Ulogujte se / Kreirajte profil

Marina

O, mila moja, nežna, ne čudite se, draga, što Vam pišem opet… Je l čujete i Vi to? Ne? Možda je klavir previše jak… No, htela sam da Vas zovem i podelim svoj skromni ručak, tako sam se umazala, znate, skoro me sramota, nisam navikla… Jutros mi je pozlilo… ne, ne brinite, ništa strašno, ne želim da Vas zbunjujem i plašim… Od želje, znate, ne od bolesti, bolesna sam ja odavno, ali to je prihvatljivo, navikne se čovek, žena naročito… no, nagoni, draga, nagoni, …a, sigurni ste da ne čujete? Ah, pa dobro… Od nagona ne znam da se branim, i tako, kad me stisnu, bar da je jedan, pa da izađem na kraj. Rekoh Vam da sam željna samoće?

Morala sam napolje. Razumećete. Šetati, šetati, ne misliti, nikako, trošiti, izgubiti, naći, preneti, dati, iscureti sasvim, nestati, nemati, oh, klizavo je, pazite, a ja trčim, oni viču, nisu to više one ulice koje znam, i kao da se bojim, jeza me neka stigla, ma ni septembar nije, tu više ništa nije moje (kao da je nekad bilo), pa barem da se izgubim da me ne nađu, ah, kako bi to zgodno bilo, smešno, zar ne, dugo se nisam smejala, Alja je davno primetila, ona uvek sve primeti, hvala, dobro je, sad, mislim…

tsvetaeva_2

Ja u stvari ne znam ko je izmislio život, ne razumem. Ljubav – da, umetnost – da. A koliko bi one opstale bez života? Život je kao kateter, da pomogne strasti da izađe! Čemu hrana, brige, ratovi i revolucije? Istorija nema smisla! Tek obraćanje, doticanje, za to se vredi buditi, ako uopšte ima sna! Ne znam da li sam Vam priznala, ikad, ne sanjam puno, bolje reći nikako, neko bi rekao da živim svoje snove, nisam sigurna da to nije istina, samo – oni koji su snevani uvek misle da mogu tek tako da odu, kao da nije stvarnost.

Ja se ne bojim. Marina je velika devojčica, ona zna. Ko poznaje, strah od njega beži. Marina, Marina, budi oprezna… Čemu, kažem…Slušam sebe, previše mi je samo da sve razumem. Znate, sve to što se dešava u životu, sam život, to Vam je, o, eto Vam ga,  kao sadržaj ženske tašne, toliko nepotrebnih stvari, a ono što tražite, nikad ne znate gde je. Besmisleno, treba sve to prosuti, lišiti se, ionako kad padne na tle, čujete samo onu sitninu, kako zvoni.

Meni, tako, na primer, zvone cvetovi topole, ne iščezava to tek tako kad napustiš sobicu na tavanu, jer tavani su svugde da te podsete, a u opšta utočišta ne staje puno ljudi, nikad i nije… Tragično je to, Marina, što se vezuješ.., ma, otkud vam to,  samo pratim…

Zvone mi Irenine pesme.

I tako sam jutros istrčala, i ne bih se vratila da večeras ne čitam, šta ono beše…ah, da… i kao slučajno, videh nešto… ne znam ni sama, mila, šta, samo mislim da ću se vratiti po to. Iako već duže vreme uopšte ne razmišljam o povratku.

Može li se iko poznavati, do kraja? Je li sve u spoznaji? Mogu li voleti nekog koga ne poznajem, mogu li poznavati nekog koga ne volim? Nisam nikad želela da budem srećna, samo slepa.

O, čujte, mila moja, s neba se spuštaju davne note! Voljeni! Zar nije divno? Trenutak – blagoslov! Vidite kako nam se nežnost vraća! Sva pisma koja sam slala, pročitana su! Nijedna moja reč nije lutalica! Može li reč da voli, da mazi, da rađa, da pati, da poseduje, da vređa, da otme, da odbije..? A gde je nemoćna, gde je nepotrebna? Gde nas prevazilazi, gde je nedovoljna? Irena se, recimo, ljuljala. Sama sam se umnožavala napisanim, rasla. Jedna reč može da presudi. Jedan pogled. Znak. Saglasje.

BORIS-PASTERNAK-PR_medium

Predati se. Pre-dati se. Čemu borba? Opiranje? Od-baci, ne, već, pri-vuci. Ako je vatra, onda vatru, ako je lom-lom, i bol, i bedu, i bolest, i sreću, i nemir, i brak, a ljubav, oh, ljubav si sam! Ne znam da delim, a da mi ostane. Tek, neko obasja me, i ja se vinem, i hoću, hoću (kakva su ta krila!), u njega se vinem, svaki mu kutak orosim, osvetim, osvetlim…čekaj, Borise, ne tako brzo…ne igraj se, o, zatečena dušo…među prstima te imam, premećem te zrnastog… tako čeznem lice, oči, koren nosa, obrvu jednu da ti dodirnem dok letim brže od svojih reči koje su već zastarele, moj dragi prijatelju…srce u izvidnici galopira, mokro, otvori kapije…Ja, nesuđeni sin, tvog sina hoću, neću tebe, ko sebe, oprosti, reko moja, poljano, vetre, sunce moje, zgusnutu me razdvoj, u koren vrata primiću stih, oh, kako daždi, sretosmo se! Pesma kao voz. Ne tumači, Borise, uzmi kao što oko svetlost uzima, prelomi unutra, makar i naopačke, ali prvo uzmi, mili, pa hajde, reci, koliko ti je sličnih paketa leglo na dušu, zlatnika neiskanih, o, Borise, ovo je otvoreni prelom noći, zaceli me jutrom, ili me amputiraj celu!

41634_1

Alja slika, linije joj umesto nota i boje kao reči. (Kako se svi bojimo razočarenja!)  Platno kad bih mogla da joj pošaljem, tamo, Serjoža, lepi moj, stvarno to kažem, ali snaći će se, to je stablo od devojke, redak cvet. Čekanje je, Serjoža, pitomo, ako ga uhvatiš za rogove. Neće oni to nikad razumeti! Još si tu?

FAI-AP1676

Mura sam rodila među knjigama, ni on ni ja od toga nismo pametniji, prašnjaviji – možda. Nesrećniji. Ubada koliko se naše ljubavi ne razumeju. Voljen, a  nepoznat. Ja ne znam da stvorim dom, da oivičim, da porubim da se ne para…ja sam dobrovoljni emigrant od sigurnosti. S decom kao pasošem. Moje majčinstvo je cena moje poezije.

Marina i Mur

Irena, oko moje, ljubavi, izvini, izvini, mila, mama nije došla. Irena, mama je slaba, mama greši, mama nije znala, uplašila se, zlato, mama nije htela da odluči, a izabrala je. Oprostićeš, mami, je l da, Marina ima divnu decu, pametnu, mama će ponovo svirati klavir, ti ćeš pevati, zlato, je l da, dušo, oko moje, ljuljaj me sa sobom, mila, uteši me, kaži da nije važno, o, ne možeš da kažeš, gledaj me u suzu skorelu, otopi je, jednom da je obrišem, probudi se, probudi me da te ispratim, evo, vidi, tu sam, grlim te, slušam te kako se pomeraš od mog bola ka nepoznatom, oslobađaš, zavidim ti, Irena, ja moram svoje reči da odmetnem od sebe, mila, da bi bile poezija, ti svoje u srce zakopčavaš, ti si najčistiji stih, bivstvovanje po sebi, sloboda o kojoj sanjam dok ne mogu da spavam, oprosti mi, dušo, mama je tako sama.

Od srebrnog escajga do sudopere, put posut pitanjima, dozvolama, podmićenim pogledima, vlažnom pohlepom, samoživošću zveri. Odbijam! Glupost? Odbijam! Rat? Odbijam! Odbijanje? Odbijam!

tsvetaeva1

O, draga, nemojte mi reći da ni sad ne čujete!? Staću, da Vas koraci moji ne bune, prestaću da mlatim rukama, skinuću prstenje da ne zvecka, slušajte mila, ta, kašikom da ga hvatate, toliko je gusto! (Jedi, Marina, jedi, uguši se!) Okamenjena – krunim se, zaleđena – pucam po površini, o, slušajte, zaboga! Uzmite od mene, otmite, na, evo Vam, moram nazad, po kuku jutros viđenu!

Šta je vernost? Miris kojim ga obavijam, dah kome verujem. Pogled koji me oslobađa. Nežnost u ćutanju. Duh kojem se obraćam, duša koja mi odgovara. Stomak plodan kao hleb i dlan vetrovit. Koža kao fina hartija. Doticanje tame i luč – ako ne da osvetli, ono da ugreje. Nerazumevanje laži. Ritam pauze. Ja, razmotana kao ćilim.

Je li bilo uzalud, Rajnere? Nevini još smo? Ne reci. Stižem.

rainer_maria_rilke2_1207781850

rilke marini

 

 

za P.U.L.S.E.  Tatjana Venčelovski

(jedna od priča iz zbirke “Isidorin šal”, Biblioteka Danilo Kiš, Vrbas, 2012)

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *