Ulogujte se / Kreirajte profil

Nebeski leksikon, I deo: Iskupljenje i metafizika Meseca

“Čovek kao slika i prilika Boga u carstvu objavljenja treba da nastavi delatnost Boga. Ta delatnost je: podići ono što je palo, pronaći izgubljeno, očistiti ukaljano, izglancati potamnelo, polomljeno opet sastaviti, pobunjene prepobratiti i smiriti. Jednom rečju: iskupiti. Smisao ljudske delatnosti je da svet treba uzdići u svet duha, odnosno treba ga pretvoriti u zlato. Zbog toga je ljudsko negovanje sakralna delatnost.” – Bela Hamvaš

Krug je praslika.

Sa osobitom upečatljivošću utisnuta prstima od koje je oblikovana glina “primitivnog” čoveka koji ju je prvi neposredno doživeo i sa njom se saživeo, pod silinom impresija. Ostajući uskraćen za objašnjenja, morao je tumačiti onim čime je raspolagao, stvorivši prvu metafiziku sakralnog, intuitivnu transcedenciju. Ti prsti pripadaju možda i jednom od nedovoljno opevanih Tvoraca ove odiseje na kojoj smo milionima godina – prvobitnoj spoznaji, velikom otkrovenju našeg planetarnog detinjstva.

Praslike su rađale svest(i). Svest – utabala put Zajednici kroz šipražje individualne strave. Krug jeste ovo jedinstvo, apstraktna predstava. Mesec je slika samotnog božanstva, onog naklonjenijeg diskursu sa onim što je unutra: strahovima, čežanjama, bolima. Božanstva ljudskijeg, možda, onog što obećava večnost i pravedno mesto za svakoga od nas na obodima kružnice, tog jedinog pravičnog geometrijskog nacrta.

5502e0f81981ca540556497cdf9c1da1

Pogled na gore ujedno je i osvešćenje o jednu jednostavnu činjenicu: poput nasumično iscrtanih Venovih dijagrama, sve što obitava na nebu, sav onaj pitagorejski kosmički ples, igra je beskrajnih krugova; matematika skupova nam nudi čak i samo nebo kao nadskup, jer i ono je, govoreći simboličkim jezicima gotovo svih kulturnih tradicija, sferične predstave. Celestijalna dinamika, znaci života i kretnje u Univerzumu, takođe se opisuju krugovima i njegovim manje pravilnim derivatima. Krug obuhvata. On je potencijal, značaj.

Instinktivan i familijaran, Mesec nam raspreda mnogo, posredstvom nas samih. Lako nas uverava da je bezbedno otvoriti se. Sa psihološkog nivoa, sama kontrastna jasnoća velikog grumena, kolorita od titanijumsko bele preko jamtar žute do skerletno crvene na abonosnom noćnom platnu, obavezuje pažnju i njeno neizostavno upravljanje ka njemu. Nakon što nam je upregao duh, transponuje samog sebe sa našom intimom, postaje naš savršeni poverenik u fazi dana kada se introspekcija neminovno budi i piše novi čin svog solilokvija. Stvarnost se prelama, nadvoje, pa opet, i opet, ad infinitum. Nokturno poniranje u nedosegnute srži sebe, unapred zamišljeni dijalozi u lunarnom saputništvu, razgrću zastore iza kojih su prizori i istine koje bismo radije izbegli.

U suočenju sa njima je šansa za priznanjem. Iskupljenjem.

83e678569a8aafae279a74b87ad8e6df

Simbolička veza je ustanovljena: Luna je predstava čistote i nevinosti. Kroz iskupljenje, i sami pronalazimo put do ovih pra-vrednosti koje se u saboru činova, vremena i življenja kaljaju, izvrću. Ne bismo li sačuvali tananost i plemenitost čiji tragovi opstaju i plene čvrstinom, računajmo sa karakterom vode, čiji je Mesec srodnik. Zemljin pratilac vrši neposrednu kontrolu nad vodenim tokovima planete, menama i gravitacijom preinačuje stanja i nivoe svake okeanske površine. Simbolika vode je u njenoj fleksibilnosti, principu blagosti i snage kroz mekoću kojoj nikakva grubost ne može nauditi, jer “za blagost ništa nije nemoguće” (Mukesh Singh).

Po budističkom učenju, i za razliku od drugih teologija, put do iskupljenja je u potpunosti na ramenima samo i jedino – sebe. “Ni bogovi, ni sveštenici, ni hramovi, ni sakramenti, čak ni vera – svi su uzalud” u potrazi individue za iskupljenjem – bilo ličnim, za vlastite grehe i počinjenu štetu nad drugim, bilo kolektivnim i globalnim, za koju osetljivi duhovi preuzimaju snažnu ličnu odgovornost i nagone za žrtvom (jedna od traumatičnih anegdota iz života mladog Ežena Joneska kaže da je, po kolapsu njegove majke nakon posebno svirepog verbalnog zlostavljanja od strane njegovog oca, ničice pao na kolena i kroz suze je molio za oproštaj – za zločin koji je počinio njegov otac pokazavši indiferentnost i ledeno odsustvo saosećanja nakon tog događaja).

f053da4adbe9cc6f37545327c4ab225c

Stepenište ka finalu koje jeste mogućnost iskupljenja je raznovrsno od sudbine do sudbine, ali poslednji stadijum, koji prethodi cilju jeste odluka i ustremljenje u smeru dobrog. “Svesna afirmacija da postanem osoba koja će stremiti samo činjenju dobrog, omogućila mi je da oprostim sebi i nađem iskupljenje u vlastitim očima.”

Mesec ne raspolaže vlastitom svetlošću. Poput naše refleksije čiji je jedan od mogućih ishoda pokajanje i iskupljenje, njegova reflektivna priroda u biti nagoveštava tiho prisustvo daleko veće od njega samog. On je surogat izvora svetlosti, pasivni davalac, posrednik dnevne jasnoće i u noći. Prisutna želja za elementarnošću i povratak u nulto stanje kroz instrospektivne ure, uporediva je sa ovakvom mesečevom karakteristikom. Jedno od gracioznijih tumačenja ovog astronomskog fakta na ravan filozofije kaže da “tamo gde Sunce odvažno sja i osvetljava filozofske teme, Mesec nežno obmotava našu pažnju – osvetljavajući našu psihu finim plamom koji je otvoreniji za ezoterijske utiske.”

Mesečev kamen kroz oko mikroskopa

Mesečev kamen kroz oko mikroskopa

Astronomski fakti vele da prirodnom satelitu naše Zemlje dugujemo i sam život. Bez Mesečevog blagotovornog gravitacionog uticaja kojim stabilizuje planetu, Zemlja bi bila odviše izložena tektonskim katastrofizmima koji bi u zametku satrli svaku mogućnost za život, time i kulturu, time i ljudsku dramu, time i mogućnosti da se dospe do pokajanja i iskupljenja. Luna je, dakle, naše sidro-održavatelj, garant sudbine.

Dirljiva vera detinje mašte da je Mesec dosežan, da je dovoljno pružiti ruku i – gle, eto ga na dlanu ushićenog bića! – u nekom od kamufliranijih oblika ne napušta ljudsku psihu ni u zrelijoj dobi, doduše obogaljenu znanjem o fizički nemogućem. Mesec tako staje trajnom parabolom nade osenčene setom, pod bremenom neizgovorene spoznaje o konačnoj uzaludnosti.

Ništa u ovom Univerzumu nije bez sebi inherentnog naličja. Mesečeva tamna strana je u tome što se usnuloj psihi nameće kao preki gospodar, “čije smo ovce koje striže, hrani i čisti za svoje svrhe”. To je donekle neobična tvrdnja Gurđijeva, bazirana na aktivnom i pasivnom principu čovekovom u službi evolucije odnosno involucije, a u kontekstu večnog toka energije od Sunca, preko organskog života, do Meseca (“zrak Stvaranja”). Ipak, nastavlja on, “u nama su i Sunce i Mesec, čitav sistem, i ako razumete svoj Mesec, razumete i Kosmos.” Preusmerenjem aktivne evolucije, energija teče ka Apsolutu, čovek je prima od Meseca i šalje ka gore. To je Mesec u ulozi snabdevača.

“Moonlight is sculpture…”

6ab5531adb7afc4de138cec078b9f2b5

Veliki tumač sakralnog i religijskog, Elijade, briljantno sumira i nudi nam novi, izvanredan termin:

“Upravo je lunarni simbolizam taj koji je dozvolio čoveku da se odnosi i povezuje sa heterogenim stvarima kao što su: rođenje, postanje, smrt i vaskrsenje; vode, biljke, žene, besmrtnost i plodnost; kosmička tama, prenatalna egzistencija i život posle smrti, praćen ponovnim rođenjem lunarnog tipa (“svetlosti koja dolazi iz tame”), tkanje, simbol “niti života”, sudbina, privremenost i smrt. Uopšteno, većina ideja o ciklusima, dualizmima, polarnostima, suprotnostima, konfliktima, ali i pomirenjem suprotnosti, “coincidentia oppositorum-a”, otkrivene su ili razjašnjene lunarnim simbolima.

Možemo govoriti i o metafizici Meseca, u smislu konzistentnog sistema istina u odnosu prema načinima bivanja inherentnim živim bićima, ka svemu u kosmosu što podržava život, to jest, u postanku, rastu i opadanju, smrti i vaskrsnuću. Jer ne smemo zaboraviti da ono što Mesec otkriva verujućem čoveku nije samo to da je smrt neraskidivo povezana sa životom već i da, iznad svega, smrt nije konačna, da je uvek praćena novim rođenjem.”

Mislimo i ovo:

Svake godine, Mesec je za nekoliko centimetara udaljeniji od nas. Izmiče zagrljaju.

Žudnja će, shodno obećanju rastanka, narastati.
Posvećeno K.

Za P.U.L.S.E Andrej Vidović

TwitterGoogle+

4 komentara na tekst Nebeski leksikon, I deo: Iskupljenje i metafizika Meseca

  1. sascha ein

    20/08/2015 at 05:29

    Podići ono što je palo je prije svega djelatnost čovjeka, a uz pomoć vječno postojećeg Božanskog koje mu je izmaklo, tj. čovjek sam je izmakao u Bogu svojim prividom. Bog zato i ne mora da radi ako nije pao, jer Bog je Savršenstvo, ništa mu ne treba, sve ima, a ako padne onda više i nije Bog. A i gdje može pasti dalje od Sebe! Svijet ja pao. I čovjek je pao, ali u Bogu, jer ne može ,,van”. A ipak je van.
    Mjesec jeste Božanstvo u smislu mnogobožtva, kao sila je ili dejstvo, ali ima iznad Vrhovniji Bog, kao što rekoste, sjaj se u ovom slučaju posuđuje od Sunca, a ni Sunce nije sami Kraj. Stare Grke su zvali ,,Djeca Sunca” zbog nečeg. I mnogi imaju Sunce u znaku, vidljivo ili skriveno. Mjesec je značajan za naš život i više od tog, i njega se koristi kao simbol, čak i žabe su važne – kako bi rekao jedan od filosofa, jer ako bismo izuzeli žabe sa ovog svijeta ukupan zbir više ne bi bio Nula i nastao bi problem. Zato neka Mjeseca i neka žaba tamo gdje jesu. No, u čovjeku, reći će mnogi, leži i mnogo veća mogućnost, On prelazi Mjesec no, još je san i iluzija.
    Što se tiče razumjevanja ili, još bolje, pitanja svjesnosti, ako razumijemo čak i zrno pijeska razumjeli smo cijeli kosmos. Sve je tu, a trebalo bi biti Tu.

  2. Andrej Vidović

    22/08/2015 at 12:32

    Nikada Bog nije ni bio problem, već čovek, koji se survao. U potpunosti se slažem.
    Penjemo se ka višim nivoima, tako je tekst i koncipiran. Sledi Sunce, a nakon njega, još nepreglednije oblasti. A time dolazimo i do najvećeg fundamenta, kako ste dobro primetili – zrna peska. Mislim da je Borhes najuspešnije od svih maštao o tome.

    Hvala Vam na komentaru.

  3. Katarina Ristich Aglaja

    02/09/2015 at 23:54

    “(…)A visoko nad dahom podnevnog pevanja lebdela je zvezda – simbol jedne ljubavi koja se imenom nazvati ne može, a hoće da siđe kako bi se zemaljsko uzdiglo u Sunčev svet.” (Hermann Broch: )
    *
    Ananke/Dike je Tamni Mesec, rudiment Pra-Sunca u središtu Zemlje – kome zvezda Severa tek odgovara; ujedno, zvezdama predvodeća vučica… Moire/Norne su Sunčeve Kćeri, Heliade, ali nadaleko odmetnute od Njegove kanibalističke naravi; uporedo: one su isijanja polarne svetlosti Sunčevih pega – ono što spaja onostrano i ovostrano u svakom čoveku, a što ujedno odgovara tamnoj /ali svemu sudnje-potresnoj, selektirajućoj/ strani Mesečevoj /Pra-Sunčevoj Zenici/. One su stoga ujedno i Hekatine kćeri, astralne vučice koje kruže međuprostorom zemljinog šara i neba podmesečevog, i pritom pevaju Žalopev nad zlom-na-Zemlji koje će se tek dogoditi… I tek time one strategiraju Ideju najvišeg dobra – kao onog što omogućava slobodni izbor individue i za zlo… Nemi svedok zla u kome se ne učestvuje a čije osmatranje izaziva katarzu u duši ovozemaljskog čoveka – tek je to finalno-prauzročno samoiskupljenje Mesečevo!

  4. Katarina Ristić Aglaja

    05/12/2015 at 21:35

    Ili, drugačije: Luna je davnim meteorom izbijeno i otud samostojno središte pra-Zemlje, ostatak zgasle zvezde postanja (fosforne zvezde zore), povezane s jednim daljnim suncem sunca – pulsirajućom zenicom Mnemozine! Oscilatorna vertikala sveta… Jednorog podzemnog neba… simbol Suncostoja sred lebdeće šupljine Noći… Solipsizam pra-majčinog uma, koji rađa bakarni ugarak zore i dovodi do smaragdnog pročišćenja stvari… Jer: iz najdublje zlatne dubine uzdiže se vertikala(razapeto jedro)putovanja u nepojamne indigo visine(“ženstvenost večna nas uvis vodi”/Gete).Dajmonski premašaj kugle sveobuhvatnog – koja od slojevite sfere postaje trapez: nalik na Sazvežđe (i Jasle) Oriona, novo lunarno znamenje Strelca-i-Artemide; šišarka na vrhu čipkaste jele ponoći.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *