Ulogujte se / Kreirajte profil

Meso bez krvi – Isidora Sekulić

„Zašto smo meso bez krvi? Zašto u nacionalnoj i kulturnoj našoj mizeriji nema dostojanstva?“, ponavljala je gotovo očajničkim vapajem Isidora Sekulić misao izgovorenu u tišini palanke i smesta zapisanu mastilom bezbojnog buntovnog damara kosmopolite, još one davne 1911. I stala da premešta nameštaj u svojoj radnoj sobi koja je gledala u najosunčaniji deo Topčiderskog brda – pre nalik na pasaž Mediterana. Mesto gde se Ulica Vase Pelagića strmoglavo ulivala u Puškinovu obiluje svetlošću kakvu još ima jedino Krunska ulica u Beogradu, možda i Takovska o letnjoj fjaci ili dok je zavejana snegom, gde je u kući u broju 3 živela i radila.

Miroslava Milanović, Portret Isidore Sekulić, 2008, crtež olovkom

Takovska 3 bila je neposredno po završetku Prvog svetskog rata, zajedno sa Siminom 9a, sastajalište jugoslovenske umetničke avangarde, hrvatskih i srpskih pisaca, pesnika, slikara… Zagreb i Beograd nigde i nikada bliži nisu bili Parizu ili Beču, kao u tom skrovitom, tihom i čistom gnezdištu koje je mirisalo na čajeve i evropske note i boje. Početak i završetak razgovora majstorski je vodila tankovijasta, bledolika, strogo začešljana i u tamno odevena – Isidora Sekulić. Vešto i nenametljivo birala je teme iz umetnosti, ali i života, jer je za svoga života brisala tu sklisku liniju do neraspoznatljivosti, pa se činilo da gordo i hrabro korača nad ambisom.

Kažu da žene najbolje može da smiri fizička aktivnost. Napor koji izaziva u njima onu tananu klonulost tela. Ali fizičko iscrpljivanje često otupi i intelektualnu nameru ili želju, večitu potrebu za nadraživanjem i začikavanjem razuma.

Isidorina pisaća mašina “Hermes Bebi” , Legat Isidora Sekulić, Univerzitetska bbiblioteka “Svetozar Marković”, Beograd, fotografija sa izložbe Rekonstrukcija sobe Isidore Sekulic, foto P. Tišma

Oblici iscrpljivanja mogu biti različiti. Isidora je izabrala premeštanje nameštaja i predmeta. Osobito bi se okomila na svoj radni sto, dodatno opterećen pisaćom ćiriličkom mašinom Hermes Bebi, na kojoj je pisala, ispravljala i brisala. Pa naslaganim brošurama i knjigama u koje je zavirivala u potrazi za činjenicama gradeći ciglom po ciglu eseje i studije. Još fiokama prepunim andramolja. I razglednica. A njih je bilo svuda po kući. Razglednice i reprodukcije donosila je iz svih delova sveta, naročito evropskih gradova. Fascinirana arhitekturom, glavinjala je do iznemoglosti tuđim, a ipak osećajem – svojim ulicama, i na taj način se iscrpljivala, kao da za sobom vuče pretrpan pisaći sto. A njega je stvarno i vukla na sve adrese: iz Takovske 3 u Studeničku 50, u gospodsku starinsku kuću u čijem se visokom parteru smestila 1920. godine. Potom u Kneza Miloša 62, u parteru dvorišne zgrade, godine 1927, gde se u okolini osluškivala tišina prošlosti, u muzejskoj baštici, među kamenim sarkofazima i torzoima rimskih imperatora i paganskih bogova i božica. I sve dok nije konačno pronašao svoje predodređeno mesto u Vase Pelagića 70. Sa njim i Isidora.

Bakarna posuda u kojoj je Isidora Sekulić spaljivala pisma, Legat Isidore Sekulić, Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković”, Beograd, foto: Laura Barna

Čak je uspela i Ivu Andrića da zarazi tom svojom dečjom sakupljačkom sklonošću. Ostale su dve anzihts-karte na policama s knjigama u njenoj radnoj sobi, a njih joj je veliki pisac, prijatelj i muškarac za kojim je tajno čeznula, lično poklonio, donevši ih sa svojih diplomatskih misija. Panorama Graca pod maglom: na poleđini umesto posvete napisao je jedan svoj stih. Veoma dirljivo i neočekivano ljupko za njega, prokomentarisala je Isidora i zadenula kartu u staklo vitrine. Na drugoj su vitraži katedrale u Remsu, sa ispisom strofe Vitmanove pesme, jedne od onih razbijenog stiha koja je opila naše moderniste: Crnjanskog, Pandurovića, Rastka Petrovića, Marka Ristića…Godine 1911. u Šapcu Isidora Sekulić je zapisala još i ovo:

„Zašto ne umemo ponosito da govorimo, zašto ne umemo hrabro i drsko da želimo…“

Želela je slobodu, prostranstvo neomeđeno umišljenim tarabama, vidik koji se širi iz srca i ne završava u razumu. A bila je te godine uglavljena u tesnac uzanih sokaka i kaldrmisane miomirisne šabačke drumove. Jer, ukazom Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije krajem 1909. privremeno je postavljena za učiteljicu Više devojačke škole u Šapcu, gde predaje nemački jezik i gimnastiku. I privremenost će potrajati i duže nego što je smela a da ne ostavi kobnog traga. Godine 1912. premeštena je na novu dužnost u prestonicu, za nastavnicu Više ženske škole.

I Beograd konačno postaje njeno mesto. Za svojim predodređenim mestom tragala je premeštajući predmete, u mislima im određujući putanje, praveći unutarnji i spoljni poredak. A takva je i bila – sva od reda i rada!

Desi se, pa nekad i mesto pronađe nas jer zaslepljeni silinom mladalačke energije osećamo previše da bismo sagledali i obuzdali suštinu – sabijenu u tačku. Beograd i Isidora su se uzajamno prizvali, kompromisno ćuteći – u zagrljaj. I, konačno, stavljena je tačka!

Posmrtna maska Isidore Sekulić, Legat Isidore Sekulić, Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković”, Beograd, foto: Laura Barna

Neka beogradska mesta na neobjašnjiv način prihvataju svetlost, danju ili noćnu, kao da im je testamentom zaveštana. A Isidora Sekulić je svetlost svog intelekta i igru duše zaveštala opštini Savski venac, na kojoj je provela i najlepše i najsurovije dane života. U ratovima je znala šta i kako činiti; kudikamo joj je teže padao varljivi mir. Poslednja želja pred svedocima i prijateljima: Milicom Prodanović, Miodragom Pavlovićem, Elijem Fincijem, Živoradom Stojkovićem, Vaskom Popom, bio je usmeni amanet a koji je 3. decembra 1958. rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu postao punovažan. Osnovan je Fond „Isidora Sekulić“[1] i u okviru njega od 1967. godine dodeljuje se istoimena nagrada mladim piscima. Time je nastavljeno Isidorino druženje s mladima. Mladi često i nemaju jasno izgrađena načela, domišljene stavove, imaju tek potrebu da stalno idu napred, gonjeni strašću i radoznalošću, a onaj ko ide i ide, negde nekada nekuda nekome i stigne. Jer, mladost manje iskušava skepsa!

Radna soba Isidore Sekulić, Legat Isidore Sekulić, Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković”, Beograd, foto: Laura Barna

„Zašto naša književnost ima suviše saradnika, zašto naše knjige i listovi imaju suviše primeraka?“, završila je opterećena sindromom palanačkih iskustava, one turobne 1911. godine u Šapcu pitanjem aktuelnim do danas. I žustro, ponavljajući ga na sav glas, usmerila radni sto ka Njegoševoj slici, uglavljenoj među dva mesingana svećnjaka. A Njegoša je volela svim srcem, nekom samotnom, istovremeno i nesebičnom ženskom ljubavlju. I znala je, njegov lik je zasebna svetlost, ne meša se sa ostalima. Kao i svetlost Vase Pelagića, Krunske ili Takovske ulice.

Laura Barna

Avant Art Magazin

[1] Isidora Sekulić je u svom usmenom testamentu pred nekolicinom prijatelja i poznanika (Milica Prodanović, Miodrag Pavlović, Eli Finci, Živorad Stojković, Vasko Popa), a koji je 3. decembra 1958. postao punovažan rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu, ostavila deo gotovine u obveznicama drugog narodnog zajma i sva autorska prava Narodnom odboru opštine Savski venac uz testamentarnu želju da se od tih prihoda osnuje i održava Fond i u okviru njega ustanovi književna nagrada „Isidora Sekulić“.

Jedan komentar na tekst Meso bez krvi – Isidora Sekulić

  1. Душко Јевтовић

    03/02/2017 at 11:45

    Руски филозоф Розанов је рекао: “Све најбоље написао сам на маргинама туђих књига”.
    То је разумљиво, јер велики писци делују подстицајно, буде нас из дремежа свакодневнице вечношћу која нас зове к себи и постепено се улива у нас, па и сами у прашњавој ризници личног искуства осветлимо истину коју смо доживели и оставили у тами, несвесни њеног благослова, док га нисмо препознали читајући књигу вољеног псица.
    Лаура Барна, пишући о Исидори Секулић, осим што нам је приближила њен лик (нама непознатим а битним) подацима из њеног живота и показала нам њену радну собу са Његошевом сликом на централном месту, надахнута лепотом Исидориног дела и сама је створила уметничко дело и српски језик обогатила лепотом и истином коју посебно изражава реченица:
    “Желела је слободу, пространство неомеђено умишљеним тарабама, видик који се шири из срца и не завршава у разуму”.
    Заиста, Исидора Секулић и сваки човек који потврђује Божији лик у себи, жели слободу, неомеђено пространство, и из срца шири видик који се не завршава у разуму.
    Уметност је осећање које нас приближава вечности јер осветљава душу, како је написала Лаура Барна, засебном светлошћу.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *