasno nervirao njen lament/ ne levitacija/ nad nesrecnim detinjstvom. mislim se nesto: kako je to ona bila i koliko zlostavljana, a pripadala je klasi povlascenih, znaci zivela je kao ‘bubreg u loju’, u titovillu?

    a onda, nekako, valjda zenska solidarnost, ko zna, odjednom sam je shvatila.

    na toj ogromnoj izlozbi u miami beachu, art basel, pored ti njenih uvecanih fotografija sam ostala jedno petnaestak minuta iz ciste radoznalosti da vidim reakciju publike i mogu ti reci, bila je sto kazu ovi lokalni, ‘overwhelming’, znaci, svetsko’umetnicko drustvo’ je potpuno razume i postuje.

    ona crtica iz njenog zivota,/koju sam u eseju spomenula/ kada je popila onu vodu u crkvi me je zaista dirnula. a i ono ‘i’m so tired to be admired’, onaj lelek o usamljenosti…
    a dopada mi se stilizovan haos iz laosa.

    tako…da ako me put navede u NYC, moram da prodjem kroz ta ulazna vrata, jedino da se nadam da bas tog dana ne budu dve zene…

  3. My Scene Igre

    28/01/2010 at 19:14

    After reading this post about Marina Abramović, ‘The Artist Is Present’ | P.U.L.S.E, I am not sure I understand what you are trying to relate. Please expand on your thoughts a little more. Thanks

  4. Snežana Moračić

    14/03/2010 at 04:57

    prenosim vam deo atmosfere /dodala sam fotografiju/ iz MoMa muzeja; maraton je upravo poceo i Marina se za sada dobro drzi.
    go girl…

    p.s.
    let’s assume you speak serbian, first?
    what else would you like to know?

  5. Snezana Moracic

    18/04/2010 at 15:06

    izlozba uveliko traje s malim problemima koji se naravno racunaju i kao deo instalacije i vise su nego dobrodosli.

    MOMA je izdao upozorenje ‘MOŽES DA GLEDAŠ ALI NE SMEŠ DA PIPAŠ’

    Najviše problema izaziva ‘Imponderabilia’ /deo ranije Marinine instalacije/koja je deo sadašnje izložbe ‘Umetnik je prisutan’ /ima ga u tekstu/ prolaz koji obrazuju dvoje nagih ljudi.

    šta se desilo pre nekoliko dana?

    uvaženi član MOMA muzeja sa 30. godišnjom članskom kartom, stariji gospodin, nije mogao da odoli kada je prolazio kroz ‘živi’ prolaz pa je uhvatio za zadnjicu muškarca i rekao gledajuci ga u oči : ‘You feel good, man.’ ‘Eksponat’ je odmah reagovao i pozvao čuvara:
    ‘This man is touching me.’

    Dugogodišnjem članu Muzeja je oduzeta članska karta i udaljen je sa izložbe. Bilo je još nekoliko slučajeva ‘nemirnih prstiju’, lascivnih komentara, fotografisanja ekstremiteta i td…

    pravila kao u strptiz klubu za lap dancing :
    look, but don’t touch…pametnica je nasa Marinče, zna ona za ljudske slabosti

  6. Bojan

    18/04/2010 at 16:12

    Znas ono kod Volfa u Bonfire of the Vanities, kad Serman dodje kod te svoje squeeze (ono na pocetku, posto je greskom nazvao zenu :wink:)). Pa mu ova pokazuje neku sliku koju je kupila, nekog mdernog hip slikara. I sad Volf opisuje kako je u pitanju neka bizarna brljotina, ali kaze (tacno sam zapamtio ovo) “but it had an sanctified odor of the serious art” :). I onda Serman, siroma’, ne sme da kaze da je slika bezveze, jer je u pitanju umetnost. Fantasticno

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *