Маскиран и анониман

Half-wracked prejudice leaped forth
“Rip down all hate,” I screamed
Lies that life is black and white
Spoke from my skull. I dreamed
Romantic facts of musketeers
Foundationed deep, somehow.
Ah, but I was so much older then,
I’m younger than that now.

        My Back Pages, Another Side of Bob Dylan, 1964        

                                                                             

      I’m trying to be on your side, Jack. 

You have to be born on my side, Sweetheart.

           Masked and Anonymous, 2003

Све док се сами не упустимо у тумачење и лични осврт на тему неког општепознатог културолошког топонима, и не слутимо колико је, у ствари, незахвално и тешко говорити управо о личностима и феноменима о којима (макар мислимо да) доста знамо, и чије опусе или значај пажљивије пратимо и блискије доживљавамо него неке друге. О Бобу Дилану би, чини се, било непотребно и бесмислено написати и реч више од онога што се већ зна, с обзиром на чињеницу да је мало ко у популарној култури двадесетог столећа изазвао (и задржао) толико пажње у готово полувековном интервалу, и инспирисао библиотеке издања: од хируршки формалних академских анализа, преко сапутничких мемоара у разним тоновима и са разним намерама, до таблоидне знатижеље и читаве џунгле (често веома референтних) осврта и есеја фанова и поштовалаца; размере обимности, многојезичности и тематске шароликости литературе написане о овом аутору постале су нам јасније тек доласком Интернета.

Након свега тога, шта рећи о Бобу Дилану, а да не личи на понављање? Кад је већ тако, да пођемо од општих места.

Дечак који је, ниоткуда, стао на црту консензусу који је расизам одржавао живим и здравим усред митологије Вечног Прогреса, и повукао белу клановску капуљачу са лица Америке, натеравши је да стане пред огледало. Имитатор и плагијатор највећих, и због тога њихов једини легитимни потомак који је, као и сваки добар син, постао већи од свих својих претходника и очева. Вокалиста без нарочитог гласа, инструменталиста попут толиких других, променио је оно што зовемо популарном музиком, додавши јој, сопственим стиховима препевани, сирови и животни архаизам Персијеве песмарице, воблијевштину Џоа Хила, Гатријеву и Сигерову фолкерску субверзију која уз бенџо држи риме Јевтушенка и Брехтове драме – а све пред носом параноично антикомунистичког делиријума Субурбије, најтврђег америчког бункера педесетих и раних шездесетих – па свему томе додао небрушену и свежу енергију рокабили-кочоперења са уличних ћошкова, и кантри-швалерације из пасивних крајева.                     

Збратимиo Гатрија и Елвиса, интегрисао Ледбелија и Хенка у такту Линка Реја, венчао блуз и хилбили: уместо очекиваног Франкенштајна, створио је личну карту Американе, путоказ према прошлости, а за будућа времена. Весник тешке кише. За коју ти не треба временска прогноза, е да би знао да је већ одавно пала, и да живимо под њеним гелерима мa где били – јер сваки буџак има своје сузе. А тек се смркава, али само што није.

Пре Елвиса, није било ничега, рече Ленон. А без јунака овог осврта, вероватно, ни Елвиса ни Ленона данас не бисмо памтили оваквима какве их познајемо. Управо је Дилан и отворио врата собе у коју су ова двојица могли да стану без гурања, јер им је он домаћин. Од мале скитнице која за Дејва Вен Ронка и браћу Кленси измишља сопствено одрастање у циркусу и Навахо-резерват као адресу, преко ноћи је постао Мајаковски америчке провинције, и Мелвил Њујорка, пулсирајућег епицентра западног света пред деценију која је много обећавала а све прокоцкала. Незвано минесотанско сељаче у Гринич Вилиџу шездесете, једином дому светских изопштеника без адресе, последњем Паризу на свету. А отуд, доносилац ветра новог времена у безимени хартленд Америке, из којег је претходно побегао главом без обзира.

Да би му се вратио тек када је читава генерација, којој је утабао пут, почела да се помодарски и директивно тиска око стејџа на Вудстоку – на који он није хтео да се попне ни за живу главу. Глас нараштаја, без жеље да његове речи икоме буду подршка или алиби. Либерал. Конзервативац. Десничар. Левичар. Једнако искрен  уз Елџера Хиса,  Мартина Лутера Кинга,  и Мејра Каханеа.

Касније, средовечни спавач на ловорикама, јер средовечност томе и служи… Диносаурус који је cве своје приче – говорили су још пре четрдесет година, а понављали пре двадесет – већ испричао. Још касније, један од повратника који су, усред дигиталног ништавила, умирућу сцену поново призвали у живот – који су јој, некад давно, они и подарили – и ишчупали је (ма колико привремено) из чељусти специјалних емисија и издања сабраних дела на тему како-је-то-некад-било. Притом редефинисавши и саме себе. Само је још Стоунсима успело оно што и њему али то је већ друга прича.

Данас, сам у властитој лиги. Последњи усамљени јахач. Хроничар којем ваља веровати и кад лаже јер управо тада говори сирову истину, судија на клупи за сведоке. Путујући приповедач који се одмара поред пута на којем је у младости остарио, док се около руше империје. Сергеј Петров и Елстон Ган. Свој међу туђима, ко год да су.

Због тога је само овај аутор и могао да створи филм какав је „Маскиран и анониман“ а да ствар не изгледа као претенциозно сваштарење и јалово моралисање у каква редовно упадају филмаџије жељне обрачуна са катастрофама које вребају иза ћошка.

Безмало сви, али не и Боб Дилан. Његова дистопија има укус дијагнозе, а чита се као надреални документ, прецизнији од сваке бирократизоване историјске повести препуне бројки, година, мировних конференција и ратних статистика. То је свет у којем видимо пушке и оштре мачеве у дечијим рукама, док Господин Џоунс лута кроз Desolation Row, а од Моубила до Мемфиса (па и понеки континент около!) одјекује блуз Армагедона са друма округа Линколн. Путујући забављачи у блекфејсу и кротитељи дивље зверади, дезертери и телевизијски продуценти, револуционари и диктатори, терористи и пророци – сви они промичу кроз овај филм повезани логиком коју је само Диланова верзија Американе могла учинити општепрепознатљивом.

Читавa се  постмодерна стварност (?) овде вратила у своју полазну тачку, Америку која личи на поприште налик балканском, на стероидима и са музиком појачаном до краја, у бојама попут оних по музејима у којима бесконачност иде на суд. Немогућ свет, и управо због тога остварљив, или (са српског аспекта макар) већ толико пута доживљен и готово носталгично препознат.

У мери у којој има смисла препричавати радњу, ево је: Џек Фејт (Боб Дилан) је остарела бивша звезда изгубљена у недођијама Америке потонуле у хаос, грађански рат и социјалну клиничку смрт. Телевизијски продуценти (Џон Гудмен и Џесика Ленг) – принуђени да испуњавају политичке диктате које им, преко паравојних банди, уручују магловите владајуће структуре – ангажују Фејта за „повратнички концерт“ који ће телевизија емитовати, наводно у хуманитарне сврхе. Негде у исто време, појављује се и чувени рок-критичар Том Френд (Џеф Бриџис), намеран да Фејта интервјуише. Рат – чијим странама, идеологијама и поводима већ више нико не зна ни форму ни број – бесни около, стари председник (Ричард Сарафијан)  је на умору, док се на политичком хоризонту оцртавају злослутне контуре његовог сина и наследника Едмунда (Мики Рорк).

Мизансцен филма „Маскиран и анониман“ није улепшан и митологизован футуристичким маскама специјалних ефеката нити безбедно склоњен у недефинисану далеку будућност. Нема тамо ни ванземаљаца ни измишљених географских топонима као алегорија уз помоћ којих холивудски аутори дистопијских филмова по правилу замагљују оно што желе да кажу. Напротив, све што видимо јесте управо непријатно познато и буди јасне асоцијације. Будућност је хронолошки неодређена, али не и далека: референце на шездесете, Елвиса, Битлсе и остатак рокенрол-митологије више су него прецизан оријентир – дакле, прошлост коју јунаци филма памте. Призори инфраструктурно и друштвено девастиране земље, непогрешиво подсећају на – нашем гледаоцу исувише непосредно познате – објективне извештаје  са „нестабилних подручја широм света“, из ере у којој је слику реалности креирао Си Ен Ен. Премда, наравно, филм не бежи од алегорија и симболике, његова идеолошка порука је отворено саопштена. Више него икада, Дилан је  недвосмислено експлицитан – у освртима на „републиканске демократе и демократске републиканце“, политичке династије и сиве зоне додира криминала, бирократског система, сумњивог капитала и репресивног апарата, само наивни, злонамерни или неискрени могу да се праве да виде језик метафора.

Свакако је уочљив и препознатљиви редитељски рукопис сјајног Лерија Чарлса, као и учешће импресивне глумачке поставе. Чарлс је и косценариста “Маскираног и анонимног”, скривен иза псеудонима Рене Фонтејн, док сам Боб Дилан стоји иза имена Сергеј Петров . Међутим, режисер је, искрено и без задршке, овај филм протумачио као оно што јесте – производ дубоко личног Дилановог осврта на савремену Америку, настао кроз систематизацију дневничких забелешки које је овај писао током  Бескрајне турнеје.

Дилан-Чарлсова сарадња реализована је нискобуџетно, у студијски немогућем интервалу од свега двадесетак дана. Једна од легенди везаних уз наслов “Маскиран и анониман” каже и то да су се глумци и глумице са холивудске А-листе одазвали на понуђене симболичне хонораре по синдикалној тарифи, понајвише зато да би радили са Бобом, и присуствовали пробама бенда, јер сви су наступи  Џека Фејта снимљени на лицу места и уживо. Остатак музичке пратње чине препеви његових остварења: од јапанске верзије My Back Pages Браће Магокоро, до италијанске обраде If You See Her, Say Hello Франческа де Грегорија и поигравања са Like a Rolling Stone групе Аrticolo 31. Треба поменути и (додуше, на енглеском језику изведену)  One More Cup of Coffee у  извођењу турске певачице Сертаб Еренер. Овде се задржавамо на набројаним извођачима и донекле раритетним обрадама: подразумева се да се у филму чује и Бобов дугогодишњи пријатељ и сарадник Џери Гарсија који  је добио леп и заслужен омаж. Ту су и Рамоунси. (Наравно, чак и површан осврт на избор, значај и симболику појединих песама које је овде извео сам Дилан, захтевао би још један есеј.).

Оваква музичка позадина филма као доказ Диланове самозаљубљености? Никако. Тако малоуман аргумент дали су само прегрејани и префорсирани естаблишмент-критичари, који филм ионако нису разумели. Или су се уплашили онога што су тамо видели, па пожурили да га сахране, прогласивши га за „пројекат таштине“. Као што обично бива, део критичарских фаворита из те, 2003. године, већ увелико обавија удобна досада ирелевантности, док је Диланово остварење једнако свеже и интригантно данас као и онда, можда за понеку нијансу актуелније.

Узрок официјелне зловоље спрам филма „Маскиран и анониман“ налази се много више у Дилановој “специфичној тежини” унутар  културе своје земље, него у ставу који ово дело сервира гледаоцу попут (оправданог и заслуженог) шамара. Другим речима, овако их непријатно никада не би изненадио неки маскирани анонимус којег је лако игнорисати. Али Дилан јесте, неулепшаном и опором порцијом стварности упаковане у дугометражни играни филм.

Овај песник је, наиме, исувише уклопљен и етаблиран на мапи самозадовољне меланхолије модерне Америке, а из тог свечаног рама пречесто бежи. Сви више воле да га памте са црно-белих снимака и смештају у митологизовану прошлост, него да их узнемирава у презенту. Ствари које су биле револуционарне и храбре када их је он опевавао као млади дошљак из провинцијске недођије пре пола столећа – и узнемиравао заспалу савест претходника данашње филмске и музичке критике –  данас више нису ни објект полемике, него део општеприхваћеног система вредности. Ту су Диланове историјске заслуге несумњиве. Тешко их је прећутати, немогуће оспорити.

И зато, мисле мудри критичари, споменику по имену “Боб Дилан”,  место је у пригодној витрини културе ХХ века. Тамо треба да позира као пензионисани портрет из националног албума успомена, мирно троши своје милионе, наступа – попут толиких својих исписника – по предизборним скуповима демократа, али разуме обе стране дуопола, његову корпоративну свирепост и перпетуалне ратове. Уместо да усваја сезонске flavorѕ of the month као остатак некадашњих генерацијских сабораца, он се још увек сећа света из којег је изникао, оне опоре, заборављене и презрене народске Америке, за коју нема места на портрету на који га гурају.

Притом, овога пута, Боб Дилан више није онај дечак жељан пажње и славе, него ауторитет шекспировског домета и толстојевске снаге, о којем ће књишки учењаци долазећих епоха   расправљати шта је хтео да каже. Јер само то осигурава, према савету још једног Дилановог (достигнутог?) узора,  пречицу ка вечности. 

Срећом, Интернет нас је ослободио сведености на официјелни коментаријат, те је данас лакше послушати и гласове који су овакав филм разумели и протумачили без самоцензуре, пригодних еуфемизама и злонамерне багателизације. Један од њих је  музичар и колумниста Дејвид Вест, саборац и сапутник Дилановог брата Роја Орбисона из децениje у којој је рокенрол био млад; као стваралац чија  биографија подсећа на неке од безбројних  измаштаних идентитета Боба Дилана, Вест је несравњиво компетентан водич кроз свет виђен из угла Џека Фејта. Утолико је немилосрдније тачна његова анализа узрока нетрпељивости према Дилановом филмском уводу у двадесет прво столеће: “Непуних десет минута након уводне шпице, схватам због чега су критичари из великих медијских кућа означили овај филм за ликвидацију. Па они су главни негативци остварења!” Нема ‘некохерентне драматургије’, наставља Вест, нити је реч о ‘неименованој трећесветској земљи из будућности’. Напротив, Дилан је овде оно што је одувек био: песник изгубљених митова и снова Америке, колико и документариста њене (пост)империјалне дистопије. У том смислу, Дејвид Вест нас оправдано подсећа и на дилему критичара Грега Тејта поводом непосредне претходнице  филма “Маскиран и анониман”, албума Love and Theft,  који се на полицама њујоршких продавница појавио баш једанаестог септембра 2001. године: шта је то Дилан видео пре осталих, и колико је дуго  живео уз тако неспокојно сазнање?  

Једног дана, историјски тренутак у којем живимо биће дешифрован, буде ли икоме до тога,  управо уз помоћ остварења попут „Маскираног и анонимног“. А таквих данас има мало, и дају се избројати на прсте једне руке, од Ванкувера до Токија. Јер, наша цивилизација ће, хиперпродукцијом сопствених артефаката, будућег тумача довести у далеко незавиднију позицију од оне у којој се данас налазе истраживачи друштава и епоха које треба реконструисати на основу мноштва митова, местимичних рушевина и понеког палимпсеста; данашњи свет је, напросто, произвео непрегледне океане сведочанстава о самом себи, прашуме контрадикторних објашњења и континенте самодовољних фактографских алибија.

Све и кад би (а није!) једина врлина овог филма била у његовој  суштинској документарности, скривеној иза слојева – на тренутке непроходне али облигаторне – дилановске симболике, остало би довољно за споменик једном времену.

 za P.U.L.S.E: Bojan Kozić

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

  Bob Dylan, Bojan Kozic, Film, Muzika, Politika