Ulogujte se / Kreirajte profil

Метафизички свет слике

Међу многобројним теоријским и естетским проблемима које покреће  слика, значајно место припада њеној структури, односно слојевима и   плановима од којих је сачињена. У овом тексту бих се базирала на   најзначајнијем слоју слике, а то је свакако метафизчки. Уметник зна значење   предмета који слика, зна то и посматрач, али слика живи дуже од тога. Да ли   је оно што се одиграло на предметном плану трајни и суштински квалитет   слике, дефинитивно – не. Да бисмо праведно оценили једно уметничко дело   и одредили његову унутрашњу садржину, морамо га посматрати не   телесним, већ духовним оком. Предео, портрет, мртва природа, све то пред   духовним оком добија један истинитији живот. У метафизичком животу   слике језгро се налази на самом дну, тамо где сазнање престаје, где   невидљиво постаје видљиво. Посебно у области апстрактног сликарства   слика је отпорна према свему што долази споља; она је заокупљена   сазнањем о сопственом свету. Њен центар се не налази у теоретским   аспектима живота, већ је закопан у самом ствараоцу.

“Уметност као да је стидљива. Она не може да говори непосредно”

Албер Ками

Ђорђо де Кирико - Археолог

Ђорђо де Кирико – Археолог

Зар спознаја слике није што и спознаја човека? Наша суштина није у   спољном изгледу ствари, нашој појавности, често допадљивој и лажној   представи коју нудимо другима. Наша бит није занимање, припадност   једном или другом народу. Личне карте нису доказ нашег идентитета, јер он   лежи закопан у најдубљем, најскривенијем слоју душе. Ту је центар нашег   бића, сачињен од најболнјих, најинтимнијих, најличнијих прича.Зашто би и   слика била другачија? Тек испод њене покорице,откривамо тајну.

Ко може открити суштину слике – кртичар, посматрач, или само њен стваралац?

Критика је тражење истине на слици, али се поставља питање да ли критичар може да допре до те истине. Способност да се између видљивих, пластичних чинилаца слике и њене невидљиве, осећајне вредности успостави прецизан однос међузависности (тј. да се друго тумачи у функцији првог), сигурно зависи не само од стручности већ и од осећајности критичара. Критику обично не прати напор да се мотивише на личним, већ општим местима. То лично мишљење се често истиче у облику дефинитивне, опште, математички нађене истине. Критичари често дело оцењују према формалним, а не суштинским обележјима, и то је та тачка на којој тумачење уметности измиче. Без чулне и емоционалне грађе никакав прецизан и валидан закључак није могућ.

Свакако би требало истаћи да постоје границе до којих критичар може водити у познавање ликовног говора, јер оно што је изражено ликовним језиком нема превода у књижевном. Све што је критичар претворио у реч, читалац мора са још већим напором извући из речи. Дође тренутак када ни рационалност, ни речи више немају снаге да преведу облике ликовног језика, јер у најдубљем слоју слике ликовни елементи су више психолошки, а мање визуелни феномени. Слика је психом одуховљени ликовни материјал.

Петар Лубарда - Црни бик

Петар Лубарда – Црни бик

У уметности нема истине до личне истине. Слика је печат властите индивидуалности, мерило властите температуре. Центар слике је закопан у самом ствараоцу. Кад мало боље размислим, слика је сама нашла своје опредељење, њу не интересују ни предмет ни човек, већ тајна живота. Она је на првом месту откриће, а тек на другом стварање, и зато када ме често питају шта сам хтела да кажем, ја одговарам да нисам желела да кажем већ да створим, а да је намера да створим хтела оно што сам казала.

Аспект са кога бих желела да представим лично виђење сликарског чина је заправо анализа једног посебног момента: момента када сам очистила палету, када је мирис терпентина испарио, када је боја на платну била сува, када више није остављала трагове на мојим прстима, моменат када сам напустила сопствену слику на неко време, ослободила се њеног зрачења, и момента када сам јој се у самоћи поново вратила, у потпуности ослобођена њеног утицаја. Она је постала моје огледало, нови, другачији одраз од оног који сам свесно створила. Слика је постала моја истина, буђење, отрежњење. Ја као аутор не бих хтела да говорим о својој слици, већ да укажем на то како слика види мене.

То исликано платно за мене није ништа друго до вртоглаво силажење у сопствени понор, у центар свога бића. При новом и свежијем погледу, моја мисао о себи више није мутна, магловита, већ су боје, форме, контуре били дешифранти моје личности.

Шта сам ја то видела у свом новом огледалу? Видела сам хаос, напетост, сукоб, агресију, као да у свакој мојој слици има нечег изазивачког и мушког, продорног, силног. Присутна је жеља за потпуним спајањем супротности, борба правилног и неправилног, светлости и мрака. Има нечег пунокрвног, нагло претераног, дивљег. Као да је свака боја, свака линија моје осећање, као да сваки део слике испушта личну енергију, као да сваки атом слике носи свој тајни живот. Попут мојих осећања, боје и форме се мрсе, прожимају, сукобљавају, сумњају, испитују, грче, настају и нестају, скривају, пониру и опет израњају. Оне се шире у читав сплет нерава, оне су читав спектар најразличитијих емотивних стања која у својој опречности имају жељу за јединством да се уплету и увежу попут крвотока који храни слику. Први план слике је увек згуснут, пренатрпан; ту би свака емоција желела да доминира, да потисне, да истера ону другу; свака би хтела превласт и сопствену аутономију. Као да страствена, пунокрвна, црвена не би могла да преживи без смирености, зрелости, хлада зелене и плаве. Нешто попут мог темперамента који би ме расточио, расплинуо, сагорео да нема искуства и зрелости мисли. Ту је и жута: она би да греје, вришти, разара, доминира, свесна да је увек акценат, никад велика површина, свесна да понекад (као и у животу) оно чега имамо најмање нас највише одређује. Жута је често одраз и многобројних сазревања у природи, а можда је она одраз личне зрелости, које има само понекад, али на битним и кључни местима, као и жуте на мојим сликама.

Поповић Александра – Композиција у плавом

Поповић Александра – Композиција у плавом

Скоро свака моја слика је подељена на две партије. Први и доњи је згуснут, чврст, седиментан, понекад порозан и разуђен. Попут камених маса које се чврсто држе за сваки центиметар платна, али са приметним пукотинама на себи. Можда је баш ту где је пукло ушао свеж ваздух и донео нови живот. То сам ја, понекад чврста, стабилна, али са напрслнама у себи, са напрслинама које волим, ценим, са сазнањем да на местима где је прсло, болело, где су остали трагови и ожиљци, да се управо на тим местима родила се моја зрелост и мој прогрес. Доњи део слике је рационалност, свесност, приземност, то су делови изложени светлости, ваздуху и спољњем утицају.

Насупрот томе стоји велика, мирна, плава површина. Она је други део моје личности. Она је бескрајна, духовна, подсвесна. Насупрот овом земаљском сукобу, она је ту да хлади, смирује, очарава, да наводи на сањарење. Она упућује на небо, море, бесконачност. Она неутралише сву напетост првог плана. Она не повређује, не изазива, не запањује. Она је попут мудрог и духовног човека чију узвишеност не може да дотакне никаква приземност спољашњег света.

У првом плану слике као да је пулс убрзан, а притиска повишен, док плава смирује и опија попут анестезије.

Шта је слика него живот у животу, паралелни свет са овим стварним, особени сунчани систем испуњен сопственим сазањем. Слика је површина на којој се као у животу дешавају и дивне и страшне ствари. Зар живети и сликати није исто? У процесу сликања, као и на животном путу, има убрзавања, успоравања, застајања, кретања, тражења, губљења, где се свака спознаја плаћа високом ценом неизбежних лутања. Тај крајњи резултат, та готовост слике, за оне пажљиве и остељиве, само је горња плоча која прекрива све што се доле збило. Попут мене данас. Зар мој тренутни одраз није моделован и изграђен сваким тренутком моје прошлости? Белина платна за мене је рођење, почетак живота, простор који треба обојити и оформити животним саджајем.

Za PULSE  Popović Aleksandra

4 komentara na tekst Метафизички свет слике

  1. marija brkovic

    14/05/2014 at 11:29

    nadasve ozbiljan tekst, jedno proživljeno artističko iskustvo podeljeno poštovaocima apstraktnog slikarstva. hvala na otkrivenoj tajni.

  2. Pyleum

    14/05/2014 at 14:22

    Apsolutno se slašem. Štaviše tekst dođe kao svojevrsna baza ukoliko se nađete zbunjeni na putu “kako i šta” pred jednim likovnim delom. Sa moje tačke gledišta, samo pokušam da proniknem i sebe a delo me prožme emocijama koje sam tajila. Odlično.

  3. Marina Djokovic

    14/05/2014 at 23:48

    U suštini, kritičari i teoretičari umetnosti su džaba krečili? Šalim se, naravno. Poštovanje prema njima i njihovom vidjenju umetnikove slike, ali jedino što bi oni mogli da izgovore je rizik. Njihov način vidjenja i mišljenja je rizik, zato im je i posao nazahvalan, zato ih i ne vole stvaraoci. Ni ne treba da ih vole. Osećajnost je ključ. Neću nikada moći da budem Vi u tom trenutku kada ste ispred platna, ali uključujući maštu i empatiju, možda doživim nešto što je iznad pukog komentara već pomenutih kritičara. Najbolji kritičari umetnosti su sami stvaraoci. Da nije njih, mi ne bismo mogli da volimo umetnost. Uostalom da li je potrebno razumeti nešto da bi to nešto zavoleo? Mislim da nije. Barem ne u vizuelnim dimenzijama. Najbitniji je doživljaj. To je ono što obuzima čoveka, i boji mu beonjače na trenutke kada se sretne lice u lice sa slikom. I skitnica na ulici bi mogla da doživi, ali ne i da rizikuje, naginjući se nad nečijom privatnošću ili istinom (slika), govoreći o njoj reči hvale, ili da je kudi ili da je napumpa terminologijom. Eto razlike izmedju kritičara i slikara. Komentara i teme. Pretpostavljenosti i istine. Ali, ne zaboravimo da smo mi takodje čulna bića, i da treba da negujemo svoja čula…pa i na način doživljavanja, u ovom slučaju, slike.

  4. Ognjen

    17/05/2014 at 00:58

    Svaki egoizam pociva na mrznji sebe samoga. Da se ne lazemo Aleksandra. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *