Ulogujte se / Kreirajte profil

Maska ironije

20-mannČinjenica da Tomas Man, veliki pisac, vrstan stilista nemačkog jezika, nobelovac, nije uspeo da završi ni maturu, može da iznenadi nekog od čitalaca. Posebno onog koji još neguje uverenje da je književno stvaranje tesno povezano sa akademski stečenim obrazovanjem i da je njegov direktni produkt. Slučaj ovoga nemačkog klasika može da bude dokaz za pretpostavku po kojoj je pisac unapred određen snagom svoga dara, dok „obrazovanje“, koje se podrazumeva, može da bude stečeno i van ustaljenog metodičnog akademsko.pedagoškog načina, pri črmu ni ono, tzv, „životno obrazovanje“ nije od manjeg značaja. Jer Tomas Man je prvi roman napisao o onome sa čime je bio dobro upoznat – društvenom klimom nemačke građanske klase.

Znanja

Književna moda i književne škole koje su krajem devetnaestog veka bile uticajne u Nemačkoj, predstavljale su modifikovani izraz naturalizma. Preciznog i detaljnog, potpuno realističnog opisivanja zatečene stvarnosti, kao i uvođenja u tekstove sasvim egzaktnih pojedinosti iz naučnog znanja i jezika. Taj način književnog oblikovanja i takav čitalački ukus bio je, najpre, podstaknut delima braće Gonkur kao i pisaca skandinavskih zemalja. I upravo je ta „naturalistička odvažnost“ snažno i podsticajno uticala na mladog Tomasa Mana. Uostalom, svoju prvu priču on je i objavio u književnom glasniku nemačkog naturalizma. Tako da su njegove prve pripovetke i roman ušli i zajednicu koju su oblikovali delima Emila Zole, Golsvortija, R.M. Di Gara i drugih.

mann_thomas_400h

Skoro naučno analizovanje, kao i oslanjanje na psihološke metode razumevanja pojava i ličnosti, odgovarale su njegovim ambicijama da se zaviri u skrivene prostore čovekove duše iz kojih prizilaze i patološki nagoni i da, potom, sve to proveri u savremenoj stvarnosti. A da bi to ostvario on je morao da se bavi izučavanjem određenih oblasti. Toliko detaljnim i opsežnim da se nedostatak akademskog obrazovanja, nikada i ni u čemu nije uviđao.

Paradoksalni klasik

Mesto tradicije i stvaralački odnos prema njoj jedno je od najbitnijih poetičkih konstanti književnog dela Tomasa Mana. Dok prisustvo nadmoćne ironije, humora i parodije to delo u potpunosti legitimiše. Okolnost da neki junaci njegovih dela, posebno je vidno u Čarobnom bregu, egzistiraju na „višeznačnosti, dvosmislici, ironiji“, navela je Dragana Stojanovića da, u naslovu svoje studije, Tomasa Mana nazove paradoksalnim klasikom.

05384e7f5f

Njemu su, naime, bila neophodna koliko društveno-istorijska, toliko i sasvim određena znanja iz medicine, topografije i dr. Međutim društveno-psihološka analiza nije u njegovim proznim knjigama pa ni u romanu Čarobni breg, bila samosvrhovita. Iza uverljive fasade uvej je postojala projektovana slika neuhvatljive, lelujave  čovekove psiho-emotivne stvarnosti . Spoj jednoga i drugoga načina oblikovanja stvarnosti književnog dela, bila je bitna odlika njegovog stvaralačkog postupka. Tako se, između ostalog, može razumeti njegova okrenutost bolesti u romanu Čarobni breg.

Vrednosti

Tema smrti u ovom romanu je postavljena kao lajtmotiv. Život sa izvesnošću brzog fatalnog ishoda, kao i agonija u svakoj od soba sanatorijuma, jeste način svakodnevnog postojanja. Međutim, neprestano prisustvo smrti u ovome romanu omogućava da se život, njegova suština i vrednosti osmotre iz druge perspektive. Spisateljske intencije Tomasa Mana okrenute su životu i njegovim vitalističkim manifestacijama. Tek u blizini smrti i u saznavanju smrti glavni junak postaje svestan vrednosti života i, posebno, vrednosti ljubavi u životu. Sam pisac je, tim povodom, rekao: „Ako imam neku želju u pogledu sudbine mog dela, onda je to želja da se o njemu kaže da je blisko životu“.

sp5

Celokupna romaneska priča u Čarobnom bregu zamišljena je kao pripovedanje junakove istorije, uz piščev komentar u uvodnom tekstu:“..ne njega radi (…) već same priče radi“. A realizovana je obimnim, detaljnim opisivanjem duhovnih i duševnih stanja, kao i onih manifestacija koje su u tesnoj vezi sa sticanjem identiteta glavnog junaka.

1541401

Ukoliko, dakle, ova romaneskna priča jeste istorija, onda je ona pre svega istorija razboja jedne duše; jedne osećajnosti i strasti i, najposle, jednog intelekta. Zapravo, priča o emancipaciji jedne ličnosti od uskogrudih shvatanja kao i o njenom odsudnom pokušaju da se prevaziđu dijalektičke i sasvim konkretne životne suprotnosti. Zbog toga glavni junak romana i biva doveden na granicu života i smrti. Na ono mesto gde se oni, tada to zapaža, vide jasno odeljeni, ali gde se, istovremeno, uparuju i jednače. A da bi se te tako postavljene suprotnosti životnih načela funkcionalno postavile u ravan priče, pisac je posegao za osveštanim stilskim sredstvom – ironijom. Njome je prevazišao realističku ograničenost, i dosegao prostore metafizičkog.

Mileta Aćimović Ivkov

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *