Ulogujte se / Kreirajte profil

Marry Poppins i ratatatira šezdesetih

Mary

Winds in the east, theres a mist comin’ in
Like somethin’ is brewin’ and ’bout to begin.
Can’t put me finger on what lies in store,
But I feel what’s to happen all happened before.

Generacije pre nas imali su prirodu i slobodu; one posle nas internet i kablovsku. Mi smo imali knjige. Tako nam se potrefilo.

Kao dete, nisam voleo da gledam filmove po knjigama koje čitam: da brljaju po mojoj mašti, dodaju sliku i ton i preskaču bitne stranice u pokušaju da sve utrpaju u sat i po priče.

2013. snimljena je dramatizacija na sličnu temu, Saving Mr.Banks, film John Lee Hancock-a o borbi Volta Diznija da adaptira Meri Popins u muzički film i borbi autorke PL Travers da sačuva Meri i svoju bajku od industrije.

P.L.Travers (Pamela Lyndon Travers) bila je introvertna Britanka nezgodnih manira. Sve je na njoj bilo zakopčano: od imena (pravo ime bilo joj je Helen Lyndon Goff, a pseudonim PL Travers odabran je da zvuči androgino), preko akcenta i porekla(ničim izazvani londonizmi – rođena je u Australiji), seksualnog opredeljenja (više od decenija živela je u intenzivnoj vezi sa Madge Burnand), do odnosa sa usvojenim sinom. Zapravo je trebala da usvoji blizance, ali je u konsultaciji sa astrologom izabrala samo jednog…i naravno, u filmu je glumi Ema Tompson. A ko drugi?

Na početku svakog intervjua stavila bi visoku prepreku – “You can ask me anything you like about my work, but I’ll never talk about myself” . A i zašto bi? Sve piše u Mary Poppins.

Mr.Banks je, prirodno, njen otac, Travers Goff. U stvarnosti, bio je ražalovani bankarski službenik, hronični alkoholičar. Ali, koje dete u svom ocu vidi samo pijanca? Za nju, on će ostati boem i sanjar i posvetiće život da celom svetu otkrije najlepša lica jedinog čoveka koga je stvarno volela.

Na tom mestu, Mary Poppins prelazi u san…George Banks ne umire. Ms.Banks (njena majka Margaret) ne pokušava samoubistvo. Mary Poppins, zapravo njena ujna Eli sa svojom magičnom torbom i kišobranom rešava nerešivo; a sama Helen Goff zauvek postaje PL.Travers, rešena da maštom odbrani bajku od života i spremna da plati svaku cenu za to.

Ipak, nešto nije razumela: knjiga se ne može zatvoriti.

Svako kom je vetar sa istoka doneo magičnu dadilju imao je svog Mr.Banks-a i svoju Mary. Još 1940., Volt Dizni obećao je svojim ćerkama da će snimiti Poppins film. P.L.Travers bila je prva koja ga je odbila. Odbila s prezirom. Trebalo je da prođe dvadeset godina i da gospođa upadne u finansijske neprilike da bi tek prihvatila razgovor. Dogovor je bio da radi dve nedelje sa Diznijevim kreativnim timom pa da prelomi ide li dalje.

I nije odustajala, grčevito je branila svoj sentimentalni zabran detalj po detalj u klinču sa dramaturgom, scenografom, kompozitorima…kao ekscentrični pustinjak, sama i beskompromisna. Nešto ipak nije razumela – autorska prava su možda bila njena, ali knjiga ne: knjiga se ne može zatvoriti.

Kada je u knjizi snimanja pronašla da će Mr.Banks imati brkove, primila je to sa ledenim londonskim prezirom. O da, Dizni se identifikuje, želi da novcem uđe u bajku…mogla je i očekivati.

Nije ni sanjala da je baš to tačka na kojoj će se polomiti odbrana samo njene Mary. Ubeđena da novčanik Volta Diznija sadrži samo keš i čekove, previđala je da se u njemu kriju i važni Voltovi detalji; možda prvi print Mikija, možda bioskopska karta, prvi ćerkin zub…ili tatina slika.

Jer je i Volt imao prošlost; prestrogog oca s brkovima i spremao se da ga iz mučnih sećanja retušira u blistavu bajku Mr.Banksa. Elias Disney je filmom trebao da se preseli na svetlu stranu. Bio je to trenutak kada je Travers morala da prizna da Mary Poppins više nije samo njen mali izmaštani eskapizam; MP je postala umetnost i zauvek otvorena knjiga; čudesna zemlja za ušminkane snove koji nam drže glavu iznad vode.

Pa ipak, svi danas priznaju da je njena supervizija bila neprocenjiva: Mr.Banks nije hladni otac, on je nežan i dobar, samo zabrinut i uplašen od života, a Mary ne stvara čuda, ona samo popravlja stvari i život čini boljim..

Zauzeta fajtom sa Diznijem, P.L.Travers je potpuno zanemarila i rađanje novog simbola priče o Mary Poppins: braća Robert i Richard Sherman podvukli su masterpis ispod masterpisa i danas je Mary Poppins nezamisliva bez Chim Chim Cher-ee:

To je pesma o čudesnom svetu iznad krovova: o pticama, zvezdama i dimničarima. O verovanju da rukovanje s dimničarima donosi sreću. To je pesma o važnim malim stvarima.

Braća Šerman nisu dopisali svoj deo knjige lagano. Za početak, imali su samo storibord Don DaGradija. Ali, imali su i Volta Diznija koji je tu fantastičnu ekipu 2,5 godine unapred plaćao, a da uopšte nije imao autorska prava…takvih čarobnjaka više nema.

Song uopšte nema centralno mesto u filmu. Dramaturški, daleko važnija je Let’s Go Fly A Kite (što su akcentovali i autori Saving Mr.Banks), pa i A Spoon full of sugar – a sam Dizni najviše je voleo Feed the birds. Takođe, Chim Chim Cher-ee se nije nalazio u osnovama priče koje im je Volt podvukao kao početnu tačku. Dik Šerman je kasnije pričao da osnovna linija priče na početku zapravo nije ni postojala – postojalo je 8 knjiga, ali ne i storyline. Film i muzika rađali su se direktno iz snova Sherman brothers i genijalnog vizualizatora DaGradija. Oni su davali Mary Poppins novi život.

Tako smo dobili i Chim Chim Cher-ee – prvo je DaGradi napravio inspirativan vizuelni predložak dimničara:

Chimney sweep Don DaGradi

a na njega su braća izmaštala dimničara koji može da bude sve; prodavac zmajeva, onemanband, pa i ulični slikar kad mu se prohte:

Today I’m a screever and as you can see
A screever’s an artist of ‘ighest degree

Pesmu je u scenario uveo sam Volt kao kompozit nekoliko priča iz knjige. Tako je razvio lik Berta – šarenog svestranog fantastu, da nas vodi izmišljenim svetovima i uči da umetnik može biti svako ko ume da sanja.

P.L. Travers se teško mirila s činjenicom da Berta glumi Dick Van Dyke. Čovek jednostavno nije mogao da savlada cockney akcenat i Travers mu to nikad nije oprostila, sve na njemu bilo je prokleto američki i kada je 2004. Marry P. postavljena kao mjuzikl londonskog pozorišta, autorka je postavila uslov da nijedan Amerikanac ne može ni na koji način učestvovati u produkciji. Bila je to mala i sasvim besmislena osveta.

Besmislena, da, jer će Dick Van Dyke zauvek ostati Bert; i starim i novim gledaocima. To je Dizni znao bolje – knjiga nikad ne može biti zatvorena, svako novo čitanje je novi jezik, nova boja i novi san.

Van Dyke je možda bio prosečan glumac, ali multitalentovan tip, sa izvrsnom energijom i mestom u toj sjajnoj ekipi. Chim Chim Cher-ee je pesma koja ga je maestralno uvela u priču, apsolutni hajlajt dobiće u songu Step in Time, a njegov ples sa pingvinima ostaće domet kome se nijedna današnja 3d produkcija ne može približiti ni na puškomet. Za istoriju ostaje priznanje koreografkinje Dee Dee Wood da Van Dyke nikad pre nije imao plesne treninge. Tako je i njegov loš kokni postao neki nov Dyke akcenat, poput novog jezika Nenada Brixy-a iz Alan Forda.

Tako su Don DaGradi, Sherman brothers, Van Dyke i Disney stvorili novi boju na kišobranu magične dadilje. Chim Chim Cher-ee pojaviće se u svakoj sledećoj adaptaciji Mary Poppins kao njen prirodni element; pa i u adaptaciji Cameron Mackintosh-a iz 2004. koju će P.L.Travers odobriti sa mnogo više entuzijazma nego film. Biće to svojevrsno priznanje stare dame da Voltova ekipa zaista jeste Mary Poppins crew.

I to neće ostati jedini život Chim Chim Cher-ee.

Prvi je odreagovao Duke. Uvek blizak filmskoj muzici, prepoznao je talenat Šermanovih i u 3 dana septembra 1964. dao im Ellington sound:

Sličnim putem pošao je Louis Armstrong 1968. na ploči Disney Songs the Satchmo Way:

Na Sačmovoj liniji ostaće i Louis Pima. Sa voice act iskustvom iz Junglebook-a i velikim I wanna be just like you hitom, imao je puno pravo da se oproba i na Chim Chim Cher-ee:

I naravno Henry Mancini na albumu The Academy Award Songs 1966. Verovatno najuzbudljiviji big band aranžman, biser od minut ipo…Mancini je, inače, na filmu pratio Blake Edwards-a, muža Julie Andrews, pa je to svakako bio razlog više da se oproba:

Ipak, od orkestarskih čitanja, lično sam za Mantovanija:

Kod Mantovanija sve zvuči prirodno kao da putujemo kroz Bertove fantazije, ne verujem da je iko ikad tako blizu prišao osnovnoj ideji braće Šerman.

A onda je došao Coltrane da sve zakomplikuje. Chim Chim Cher-ee je u tom momentu već bio etablirani jazz standard. Coltrane ga je učinio obožavanim:

Nekim čudom, Trane je jedan od svojih vrhunaca dostigao baš na ploči John Coltrane Quartet plays iz 1965., sa McCoy Tyner-om na klaviru i Elvin Jones-om na bubnjevima. Već slavni i potpuno oslobođeni straha od produkcije, vozili su i vozili dovodeći nas u stanje neprekidnog iščekivanja i otkrivanja novih puteva.

Tim putevima krenuće mnogi džez masteri – Wes Montgomery, Charlie Byrd, Howard Roberts. Problem je što posle Coltrane-a više ništa na tom putu nije bilo dovoljno snažno, ludo i brzo. Tek će bluzeri prokrčiti novi put.

Pokazalo se da nije teško spustiti dimničare sa krovova i oblaka na beton, a od vesele Cherry Tree Lane napraviti melanholičnu Bakićevu ulicu:

Turin Brakes su bili dovoljno indy i dovoljno folk da u 2011. uvedu Chim Chim Cher-ee bez artefakata dvadesetog veka.Oni su je izbluzirali pelinom novog vremena i zaraznu energiju Dick Van Dyke-a zamenili praznim pogledima beskućnika. Menjajući kontekst, samo su pojačali snagu genijalne minijature braće Šerman:nekoliko takvih izvođenja zaista je obogatilo život ove pesme. Meni je zanimljivo da odakle god krenu različiti moderni izvođači – uvek završe u bluzu. I Pete Doherty, i pankeri poput banda All, i moderni džezeri poput Emeralde Spalding i moderni folkeri, svi se survaju u nepregledni blue note – tako je divan mali Chim Chim Cheree cover napravio jedan koledž band sastavljen od drugara, Branches, bez ideje da prave nešto važno, samo mikrofon, glasovi i dobri duh sobe sa gitarama i gramofonima. Kad bolje razmislim, vratili su pesmu tamo gde je nastala…

A jednom će se desiti…Holivud će doći da se napije sveže vode sa bistrog izvora Mary Poppins i dobićemo NEŠTO, kao što nam već isporučuju. Zasad, srećom, postoji samo fejk trejler, duhovit i odličan; uvek su mi bili zanimljivi ti neobični tipovi kojima je hobi da ih montiraju:

Lako mogu da zamislim Tima Bartona kako poput Koltrejna zaseca Marry Poppins u meko tkivo. Možda bi Barton to i mogao da uradi pošteno i predano, ali posle Volta više nije dovoljno da se takav mjuzikl uradi kao pošten posao; ljubav, strpljenje, lojalnost, energija koju je Dizni imao za leteću domaćicu, neponovljivi su. Chim Chim Cher-ee postao je globalna ratatatira, Diznijev potpis na klasik i dokaz da umetnost postaje naša samo ako je dovoljno volimo…

Za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *